Пет година од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у среду, 24. новембра 2021. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине.

Кратак животопис блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића)

Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник  Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја.

Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку.

У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих,  9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска).

У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик.

На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона.

Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо.

Епископ јегарски Јероним, викар Епископа бачког, уснуо jе у Господу 24. новембра 2016. године.

Заупокојена Литургија и опело Епископу Јерониму служени су 29. новембра 2016. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. Епископство, свештенство и монаштво, не само Српске Православне Цркве већ и других помесних Православних Цркава, родбина, пријатељи, поштоваоци епископа јегарског Јеронима, као и верног народа из свих крајева Бачке испратили су владику на место где чека опште васкрсење.

Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење митрополитâ еритрејског Кирила и загребачко-љубљанског Порфирија, преосвећене господе епископа: будимског Лукијана, банатског Никанора, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, бихаћко-петровачког Атанасија, далматинског Фотија, брегалничког Марка, крушевачког Давида, аустријско-швајцарског Андреја, франкфуртског и све Немачке Сергија, тимочког Илариона, топличког Арсенија и умировљеног  Јована. На Oпелу владици Jeрониму чинодејствовали су осим поменутих и епископи: жички Јустин и ваљевски Милутин.

Сахрани су присуствовали Директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција Лучијано Суријани, апостолски нунције у Србији, Његова Преузвишеност надбискуп београдски Станислав Хочевар, фра Леополд Рохмес, у име Бискупа суботичког г. Ивана Панзеша – декан новосадски господин Роберт Ерхард, Реису-л-улема Исламске заједнице Србије Сеад Насуфовић, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, као и многи други представници верског, културног и јавног живота.

После Опела и опхода око храма Светог архангела Михаила, тело Епископа Јеронима са љубављу и поштовањем погребено је на манастирском гробљу.

Владика Јероним је до краја у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут

"Ако би о почившем Владици хтео да кажеш само једну једину реч, онда би то била реч господственост… Поседовао је господственост, учтивост и суптилност у опхођењу. Оне су га одликовале у сваком изразу и у свакој пројави његовог живота: ту није било нимало места за пренемагање, надменост, уображеност. То је квалитет који човек има или нема од рођења и који га свуда прати, независно од порекла, образовања, новца. А владика Јероним је био господин у сваком тренутку свог живота, па и у тренутку смрти… Миран, благ и достојанствен, отишао је из овога пропадљивога и трулежнога света, а нас је загњурио у каљугу туге.

У оваквим граничним тренуцима живота и постојања, када се воља Свевишњег оваплоћује на чудне и парадоксалне начине, приличи само једно – молитвено ћутање. Људски судови су ту излишни, а категорична тврђења налик су на детињаста наклапања. Ипак, мисли о пролазнсти живота и библијске речи „таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1, 2) раздиру ти срце. Али не! Владика Јероним није живео узалуд, није се трудио узалуд, није узалуд проходио земљу…

До краја је у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут. Штедро је многима и многима делио „вино и јелеј” човекољубља и не штедећи раздавао „од сувишка свога срца”. Био је варница и пламен топлине у мрклој ноћи овога века… Био је бљесак, као што пева Елитис: „Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га” (Одисеј Елитис, Врт испуњен илузијама). Итекако смо благословени ми који смо стигли да видимо бљесак Владичине личности". (Извод из текста Др Константин Менидијатис "Као младица маслине – Додатак сећању на драгога брата, епископа Јеронима")

Владика Јероним сада јасније него ми сагледава љубав Божју

"Ми имамо наду да брат наш Јероним у овом моменту, јасније него ми сагледава ту љубав Божју. Зна да је овај свет и овај живот за малена и пролазан, а да је оно што је Господ нама уготовио од вечности, заправо и наш крајњи циљ. То је Царство Божје, које ми овде у цркви, зато што јесмо Црква, предокушамо, доживљавамо. Знамо да и они који су отишли од нас, нису отишли заувек, него су отишли да припреме нама пут, и да је крајњи домет свакога од нас, пре или касније, а то је заправо сада. То је толико брзо и толико овде, пред нама, да нам не преостаје ништа друго него да са молитвама за покој душе брату Јерониму, имамо непрестану наду у Бога, молимо се Њему, да се држимо Њега, да нам он буде и овде, сада наш живот, утеха и нада". (Извод из беседе Митрополита загребачко-љубљанског (данас Патријарха српског) г. Порфирија, на четрдесетодневном помену владици Јерониму).

Сваки дан Јеронима архијереја био је семестар, свака ноћ предиспитно ишчекивање, свака литургија - семинарски

"Осетио је призив свега оног заветног и предањског што се супротстављало безбожном и олако-крволочном ”духу времена”. И решио је да пође тим уским, све ређим и, самим тим, одговорнијим и величанственијим путем. Стазом Христовог војника и смелог ”сведока вере”.

Од његовог доласка у Светоархангелски манастир у Ковиљу, сваки дан је био семестар, свака ноћ предиспитно ишчекивање, свака литургија - семинарски, а строги пост, покајна исповест и причест Телом и Крвљу Христовом - дипломски рад у овом неформалном, али суштинском и најбољем постојећем Универзитету Духовне Културе.

Није монаштво никаква ”професија”, нити ”један од начина да се проведе живот”, а улазак у Цркву (са све калуђерском ”униформом”) није нешто упоредиво ма са чим на планети и у човековом овоземаљском постојању. То није довољно објашњено, нити схваћено у нашем, по природи ствари олаком (не)разумевању ствари.

А Јероним је био монах, па затим и архијереј посебне врсте: један од оних што показује да никаква деградација људске врсте и пад наше цивилизације не може да уништи и победи ове живе и непоколебљиве Божије молитвенике. То је и најважнији закључак, она кључна информација и у једну мисао сажет код. Непроцењиво драгоцени допринос ”Јеронима архијереја” (како се непрестано помињао на његовом шестомесечном помену) и језгровити опис његове четрдесетседмогодишње христољубиве, православне мисије на земљи". (извод из текста Драгослава Бокана "Шест месеци од упокојења Јеронима архијереја"). 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!

* * *

Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену овој годишњици. Наведена емисија, која ће на програму Телевизије Храм бити емитована у среду 24. новембра у 15.32ч, је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. Садржај ове специјалне емисије сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском!

Према објави Mинистaрства прoсвeтe, нaукe и тeхнoлoшкoг рaзвoja сa вeликoм тугoм oбaвeштaвaмо вас да je уснуо у Господу др Mилeтa Рaдojeвић, сaвeтник министрa зaдужeн зa вeрскa питaњa.

Др Милета Рaдojeвић, кojи je прeтхoднo рaдиo кao дирeктoр Кaнцeлaриje зa сaрaдњу сa црквaмa и вeрским зajeдницaмa, придружиo сe тиму Mинистaрства прoсвeтe, нaукe и тeхнoлoшкoг рaзвoja и свaкoднeвнo прeдaнo и oдгoвoрнo рaдиo нa унaпрeђeњу вeрскe нaстaвe, прoмoциjи тaлeнaтa и нaдaрeних учeникa, студeнaтa и нaучникa и oчувaњу српскoг идeнтитeтa и трaдициje. Зaхвaљуjући Рaдojeвићу, Mинистaрствo je успoстaвилo нaгрaду зa истaкнутe пojeдинцe.

На празник Светих и праведних Јоакима и Ане, 22. септембра 2017. године, у Међујужју, господин др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, одликован је на предлог Црквене општине међулушке Орденом Вожда Карађорђа. Епископ Јован је након уручења ордена др Радојевићу рекао да је ово високо признање заслужио својом великом делатном љубављу, коју је указао не само храму Светих Јоакима и Ане, већ и широм Епархије шумадијске и српске Цркве.

На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, 16. новембра 2018. године, у Крагујевцу, током свечаног сабрања у Епархијском двору Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уручио је Орден светог Краља Милутина господину др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије.

Ово високо признање додељено је господину Радојевићу од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, а на предлог Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Владика Јован је приликом уручења ордена подвукао да је г. Радојевић “човек Цркве, пун љубави и разумевања за СПЦ” и да је ово високо одликовање “мали знак пажње за све што чини за нашу свету Цркву”. Примивши знамење, г. Милета Радојевић је изразио велико задовољство што може да заблагодари СПЦ, посебно Епископу Јовану на чији је предлог и одликован овим знамењем. “Када добијете овакво признање, не можете а да се не запитате да ли га и заслужујете”, рекао је г. Радојевић и истакао да није сам дао допринос својој Цркви, већ се са својим сарадницима потрудио да увек помогне тамо где је најпотребније. “Молимо се за симфонију државе и Цркве”, рекао је г. др Радојевић, подвукавши да је Епархија шумадијска у погледу обнове међу првима у целом нашем народу. “Трудићу се да и убудуће помажем како ову, тако и друге Епархије СПЦ”, закључио је г. др Милета Радојевић и пренео поздраве Владе Републике Србије и Министарства правде.

Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни!

Извор: Епархија шумадијска

Након летње паузе, од 14 септембра, на програм Телевизије Храм враћају се неке од емисија које сте пратили током 2020-21. године, а припремили смо и бројне нове садржаје.

Сваког радног дана од 8 часова и 5 минута моћи ћете пратити  „Живоносни источнк“, а у поподневном термину од 18 часова емисију „Разговорник“.

Наше екипе током лета вредно су радиле и припремиле бројне документарне приче, репортаже и филмове које можете погледати у вечерњем термину,  а препоручујемо и изузетан документари серијал којим испуњавамо једну од ваших жеља, изнешених у анкети коју смо спровели о гледаности нашег програма.  Упознаћете „Православне светиње Руске православне цркве“ од нашег специјалног сарадника из Москве, који је  уз подршку Срба који живе у Москви реализовао поменути серијал.

Најгледаније емисије наше телевизије „Вести из цркве“ и „Одговор духовника“ нису имале времена за одмор, а настављамо и са емисијом „Врлинослов“  у којем Слободан Стојковић, аутор и водитељ , средом у 21:10 часова са свештенослужитељима из наше помесне цркве разговара на разне интересантне теме.

Након летње паузе  са вама су и неке од наше остале 33 емисије  („БИТ“, “Гост уредник“, „Вера и здравље“, „Обећана земља“, „Лира“ ...).

Припремили смо и нове серијале емисија „Псалитр“,  „Срби светитељи“, „Православни појмовник“ , „Контрафакт“, „Изволте Србија“, „Златовез“, „Богословље у Срба“, „Библијска лествица“, „Срби сви и свуда“, „Веронаука у кући“, „Како сам упознао свог духовног оца“...

И за наше најмлађе гледаоце имамо интересантне нове  садржаје, а ту су и вероучитељи Дарко, Драган и Немања у истоименом серијалу, радним данима у 9,30, односно у 16 часова и 30 минута.

И то није све.  Доносимо и прегршт емисија које добијамо и размењујемо са нашим партнерским тв кућама,  али о томе и опширније о појединчаним емисијама и серијалима моћи ћете ускоро да откријете више на сајту и у програму ТВ Храм.

Извор: Телевизија Храм

У појединим медијима вечерас је пласирана вест да је Српска Православна Црква одустала од устоличења у Цетињском манастиру. Ради се о ноторној неистини и дезинформацији.

Сви архијереји окупљени вечерас у Подгорици, већ у раним јутарњим часовима ће кренути за Цетиње, како би Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије устоличио Његово Преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија у трон Митрополита црногорско-приморских, како је и одлучио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Председник Покрајинске владе Игор Мировић боравио је на Светој Гори, у посети манастиру Хиландару, једном од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа.

„Изузетна је част бити на Светој Гори, на којој се налази чак двадесет православних манастира, и поклонити се светима у Хиландару – месту које представља једну од наших најважнијих светиња и српско историјско и културно наслеђе непроцењиве вредности“, рекао је Мировић.

Председник је захвалио игуману архимандриту Методију и монаштву на добродошлици, те им је у разговору најавио наставак подршке Покрајинске владе обнови манастирског комплекса, који је страдао у великом пожару 2004. године.

Он је указао на то да на обнови манастирског комплекса, у континуитету од 2004. године раде конзерватори Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који свој посао обављају на најбољи могући начин – сликари, дрворезбари, позлатари и столари – при чему стручни тим најчешће броји десет чланова, а у зависности од обима посла, и до 15 конзерватора.

У разговору су усаглашени оквири за даљи наставак сарадње на санацији, уз оцену да је то приоритет због значаја који тај манастир има за читав наш народ.

„И убудуће ћемо подржавати пројекте обнове најзначајнијих културних и верских споменика у нашој земљи и иностранству, како бисмо очували српско културно и споменичко наслеђе”, навео је председник Мировић.

У делегацији су били и потпредседник Покрајинске владе и покрајински секретар за здравство Зоран Гојковић и директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зоран Вапа.

Извор: Хиландар

Радуј се, ковчеже најлепших дарова! Радуј се, изворе у коме се умивамо сузама покајања и опраштањем! Радуј се, јер у себи подиже жртвеник љубави јеванђељске! Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега!

Емисија: Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења

Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“

Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац Острошки

Прослава празника Светог Василија Острошког у острошкој светињи

Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека

Владика Јоаникије на Световасилијевској литији у Никшићу: Свети Василије Острошки је нови Свети Сава

Никшић: Бденије уочи празника Светог Василија Острошког

Епископ Фотије: Свети Василије Острошки један од најпоштованијих светитеља у српском народу

Епископ Јован: Молимо се Господу и Светом Василију да болесне оздрави, здраве сачува, немоћне оснажи, да залутале врати на пут покајања

Епископ Јустин: Свети Василије Острошки је наш усрдни молитвеник пред Васкрслим Господом

Епископ Атанасије: Толико се Свети Василије приближио Богу да је постао сасуд Божије силе, Божије мудрости, Божије благодати

Василије: Слава и Милост – Света архијерејска литургија у Мркоњићима

Епископ Герасим: Светитељи попут Свето Василија Острошког сведоче Христове речи "сазидаћу Цркву своју"

Епископ Арсеније: Свети Василије Острошки - најдивнији угодник из рода нашега

Епископ Сергије пред кивотом Светог Василија: Чудотворче Острошки: Твој свети гроб и твоје свето тијело сисјају Христовим Васкрсењем

Владика Никодим: Свети Василије Острошки живео је у земљи која је била веома слична нашој, земљи благословеној маслинама

Епископ Силуан: Свети Василије је један опипљив доказ присуства Божијег међу нама и истине Јеванђеља Христовог

Епископ Јован (Пурић): Свети Василије је себе испунио да личи на Христа

У ветерничком храму свечано прослављен празник и 350-годишњица упокојења Светога Василија Острошког

Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо  све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења)

Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег

 

 

ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК:

 

 

Патријарх Порфирије у Реснику: Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини

 

Епископ Атанасије на Васкрсни понедељак: Када ми славимо свето Васкрсење Христово ми себе одевамо у ново рухо

 

На Васкрсни понедељак Епископ шумадијски Јован богослужио у Станову

 

Епископ Арсеније на Васкрсни понедељак служио у Лесковцу

 

Епископ Херувим богослужио у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини

Патријарх Порфирије: Опростимо све онима који нас мрзе Васкрсењем Христовим

Патријарх Порфирије са бескућницима и болесним малишанима

Митрополит Хризостом на Васкрс: Да нас Васкрсли Христос васкрсне из пандемије болести, страха и неизвјесности

Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду

Вечерње љубави у Саборном храму у Новом Саду

Васкрс у Саборном храму у Краљеву, богослужио Епископ Јустин

Празник Васкрсења Христовог у Карловцу, богослужио Владика Герасим

Епископ Јоаникије на Васкрс богослужио у манастиру Ђурђеви Ступови

Празник над празницима – Христос васкрсе – Диселдорф

Епископ Фотије на Васкршњој Литургији: Наш народ васкрсава

Васкршња Литургија у Манастиру Грачаница

Епископ Сергије предводио Пасхално торжество у Рмњу

Епископ нишки Арсеније служио Пасхално јутрење и Литургију у нишком Саборном храму

Васкрс прослављен у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини

Епископ Методије на Васкрс богослужио у подгоричком Храму Васкрсења

Пасхални дани у Хиландару

ВЕСТ У ИЗРАДИ...

Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј

Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви.

– Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране –   каже владика бачки Иринеј.

*Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ?

Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности?

Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.)

Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени.

*Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха?

Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити.

Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове.

У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”.

Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не  сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти.

Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца.

Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде!

Извор: Политика

Како је председник Александар Вучић и најавио током божићне посете манастиру Хиландару, Република Србија је уплатила целокупна средства за обнову те светиње пострадале у пожару 2004. године

- Уочи највећег хришћанског празника Васкрса посетио сам манастир Хиландар и уверио се да радови на обнови једне од најстаријих и највреднијих српских светиња протичу у најбољем реду. Када сам за Божић, заједно са председником Вучићем посетио Хиландар, председник је тада обећао игуману Методију и братији манастира да ће Република Србија уплатити у целости средства неопходна за обнову Хиландара. То обећање је испуњено, рекао је министар у Влади Републике Србије и заменик председника Државне комисије за обнову Хиландара др Ненад Поповић.

- Пожар који је избио у марту 2004. године прогутао је северну половину манастира. Изгорело је шест конака од укупно девет. То је био пожар разорнији од пожара у Нотр Даму. Хвала Богу на томе што нико није страдао, као и да није страдала ни ризница, ни црква. Од 14. века није било овако великих радова на Хиландару, подсетио је министар Поповић.

- Манастир Хиландар је српска установа која од 1198. године до данас има непрекидни континуитет. Подршка Хиландару је подршка очувању наше историје и сећања на вишевековно трајање српске државе и Цркве. То је подршка и за нашу будућност, коју градимо развијајући се као модерно, успешно и демократско друштво, али на чврстим стубовима наше православне вере и велике државне идеје слободне и независне српске државе коју су градили наши највећи владари. И сваки од њих, када се год враћао Хиландару, и када год је помагао Хиландар, градио је јаку, слободну и успешну Србију. То је визија и председника Александра Вучића”, закључио је министар.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Медијске објаве о крајње неоснованим и злонамерним оптужбама минорне приштинске (не)владине организације против архимандрита Саве Јањића, игумана манастира Високих Дечана, као и у целој јавности, и у Српској Патријаршији су примљене са индигнацијом.

Јасно је да се ради о нападу на дечанску светињу и покушају угрожавања самог опстанка братства Високих Дечана, па самим тим и монаштва у осталим српским православним светињама и преосталог српског живља на Косову и Метохији.

Још једном истичемо и са поносом понављамо да је дечански манастир са својим игуманом и братством током целе своје историје, а посебно током ратних деведесетих година двадесетог века, представљао уточиште за бројне страдалнике без обзира на веру и нацију. Као такви они служе са понос не само својој матичној Епархији рашко-призренској него читавој Српској Цркви.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Крстопоклону недељу Часног поста 2021. л.Г. Јеванђеље по Марку, зачало 37 (8,34-38; 9,1) 34. И дозвавши народ са ученицима својим рече им: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. 35. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. 36. Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? 37. Или какав ће откуп дати човек за душу своју? 38. Јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца свог са светим анђелима.” 1. И рече им: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили.”

Верни народ и укупна јавност протеклих празничних дана, помућених епидемијом и страдањем људи и њихове имовине у земљотресу на Банији, додатно су збуниле изјаве Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, које су искључиво политичког, чак и страначког карактера, и немају додирних тачака са вером у Христа Спаситеља или са мисијом Православне Цркве.

Свети Архијерејски Синод се осећа обавезним да, с тим у вези, све оне који односне политичке изјаве приписују Српској Православној Цркви или их на било који начин доводе у везу са њом, обавести да се ради о искључиво личном ставу и ангажовању појединца, и то не у својству архипастира словесног Народа Божјег него искључиво у својству грађанина. Колико је дозвољена и благословена политичка или државно-правна активност епикопâ и клирикâ о томе расуђује и просуђује, аутономно и самостално, на основу свога канонског поретка, искључиво Црква.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Српске Православне Цркве

Извор: Инфо-служба СПЦ