Православље бр. 1173, 1. феб. 2016.
Разговор водио протојереј Драган Стокин

О оцу Дејану Дејановићу би заиста могло много да се напише, али, у овом тренутку, чини нам се да су песничке речи оца Серафима Петковића из Љубовије, јутрос написане, најприкладније у овом тренутку:

Прота Дејан ће бити сахрањен на свом вољеном топчидерском гробљу где је и служио толико година, у уторак 02.02.2016.
Заупокојена литургија ће почети у 9 часова у цркви светог мученика Трифуна на поменутом београдском гробљу.

Препорука:

• Наш прота, Дејан Дејановић
• Словољубве: Реч пастира - протојереј-ставрофор Дејан Дејановић
• Светигора: Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић - Православни брак и породица
  

На позив Његове Светости Васељенског Патријарха г. Вартоломеја одржано је Сабрање Предстојатељâ Православних аутокефалних Цркава у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију (Женева), од 21. до 28. јануара 2016. године.
Присуствовали су Предстојатељи:

док су били спречени да учествују Њихова Блаженства Патријарх антиохијски Јован и Митрополит варшавски и све Пољске Сава из здравствених разлога, а Архиепископ атински и све Јеладе Јероним из личних разлога, али су били заступљени преко званичних делегација њихових Цркава.
Предстојатељи Православних Цркава су се састали како би довршили рад на темама Светог и Великог Сабора. У оквиру Сабрања, у недељу 24. јануара, у ставропигијалном храму Светог апостола Павла саборно је служена света Литургија, на којој је началствовао Васељенски Патријарх, уз саслужење Њихових Блаженстава Предстојатељâ и вођâ делегацијâ Православних Цркава, осим вође делегације Антиохијске Цркве.
Током Сабрања су његови учесници, „истинујући у љубави“, по апостолској речи (Еф. 4, 15), радили у духу слоге и узајамног разумевања. Предстојатељи су потврдили своју одлуку да се сазове Свети и Велики Сабор. Он ће бити одржан у Православној академији на Криту од 16. до 27. јуна 2016. године. У том циљу Предстојатељи смирено призивају благодат и благослов Тројичнога Бога и ишту топле молитве пуноће Цркве, свештенства и верног народа, током периода који води ка Светом и Великом Сабору и за време док трају његова заседања.
Званично одобрене теме које ће бити поднете Светом и Великом Сабору на усвајање јесу: мисија Православне Цркве у савременом свету, православна дијаспора, аутономија и начин њеног проглашавања, света Тајна брака и брачне сметње, важност поста и његово држање данас, односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом. Одлуком Предстојатељâ сви одобрени текстови биће објављени.
Предстојатељи су такође одлучили да се установи Свеправославни секретаријат, одобрили Правилник о раду Сабора и донели одлуку о учешћу инославних посматрача на почетку и завршетку рада Сабора, као и о покривању трошкова Сабора.
Предстојатељи су уз све то изразили подршку прогоњеним хришћанима Блиског Истока и своју сталну дубоку забринутост због отмице двојице митрополита, Павла Јазигија из Антиохијске Патријаршије и Григорија Јохана Ибрахима из Сиројаковитске Цркве.
Сабрање је завршило свој рад у среду увече, 27. јануара 2016. године, завршним поздравом његовог Председника, Његове Светости Васељенског Патријарха Вартоломеја.
У Православном центру Васељенске Патријаршије
у Шамбезију код Женеве, 27. јануара 2016.

Славски колач су, у присуству помоћника министра одбране за људске ресурсе Милоша Јанковића, ректора Универзитета одбране генерал- мајора Младена Вуруне и начелника Војне академије генерал-мајора Горана Зековића, секли војни свештеници и парох храма Светог Архангела Гаврила Јован Бабић, некадашњи ђак генерације Војне гимназије.

Начелник Војне гимназије, пуковник Мирослав Гвозденовић је истакао да је част данас позвати ученике и наставнике да поносно наставе да корачају путем који је трасирао утемељивач српске државе, цркве и школе Свети Сава.

- Он се издигао умом, али и срцем, до самог божанског престола, и обавезао нас на неговање честитости, поштења и правих вредности, врлина које су и њега красиле, рекао је начелник Војне гимназије и додао да нит светосавске културе мора остати непрекинута, како би оснаживала нашу наду за срећнију будућност.

МОРС

Дело мајора Суботића изузетно је актуелно истраживање које указује на место исламистички инспирисаног екстремизма у савременом исламском свету, као и његове реперкусије на мир и стабилност у региону, а посебно у нашем најближем окружењу.

Ову актуелну тему публици ће представити: проф др. Драган Симеуновић, проф др Станислав Стојановић, пуковник др Катарина Штрбац, мр Снежана Ђокић и аутор.

МОРС

О изложби су говорили директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин, председник Крунског савета Драгомир Ацовић и аутор.

Пуковник Карапанџин говорио је о манастиру Хиландар, свом искуству стеченом у том манастиру и познанству са аутором изложбе.
- Миша Бранковић је уметник и верник који има око и дар да кроз фотографије пренесе оно што сам ја покушао вама речима да објасним данас, рекао је директор Медија центра „Одбрана“.

Аутор је захвалио свим сарадницима и додао да су „његове речи изложене фотографије“ те није много говорио.
Ацовић је током обраћања присутнима, читајући цитат о Хиландару, рекао да ко може треба платна да гледа пажљиво, и очима и духом.

- На Бранковићевим фотографијама нема људи, а ништа није празно и пусто. Његове Хиландарске просторе настањују вера и дух оних који су били, они који привремено јесу и оних који ће тек бити. Ми на његовим фотографијама тражимо своју просторију у Хиландару у којој још нисмо били, али хоћемо једног дана. Једном давно неко је рекао – Истинска радост је озбиљна ствар. Дакле, радујмо се. Озбиљно, поручио је Ацковић.

Миша Бранковић поклонио је икону Дому Војске Србије и уручио је пуковнику Карапанџину.

МОРС

Богослужењу су присуствовали припадници Медија центра „Одбрана“ и гости.

МОРС

Ваша Свесветости, високоуважени и возљубљени председниче овога часнога Сабрања, Ваше Светости и Ваша Блаженства, возљубљени предстојатељи помесних Православних Цркава, Високопреосвећена и Преосвећена браћо Архијереји, окупљени на овоме узвишеном свештеном Сабрању, Часни оци, драга браћо и сестре,

Благодаримо Богу који нас је удостојио велике благодати да будемо учесници свеправославног Сабрања овде у Православном центру возљубљене нам Васељенске патријаршије у Шабезију, које има пред собом богоугодно дело да дефинише и једногласно утврди дугоприпремани и дугоочекивани Свети и Велики
Сабор Источне Православне Цркве.

Ми чврсто верујемо и непоколебиво исповедамо да је наша Црква једна и јединствена, да је света, да је апостолска и да почива на живом светоотачком предању, које се пројављује кроз саборно промишљање, чији лик ми овако сабрани данас изображавамо, а чији ће печат бити Свети и Велики Сабор Источне Православне Цркве. Благодаћу и благовољењем Свесветога Духа сабрали смо се у братској љубави, по угледу на свете претходнике који су нам завештали пут Саборних сусретâ, почев од Првог апостолског сабора (Дела Ап. 15), да отворено и искрено разговарамо о најзначајнијим питањима која се тичу живота Цркве, у духу Светога Предања Свете Цркве Православне, светих и великих отаца - наших предшественика, и свештених канона Цркве Христове.

Уверавамо вас да ћемо ми, представници помесне Српске Цркве, поступати по благоразумију пружајући сав свој допринос, како молитвени, тако и богословски да ово високо Сабрање постигне пун успех еда бисмо Православље сведочили неокрњено и с пуном преданошћу једни пред другима и пред иновернима, по чему ће нас познати да смо Његови ученици (Јн. 13,35).

Молимо се Господу, Оснивачу Цркве, да нас у наредним данима Он надахњује духом истине и љубави и да благословом својим Он усмерава ово свештено Сабрање да буде надахнуто љубављу, која је свеза савршенства (Кол. 3,14) на славу Његове Свете Цркве, а на радост и ползу благочестивога вернога народа православног. Амин!

СПЦ

После сам чуо шта се догодило и јако ми је било жао. С друге стране поносан сам што је Срђан поступио људски видевши како неки униформисани "добровољци" малтретирају једног дечка Бошњака Алена на требињској пијаци. Срђан је пришао да прекине малтретирање и ваљда га је један од тих хулигана ударио и он је пао на потиљак и после је подлегао ранама. Сарајевски медији су од Срђана направили "једног од ретких српских пацифиста", борца против "српског екстремизма" и још много тога другог, злоуопотребљавајући његово име. С друге стране неки српски медији су отишли у другом правцу, називајући га шверцером и издајником. Срђана, колико сам га познавао, нису интересовали ни ратови ни сукоби, али не из идеолошких разлога. Једноставно био је део наше требињске раје и као и многи од нас из тог времена није научен да људе дели по нацији и вери, већ да човека прихвати онакав какав јесте, а у то несрећно ратно време многи су изгубили ту способност.

Срђан је пре свега био и остао човек и драго ми је да су то многи препознали. Био је патриота, волео је свој народ али и све друге људе добре воље и био је хришћанин. Није се бавио политиком и идеологијом, волео је уметност и живот. Јунаци нашег времена су ту поред нас и често нисмо у стању да их препознамо, а заправо то су само људи који у нељудска времена нису изгубили оно што човека чини човеком, а то је спремност да помогнемо другима у невољи, па макар и по цену сопствене жртве. Такав је био Срђан. Вечна му памјат!

Ово је једна од слика непосредно пре времена када је страдао.

Али не лези враже! Као да демантија са надлежног места, односно из пера портпарола Цркве и учесника у синодској делегацији која је посетила Ватикан, уопште није било, дует Керблер – Драговић наставља, још жешће, свој поход против истине, против етике сопствене професије и против сваке етике. Већ дан касније, лицем на Богојављење, објављују, на 4. страни, текст са немуштим главним насловом „Чека се комисија Свете Столице” и поднасловом „Ватикан: Није немогуће да папа посети Србију већ до краја године. Загреб: посете ће сигурно бити”, а тај злоћудни текст најављују на насловној страни под насловом „Папа у Србији већ ове године”, и то словима високим два сантиметра, што сам лично измерио.

Проблем је у томе што наслов, поднаслов и наднаслови говоре једно, а садржај текста нешто сасвим друго, тачније нешто супротно. У тексту се, наиме, дословце каже следеће: „Митрополит Амфилохије негирао је да је на састанку у Ватикану било конкретног разговора о папиној посети Србији”, а затим се цитирају његове речи: „Папин долазак питање је будућности...” У истом тексту и контексту наводи се изјава Одељења за штампу Свете Столице да „у овом тренутку Београд није на листи места која ће папа ускоро посетити”, уз напомену да „теоретски није немогуће да папа посети Србију већ до краја године” (подвлачење моје; обратити пажњу на крајње опрезну, неодређену и необавезујућу формулацију!).

Ако занемаримо злосретног портпарола Српске Цркве и потписника ових редака, чија функција и реч за новинаре и уреднике „Вечерњих новости” не значе ништа, морамо се замислити над чињеницом да исто што је он изјавио изјављују и митрополит Амфилохије и ватиканско Одељење за штампу и да њихове изјаве за споменуту господу такође не значе ништа. За њих остаје један и једини неприкосновени ауторитет – нагађање (или, можда, нагваждање?) неког новинара загребачког „Јутарњег листа”.
Ето, и то смо доживели. На крају морам да цитирам мудру српску народну пословицу: „Баби се снило оно што јој је мило”.

Хладно време и температура ваздуха од – 2 и воде од 2,5 степена Целзијуса, нису спречили 54 учесника из Војске Србије, Жандармерије, СВИБОР-а и грађане да данас пливају на Ади Циганлији где је победио Никола Ристић из СВИБОР-а. Он је први препливао стазу дугу 33 метра, која симболично представља Исусове године и подигао ледени крст тежак 15 килограма, направљен од свете воде.

Манифестација на Савском језеру почела је формирањем богојављенске литије у Храму Светог Ђорђа на Бановом брду, која је преко Савског насипа дошла на Аду Циганлију. Почасну пратњу Литији обезбедило је 15 кадета Војне академије које је предводио поручник Бранислав Крстовић. Кадети су ове године носили Богојављенски крст који је положен на Свечану трпезу непосредно пред почетак трке.

Богојављенски крст од леда победнику је уручио владика топлички Арсеније, а прелазни победнички плашт председник општине Чукарица Срђан Коларић.

Земунац Дејан Димитријевић победник је данашње Богојављенске трке на Земунском кеју. Димитријевићу, коме је ово четврти пут да из леденог Дунава на данашњи празник први доплива до часног крста, патријарх српски господин Иринеј уручио је награде - крст, плашт и СВЕБОР медаљу.

Патријарх Иринеј је претходно служио литургију у храму Светог Николаја и предводио литију главним земунским улицама, а након освештавања Дунава дао је и благослов пливачима, којих је ове године било близу три стотине.

Већ традиционално, припадници РВ и ПВО присуствовали су литијама у Земуну, Чачку и Старој Пазови, а у пливању за часни крст на Савском језеру, реци Морави и Крагујевачком језеру учествовали су ваздухопловци из састава 204. и 98. ваздухопловне бригаде, 250. ракетне бригаде за ПВД и 126. бригаде ВОЈИН.

MOРС

Живимо на простору крви и меда, формом смо различити-суштином готово исти. "Што људи хоће, то и вријеме трпи", каже Његош, тако да је ово мало меда на кашичицу и крви у потоцима, изродило марионетски менталитет човека који насељава ове просторе. Андрићев опис Босне је опис Балкана: "Дивна земља, земља мржње и страха".

Земља је заиста дивна, природом несебично дарована; такви су и људи, таква је и природа-великог потенцијала, али неискоришћеног, необрађеног, запостављеног.

Где год влада марионетски менталитет, тај менталитет са нивоа појединца се преноси на ниво читаве државе. Такав менталитет, индивидуалистички, доводи нас у стање да су најчуваније тајне оне тајне за које сви знамо-јавне тајне. Сви све знамо, сви ћутимо, прстом не мрдамо.

Зашто?

Изгубили смо осећај за заједништво, немамо поверење и ослонац једни у другима, свако сваком о глави ради, па држимо језик за зубима да не би изгубили и ону обећану кашичицу меда, јер ако проговоримо збрисаће нас оно "зло домаће". Страх је најефикасние средство манипулације.

Да не трошимо много речи о менталитету народа Балкана-историја нам довољно говори о томе, рећи ћемо пар речи о господину Борису Дежуловићу.

Ретки су људи као господин Дежуловић. Нису чести случајеви да се неко отргне "менталитету села", изгради јаку личност, став, мишљење и храброст да јавно говори оно што многима неће пријати.

Храбри су људи који говоре о јавним тајнама, а храбри су трн у оку многима, храбри су понајвише јер глупи нису, свесни су ризика и последица.

То и јесте разлика између храбрих и одважних. Одважан без учешћа памети улази у ризике, зато је одважност пука глупост, а храброст избор зреле личности.

Слободну реч, истиниту, критичку, највише воли "сиротиња раја", али кад дође наплата и порез за коришћење слободе, раја ће остати по страни, говорник сам плаћа свој цех.

Са господином Дежуловићем можемо да се слажемо или не слажемо, али људе са таквом структуром личности неизмерно поштујемо, сматрамо да их треба афирмисати, неговати и како рече владика Николај Велимировић: "Да се сложе, `обоже` и умноже!"

Верујемо да је г. Дежуловић човек добре намере, добре воље, и то је оно што нам је најважније. Често се слажемо са његовим писањима, некада не, као што је то сада случај са текстом о епикопу Николају Велимировићу.

То што се не слажемо не значи да се не волимо, јер каква је вредност љубави у једнакости, у једнаким ставовима, мишљењима, социјалном статусу?

Никаква! Љубав се пројављује у различитости, зато толико вреди и зато је ретка.

Тежња ка социјалној једнакости има своје темеље у зависти; сиромашни све толеришу, нису претња, а добри су и за лечење комплекса. А све можемо опростити сем туђег успеха.

Важно је да су у једној држави сви обезбеђени, а колико ће ко имати нек` буде одређено талентом и вредним радом. Једнаки нису ни анђели на небу, па неће бити ни људи на земљи...
Зато господину Дежуловићу желимо много успеха и да се далеко чује његова слободна реч.

Други после светог Саве, епископ Николај Велимировић, једном својом реченицом, несвесно је оградио читаво своје плодотворно делање за овоземаљског живота. Изјавио је: " Најтеже је телесним људима објашњавати духовне ствари".

Људи који се не баве духовним делањем и немају искуства, склони су да Христа уклапају у своју логику, и не само Христа. Људи су склони да праве архетипове. Апостоли су ходали са Христом по земљи и нико га није упознао, нико није ушао у његову логику; сви су имали неко своје виђење Христа-свој архетип. На Голготи, испод крста где је Христос био закован, остали су само мајка његова и Јован Богослов. Тек након силаска Светог Духа на Апостоле, док се у срцима не откри Бог, архетипови су били на снази. Као у песми Душка Трифуновића, "Има нека тајна веза".

Једини исправан начин је ући у Христову логику.

Зато је толико тешко причати о људима који су духовне личности, а чим је нешто тешко, посла се треба прихватити.

Не бисмо уврстили г. Дежуловића у оне који "лају о Николају". Као што рекосмо, намера му није лоша. Бирамо да верујемо да ово писање г. Дежуловића није клевета и подметање, него производ површности у тумачењу духовних личности као и недовољног познавања истих.

Прочитај Библију и постаћеш атеиста, реченица суштински тачна, али реченица која се односи само на читање, на буквализам и цитатологију. Судбину Библије када их површни читају доживљавају и Свети Оци.Само читањем Библије или Светих Отаца настају искривљене слике, морализам, расколи, јереси, атеизам. Тако су настала тумачења разних интелектуалаца, у периоду када је Николај уврштен у календар светих, како је он био против науке, културе, воза, купања, прогреса и сл. Наново се на делу као истине, показаше речи академика Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу.

Оно што смо видели као проблем у тексту г. Дежуловића је дух у којем је писан. Писан је у духу "црвене буржоазије". Као да се историја понавља. Повампирују се ти нездрави темељи братства и јединства, те стаклене ноге на којима се урушио читав један систем, држава и народи који су у њему живели.

Формула је јасна; Хрвати су имали усташе-Срби су имали четнике. Хрвати Степинца-Срби Николаја. Сви су они исти-`ајде да од Јасеновца направимо пашњак, `ајде да не причамо о свим злочинима и злоделима које су починили сви припадници народа који су међусобно ратовали па се "збратимили". Све ће покрити трава и заборав. Народ који не памти своју историју, осуђен је да му се понови. А коју историју и да памтимо, када је гурнута под тепих зарад прогресивних идеја; сви стављени у исти разред.

Ствар је врло јасна. Степинац и Николај су једну заједничку тачку имали у разредном старешини, односно српском краљу. Вољом српског краља и један и други су постали епикоп/бискуп.
Зато те људе и не треба препустити суду оних који једне уздижу "до имбецилности" зато што су њихови, а друге куде и ниподаштавају зато што су туђи.

Потребно је оснивати комисије које ће дати или покушати да дају објективан суд о овим личностима из историје, које не могу да се пореде, нити има основа да се пореде.

Међу православним људима у Србији, а ту не мислимо на традиционалне вернике, већ вернике који живе животом у Христу, преовладава мишљење да Степинац није био усташа који позива на клање и убијање, сматрамо да је његова историјска улога пренаглашена и да му не припадају хвалоспеви "до имбецилности".

Помало смо и изненађени изјавом г. Дежуловића како се "Николај дивио Хитлеру“. Човек који се до имбецилности дивио Адолфу Хитлеру и јавно му одавао поштовање као, цитирам, "светитељу, генију и хероју", зато што је "као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере аномалија’”.

Ако узмемо за тачно, а верујемо да јесте, реченицу Оскара Вајлда: ”Површност је највећи порок човечанства”, онда у том контексту можемо разумети грешку која је овде начињена, где се у беседи епископа Николаја 1935. године на Коларцу, Николај заиста “до имбецилности”, како тада, тако до краја свог живота, дивио светом Сави; Сава је тај који је етикетиран као Светитељ, геније, херој!

У свом писму од 20. фебруара 1946. године, упућеном епископу Дионисију, Николај каже: "Све што је речено и написано у 1935. години, речено је у похвалу Светога Саве - Светитеља, генија и хероја. Нема у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер послужили су ми као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светога Саве".

Нема говора о хваљењу Хитлера; површни тако протумачише! Такође, Николај је добио орден-кажу људи да га је добио од Хитлера. Углавном, Николај је уредио немачко војно гробље и орден му је дала Немачка држава на челу са Хитлером. Али ето, ни “хваљење Хитлера до имбецилности”, нити ордење не спасише Николаја од притвора, а касније логора.

Да ли су Жидови у оно време били реч која је описивала Масоне-проверите сами!?

О антисемитизму код Николаја нема говора; постоје тешке речи које су написане у екстремним условима логора Дахау и сам Николај је рекао да те списе не треба штампати.
Како Николај и било који Православни Хришћанин може бити антисемита када је Господ наш био Јеврејин, мајка његова, сви Апостоли и када је наше спасење „од Јудејаца“ (Јн 4,22)

За време Другог светског рата, и сам под немачком стражом, ризикујући свој живот и безбедност, Владика Николај спасава трстеничку Јеврејку Елу Нoјхаус и њену мајку. Са оцем Елиним, Јеврејином, Николај је пре рата био ПОБРАТИМ (да ли би се острашћени мрзитељ Јевреја братимио с Јеврејином?). Грађанин Израела, Јерусалимљанин и Јеврејин Самуел Авијатар, у свом огледу "Синови Србије и Синови Израиља", изговореном на скупу посвећеном Светом Николају у Жичи у јануару 2003, осетивши ко је Владика, рекао је: "Нацистички Сатана знао је добро зашто га је утамничио. Утамничио га је јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог Саве, који је подигао српски шатор у табору Израиља."

Ако епископа Николаја етикетирамо као антисемиту, онда га не можемо неетикетирати као највећег србомрсца и антисрбина у историји овог народа... Нико није Србе директније сатанизовао до Николаја, јер је ретко ко са таквом слободом, директношћу и храброшћу изобличавао и раскринкавао превелике српске заблуде, промашаје, издаје, грехове...

Исто тако се морају тумачити речи владике Николаја о Европи. Плакати по Србији позивају Србе да се прикључе просперитетној слободној Европи, а на централном делу плаката стоји кукасти крст!Николај ту Европу критикује у стилу Дежуловића, без длаке на језику, критикује је “до имбецилности".

Речи владике Николаја о Јеврејима, су ништа ново у 2000 година историје Православне Цркве.

Немогуће их је тумачити без историјског контекста и духа времена.

Али чињенице су чињенице! Српски народ и Јеврејски заједно, деле масовне гробнице, Дунавску гробницу, сличну историјску судбину. Николај их је волео, заједно са њима тамновао и састрадавао, али и критиковао.

Све што је Николај волео, Николај је и критиковао.

Ни Папа у Риму није боље прошао.

Не може дубоки Николај површно да се тумачи и генерализује.

Николај је био духовна личност која је Христом мерила и одмеравала свет око себе, све што је речено је духовна реч, ту треба и да остане.

Дејан Бићанић,
админстратор сајта Поуке.орг

Поред самог домаћина, пријему и разговорима присуствовали су и кардинал др Курт Кох, председник Савета за унапређивање јединства хришћанâ, и три члана администрације Свете Столице.Разговор је био срдачан, искрен и отворен, и то не у уобичајеном дипломатском значењу тих речи него у истински хришћанском, духовном смислу. Са обе стране се тежило истиновању у љубави, по речима светог апостола Павла, без лукавштинâ и пренемагања. Полазна и завршна поента читавог сусрета јесте да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности у свету препуном крајности, од мрачњачког верског фанатизма до антихришћанског и у крајњој линији нехуманог секуларизма, представља и категорички императив нашега времена и битан садржај одговорне мисије Цркве у свету. Притом су у разговору осветљени или бар дотакнути сви важнији аспекти међуцрквених односа, дијалога и сарадње.

Поред сусрета и разговора са епископом Рима и поглаваром Римокатоличке Цркве делегација је имала и друге сусрете и разговоре, и то са кардиналом Кохом, са монсињором Енриком дал Коволом, ректором Латеранског папског универзитета, са којим Православни богословски факултет Универзитета у Београду негује академску размену и сарадњу, са монсињором Карлом Азеведом, делегатом папског Савета за културу, са монсињором Жан-Лујем Брижеом, библиотекарем Ватиканске библиотеке и архивистом Тајног ватиканског архива, и са амбасадором Србије у Ватикану, г. Мирком Јелићем.
Сви чланови делегације су дали интервју Латеранској телевизији и присуствовали су Литургији у базилици Светога Петра, где су званично представљени верницима и поздрављени као „синодска делегација Српске Православне Цркве, предвођена Његовом Еминенцијом митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем”. Толико о злонамерним небулозама да се радило о „тајном састанку” у којем је српска црквена делегација била у „комуникацијској изолацији”. Разумемо и наручиоце и извршиоце овакве интерпретације у Загребу, срочене и пре самога „сусрета на врху” у Ватикану, али никако не разумемо њихове београдске агитаторе и пропагаторе.