Рођен у Италији од родитеља благочестивих. Би најпре архиђакон код папе Сикста III, а по смрти овога узведен, и преко своје воље, на престо папе римскога. Кад је Атила са Хунима дошао близу Рима и спремао се већ да разори и сагори овај град, Лав изађе пред њега у архијерејском одјејању, укроти гнев хунског вође и отклони пропаст Рима. Колико се Атила дао усаветовати од светога човека, толико се морао устрашити од визије апостола Петра и Павла, који стајаху поред Лава, и пламеним мачевима прећаху Атили. И не само да је Лав спасао Рим, него је он помогао много спасењу Православља од јереси Евтихијеве и Диоскорове. Јерес ова састојала се у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и, следствено, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме се прочита посланица Лава, коју Лав беше написао и положио на гроб светог Петра, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Апостол му се јави и рече да су му сви греси опроштени, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагати). Светитељ поново припадне на молитву док није био извештен да су му и ти греси изглађени. Тад мирно преда душу Господу. Свети Лав упокојио се 461. године

СВЕТИ ФЛАВИЈАН,
ПАТРИЈАРХ ЦАРИГРАДСКИ

Свети Флавијан, патријарх цариградски после светог Прокла. Савременик светог Лава папе. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора, но жив не дочека тријумф Православља на IV васељенском сабору, јер пре тога на једном јеретичком сабору у Ефесу буде бијен и гажен тако бездушно да ту и умре. Верни војник Христов, храбри бранилац и исповедник вере православне. Упокојио се 449. године.

За предмет са оваквим циљем, заиста, вреди се трудити и борити.
И моја лична визија циљева веронауке и конституције самог предмета иде у правцу да то буде предмет катихетског садржаја презентован у дијалогу са другим и другачијим. Предмет који ће пружати један поглед и, комуницирајући, упознавати са другима. Предмет који ће продубљивати лични, хришћански идентитет и упознавати са другима. Предмет који ће лични, хришћански идентитет ослободити незнања и страха који из незнања проистиче, према другима и другачијима.Предмет који ће младим свестима и савестима, са хришћанским идентитетом, развијати љубав према Србији која је никла на хришћанским темељима, али и која постоји као саткана од различитих. Да у тој и таквој Србији, бивајући и остајући своји и оно што јесу - православни хришћани, познају и прихвате као своје (србијанске) и све оне друге и другачије који чине да Србија буде жива и постојећа.

За такав циљ и такав предмет ваља нам се изборити против повампиреног а заправо никад непресталог рецивидва прошлости - вируса идеолошког једноумља. Вируса, који смо наследили из једне идеологије која је страна свима нама. Вируса, који проповеда да је метафизика деконструисана и да је Бог мртав. Вируса, који је деконструисао живога Бога а конструисао, на његовом месту, свог Мамона - неупитну идеју у коју беспоговорно све желе да нас угурају. Вируса, који нам намеће идеју јединства која укида, забрањује, потискује, брише наше различитости, под изговором секуларности. А та "секуларност", то је управо њихов Мамон којег су конструисали, на место живога Бога којег су убили. Вируса, коме је различитост исто што и подела, исто што и сукоб, исто што и мржња. Вируса, који нам не дозвољава да појам јединства спојимо са појмом различитости, а да различитост од подела преобразимо у комуникацију, чинећи тако комуникацију основом јединства. Вируса, који се не мири да многи једно буду, већ жели само једно у којем се многи не примећују.

Борба за овај предмет и његов циљ, данас, јесте један од испита српске и србијанске интелигенције. Српског и србијанског духа - може ли у једниство слободних, мноштвених и различитих или остаје у рецидиву прошлости - у идеологији идеолошког монизма.
Бог ће помоћи, ако буде имао коме. Од нас зависи.

Александар Милојков, теолог

https://www.facebook.com/aleksandar.milojkov?fref=nf

Током преподнева, ову заиста неисцрпну тему, кроз одговоре на разна питања, проф. Драгутиновић расветлио је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе свештеника Дејана Трипковића –
Читати Свето писмо наглас или тихо, стојећи или у седећем положају, свеједно је. Повезивање са речју Божјом, саображавање живота порукама светих списа збива се када нам је срце отворено и ум озарен, без обзира на спољашње услове у којима то чинимо. Библијски текстови никада нису у потпуности протумачени. Писали су их различити аутори у различитим временима и просторима. Превођени су на стотине језика и носе упутства значајна за хришћански живот у свим историјским епохама.
Свето писмо је угаони камен идентитета хришћанске Цркве. Библијски текстови нису написани да би сачували догађаје из прошлости, већ да да за нас буду образац живљења, истакао је проф. др Предраг Драгутиновић.
- Постоје примедбе да библијске приче звуче бајковито, да у њима има превише чуда... Библијска историја није архивирана историјска грађа. Ти текстови су писани да о догађајима из прошлости известе на начин релевантан за нас. Увек можемо да се идентификујемо са актерима библијских прича јер су оне сакупљане да буду моралне парадигме за генерације које ће их читати у будућности- сматра проф. Драгутиновић.
Улога Библије је да нам помогне у осмишљавању свакодневних поступака, грађењу нашег хришћанског идентитета по Светом јеванђељу на које смо призвани. Примера ради, објашњава проф. Драгутиновић, покајање је нешто што се свих нас тиче. Библијски текстови говоре о њему кроз приче о покајаним људима. Псалми Давидови приказују великог израиљског владара како крши закон, понаша се неморално и од пророка бива изобличен. Али, будући богочежњив, каје се и приноси Господу покајне псалме. Такође, пример покајаног грешника имамо и у Светом апостолу Павлу, некадашњем фарисеју и гонитељу Христових следбеника. Његово покајање Господ прима и чини га најватренијим проповедником, чије су посланице водичи на хришћанском путу и нама данас. Да бисмо ваљано прихватили поруке Светог писма, поред читања, потребно је и да га слушамо на богослужењима, разговарамо са људима који га читају, а нарочито су корисна упутства свештеника. Кад се молимо, ми разговарамо са Богом, а кад читамо Свето писмо, Бог разговара са нама, закључио је проф. др Предраг Драгутиновић своје излагање на трибини „Православље и млади“ у Ваљеву.
Циклус сабрања биће настављен промоцијом часописа „Логос“, којег уређују студенти Православног богословског факултета, најавио је свештеник Дејан Трипковић у име организатора – Светосавске омладинске заједнице Епархије ваљевске.

Ј. Ј.
- Колико год мислили да знамо о Светом писму, изнова смо у прилици да нова сазнања стичемо. Јер, Библија – збирка светих књига из далеке прошлости носи свевремене поруке и веома је значајна за хришћански живот данашњег човека, једна је од порука трибине „Свето писмо у животу православног хришћанина“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног богословског факултета у Београду.
Током преподнева, ову заиста неисцрпну тему, кроз одговоре на разна питања, проф. Драгутиновић расветлио је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе свештеника Дејана Трипковића –

Извор:http://www.vjeronauka.net/1053105410421054105710581048/takmicenja-ucenika-vjeronauke-oo-o

Како пише AgionOros, у интервјуу за турске медије, на питање новинара да ли је хришћанка, посланица из Измира одговорила је да је заиста примила православну хришћанску веру.
Селин потиче из вилајета Хатај на југу Турске, чији су староседеоци, арапски хришћани, изложени притисцима и репресији од стране турске државе и приморани да крију своју верску припадност.

Посланица Републичке народне странке крштена је у Александрети (Искендеруну), у храму Антиохијске православне Цркве.
Упркос бројним критикама и негативној реакцији странке којој припада, Селин је примила православну веру и храбро је исповеда у јавности.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/01/17.01.15_zbor_-_prof._dr_r._kubat_-_savez_zakon_i_pravednost_u_starom_zavetu_64kpbs.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-dr-rodoljub-kubat-zavet-zakon-i-pravednost-u-starom-zavetu

Чини ми се да се за данашње историјске околности, нарасле антагонизме и многоструку кризу разрешење не може наћи у постојећим институционалном оквирима, па, нажалост, ни у разореном систему међународног права. Осим тога, општеприхваћена традиционална правила која су владала у појединачним друштвима такође су, под притиском секуларизма, доведена у питање. Готово апокалиптички претећа светска ситуација захтева зреле, изграђене, часне, храбре и отворене личности, у већој или мањој мери богонадахнуте, способне да, следећи сопствену традицију, савест и искуство, у отвореном братском дијалогу, понуде савременој цивилизацији и сваком човеку благотворне одговоре о смислу света и живота. Међу таквим, ретким личностима данашњице издвајају се патријарх Кирил, поглавар најмногољудније Православне Цркве, и епископ древног Рима, папа Фрања, поглавар најмногољудније хришћанске Цркве, Римокатоличке.
Дакле, криза која влада светом, са једне стране, и постојање таквих личности за које верујемо да могу дати делатне одговоре, са друге стране, довели су до пуноће времена да се овај сусрет догоди. То је плод вишегодишњих договора, али и свесних компромиса на обе стране, да за добро будућности хришћанства, али и света у целини, дође до овог сусрета. Надам се да ће предстојећи разговор првојерараха на Куби бити подстицај истинољубивом и миротворном дијалогу и деловању представника двеју хришћанских Цркава и на нашем подручју, где православни и римокатолици заједно живе вековима. За то се наша помесна Црква искрено залаже, упркос тешком положају њених епископа, клирика, монаха и верника у Хрватској.

2. Једна од тема Свеправославног Сабора на Криту биће односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом. Документ с овим насловом који је објавила Руска Православна Црква бави се учешћем помесних Православних Цркава у међухришћанским телима (попут Светског Савета Цркава), подстиче се дијалог међу хришћанскимЦрквама, истиче потреба за јединством хришћана, али се напомиње и да једна религија не сме бити изнад друге, да је недопуштен прозелитизам, да Православне Цркве учествују у том дијалогу не напуштајући своју вековну традицију… Део јавности, међутим, готово сваки дијалог хришћанских Цркава види као врсту насиља над „изворним Православљем”, чак и као повиновање једне Цркве другој, и то најчешће Православне Католичкој… Како је овај дијалог постављен у припремним документима за Свеправославни Сабор?

Документ о односима Православне Цркве са осталим хришћнским светом, у облику у којем је припремљен за Сабор, уствари је сажетак опширног документа Руске Православне Цркве. Став оба документа може се свести на следеће: све што је у учењу и у пракси инославних хришћана сагласно са вером и поретком древне Цркве, односно са библијским Откривењем и апостолским и светоотачким осповедањем вере, аутоматски је и наше, православно, а све што од првобитне вере и устројства Цркве мање или више одступа, треба да буде тема дијалога истине у љубави, и то са једним мерилом, а то је вера и пракса првог хришћанског хиљадугодишта, вера и пракса јединственог, нераздељеног хришћанства. То је тачка омега у којој треба да се сусретнемо и препознамо једни друге као ученици Христови и браћа и сестре међу собом.

3.Колико је за Српску Цркву, којој предстоје преговори са канонски непризнатом Македонском Православном Црквом, важно то што ће једна од тема Свеправославног Сабора бити и аутономија Цркве и начин њеног проглашавања?

Мада сва питања која сте поставили откривају да боље и дубље од већине Ваших колега познајете материју којом се бавите, примећујем да користите бесадржајну, безмало оксиморонску синтагму „канонски непризната Црква”. Предлажем Вам тачне и једноставније изразе: „непризната Црква“, „неканонска Црква”, „Црква у расколу” или термин који, у случају о којем је реч, користе јелинске Цркве Истока – „Скопска Црква”. Ваше питање, пак, омогућује нам да заједно помогнемо расколничкој јерархији Скопске Цркве да своје тежње саобрази реалности. Дакле, ни предстојећи нити било који будући Сабор неће понудити такав статус најшире аутономије и пуне унутарње црквене слободе и одговорности, какав је дефинисан Нишким споразумом 2002. године.
Притом, они који су у расколу не могу да пренебрегну чињеницу да на том подручју постоји канонска аутономна Црква, Охридска Архиепископија, која, по одредбама поменутог споразума, живи и дела у јединству са васељенским Православљем, у јединству без кога апсолутно не постоји благодатни црквени живот. Исто тако треба да знају да наша љубав према њима није усахла и да ће Српска Православна Црква, колико год то до ње стоји, наставити да се труди да се рана раскола залечи.

4. Бројна питања која се тичу социјалног учења Цркве изложена су у документу „Мисија Православне Цркве у савременом свету”. Употреба биомедицинских поступака у зачећу, продужавању или окончању живота, брига према угроженој животној средини, велико економско раслојавање становништва, мигрантска криза… По којем од питања у оквиру ове теме нам је данас нарочито важно да чујемо одговор Српске Православне Цркве, где би она требало да буде гласнија, и колико ће закључци Свеправославног Сабора помоћи да Српска Црква јасније формулише своје ставове и деловање на том, друштвеном плану?

Сва ова питања су једнако важна и актуелна за све Цркве, па и за нашу. Сви досадашњи текстови на ове теме, на разним језицима (грчком, руском, енглеском, румунском, српском, арапском...), користе се на нашем Богословском факултету у Београду и у нашој богословској литератури уопште, а све је више текстова на српском, преведених или изворно код нас написаних. Сва искуства и сазнања из свих помесних Православних Цркава Сабор ће, свакако, формулисати у прикладној сажетој форми и предочити јавности, црквеној и светској.

5. Како ће се доносити одлуке на Свеправославном Сабору и колика ће бити њихова важност за Православне помесне Цркве? Да ли ће из њих произилазити и неки конкретни кораци?

Начин рада и одлучивања предстојећег Светог и Великог Сабора Православне Цркве заснован је на канонском Предању и саборном устројству Цркве. Сабор ће радити у пленарним седницама и посебним комисијама, по радним материјалима који су претходно једногласно усвојени од свих Православних Цркава. Допуне и исправке текстова и одлука, које су плод дискусије саборских отаца, биће усвајане искључиво консензусом. О томе гласају све аутокефалне Цркве. Посебна Комисија припремиће Посланицу Сабора, коју ће такође усвојити све Цркве. Напослетку, одлуке и Посланицу Сабора Васељенски Патријарх упутиће Предстојатељима аутокефалних Цркава, а они својој јерархији и верном народу.
Дакле, конкретни даљи кораци за које питате, одвијаће се на основу саборских одлука и примењиваће се на свеправославном, помесном и епархијском нивоу, а верујем да ће имати и општечовечански значај, да ће упутити поруку наде, мира и љубави за људе на свим континентима.

Најлепши је дан кад је причешће,
тада нам срце лупа јаче,
о када би могло бити чешће,
кад га се присјетим, душа ми плаче.

За нас је Причешће слово црвено,
њему се радује душа и тијело,
око без сјаја умирно, снено,
њему се радује биће нам цијело.

И сваки ишчекује тај дан радо,
о њему снива, њему жуди,
кад Господ причешћује своје стадо
и гледа је ли преостало људи.

Искрених вјерника Његове вјере
и да ли посте, да ли се моле,
да ли у животу имају мјере,
да ли га се боје, да ли га воле?!

Даје им крв и тијело своје
опрашта гријехе за живот цео
онима што се кају, што га се боје,
онима што су Господа део.

Сваки се од нас данима спрема,
моли се, пости, метаније прави,
без Бога излаза никоме нема
и сваки од нас Господа слави.

Ову тамницу туге и зла,
у манастир смо претворили православни прави,
уз нас је Свевишњег сила сва,
Господу се молимо, Он се слави!

Данас нам отац Билбија стиже,
даће нам Причешће, молити се с нама,
данас ће нам Господ бити најближе,
из душе и срца нестаће тама.

На нас ће призвати Светога Духа,
да са нама буде и да нас снажи,
даће нам по парче освештаног круха,
од Бога нико није нам дражи.

Отац нас Воја бескрајно воли
и сузе због нас често лије,
за сваког од нас годинама се моли,
за нас би дао очи обадвије.

Спали и гријехе моје огњем својим,
испуни ме радошћу Господе Христе,
јер Тебе јединог се Господе бојим,
и дај ми крви Своје пречисте!

Никад се тако живјело није,
животом узорним, животом Христа,
никад, од кад нас сунце грије,
у нашим душама само Христос блиста!

Ово је тестамент генерала Здравка Толимира. Драгоцено сведочење о томе како изгледа права жеђ за Богом. Његове речи терају нас и да се замислимо о смислу бесплодних расправа о томе да ли се, колико и када треба причешћивати. Увек, кад год је могуће, хвала ти Боже! Слава упокојеном српском генералу!

ђакон Ненад Илић

извор: https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10208953082172639&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=3&theater

Српска Православна Црква доследно и са најбољим молитвеним жељама подржава напоре патријарха Кирила и пуноће сестринске Руске Православне Цркве да у дијалогу и сарадњи са најодговорнијим представницима хришћанског света пронађу делатне одговоре на трагичне догађаје који стоје пред савешћу читавог човечанства, а то је у првом реду геноцид који се врши над хришћанским становништвом Блиског Истока и знатног дела Африке.

Српска Православна Црква изражава наду да ће предстојећи разговор првојерараха на Куби бити подстицај истинољубивом и миротворном дијалогу и деловању представникâ двеју хришћанских Цркава и у другим деловима света, па и на нашем подручју, где православни Срби вековима живе са суседима и браћом римокатоличке вероисповести – у Хрватској у последње време, нажалост, као de facto грађани другог реда, за понеке нежељена заједница, уместо као Црква равноправна пред државом, за што се не залаже само наша, Српска Православна Црква, него и сâм папа Фрања и Света Столица у целини. Ко има уши да чује, нека чује!

Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве

Митрополит Амфилохије одржао је ово предавање 9. фебруара 2016. године на прослави крсне славе другог разреда Цетињске Богословије - празника Преноса моштију Светог Јована Златоустог.

http://www.svetigora.com/audio/download/18316/09.02.2016_KATEDRA_Mitropolit%20Amfilohije_O%20Velikom%20saboru.mp3

Овог дана се празнује пренос моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро свети Јован Златоуст. У Цариград, где је раније као патријарх управљао црквом. Када се навршило тачно 30 година од његове смрти, патријарх Прокл, одржао је један говор у спомен свог духовног оца и тим говором успео да разгори љубав у народу и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, Јовану Златоусту, тако да су сви пожелели да се његове мошти пренесу у Цариград.
У почетку се кивот, са чесним моштима, никако није могао покренути са места, све док цар није написао писмо светом Јовану Златоусту, замоливши га за опроштај (зато што је његова мајка, Теодисијева мајка Евдоксија, била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, некадашњу своју резиденцију. Положивши ово писмо на ковчег, светитељ му опрости све грехе , како његове, тако и грехе његове мајке и ковчег се тек тада даде покренути. Многи болесни оздравише при самом додиру тог светог ковчега. Јован Златоуст се назива златном трубом православља, а његове свете мошти пренете су 438 године.

Тропар (глас 8):
Уст твоих јакоже свјетлост огња, возсијавши благодат, всељенију просвјети: не среброљубија мирови сокровишча сниска висоту нам смиреномудрија показа, но твојими словеси наказуја, оче Јоване Златоусте, моли Слова Христа Бога, спастисја душам нашим.

Ми, свештеници, свештеномонаси и мирјани – представници и делегати свих парохија и Црквено-школских општина подручне нам Епархије канадске, сабрани на Годишњој скупштини у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону, под омофором надлежног нам архијереја, Његове Светости Патријарха српског и администратора Епархије канадске Г. Г. Иринеја, доносимо ову

1. Упућујемо наше поздраве и изразе синовске оданости, љубави и поштовања пуноћи Српске Православне Цркве оличеној у отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве у отаџбини и расејању, члановима Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

2. И овом приликом изражавамо своју оданост пуноћи и јединству наше Мајке Цркве, сабрани, по Божјем промислу и руководством мудрог и смиреног наследника Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских – Г. Г. Иринеја.

3. . Увек са будним осећањима љубави и одговорности, упућујемо и наше братске и сестринске поздраве свим Србима православне вере на просторима Богом спасаване наше Епархије, који својом вером, надом и љубављу искупљују време, не на нашој, него на Божјој земљи. У ишчекивању припремних недеља Великог поста, који нас припрема за незалазну васкршњу радост, желимо да са овог светог места умолимо све наше православне сународнике да Цркви прилазе, да Цркву доживљавају и да се према Цркви опходе као према Телу Христовом, а не као према једној од рукотворених организација. Јесте да и Црква има своје законе и прописе, неопходне за Њено деловање у свету и међу људима, али превасходни закон Цркве увек је био, јесте и биће закон љубави. Једино нас у Цркви може озарити та љубав, љубав Христова која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божјом (Ефесцима 3:19). Молимо се Господу да речи Светог апостола Павла: „све ми је слободно, али није ми све на корист (1. Кор. 10,23)“, даду снагу умировљеном епископу Георгију и свима његовим следбеницима за постизањем мира, љубави, смирења и свих врлина.

4. Држимо се молитве да би и она нас одржала на мору овог све узбурканијег живота. Али после молитве, а пре Исповести и Причешћа, опростимо једни другима! Опраштајмо и помажимо! Помажимо једни другима, али помажимо и Цркви за коју смо сви одговорни, а да би Црква могла да врши своју мисију. Не тражимо да Црква буде оно што Она по својој природи никада не може да буде. Црква није место ни за политику, ни за неодговоран осећај етничке припадности, а најмање је Црква место за забаву!

5. Посебно апелујемо на верни народ наше свете Цркве у Канади да избегавају сарадњу или полемику са расколничком групацијом Марка Радосављевића, који је самога себе од Цркве одлучио и тим путем повео многе. Међу њима, и бившег нашег у Христу брата, протођакона Стефана Икономовског. Следбеници њихови се у маленом чамцу са таласима боре, а поред њега плови и са олујама света се бори огромни брод, који је усидрен у Царству Небеском и по речима Господњим врата паклена неће је савладати (Мт. 16,18).

6. Истрајни у намери да сведочимо Христа и Светосавље на овом континенту земље Господње, охрабрени смо подршком епископа, свештенослужитеља и верника Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Доживели смо у протеклих неколико месеци саборност на делу и љубав братску. Прославили смо канонизацију Светог Севастијана Џексонског у Алхамбри и Светог Мардарија Канадског и Америчког у Либертивилу, где су у значајном броју били присутни свештеници и верници Епархије канадске. Захваљујемо Епископима наше свете Цркве на љубави и гостопримству, преосвећеним епископима Лонгину и Митрофану. Они су и нас посетили и подсетили на љубав, бригу и старање наше свете Цркве о својој деци, јер су се молили са нама за спасење богомспасаване Епархије канадске и народа њеног, Српској Православној Цркви верног.

7. Са дубоким осећањем хришћанске љубави, али и не малог дивљења, посебно данас поздрављамо наше Србе и Српкиње и српску децу у Старој Србији – на Косову и Метохији, који непристајањем на људску неправду, а поуздањем у Божју правду, истрајавају на своме путу који је свакодневна Голгота. Зна овај свет, чак и када неће и не сме да призна, да је Косово и данас Србија, јер по речима песника: ако је њихово, зашто од нас траже да им га дамо? Јединствени смо у подршци Српском Патријарху да се Косово и Метохија никада и ни под каквим условима не могу и не смеју добровољно дати.

Живот сваког Србина, Српкиње и Српчета на Косову и Метохији је данас налик воштаници која светлошћу Христовом светли. Оном истом светлошћу која је поставила темеље, а обасјава куполе Пећке Патријаршије, Грачанице, Дечана, Девича и свих српских манастира на земљи коју су свети преци наши молитвом и покајничким сузама од неба примили. О тој светлости сведоче и подвизи храбрих наших монаха и монахиња на косово-метохијској постојбини нашој.

8. Ако ми Срби из Канаде мислимо и осећамо да не можемо више да учинимо за своје претке, немојмо бар рану већом стварати тако што ћемо о њима само певати. Певајмо, још како, али и пођимо у сусрет сведоцима вере и имена српског. Кренимо им у загрљај да им се тамо, на земљи Божјој, а онда и њиховој и нашој, захвалимо што чувају оно што није тек само најскупља српска реч, него и жива рана на страдајућем телу и данас распетог Спаситеља. То значи да је и јасеновачка реч врло скупа. Колико моштију светитеља наших тамо почива? Колико наших хероја је бачено по јамама херцеговачким, без споменика или гробља где ће се било ко помолити? По земљи Србији? Много је неопојаних гробова, а мало споменика и меморијалних центара. Немамо исписана имена својих жртава, а љутимо се јер нас зову злочинцима. А злочин наш је што наше жртве заборављамо.

9. Погледајмо, браћо Срби који живимо у Канади, ослушнимо своју историју. Која је разлика између светих косовских јунака и хероја нашег доба? Прве је свет обезглавио, а друге је свет утамничио. Очима Светог Николаја, тако нас гледају очи наших великана, гледају нас кроз свој тамнички прозор, али гледају нас, своје наследнике, гледају нас и радују се, јер смо захваљујући њима још увек слободни.

10. Као житељи Канаде, упућујемо наше молитве Свемилостивом Богу да утеши све оне које овосветске трагедије уцвелише. Молимо се за покој душа свих који су изгубили своје животе само због имена свога и вере хришћанске. Забринути околностима у којима се многи од наше браће по вери налазе, позивамо на умножење молитава за мир у Сирији, Ираку и Украјини и у целом свету. У околини Багдада спаљују манастире из 4. века и монахе њихове разапињу на крстове. А свет ћути и не реагује.

11. Поздрављамо новоизабрано руководство државе Канаде, на челу са премијером господином Џастином Трудом. Као потомци имиграната, односно досељеници у Канаду, са поносом истичемо да смо грађани најбоље уређене државе на свету. Имајући у виду толеранцију за различитост мишљења и животних погледа, не можемо да се не осврнемо на тенденцију потискивања традиционалних хришћанских вредности у нашем друштву. Апелујемо да хришћанска начела која су уткана у темеље ове државе морају да се поштују. Противимо се кршењу моралних норми кроз одобравање такозваних медицинских самоубистава, абортуса, легализације марихуане, и непотребног упознавања малолетника са сексуалним перверзијама по основним школама.

12. Благодарни смо Творцу и Сведржитељу нашем на свим добрима којима нас је походио у протеклој години Милости Његове, молећи му се да нас и у овој години не заборави, и да нам подари снаге да Га на сваком кораку сведочимо и да се Њега и Његових угодника и Његове најмање браће никада не постидимо у вреви овога света која покушава све више да нас узима под своје, јер је мудрост овога света лудост пред Богом (Прва Коринћанима 3:19). Наше је да се трудимо, да верујемо и да се надамо и да тако са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави. Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира (Ефесцима 4:2-3).

Извор: Епархија канадска