Богослужбени простор у Дому Војске Србије, посвећен светом краљу Милутину, основан је по благослову Његове светости патријарха српског господина Иринеја, 12. новембра 2015. године, и у њему се, према Плану Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије, реализују богослужења.

МОРС

Одмах након откривања бронзане скулптуре, у присуству Његове светости патријарха српског господина Иринеја и других уважених званица, биће промовисано најновије издање Медија центра „Одбрана“, књига пуковника Стевице С. Карапанџина „Верска служба у Војсци Србије – Утицај на операције Копнене војске“. О књизи ће, поред аутора, говорити рецензенти: др Богољуб Шијаковић и пуковник др Раде Славковић.

У програму обе свечаности учествују хор „Србски православни појци“, драмски уметници Биљана Ђуровић и Тихомир Арсић.

MOРС

Леп дан освануо је на аеродрому Батајница.

Бадњи дан!

Свечани дан за целу Србију и сав наш православни народ где год да живи.

На аеродрому Батајница живо већ од раних јутарњих часова. Са првим свитањем, аеродром креће са својим свакодневним војничким животом.

Бројне су обавезе ваздухопловаца, првенствене да даноноћно штите слободно небо наше Србије, али и бројне друге обавезе, како војничке, тако и људске и домаћинске.

Ваздухопловци са аеродрому Батајница, познати су далеко изван ограде која ограђује овај наш познати аеродром.

Познати су ваздухопловци као часни војници, војници који поносно носе униформу српских ратника.

Познати су и као војници који чувају и негују славне ваздухопловне традиције, традиције које су наследили од ваздухопловаца хероја. Чувају их да се не забораве, да их ветрови не однесу у заборав, чувају их због генерација које долазе.

Познати су ваздухопловци и као добри домаћини који током целе године радо дочекују бројне госте и делегације, како стране тако и домаће. За људе добре воље, капија аеродрома је увек отворена.

Сви још памтимо велике аеромитинге на Батајници и отворене дане 204.ваздухопловне бригаде. Велике и захтевне манифестације, а све су то изнели ови вредни ваздухопловци. Памтимо их и као људе великог срца и хумане душе. Довољно је речи Обреновац, Шабац, Крупањ, Фекетић, Стаићево, Текија.

Свако име је за једну велику животну причу, а ови војници све су то прошли за кратко време, па опет у њиховим причама чујемо само скромност и жељу да наставе тим путем.

Бројна друштва и организације из Београда и широм Србије, у ваздухопловцима са Батајнице имају поуздане сараднике, људе на које могу увек да рачунају. То најбоље знају бројна хуманитарна удружења, споменимо „Осмех на дар“ и њихову вишегодишњу сарадњу у заједничкој помоћи деци. Удружења особа са инвалидитетом као што су „Победник“, „Плава шкољка“ и бројна друга, када долазе на Батајницу, долазе међу пријатеље, међу војнике са којима играју фудбал и кошарку, међу ваздухопловце са којима се виђају преко целе године, радују се виђењу и заједничким успесима, радују се уласку у авион својих пријатеља, а ваздухопловцима је довољна награда видети срећу у погледима деце.

Годинама је већ познато да и Деда мраз долази авионом и слеће баш на аеродром Батајницу, на општу радост све деце.

За ваздухопловце са Батајнице, довољно је рећи:

ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ

То су ваздухопловци са Батајнице, војници Србије који су јуче поносно и радосно донели Бадњак у своју цркву на аеродрому Батајница, а данас се окупили на празничној Литургији. Бадњи дан!

Сви као један, стајали су данас у молитви пред Богом.

Свако са својим мислима, свако у својој молитви, свако у свом обраћању Богу и самоме себи. На тренутак, све проблеме савременог живота оставили су изван цркве и чистог срца, стали пред Бога. Бога створитеља. Бога заштитника.

Свету празничну Литургију по чину Светога Василија Великог служио је бригадни свештеник, презвитер и поручник Предраг Докић. Који се, обратио присутнима, брижним поучним речима о значају доласка Христовог у свет.

Скромно како и приличи свештенику, а опет врло радосно, како и приличи Бадњем дану и великом празнику, рођења Богомладенца Христа.

Уз свог свештеника, Светој Литургији су присуствовали бројни ваздухопловци.

Поносно су данас стајали млади војници-разводници и стари заставници, млади пилоти и старије колеге мајори, интенданти, војни полицајци, авио механичари и међу њима, њихов Командант. Бригадни генерал Предраг Бандић.

Стајао је са њима у молитви, као један од њих, као пријатељ, сарадник и саборац.

Први међу једнакима.

Након Свете Литургије која је неосетно завршена, као и све лепо што нам се дешава у животу, наложен је Бадњак.

Честитасмо једни другима празник и са осмехом на лицима, уз Божији благослов, кренусмо својим породицама, својим најмилијима.

Да у весељу дочекамо рођење Христово.

зс Саша Јовановић, Епархија сремска

Обавештавамо медије да ће Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја упућена пуноћи Српске Православне Цркве бити доступна у текстуалном и видео формату на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве www.spc.rs 5. јануара 2015. године у вечерњим сатима.

Рођен је 10. априла 1933. у селу Дрежнику код Ужица. Основну школу је завршио у свом родном месту, нижу реалну гимназију у Ужицу, петоразредну Богословију и Богословски факултет СПЦ у Београду са најбољом оценом те године. Провео је три године од 1967. на последипломским студијама у Оксфорду и на Кибл Колеџу. Докторирао је на Богословском факултету СПЦ 1973. философско-педагошку групу („Религија у философији Божидара Кнежевића“) и 1984. на Философском факултету у Београду чисту философију.

Написао је двадесетак књига („Поглед у вечност“, „Велика мистерија света“, „Српски псалми“, „Логика крста“, „Брачна поема света“, „Зашто верујем у Бога“, „Господ Исус Христос историјска личност“), и небројено чланака. Његово животно дело, „Српска енциклопедија православља“, остало је недовршено.

За свештеника СПЦ рукоположен 1956, службовао у разним местима Србије да би у пензију отишао из парохије у Београду.

Погледајте!

У години када српско друштво обележава петнаесту годишњицу откако је Влада Србије, у садејству са традиционалним Црквама и верским заједницама, вратила верску наставу у јавне школе, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је са запрепашћењем примио медијску „честитку” коју је грађанима наше државе (православнима, римокатолицима, муслиманима, протестантима и Јеврејима), упутио министар просвете, господин Срђан Вербић, износећи свој предлог да се верска настава укине у осам разреда основне и средње школе.

Oчигледно је да господин Вербић не узима у обзир основно значење речи министар – онај који служи народу – јер не мари за чињеницу да се 95% грађана Србије у слободној демократској процедури изјаснило као верници. Верска настава је, као важан део општег образовно-васпитног процеса, враћена управо онима од којих је насилно била одузета, а то су грађани Србије. Повратак верске наставе је означио и враћање људских права и грађанских слобода, прихватање обавезе државе да поштује међународне норме и конвенције које је ратификовала, раскид са идеолошким наслеђем комунизма у просвети, па, следствено, и у култури и уметности; једноставно: раскид са тоталитарном прошлошћу и враћање у породицу просвећених европских народа. Како изгледа, господин не мари ни за став већине својих колега министара, ни за мишљење првог министра, а ни за позитивне законе који регулишу ову област.

Господин Вербић, као и његови идеолошки претходници од пре петнаест година, истиче искључиво идеолошке разлоге и мотиве за укидање верске наставе и очигледно не припада већинској Србији, коју, заједно са верницима, чине још и атеисти и агностици који су раскинули са тоталитарним наслеђем.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве сматра да би господин Вербић велику штету нанео и да је предложио укидање грађанског васпитања, јер се ученици који похађају наставу овог предмета уче примењивању хуманих вредности, људске солидарности и поштовању људских права и слобода. Веронаука и овај алтернативни предмет се разликују по терминологији, али су по садржају сродни и комплементарни.

Свети Архијерејски Синод одлучно одбија иницијативу министра Вербића за укидање верске наставе у осам разреда основне и средње школе и одговара му речима које је покојни премијер Ђинђић, пре петнаест година, упутио његовим идеолошким родитељима: „Господо, закаснили сте! Веронаука иде од септембра!“ После овога, тадашњи помоћници министра просвете, госпођа Србијанка Турајлић и господин Вигор Мајић, поступили су идеолошки доследно, али часно: поднели су оставке.

Дакле, и господин Вербић је закаснио. Грађани Србије се неће одрећи стечених људских права и слобода. После овог личног предлога, који је заправо отворени позив на идеолошку сегрегацију већине грађана Србије, можда би требало да се угледа на своје идеолошке родитеље. Притом не би био потпуни губитник јер би његово министровање остало упамћено бар по овој епизоди и бар за извесно време.

Хиландарско лекарско друштво је струковно удружење чији је циљ одржавање и унапређење здравствене заштите свештеног монашког братства Свете царске српске лавре Хиландара на Светој Гори Атонској. Основано је у скалду са одлуком Свештеног сабора манастира Хиландара и благословом игумана Методија, а на иницијативу српских лекара и њихових сарадника који већ дуги низ година добровољно пружају лекарску помоћ хиландарском братству. Друштво је добило и благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Министратва здравља Владе Републике Србије.

Трудом здравствених радника и донатора, током последњих година опремљене су стоматолошка, интернистичка, хируршка и офтамолошка амбуланта. Будући да у Хиландару свакодневно борави велики број људи (у просеку око стотину), а сам манастир се налази у веома изолованом месту, потреба за сталним присуством лекара, одговарајуће опремљеном амбулантом и основном апотеком је од веома велике важности, што ће у наредном периоду бити приоритет рада Друштва. Биће настављена и већ започета обука братства у пружању прве помоћи.

Медицина у Хиландару има веома дубоке корене. Манастир представља прву српску болницу која је установљена од стране Светог Саве који у свом Хиландарском типику 1200 године пише:

Глава 40, О болници и о болничарима: Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се ђе болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно. А братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно и што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети, то да им се донесе. Ако им и служите заповести ради коју смо заповедили, ипак не дозвољавамо да извољевају. Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они приме награду за трпљење, а то је уздржавање од похота и туга од болова, да им заступник буде од Бога ради насладе. Нека вам буде!

У Хиландарском архиву чува се још један значајан споменик српске медицине - Хиландарски медицински кодекс из средине 16. века који сведочи о постојању научне еропске медицине и веома учених лекара код Срба. Овај изванредни зборник је од велике важности за европску медицину, јер је једини познати пример велике збирке медицинских списа салернско-монпељске школе који је написан на народном језику а не на латинском.

Свечаној оснивачкој скупштини, поред Патријарха српског г. Иринеја и игумана манастира Хиландара г. Методија, присуствовали су представници Владе Републике Србије и преко две стотине лекара и сарадника из Србије и Републике Српске. За председника Друштва изабран је проф. др Радисав Шћепановић, директор КБЦ Драгиша Мишовић.

СПЦ

- Ваша улога православног јапанског свештеника је била неочекивана. Јер нисте чак ни били православац пре снимања филма, пошто сте од пете године живели у Америци.

- Што се тиче улоге у филму то је била неочекивана, али истовремено и дугоочекивана понуда. Раније сам у Холивуду стално играо „лоше момке“. У филму који ми је понудила продуценткиња Љубов Калинска и који је снимљен по сценарију мог новог друга Ивана Охлобистина требало је да оваплотим лик правог хришћанина. То је заиста тешко и веома одговорно. Учење Исуса Христа ми је познато од детињства, јер је моја мама, Јапанка пореклом, брата и мене водила у америчку цркву како бисмо схватили културу и религију земље у којој живимо.

- Како сте се упознали с Русијом и с правослвљем?

- Први пут сам био у Русији 2011. године. Укупно сам долазио седам или осам пута. Али сам тек на снимању филма „Јереј-сан. Исповест самураја“ схватио шта је Мајчица-Русија. Јер, живели смо у селу и стално смо се дружили с правим Русима.

Веома ме је надахнуло и задивило какви сте заправо ви – Руси – у ствари: јаки, постојани, прави војници. Осетио сам да сам негде у дубини повезан с Мајчицом-Русијом, да желим да будем њен део.

Одлуку да примим православље донео сам недавно. Али сам о томе веома дуго размишљао – целог живота сам тражио себе, своје место у овом свету. Кад смо тек стигли у Америку, у раном детињству, родитељи и ми – деца, смо примили хришћанство. Брат и ја смо од детињства ишли на веронауку. Међутим, у америчком хришћанству преовладава форма. Целог живота сам тражио суштину, садржај. Нигде другде нема дубине коју сам нашао у православној вери. Тек сад, у својој 65. години, осећам да сам пронашао своје право место. Испоставља се да сам формално избор начинио недавно, али сам потрошио цео живот како бих дошао до њега.

- Одлучили сте да крштење у православну веру примите од председника синодалног Одељења за спољне црквене везе Волоколамског митрополита Илариона у московском храму иконе Мајке Божије „Всјех скорбјашчих Радост“ и да узмете име Пантелејмон. Зашто сте овог свеца изабрали за свог небеског покровитеља?
- То сам одлучио врло свесно и одговорно. Јер пре него што сам почео активно да снимам филмове у Холивуду био сам исцелитељ. И сад имам своју праксу дисања која човеку помаже да се опорави и да поврати животни тонус. И веома ме је надахнуо свети Пантелејмон, који је именом Господњим лечио људе и помагао им да превазиђу своје невоље. Схватио сам да човек може физички да оздрави само ако је духовно здрав. Нипошто не може бити другачије. А овакво духовно лечење је немогуће ван Цркве, ван вере.

- У току снимања сте успели да се упознате с руским глумцима Иваном Охлобистином и Петром Мамонтовом. Шта сте нарочито запамтили из дружења с њима?
- У Русима ме задивљује дубина душе. Они се веома разликују од америчког начина размишљања на који сам навикао. Руси и Јапанци имају врло блиска духовна начела, наша срца су веома слична. То је зато што имате такву историју и што је у основи ваше културе душа. У америчкој култури тога нема. Кад то кажем нипошто не желим да увредим Американце. Нипошто. И они су врло добри људи. Међутим, за четристо година је једноставно немогуће да се развије нација са заиста дубоком душом. А још сам се невероватно зачудио кад се испоставило да је Иван Охлобистин свештеник. Схватио сам да су Руси тако свестрани и безгранични да обавезно желим да постанем што је могуће ближи овој култури.

- Која места сте успели да обиђете за време снимања и презентације филма?
- Успео сам да обиђем Нови Јерусалим који је оставио снажан утисак на мене. Својим очима сам видео колико су света места важна за Русе и колико дубоко поштујете своју веру. Сад ми је јасно због чега цео свет поштује Русе. Људи који имају такво срце не могу да не изазову дивљење. Желим вам да увек останете оно што јесте, да будете верни својој култури и православљу. То вас чини невероватно снажним људима.

Додао је да СПЦ нема потребу да се изражава кроз такву организацију као што је Образ и оценио да припадници Образа врло често злоупотребљавају свој хришћански идентитет и „каче се” на ауторитет цркве, као да црква стоји иза њихових начела и њиховог деловања.
Деврња је оценио да је у ратовима деведесетих година прошлог века на простору бивше Југославије дошло до „инструментализације религије”, а верске заједнице су биле „изманипулисане или су желеле да буду изманипулисане”.
Директор Центра за истраживање религије, политике и друштва из Новог Сада Никола Кнежевић оценио је да верске заједнице на простору бивше Југославије имају дијаметрално супротне ставове о минулим ратовима из деведесетих година прошлог века, што погодује стварању антагонизама и атмосфере замрзнутог конфликта у региону.
„Таква атмосфера може у одређеним друштвеним околностима да доведе до новог конфликта”, рекао је Кнежевић.
Према његовим речима, ратови из деведесетих година нису били верски већ политички ратови, али са значајним верским импликацијама.
Психолог Александар Шибул оценио је да ће се сукоби поновити уколико се не буде искрено радило на помирењу у региону.
У оквиру трибине премијерно је приказан први документарни филм из серијала „Религије, национализам и култура сећања”.

Извор: Политика

Нашој црквеној јавности у продужетку нудимо на увид ставове расколничког митрополита Наума, које је изрекао 11. и 19. новембра, ове године. У њима, не пр., расколнички митрополит Наум каже да је: „СПЦ та која није успела да сачува заједничко саслуживање са МПЦ“, и да за расколничку МПЦ, у ствари: „СПЦ не представља ништа друго осим религиозну заједницу која се институционално и етички поистоветила са пролазним формама само људског организовања овог света!“

Потрудили смо се да поменута обраћања, која су објављена на званичном сајту расколничке МПЦ преведемо на српски језик, наводећи линкове према оригиналу на македонском језику.
У продужетку, због објективности, преносимо интегрални текст обраћања расколничког митрополита Наума, како би црквена јавост имала јаснију представу са киме ће делегација Српске Православне Цркве и Православне Охридске Архиепископије преговарати, верујемо у скорој будућности.

- - -
Обраћање Митрополита струмичког у расколу г. Наума на празник светог Николаја Мирликијског, 19 децембра. 2015., објављено на званичном сајту расколничке МПЦ: http://mpc.org.mk/mpc/SE/vest.asp?id=6580

Када слепи воде слепе

У претходној беседи смо рекли да би одржавање континуитета заједничког саслуживања и учешћа у Светој Евхаристији (Литургији) Цркве онемогућило коначно институционално поистовећивање помесних Цркава са пролазним формама друштвеног људског организовања овог света, односно са националним државама, и била би јединствена здрава основа за решавање било ког отвореног питања међу њима, а да при том поменуте људске и пролазне форме организовања немају никакав одлучујући утицај при овом процесу. Простијим речима казано: прекидањем заједничког саслуживања нам показује да су се помесне Цркве као институције поистоветиле са нациојом, односно са крвљу и телом (и боре се против крви и тела), а при том су се одрекли Богочовека Христа (и служе началима и властима зла у поднебесју – види: Еф. 6,12.).
Света Литургија, односно заједничко учествовање у Домостроју спасења, не може бити средство у психолошком рату за остваривање државно – националних интереса и циљева.
Који закључак можемо да извучемо из ове тврдње?

Ми бисмо СПЦ признали као истиниту Цркву, или ако жели, као Мајку Цркву, или као канонску и јурисдикцијску и пастирски одговорну Цркву, под условом да је очувала заједничко саслуживање и учешће у Светој Евхаристији (Литургији) са епископима МПЦ – ОА.

Пошто СПЦ није успела да сачува или да обнови – до сада, заједничко саслуживање са МПЦ – ОА, ми у њој не можемо да препознамо ништа друго осим религиозну заједницу која се институционално и етички поистоветила са пролазним формама само људског организовања овог света (односно са српском државом и са њеним политичким и националним интересима и циљевима), са којом, све дотле док тако функционира, ми се уопште нећемо замарати.

Исто ово могу и они нама да приговоре, али због њихових разлога – због неприхватања аутономног статуса (читај име); но, ипак, то у опште није исто. Прекидање евхаристијске заједнице због статуса или имена Цркве нема теолошког оправдања. Због тога, једини нормалан услов за одпочињање нормалног дијалога за обнављање канонског јединства између СПЦ и МПЦ-ОА јесте обнављање међусобног евхаристијског јединства.
Прво треба да се препознамо као Цркве, или као браћа у Христу, па затим да разговарамо о канонском начину међусобних односа.

Ако ми једни у другима не видимо Цркву, односно ако заједно не саслужујемо, зашто бисмо уопште сели да разговарамо? Да бисмо задовољили политичке и националне циљеве наших држава?
Не, на том пољу се никада нећемо пронаћи!

На том пољу је немогуће пронаћи се зато што смо ми сада постали и црквена институција номиналних хришћана чије јавно или политичко мишљење не можемо да игноришемо – пред свега, из пастирских разлога.
Или, зашто бисмо додатно искушавали људе – само зато да бисмо задовољи нечије туђе националне и политичке интересе?

Сигурно – Не! Овај основни услов – заједничко саслуживање, којим би се превазишле све националне и политичке препреке, само за духовно слепе (слепце) је невидљива.

Због тога, најбоље би било када би поглавари двеју помесних Цркава прво постигли договор само да заједнички саслужују међусобно, и међусобно епископи Цркава које предатављају, а да при том не залазе у питања типа статуса или имена Цркава (јер и онако су то само пастирске, али пролазне форме организовања и именовања сагласно Евађељу Христовом – види: Гал. 3, 28), а учествовање у Литургији би само по себи показало решење свих осталих и сличних, отворених, но небитних питања, а истовремено би учврстило братско јединство међу нама.

Свет (односно демон који њиме руководи) не би имао одговор на овај потез, нити силе да га спречи.
Не знам само када ћемо схватити да не водимо борбу на свом терену, него да се демон игра са нама на свом терену, и зато нас толико времена вуче за нос?
Људи, браћо, једини наш терен у овом свету јесте Света Евхаристија и начин живота сагласан Њој.

Јер, мало личи да ми сада прозивамо СПЦ због актуелне ситуације, када знамо да су силе зла добро распоређене свуда и када знамо да, ипак, 1967. г. административно неразумевање МПЦ је прва направила?
Зато што је, на крају, испало да смо се административно одвојили да бисмо добили могућност, као истинска и једнака по части браћа, евхаристијски поново да се нађемо. Јер, ипак, наш архиепископ увек спомиње српског патријарха на Великом Входу Свете Литургије, а и сви ми желимо евхаристијско јединство са СПЦ, али СПЦ на жалост, за сада, остаје глува и нема на наше позиве.

И, зар није СПЦ била зрела, канонска и призната наша Мајка Црква, препуна благодати Светог Духа, од које се очекује све ове атрибуте, којима је украшена, и у пракси да покаже и да докаже, односно и у пракси да доноси одговарајуће плодове. Дај Боже!

Молитвама светог Николе Мирликијског, Господе Исусе Христе помилуј нас... Пресвета Богородице, спаси нас све...

- - -
Обраћање Митрополита струмичког у расколу г. Наума на празник светих Петнаест Тивериопољских свештеномученика, 11 децембра. 2015., објављено на званичном сајту расколничке МПЦ:
http://mpc.org.mk/mpc/SE/vest.asp?id=6578

Ко стално распиње Христа?

Рекли смо да је једина светла појава, после разводњавања првобитног хришћанства, остало истинито монаштво, које је ипак успело да сачува мученички етос прве Цркве и да га шири и да га преноси верном народу кроз векове до данас. Мученички етос, не само као одбијање да се поистовети са променљивим формама овог света (па макар биле оне и религиозне – нисам случајно потенцирао ово), већ и као аскестско – исихастички подвиг за улаз у Царство Божије, које је у нутра у нама (види: Лука 17, 11), још у овом животу, као и његово сведочанство и Предање.

И још смо рекли да је, за разлику од монаштва, од када је хришћанство постало помодарство у Империји (4. Век), широм су се отворила врата за хришћане само по имену (номиналне хришћане) да се поистовете са променљивим формама друштвеног организовања овог света (прво са државом, касније са нацијом, данас са партијом итд.), који немају баш никакве везе са Царством Небеским. Не само што немају никакве везе, него су и очигледна препрека за улаз у Царство Небеско, и препрека да се схвати и пренесе његова идеја и порука.
Ипак, као што номинални хришћани падају у искушење да се поистовете са променљивим формама друштвеног организовања овог света (државе и нације), а услед религиозне неурозе или због религиозног растројства личности, тако и помесне цркве, схваћене као институције, нису могле а да не избегну исти пад – да се поистовете са пролазним формама друштвеног организовања овог света, макар да су се те форме преобукле у црквено рухо и да су попримиле облик религиозне форме организовања – без разлике да ли ћемо их назвати канонске националне цркве или националне цркве, које се налазе у административном расколу у односу на такозване канонске цркве.

Да се подсетимо још једном: у време када су се номинални хришћани поистоветили са нацијом (19. век), од једном гледамо (исто као и у међусобним физичким убијањима из тог времена) да нема ни трага од духовне толеранције „других“ – они који желе да прогласе таконазвану националну аутокефалну цркву одмах су били проглашени за расколнике и јеретике и одмах су били анатемисани – од истих оних који су, за разлику од ових, то исто први смислили и учинили, и као да су тим чином преузели монопол за одлучивање ко је канонски а ко није канонски. Историја нам је добро позната.

Да се подсетимо нашег случаја. На чисто административни чин проглашења аутокефалности (1967. г.) од стране признате, од самих њих, самосталне МПЦ (1959. г.), СПЦ преузима светотајинске мере и одговоре – прекидање евхаристијске заједнице, уместо административног чина; исто тако, да је одговорила административно, простим непризнавањем наше аутокефалности, са свим административним последицама које из тог непризнавања произлазе, и толико. Или, на пример, ако је СПЦ желела да преузме неке оштрије педагошке мере, то је у највећој мери могло да буде само прекидање заједничког саслуживања са свештенством МПЦ, али не и прекидање евхарситијске заједнице са њим, а камоли са народом. То што је СПЦ учинила јесте непримерена и теолошки неоправдана црквена рекција. То представља световни а не пастирски поступак. То је прекомерни и непримерни одговор.

Да ли схватате сада зашто сам рекао када бисмо могли да порастемо бар до нивоа духовности Старог Завета. Заправо, није ли нам Стари Завет поставио и неке мере: око за око, зуб за зуб, уместо свега онога што ми данас као хришћани чинимо једни другима као религиозне психопате или социопате (зависи од места у хијерархији), без иоле срама и страха Божијег, да не изустим – без мрвице вере. Замислите, уместо да се препознајемо међусобно по плодовима – по савету Господњем (види Мт. 17, 16-18), ми се најпре договарамо и молимо да се понашамо једни према другима барем у оквирима Старог Завета.

Континуитет заједничког служења и учешћа у Светој Евхаристији (Литургији) Цркве онемогућио би коначно институционално поистовећивање помесних Цркава са пролазним формама људског организовања овог света (читај са националним државама) и било би јединствена здрава основа било ког отвореног питања међу њима, а да при том поменуте људске и пролазне форме организовања немају некакав одлучујући утицај при овом процесу.

Први хришћани су све своје проблеме решавали унутар молитвене заједнице, сабрани на светој Литургији. Па чак су и много сложенији проблеми у историји Цркве, и они који су се тицали догмата (једносуштности и сличносуштности), били превазилажени одржавањем и непрекидањем заједничког служења. Један поучни пример старозаветног одношења за све нас јесте, ван црквеног организовања, комуникација Р. Македоније са Р. Грчком: иако међу њима још увек постоји проблем око имена наше земље, ипак, они нису прекинули суштинске међусобне односе на свим нивоима, од људског и економског до локално – међуграничног и државног. Што је најчудније, све државе су у принципу непријатељски расположене једне према другима; ми, пак, који како Црква смо у суштини једно и који смо требали да будемо пример јединства, постали смо камен спотицања међу народима.

Зато, циљ православног хришћанина је да прво исцели свој душевни раскол између свог срца и ума – одакле произилазе све остале поделе, и унутрашње и међуљудске, па затим, у зависности од своје хијерархијске позиције у Цркви, да допринесе да се решавају и друге поделе међу људима на било ком плану, а не да приписује своја болна унутрашња стања „другима“, као и да их шири међу „ближњима“. Да ли је јасно сада ко постојано распиње Христа, а заједно са Њим и све свете?

Свети Петнаест Тивериопољски Свештеномученици, благодаримо вам што сте љубављу посведочили Христа управо у нашем граду – Струмици, и што, очигледно, због исте љубави, за увек сте остали са нама.

Пре неколико дана на Фејсбук страници ђакона Ненада Илића освануо је текст "Саборност или аутизам" који почиње речима: "Крајње је време да се сви мало уозбиљимо. Нашим епископима је потребно хитно помоћи у управљању нашом помесном Црквом." Није у питању био никакав позив на револуцију, напротив, вероватно да је ово један он оних позива који чине да се револуције не догоде. Наиме, предложено је да у раду Сабора, као што је то случај и у неким другим православним црквама, учествују свештеници, монаси, монахиње и лаици, као и да се у већој мери у рад Цркве укључе мирјани, да образују црквеноопштинске савете који би "имали обавезу да установе добротворне и духовно-корисне организације, као и да помажу свештенству у располагању финансијама у складу са Јеванђељем".

У јавности којој недостаје конструктивна критика већ се много тога своди или на пуко оцрњивање или на некритично повлађивање, "дијагноза" стања у којем се Црква налази као и предлог решења, које су дали ђакон Ненад Илић и његови верујући истомишљеници, делује окрепљујуће. Саговорник "Времена" разбија густу тишину унутар СПЦ, говорећи о аутистичном повлачењу Цркве у резерват, о односу Цркве и медија, о владичанском ауторитету који је заснован на финансијама и о нужној потреби да се нешто мења, почев од система у којем су владике изоловане у својим световима.

"Цео систем је постављен тако", каже Ненад Илић. "Наравно да има дивних јеромонаха и владика с којима човек може лепо да разговара, али механизам функционише на начин да су епископи изоловани, с једне стране окружени су малим бројем људи који филтрирају информације које долазе до њих, епархије су превелике па су присиљени да их површно и брзо обилазе. Поједностављено речено, када они дођу у неко место, у цркву, шта виде – један репрезентативан дочек, сви радосни, пуни вере и све делује у реду. Можда би било решење да се, као у причи Краљевић и просјак, пресвуку, побегну, и кришом обилазе своје епархије, тако би дошли до реалније слике. Владика би требало да осећа своју епархију, да зна њене проблеме, њен живот. Међутим, контакт између верника и владика није сталан и јасан и долази до забуне – та изолација утиче на то да њихово одлучивање не буде све време руковођено интересом заједнице, него да победи оно људско, приватни интереси...

Цела идеја је да се поради на саборности, на начин који је већ постојао код нас у пракси, а постоји и у Уставу Цркве, само што је то за време комунизма стављено у заграде. У Русији се, на пример, када су на дневном реду важна питања као што су избор патријарха, давање аутокефалности и аутономије деловима РПЦ, налази Сабор у којем има и свештенства, монаха, монахиња, мирјана. Сви они учествују у саборном одлучивању. Код нас би само присуство других на Сабору, самоотварање Цркве утишало мале, личне приче, партијске логике и омогућило би повратак у реалност. Наравно, суштински се ништа не би променило, у смислу да би и даље одлучивао епископ, али би тај осећај присуства других нешто покренуо, обновио.

Забуна је што ће човек овог времена одмах помислити на демократију, "хајдемо сада сви да гласамо, да дамо право гласа за све који дођу на литургију". Није у томе ствар, то би било гакање и хаос. Ради се о живом организму. Ми често заборављамо колико је важна та димензија Цркве као организма који је живоносан, који је присуство Божије на земљи у односу на Цркву као институцију. Та димензија мора остати у органској причи, да сваки орган и даље ради своје – зна се увек шта је владичино, шта свештениково, шта верниково.

• "ВРЕМЕ": Многи унутар Цркве свакако су свесни да је промена потребна. И то је оно што се често чује у приватним разговорима. Како је онда могуће да када сте ви јавно иступили – јер Фејсбук јесте некаква јавност, ево и нас двоје сада разговарамо о томе – немали број људи на то гледа као на некакав позив на револуцију?
  

НЕНАД ИЛИЋ: Постали смо грозни, страховити лицемери, а ми у Цркви можда некад и предњачимо у томе. Причамо једно, радимо друго. Зато је популарност патријарха Павла била огромна – он је проповедао и живео јеванђељску скромност, живећи оно што је проповедао. Постали смо лицемерни јер нам је тако лакше. А лицемерје долази управо из логике да ништа не можемо да променимо, из логике која каже: што бих се ја било коме замерао, што бих улазио у било какав ризик да нешто погрешим, зашто, ако не могу ништа да променим? То безнађе знатно потпомаже лицемерје. Као што је безнађе допустило и у друштву да лаж, било које врсте, постане прихватљива прича, тако је и допустило да лицемерје буде грађански пожељна особина – боље бити лицемер него некога увредити, потрести, уплашити. Просто, ако се ради о болести, онда мораш болеснику рећи да је болестан, ако си сам болестан, мораш себи то да признаш – болестан сам, морам да се лечим. А најрадије не бисмо ни то рекли. Али постоје болести које могу да се излече, нећемо од сваке умрети. Само што пре тога морамо да се лечимо.

• "ВРЕМЕ": Из тог репертоара неделања долази и онај аргумент: "то није мој посао, није моја ствар".
  

НЕНАД ИЛИЋ: Када дође до тог издвајања, до професионализације, када се каже "нека они у мантијама раде свој посао, ја ћу свој", пуца саборност, нема истинитог правог живота Цркве и то утиче на мисију и живот Цркве у целини. Пре око годину и по, правио сам неку врсту анкете о томе шта људи мисле, како доживљавају Цркву и шта виде као проблеме. Један од резултата је био и замерка себи – верујући су замерали себи због пасивности. Нормално је да неко помисли "моје је да се молим и то је то", али сви морамо да се бринемо о животу наше Цркве када дође до застоја.

Пре Другог светског рата оформио се један лаички, богомољачки покрет из жеље за моралном обновом и тадашње свештенство се забринуло, и то с правом, јер је ту било разних људи, разних прича. Тај покрет је окупио чак до 200.000 чланова. Кад су им доделили владику Николаја да се стара о њима, ствар је била решена и они су после помогли да Црква опстане у тешким временима. Такви покрети, који позивају на обнову, могу донети добре резултате. Само се треба чувати од секташке логике.

• "ВРЕМЕ": А како се чувати од страха? Разговарамо о равнодушности, али не може се занемарити ни страх који многи унутар Цркве имају када наглас критикују. Уместо да вас питам зашто се они плаше, боље да питам: зашто се ви не плашите?
  

НЕНАД ИЛИЋ: Ја имам ту срећу да немам шта да изгубим. Ја сам у Цркви из љубави и тако је Бог дао и то осећам као свој основни задатак. Мени је мука од критизерства, оговарања, "овај је овакав, онај онакав". Важно је да видимо шта заиста може да се уради, а не да се довека жалимо зашто се други не мењају. На мени је да пробам да помогнем. Већи је страх да ћутим и да се правим блесав. С једне стране, окаменила се малограђанска структура које једе ниже свештенство, уђе се у неке грађанске категорије, издржавања, каријере, бизнис, а када је реч о владикама, ту је моћ, утицај... Верници се крију у оном свом "дај минимум, да сам миран, да се сакријем, да једном недељно одем до цркве". Постоји осећај одговорности да нешто мора да се уради.

Што се тиче верујућих, мало је и оних који су стално у цркви, који цркву осећају као свој дом, и ту је присутна нека врста страха јер се човек не постави као у свом дому, те отуд зазор, сујеверје...

• "ВРЕМЕ": Често чујемо да јаз између мирјана и свештенства расте, као и да се људи удаљавају од Цркве. Да ли мислите да је проблем само у црквеној структури или да један део одговора лежи и у начину на који се Црква вратила у Србију, уз пораст национализма?
  

НЕНАД ИЛИЋ: Да, нисмо се ми вратили прво Цркви, већ су људи на таласу националне обнове хрупили у храмове. Није чудно да са слабљењем националне свести опада и религиозност. Проблем је, међутим, у томе што тај период није искоришћен добро. То је до нас, до јерархије. Није се мислило од почетка, у обнови, на живу Цркву, на улагање у њу, на учење, на изградњу црквене културе која би била подлога за један чврст заједнички живот. Недовољна је свест код једног дела свештенства и владика о томе да се, када је традиција тако драматично угрожена и када је растурена на делове, човек не може аутоматски позивати на прошле моделе који ће сами да раде од себе.

Тај период није искоришћен да се верско утемељи као категорија важнија од националне. Ја јесам националиста, али с друге стране не пада ми на памет да то ставим изнад вере и Цркве. Много је важније да сам део човечанства. Људи се овде деле на тврде националисте којима је то закон број један и на оне који не могу да нађу средину, да остану мало на крсту, већ пређу у други табор и увреде се када помену Срби и српско. Ми смо потпуно неизбалансирани.

• "ВРЕМЕ": У шта је у тој обнови требало да се улаже?
  

НЕНАД ИЛИЋ: Ако се ти постављаш као неко ко одржава континуитет и ко треба да направи алтернативу свету који је уронио у индивидуализам и који је расцепкан тиме, постоји обавеза да појачаш заједничку димензију. Мораш дати још неке структуре живота осим литургије. Јесте, служимо литургију, али људима је потребно још нешто, иначе ће их то служење литургије по аутоматизму довести до магијског начина мишљења. Или ће то изгледати попут онога "ја ћу повремено да одем на литургију, ‘избушим картицу’, па још ако се причестим, шта више да урадим". Где је ту љубав према свету? Према људима? Где је одговорност? Где је ту људско промишљење да све то пролази, да вера има своје таласе, раст и пад? Није улагано у то, већ је улагано само у градњу цркава, то сви воле.

• "ВРЕМЕ": Мислим да је неимарство једна опасна клопка. Колико може бити лепо, толико и опасно, јер постаје оправдање за свако друго (не)чињење.
  

НЕНАД ИЛИЋ: То је замка – градиш гомилу цркава, а ону живу ослабиш.

Људи то воле. Некако је видљиво. А воле и верујући да се улаже у градњу, види се, остаје забележено име, то је све људски и разумљиво, али не може на томе да се стане. Као што не можемо на основу тога што разумемо да то правдамо до бескончаности. Није улагано на време и не постоји алтернативна мрежа. Та обнова је направила број људи који по аутоматизму доживљавају литургијско. Ми имамо пасивне и млаке вернике и није чудо да се у неки мрачним, расколничким скуповима налазе врући људи, који притом непрестано подгревају своју идеју да су жртве, да страдају, да се муче... Црква не сме да буде млака, свакако да не мора да буде секташки затворена да би била врућа, већ просто да се понаша избалансирано. Не можемо одбацити свет зарад литургијске обнове. Ми смо покренули Алфа Омега клуб управо да развијамо то – да у урбаним околностима можеш да шириш веру, а да не будеш фанатик, да користиш знања које су једна дубинска психологија. У логици тога, ни црквена уметност још није дошла до мере до које је требало да дође – зидај и зидај цркве, неке су лепе, а неке баш и нису, а онда се унутра слика по принципу "украси ми цркву". Шта то уопште значи? Све мора бити догађај, мора бити аутентично. Види се да жива заједница није директно повезана, што је неопходно.

• "ВРЕМЕ": Код нас је често присутна та или-или логика – или ћу да будем фанатик или ћу да се дистанцирам од Цркве. Поменули сте већ то као једну врсту неизбалансираности.
  

НЕНАД ИЛИЋ: Да, благо речено, реч је о неизбалансираности. У строжој варијанти, то је одрицање од крста. Нећу да будем разапет већ изабирам једну димензију, једну пречагу и нећу сад да се мучим. Што бих ишао средњим путем?

• "ВРЕМЕ": Волела бих да разговарамо и о стварима које сте поменули у тексту који је и повод за овај разговор. Писали сте о третману Цркве у медијима. И у медијима и у јавности, када је реч о односу према Цркви рекла бих да постоји опет та или-или логика. Или је реч о бесној критици која се само усмерава на лоше, која Цркву представља искључиво црно, или је ту оно страшно повлађивање, климање главом, у којем нема места за конструктивну критику. Зашто?
  

НЕНАД ИЛИЋ:Тачно тако, то је одлична дефиниција. То је проблем ове земље у целини. Морам рећи да је чак и деведесетих и почетком двехиљадитих, све док није победила логика капитализма, ситуација била у неком сегменту другачија. Далеко је било више интересовања за црквене садржаје. Медији јуре за скандалима. Пошто је специфичан однос Цркве и државе, увек се човек запита да ли су и добили допуштење за оркестриране нападе. Јер властима није у интересу јака Црква.

• "ВРЕМЕ": Сматрате ли и да је том односу медији – Црква допринело и тајновито понашање црквених великодостојника? За време Сабора они се обично понашају као да су на тајном скупу и да нико не сме да их открије.
  

НЕНАД ИЛИЋ: Да, то и јесте један од мотива моје иницијативе, да не би Сабор личио на масонске скупове. Недопустиво је да ја као верник сазнајем шта се дешава на Сабору из медија који умеју да буду злонамерни. Не може бити тако. Не морамо све знати, али ако владика иде на Сабор, ми морамо да знамо макар о чему се ради, које су теме. Мој свештеник би требало да буде упознат са тим, а не да чита новине да би сазнао шта се дешава или да, ако има неког познаника у Патријаршији, покушава да сазна вести из треће руке. Постоји одсуство отворености и неповерење које влада о томе да један број лаика може да се укључи. Неповерење иде логиком да чим неко није у мантији, није под контролом, а чим није под контролом, ко зна шта ће да уради. То није добар пут јер каква је моја снага ако морам све да држим под строгом контролом.

• "ВРЕМЕ": А откуд тај грчевити страх од отварања? Кад ионако, на крају, све и заврши у медијима.
  

НЕНАД ИЛИЋ: Постоји нешто веома опасно – страх од грешке, што је опасан страх, нимало племенит, већ је близу гордости. То је попут приче са талантима, закопаваш таланте јер нећеш ништа да радиш да не би погрешио. Отуда и потреба за великом контролом – да се не би погрешило. У теолошком смислу, увек ћете чути да је неупоредиво важније умети се покајати. Ми смо сви грешници, наравно да треба да се обуздавамо, трудимо, али важно је покајати се, устати и наставити даље.

• "ВРЕМЕ": Ту је и страх да други не виде да смо погрешили.
  

НЕНАД ИЛИЋ: Вероватно да то има везе и са дугим периодом под комунизмом, где је све морало бити тихо да би се опстало, па је остао рецидив који не може лако да се промени. С друге стране, опет се враћамо на тему саборности. Никоме није пријатно да буде изолован и да осети неповезаност са другима. Али то има своју индивидуалистичку удобност. Ми на сва уста причамо против индивидуализма, али смо га запатили у језгру Цркве. Уместо саборности добијаш индивидуализам чија је благодат да могу да се заклоним, да ме нико стално не зове, да имам своју удобност, али та удобност је опасна.

• "ВРЕМЕ": Поменули сте у једном тексту и пензионисање владика, као праксу у Русији. Код нас, у Цркви, пензија дође као велика казна.
  

НЕНАД ИЛИЋ: У Русији, владика који напуни 75 година је у обавези да преда молбу за пензионисање, а онда Синод одлучује да ли ће он из неких потреба остати дуже. Ванредна је ситуација кад он остаје.

Постоји ту још нешто. Све што се дешавало у последње време, црквени скандали у медијима, од којих су неки стварно скандалозни и требало их је решавати на време, тичу се две ствари – или сексуалне димензије или новца. Сексуална димензија говори о моралу, а стална прича о парама истиче слику Цркве као корпорације. Идеја да се у јавности ствара слика Цркве као корпорације ужасава ме, као и чињеница да су се махом та пензионисања догодила из финансијских разлога. Народ прича о томе колико наплаћује свештеник и онда прича о Цркви постаје прича о парама. То Црква, без обзира на све, није заслужила. А ако је тако, онда мора да се мења. Друго, људи не треба да се отуђују од Цркве зато што им се не допада свештеник или владика. Па неће мене неки болесник одбацити од Бога. Саборност је решење – верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради, они могу нешто да направе. Ако од њих не крене ништа, стање је стварно драматично.

• "ВРЕМЕ": Мислите ли да су свештеници свесни ситуације о којој говоримо?
  

НЕНАД ИЛИЋ: Јесу. Међу свештенством, а и међу неким владикама, постоји дубља свест о томе колико је све то опасно. Код свештенства је то још више присутно јер су они на неки начин укљештени. Постоји и тај мит о сјајном финансијском положају свештенства. Да, као и у свим гранама, неки добро стоје, али много је оних са којима то није случај. Али, свештеници су укљештени, они су под апсолутном влашћу владика, у некој врсти средњовековног третмана. Ја нисам ни против монархије, напротив, али не може се један непрерађен модел преносити непрекидно и правити се да он може да траје сто година. Свештеници су уцењени. Цео владичански ауторитет у односу на свештенство, а то је сурова истина, јесте економски: они могу да изгубе посао, породица остаје на улици – шта ће да раде. То мора да се промени. Ја знам да нема другог решења него да се Црква испуни људима, да се обнови саборност.

Ово је млако време у којем су амплитуде укинуте, има мало светости и све је убачено у систем. Ако и Црква треба да буде тако млака и "смлачена", шта смо урадили? Чим Црква није врућа, она је у опасности. Ми смо у опасности. Одговорни смо за себе, за оне који су у Цркви, за оне који нису у Цркви. Колико смо само одговорни, то треба стално понављати. Колико су одговорни свештеници, а тек владике. Ја ни не знам како они спавају, колика је то одговорност.

Јелена Јоргачевић бр.1302/17.12.2015. године

ФБ страница оца ђакона Ненада Илића

О ангажовању, улози и значају српског свештенства у очувању традиционалних и верских вредности у ратним приликама, Медија центар „Одбрана“ у сарадњи са Удружењем ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца, организије трибину на тему „Свештеници у Великом рату Србије“. На ова и многа друга питања одговоре ће дати: пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“, потпуковник др Миљан Милкић и др Видоје Голубовић, научни сарадник.

Трибина ће бити одржана у петак 18. децембра 2015. године у Атријуму Дома Војске Србије са почетком у 13 часова.

МОРС