О овој теми говориће: протојереј-ставрофор др Велибор Џомић (Митрополија црногорско-приморска), др Вељко Ђурић Мишина (Музеј жртава геноцида), др Александар Раковић (Институт за новију историју Србије), мр Радован Пилиповић (Архив СПЦ).

Трибина се одржава у сарадњи Универзитетске омладине Београда и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке.

Улаз слободан.

https://www.facebook.com/events/202610140119038/

Уместо лајка – амин. Уместо музичких хитова – црквене песме, уместо новинских наслова – цитати из Библије. И Српска православна црква има своју друштвену мрежу. Не толико масовну као Фејсбук и Твитер, али, кажу њени оснивачи, чланови Мисионарског одељења СПЦ-а, неопходну.
„Сматрамо да је мисионарење на интернету и те како ефикасно, и те како доноси плодове, а бити слеп и нем на том простору не доноси ништа добро“, каже вероучитељ и оснивач мреже Crkva.net Александар Милојков.
Стеван Јовановић, вероучитељ и члан Мисионарског одељења СПЦ-а додаје да на том интернет простору има толико информација, да ако не буду они „сејали на начин на који се сеје – сејаће неко други“.
А оснивачи су замислили – сејаће се по моделу Фејсбука и Твитера. Дакле, на сајту Crkva.net направите свој профил и онда пишете, објављујете и на црквени начин кажете да ли вам се нешто допада. Мрежи је већ приступило 2.000 људи.
„Уместо лајка имате оно чувено амин, хтели смо да будемо оригинални“, додаје Милојков.

Сајт Crkva.net
Јовановић каже да људи сада углавном аминују и лајкују чињеницу да је мрежа покренута, радосни су, и отприлике износе своје ставове, кратке цитате и оно што се може наћи на другим мрежама.
На другим друштвеним мрежама могу се наћи и други црквени поглавари. Папа Фрања на Твитеру и Инстаграму, а руски патријарх Кирил – на највећој руској православној друштвеној мрежи. На мрежи Crkva.net још нема српског патријарха, али има свештеника, теолога и лаика.
„Већ су почеле да се региструју црквене општине, очекујемо и епархије. Пре свега јесте окренута младима, а млади данас воле, свидело се то нама или не, кратке, једноставне, брзе и сажете информације“, додаје Јовановић.
За ширење информација на црквеној мрежи важе правила понашања као и на осталим мрежама – без вулгарности. Верско опредељење није важно - добродошли су сви, па и атеисти.
"У духу јеванђеоском, да кажем – ко има уши нека чује, а ко има интернет нека се конектује – добродошли на Crkva.net и лајк за цркву!", закључује Милојков.

Извор: РТС

Говорећи о односима два народа, директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин истакао је да су Руси увек помагали Србију, нарочито у периоду Великог рата, подсетивши да је након аустроугарског напада на Србију руски цар 31. јула наредио мобилизацију војске, чиме је рат подигнут на европски, а затим и светски ниво.

Он је истакао да је Србија добила прилику да узврати помоћ братском народу неколико година касније, када се, након револуције, ван граница Русије нашло више од 10 милиона Руса.

– Тадашњој елити руског народа братску руку пружили су краљ Александар Карађорђевић и српски народ. С друге стране, немерљив потенцијал руске емиграције између два рата извршио је позитиван утицај на Србију и то на свим пољима – науке, уметности, културе, архитектуре, медицине, индусрије, саобраћаја и одбране, рекао је пуковник Карапанџин, подсећајући да су тих година на просторима Србије живели директни потомци Суворова, Пушкина,Љермонтова, Булгакова и многих других познатих Руса.

Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве и аутор изложбе, истакао је да је револуција из 1917. године довела до промене друштвеног идржавног уређења у Русији, што је приморало велики број Руса да напусти своју земљу. Део њих се, наводи он, међу којима је било доста свештених лица, трајно настанио на простору бивше Југославије.

– Према службеној статистици и поузданим административним подацима, у Српској православној цркви је око 1929. године од 2.924 активна парохијска свештеника било 214 Руса, рекао је Пилиповић, напомињући да су они били значајни за свештенички сталеж који је током ранијих ратних година на нашим просторима био десеткован.

Отварајући изложбу, Његова Светост Партијарх Српски господин Иринеј истакао је да изложба представља историјску и културну истину односа српског и руског народа. Он је подсетио да су културне, историјске, црквене и духовне везе двају народа одувек биле јаке, напомињући да су Руси оставили дубог траг у српској историји и култури, јер су њихови професори, свештеници, уметници и научни радници након револуције у Русији стигли у Србију и заузели значајна места у културном и јавном животу наше земље.

– Наша црква је била лишена многобројних свештеника, а само у нишком крају, у Топлици, побијено је више од 150 свештеника. Та епархија је била готово празна посве Првог светског рата, а ту празнину су попунили многобројни руски свештеници, рекао је патријарх, наглашавајући да братске везе два народа који деле исту веру никада не смемо заборавити.

Архивистичка изложба састоји се од 121 експоната – докумената, фотографија, плаката, летака и новина. Изложба је посвећена осамдесетогодишњици упокојења великог руског архијереја, митрополита кијевског и галицког и предстојатеља Руске Православне Заграничне Цркве Антонија Храповицког.

Руска емиграција на Балкану представља историјски феномен који последњих деценија привлачи све већу пажњу историчара. Иако су радови на ту тему бројни, од којих се многи одликују квалитетом и истраживачким резултатима, некоришћени архивски извори увек изнова бацају ново светло на поједине аспекте. Управо је такав случај с грађом из Архива Српске Православне Цркве, која је истраживачима и проучаваоцима прошлости готово непозната.

Аутор изложбе и каталога је Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ, а рецензенти каталога су др Алексеј Тимофејев с Филозофског факултета у Београду и др Мирослав Перишић, директор Архива Србије.

Отварање изложбе својим наступом увеличали су Прво београдско певачко друштво и црквено–дечији хор „Орлићи“.

Изложба ће бити отворена у Малој галерији до 16. априла, сваког дана, осим недеље, у времену од 11 до 19 часова.

МОРС

ПРЕПОДОБНИ БЕНЕДИКТ

Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изубити „велики разум душе своје.” И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незналац.” Побегне у неки манастир, где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору, где у пећини оста преко 3 године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкрсаваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Један пут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао 12 манастира, у свакоме у почетку по 12 монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у римској цркви. На шест дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе, посаветова их и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Када свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше, да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.

СВЕТИ ЕВСХИМОН

епископ лампсакијски.У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829–842. године).

СВЕТИ ТЕОГНОСТ, митрополит кијевски

Грк по пореклу и прејемник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Xинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом.” На што сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом 25 година. Упокојио се у Господу 1353. године.

Изложба је посвећена 80-годишњици упокојења великог руског архијереја, митрополита кијевског и галицког и предстојатеља Руске Православне Заграничне Цркве Антонија Храповицког (1863-1936). Рецензенти каталога су др Алексеј Тимофејев (Философски факултет Универзитета у Београду) и др Мирослав Перишић, директор Архива Србије.
Управа Архива СПЦ
25 / 03 / 2016

У одбрани слободе и достојанства своје Отаџбине 41 припадник РВ и ПВО положио је свој живот, а њихова имена су овом приликом прочитана.

После помена који је владика Арсеније служио уз појање хора ученика Богословије Светог Саве из Београда, цвеће на спомен обележје палим херојима положили су чланови породица погинулих, делегација ратног састава РВ и ПВО, представници Града Београда и Градске општине Земун, пензионисани припадници РВ и ПВО, као и ученици Земунске гимназије и Основне школе Светозар Милетић.

Уследило је обраћање комаданта Ратног ваздухопловства и противвазушне одбране генерала Ранка Живака.

СПЦ

Богослужењу је присуствовао начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима Колегијума.

Главни војни свештеник капетан Слађан Влајић, у беседи након помена, истакао је да се имена страдалих читају да би их се заједно у молитви сетили.

– Ми смо данас овде на духовној стражи. Заједно стражарећи овде, не дозвољавамо да заборав падне на оне који су своје животе уградили у слободу у којој данас ми уживамо – рекао је главни војни свештеник.

МОРС

„Ljudi koji imaju Hrista sa sobom i u sebi lakše se suočavaju sa bolešću i patnjom“, kaže doktor Petar Dabić, internista-kardiolog iz Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i jedan od pozvanijih da priča na ovu temu. Doktor Dabić je, naime, i đakon u Crkvi Svetog Trifuna u Beogradu. Za sebe skromno kaže da ni po čemu ne zaslužuje posebnu pažnju, sama činjenica da istovremeno nosi dve, za nas obične smrtnike najznačajnije uniforme, beli mantil i mantiju, vredna je divljenja. Pogotovo što i jedno i drugo radi sa posebnom predanošću i ljubavlju.

„Uloga lekara je da smanji patnju bolesniku, da učini sve što može kako bi mu olakšao tegobe i da, ukoliko to situacija i lekarska veština dozvoljavaju, produži vreme biološkog života. Mi nemamo lek od biološke smrti, kao tragičnog rascepa duše i tela. Izreka veli ‘Lekar leči, a Bog isceljuje’. Ta reč isceljuje ima dvojako značenje", kaže Dabić.

"Prvo je biološko, privremeno isceljenje, koje se dostiže trudom lekara uz božji blagoslov ili dopuštenje, drugo je ono večno o kojem se govori u završnom članu Simvola Vere: Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Do čoveka je da učini sve što do njega stoji, a do Boga stoji kako će se neka stvar završiti’. Lekar radi na produženju života, ali ishod je uvek u božjim rukama. Devetnaest godina sam lekar i viđao sam razne slučajeve, dođe pacijent kome je prognozirano da će živeti još sedam dana i oporavi se, ode kući i neko ko ima banalan problem, a ne izleči se, ne vrati se kući. Tu nauka nema odgovor“, ističe doktor Dabić
.
Doktor Dabić je inače član kardiološke sekcije Srpskog lekarskog društva, Evropskog udruženja kardiologa i Lekarske komore Srbije. U čin đakona rukopoložen je 2008, ali u veri je još od rane mladosti. Tačnije, još kao dete je verovao u Boga, s bakom Anom, inače bivšom skojevkom, često je odlazio u crkvu. U školi je mnogo zavoleo biologiju i fiziku i kako kaže te dve nauke su mu učvrstile veru u Boga.

Učvrstio se i osećaj komplementarnosti tog objektivnog, naučnog pristupa i verskog, hrišćanskog. Zato doktor kaže da nauka i učenje Svetih otaca pravoslavne crkve nisu u suprotnosti, da se delimično preklapaju, ne isključuju jedno drugo i ne sudaraju se, već da se dopunjuju.

„Naučna istina je objektivna i ograničena, relativna i promenljiva. Objektivna jer dolazi do saznanja, pokušava da opiše pojave koristeći objektivni naučni metod, koji podrazumeva dostupnost i mogućnosti opisa većine stvari i doživljaja oko nas. Dalje, naučna istina je relativna i promenljiva, jer u momentu kad se definiše, kako to kaže Karl Poper, počinje da se kruni, menja do novog nivoa saznanja. Vera podrazumeva metod saznavanja sveta i dostizanja istine kroz lični odnos i iskustvo. Nauka i vera postavljaju dva pitanja koja se dopunjuju - šta je istina i ko je istina? Nauka se pita -šta je istina? Neprestano traži i daje delimične odgovore na to pitanje", ističe Dabić.

"Pravoslavlje, kao istinska vera, daje potpuni odgovor na pitanje - ko je istina? Ličnost bogočoveka Isusa Hrista. ‘Ja sam put, istina i život’. I ta istina je večna, sveobuhvatna i nepromenljiva. Ljudi često postavljaju pogrešna pitanja u pogrešnom trenutku i ne dobijaju odgovore... Kao kad je Pilat pitao Hrista: ‘Šta je istina?’ i nije dobio odgovor jer je pravo pitanje ‘Ko je istina?’ Primera radi, nauka s pitanjem šta je istina ne može da odgovori zašto se u slučaju smrtne opasnosti za dete majka žrtvuje rizikujući svoj život. Naučno gledano, dete je u tom trenutku manje vredna biološka jedinka, dete je ponovljivo jer majka može da rodi još dece, a majka je neponovljiva i ako ona umre braneći dete, neće biti ni nje, ni tog deteta, ni buduće dece. Biološka logika kaže da majka ne treba da rizikuje svoj život. Treba da pokuša da ga spase (majčinski instinkt) i ako ne može, treba da odustane. I tako postupa većina životinja, ali NE I ČOVEK. I tu se završava naučni pristup. Nauka nema odgovora na pitanje zašto se majka žrtvuje. Vera daje odgovor - žrtva proističe iz ličnog, bogolikog odnosa majke prema detetu. Odgovor koji se dobija samo na pitanje - ko je istina?“
Što se medicine tiče, kako kaže, to i nije klasična nauka, kao fizika ili matematika, na primer.

Medicina je više veština, koja osim naučnog, objektivnog principa, podrazumeva i lični odnos s pacijentima
Crkva svetog Trifuna, u kojoj doktor Dabić služi kao đakon, po mnogo čemu je neobična. Zadužbina velikog srpskog dobrotvora Nikole Spasića, nekad mala grobljanska crkva u kojoj su uglavnom držana opela i parastosi, postala je, iako nema svoju parohiju, jedna od posećenijih u Beogradu i danas poznata po složnoj hrišćanskoj zajednici koja se redovno okuplja. Zahvaljujući nedavno preminulom ocu Dejanu Dejanoviću, koji je crkvi služio od 1988, vernici su počeli spontano da dolaze na liturgiju, pričest ili razgovor sa skromnim i mudrim protom koji im je ulivao poverenje, uvek bio spreman da ih sasluša, uteši ili posavetuje. Vremenom ih je bilo sve više, i tako je nastala ova jedinstvena duhovna zajednica nazvana Kampsada, po mestu u Frigiji gde je rođen Sveti Trifun. Među Kampsađanima ima lekara, inženjera, novinara, doktora nauka, menadžera, domaćica, zanatlija, nezaposlenih; ima starih, ali mnogo više mladih...

„Bolest pruža i mogućnost spoznaje. Velika patnja može biti spasonosna. Čovek tada sagleda svoj život do kraja. Svi mi, svako ko se rodio, proći će kroz iskustvo bola, bolesti i smrti. Svako od nas je, pre ili kasnije, na Golgoti. Uz Hrista su, kao što znate, bili prikovani na krst i dva razbojnika. Jedan (levi) ga je ismevao, a drugi (s desne strane), prekorevajući ovog, spoznao je istinu, preobratio se, sagledao svoj život i pokajao se. I on je prvi ušao u raj. Obojica su patila, baš kao i Gospod. Oni koji kroz bolest u smirenosti dolaze do spoznaje o bitnom i nebitnom i nalaze odgovor na pitanje ko je istina, nakon privremenog izlečenja postaju mudriji i sposobni su da vole i budu voljeni. A oni među njima koji u bolesti dolaze do kraja svog biološkog života, našavši pravi odgovor, sigurno će čuti reči koje je čuo i blagorazumni razbojnik: ‘Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju.’“ (Luka: 23,42)
Vera nije garant da je neko dobar čovek, ali jeste šansa da to postane.

Свечана академија поводом 12. годишњице од погрома Срба на Косову и Метохији одржана је вечерас, у организацији Владе Србије, у Народном позоришту у Београду.

На академији "Погром на Косову и Метохији" на Великој сцени Народног позоришта речено је да је у два дана етнички мотивисаног насиља погинуло осам Срба, 4.000 их је протерано из шест градова и девет села, а срушено је, спаљено и тешко оштећено 35 цркава и манастира. Како је истакнуто, налогодавци тих злочина ни до данас нису познати.

Зашто ни после 12 година не знамо ко је послао 60.000 Албанаца да протера 4.000 Срба, да се више никад не врате ни у Пећ, ни у Призрен, ни у Приштину? Зашто једино Србин не може да се врати тамо где је рођен, упитао је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин.

Министар Вулин је истакао да се зло које се десило на Косову, пошто му се није стало на крај, 11 година касније догађа у најлепшим и најслободнијим градовима Европе и света.

Запаљена Богородица Љевишка је осветлила запаљену и срушену Палмиру и запаљене улице највећих и најлепших градова Европе, на којим се крв пролива од исте мржње и истог зла које смо гледали 17. марта 2004. године, рекао је Вулин.
Он је поручио да они који поново помисле да Косово, као некакву државу, приме у Унеско, најпре треба да оду на Косово и Метохију и поклоне се светињама.

Онда добро размислите да ли икад можете да кажете да ће у Унеско ући да штите светиње и сећање они који су их попалили, а сећање покушали заувек да пониште, казао је Вулин и нагласио да нећемо престати да хранимо и бранимо живот Срба на Косову и Метохији.

Епископ топлички Арсеније, викарни епископ патријарха српског Иринеја, одржао је слово које доле посебно доносимо.

Академији су присуствовали изасланик председника Владе Србије, представници Скупштине Србије, дипломатског кора, верских заједница, Војске Србије и Жандармерије.

Извор: Вечерње новости

Поштовани Господине министре, поштовани представници дипломатског кора, поштовани представници верских заједница, ваше екселенције, даме и господо, драга браћо и сестре,

Навршило се 12 година од Мартовског погрома. Догађаја без преседана у савременој историји Европе, који је иза себе оставио осморо мртвих, стотине повређених, хиљаде прогнаних Срба. Догађаја који је оставио иза себе 35 оскрнављених, порушених и запаљених српских светиња, и стотине уништених српских кућа на Косову и Метохији.

Догађаја који је у српским душама оставио крваву рану и у колективном памћењу српског народа албанског младића који вандалски ломи крст на куполи цркве Светог Илије у Подујеву.

Догађаја који је поново натерао српске мајке да, по ко зна који пут, на своје главе ставе црне мараме и заридају за својом децом као некада Рахила у Витлејему. Не поновило се више.

Српски народ се увек кроз своју историју окупљао око својих светиња и чувао их, а светиње су чувале народ и делиле судбину са њим. Када је страдао народ страдале су и светиње, када је крварио народ крвариле су и светиње, када се народ радовао радовале су се и светиње, када је народ певао, певале су и светиње. И поред свих недаћа Срби нису остављали своје светиње. Тако је и данас. Српски свештеници, монаси и монахиње деле судбину народа на Косову и Метохији чувајући светиње које представљају светионик, наду, утеху и уточиште српског народа. Оне су део нашег бића, нашег организма, зато се надамо и уздамо у помоћ Божију да нам неће отети светиње они који то покушавају.

"Трпљењем својим спасавајте душе своје“(Лк.21, 19) речи су Христове које нам уливају снагу да истрајемо у свим искушењима и недаћама. Кроз нашу историју научили смо да страдамо и трпимо али као хришћани знамо да праштамо и да волимо, али не смемо заборавити јер нас на то опомињу невине жртве, које су браниле своју веру, своје светиње, своја огњишта.

„Где сам ја, и мој слуга ту да буде“ речи су Христове. „Ако је Господар под шибом, значи нека и слуга Његов стане под шибу.“ Поручује нам Свети владика Николај, „Ако је Господ на Крсту, нека се и слуга његов не плаши распећа. Где год Господ победи и васкрсне и обуче се у бесмртну славу, слуга ће његов победити зло, васкрснути из мртвих и ући у бесмртну славу живота Његова. Најпре путем труда, муке, страдања и смрти, а потом Васкрсења, Живота и Славе“.

Информативна служба СПЦ

Господе, Ти који са крајева земље сабираш воду у облацима, заустави је заповешћу својом и пошаљи ведрину на земљу. Господе, немој нас савим предати пропасти и глади и погибији, и нека нас силна вода не поплави, него се у гневу опомени милости и, мада нисмо заслужили, сажали се на нас ради доброте своје и као добар помилуј створења своја и дело руку својих и брзо избави од свакога зла.

Теби, Богородице, Војвоткињи која се бори за нас, ми, слуге Твоје, узносимо победне захвалне песме јер смо се избавили од зала; но и сада, пошто имаш моћ непобедиву, ослободи нас од свих опасности, да Ти кличемо: радуј се, Невесто неневестна!

СПЦ

– Владико, многи кажу, а и сами можемо да видимо да су данас житељи наше земље, коју су некад звали Света Русија, постали мање побожни од својих благочестивих предака. Зашто је то тако?
– Нема одлучности. Питају: зашто нема светаца? Зато што нема одлучности. Дете се рађа и одмах се поставља питање: «Кад му треба давати да једе: кад плаче или у одређено време?»
Сад кажу: «Наравно, кад пожели.» А раније су свеци учили да треба јести у одређено време. Зато што ће у оба случаја дете добити исту количину млека. Али ако му будемо давали да једе чим заплаче дете ће схватити да треба да заплаче да би било нахрањено. Одрашће и тако ће плакати целог живота.
А ако зна да га мама воли и да ће га сигурно нахранити, само што треба мало да причека и да се стрпи, целог живота ће бити стрпљиво. У стрпљењу ће стећи своју душу, у трпљењу ће градити свој дом и породицу.
Васпитавање је почињало од детињства. Нико раније није живео у задовољству, укључујући и дете. Деца су знала да ће бити војници.
Дете се рађало и одрасли су га спремали за битку. Његова срећа се није састојала у томе да научи да се забавља, да задовољава своје потребе, да шири потрошачку корпу и да повећава иметак, већ у томе да буде способно да се избори у бици, да сагради зидове, да створи породицу... Од самог почетка је имало циљ.
Ја сам завршио војну школу. Кад сам се уписивао поставило се питање: добро, можда ћу имати сигурну зараду, част, и тако даље, али ако почне рат? Ако ме пошаљу у рат да ли сам спреман да умрем за отаџбину?
И премда још нисам био уцрквљен и чак нисам био упознат с православном вером, био сам спреман да умрем... Чак сам почињао да размишљам другачије, не као они који живе за себе, ради земаљског благостања.
Дете од детињства треба да зна да човек не треба да сабира у временским категоријама – број нула на рачунаљци, - већ у вечности. Као што је наш председник недавно рекао: наша репрезентација у џудоу је остварила велике резултате, али зашто, каква је била њена мотивација? Зато што су ишли да умру за Русију. Разумете?
– Узгред, кад сте поменули председника. Имала сам прилике да чујем да тешка економска ситуација у којој се Русија налази представља сведочанство и последицу тога што као земља излазимо из египатског ропства европског живота, кредита и «потрошачких корпи» које сте поменули. Шта треба да учинимо да заиста дође до изласка, али да он притом не траје 40 година?
– Рус је добар човек пун поверења. Као што су људи размишљали у време СССР-а: ето, «хладни рат» се десио зато што смо били јаки и самостални, а ако се предамо у ропство, неће нас дирати.
Тако је било и у време Смуте, 1612. године: сматрало се да су наши цареви лоши – Борис Годунов је лош, - зато је боље да се предају пољском краљевићу, а пошто ће то бити «наш» краљевић, престаће да ратује против нас.
Такво је руско чудо-размишљање. Света простота. Ако вам се тако свиђа, света глупост.
Тако је било и 1990-их година: сад ћемо се предати Америци и пасти на колена и престаће да ратују против нас.
Али пролази годину дана, пролази девет година, дванаест година, а они нас још увек пљачкају. И испоставило се да је до 2000. године план наношења нуклеарних удара остварен на миран начин: индустријски објекти су уништени без иједног нуклеарног удара...
Главно је и то је милост Божија што смо видели канџе звери које су се пре тога облачиле у овчију кожу. Главно је то што смо се пробудили. Да ли смо то учинили на време?
Пробудили смо се, и чак није несрећа у томе што је реализован план уништавања индустријских објеката (за време В.В. Путина, хвала Богу, то је било заустављено и много тога је обновљено и враћено).
Главно је оно што се десило у нашим срцима. Уништена је наша воља. Уништена је тежња ка светости.
Јер, Русу је мало да буде сит и богат – треба да буде или јунак или светац.
Наравно, велику улогу у томе су имали медији: кад човек све време гледа бум-трас или плач робиње Исауре, његово срце губи снагу, осећања нестају, и он постаје мање осетљив према свему у правом животу.
Треба да оживимо бол. Све ће се променити кад човек буде волео с болом – своју жену, своју отаџбину.
Сећате ли се јеванђељског разбојника? Иако је био разбојник, греховни живот му је задао такав бол да патње које је изазивао телесни бол, нису могле да надвладају бол срца. Патње на крсту су олакшале патњу савести и он није хтео да је се ослободи – или у сваком случају, није за тим највише жудео. Рекао је: «Примам оно што сам заслужио, а Он је без греха осуђен, без греха пати.»
Важно је да се у нама пробуди љубав с болом, молитва с болом, не «о-рук!» жудња и жеља за радом, већ љубав према стварању.
Треба да се пробудимо духом.
Суворов је говорио да подвиге не чине руке, ноге и глава, већ бесмртна душа.
Замислите да човек има такву љубав да гледа само како ће умрети за домовину! И да према супрузи гаји такву љубав, и према породици: шта бих још могао да учиним за њих? Спреман сам целог себе да дам – на мање не пристајем.
Шта таквог човека може да узнемири? Какве невоље и недаће?
Он ће се секирати, плакаће с онима који плачу, радоваће се с онима који се радују, али нико неће моћи да га избаци из седла, да га скрене с пута.

Човек који има љубав према домовини, плакаће с њеним жалостима, али ће му бити топло у њеним границама, а ако се нађе ван граница руске државе, и тамо ће радити на добробит драге отаџбине. И биће му слатко и радосно.
И да бисмо имали такву радост треба да узвисимо потребе, да узвисимо вредности.
А ако је човек стекао оно што је драгоцено у вечности, оно што не зависи од њега, биће спокојан, миран и спреман на сва искушења.
Наравно, такви људи су чак и у срећна времена, чак и у манастирима, увек били у мањини – можда су се могли на прсте избројати.
Тако је и Господ говорио: «Не бој се, мало стадо! Јер је воља Оца вашега да вам да Царство» (Лк. 12: 32).
А већину су увек чинили немоћни и они који ропћу. Већини је увек била потребна помоћ. Али захваљујући народном духу и разумевању, она се угледала на ове појединце.
Народна пословица каже: «Не стоји село без праведника и град без свеца.» Зато су тако важни подвизи светости, јуначки подвизи. Треба да их имамо у свом видном пољу да не бисмо залутали.
Јер, ако човек залута, било куда да оде, нигде неће бити код куће. Без обзира на то у чију топлу кућу да дође, то ће бити туђа топлина и туђи кутак.

Тарска епархија. Једно од сибирских села

А ако човек зна да можда неће брзо пронаћи своју кућу и срести се са својом породицом (можда то неће бити брзо, али ће се свеједно пре или касније десити), али зна циљ, зна пут, сваки корак ће га радовати, зато што га приближава кући.
– Кад сте почињали своје служење ко је од архијереја – можда прослављених у збору светац или неки од наших савременика – био за вас унутрашњи оријентир? На кога сте желели да личите?
– У то време нисам познавао ниједног архијереја осим свог. Ни покојне, ни живе, ни свете, ни грешне. Имао сам једног архијереја – мог. Али се нисам обраћао њему, већ сам се обраћао Богу како би Бог преко њега руководио мноме. Био ми је довољан један архијереј да бих имао узор светости, да бих имао свети, небески благослов.
– Шта архијереј треба да буде за своје парохијане? Код нас људи архијереје често доживљавају као менаџере највишег нивоа, топ-руководиоце.
– Архијереј треба да буде слуга. Менаџер је лажни пастир који стадо не сматра својим. Наравно, ако се у менаџеру пробуди савест, он ће свима служити као Богу и неће се захваљивати за куповину зато што му капље новац, већ зато што му је било драго да види човека.
Целог живота сам био сеоски свештеник. Сад сам сеоски епископ. Живели смо у селу Вјатка где је било две куће мештана. Откуд тамо парохијани? На 500 километара о обласног центра, на 50 километара од рејонског центра, беспуће. Ни доброчинитеља, никога. Нисмо живели богато, некако смо састављали крај с крајем.
Било је људи који су трпели нужду и који су нам се обраћали: «Помози.» Нисам могао да кажем да немам ништа – ако сам имао векну хлеба делио сам је на пола, молим лепо! Помагали смо.
Једна породица је живела с нама. Муж, жена и дете. Делили су с нама оно што су имали. Уље, брашно, најнужније ствари. А онда сам чуо како муж каже: «Свештеник овде носи расу, а кад дође у Омск, скине је, облачи фармерке, седа у страна кола и обилази продавнице – има их три – узима профит. Иначе, од којих пара би могао све то да гради и још нас да храни?»
Врло често се може наићи на такав однос.
С друге стране Иртиша се налази село, ишао сам тамо чамцем, а после су ми рекли да је неко чуо како двојица рибара причају: «Од свештеника треба више узети, он више плаћа.»
Можда је то остало још из совјетског периода, а можда лукави смућује народ, а можда Бог искушава истог овог свештеника: ако нас сви буду хвалили, како ћемо се смиравати?
Тако да ако сеоског полугладног свештеника људи доживљавају као некаквог топ-менаџера који обилази продавнице и сакупља новац, а онда га троши, шта још могу да кажем...
Или, један свештеник је причао следеће: градио је цркву, правоугаону, а мештани су причали: «Гради себи гаражу.» Почели су да подижу први спрат – уследило је ново објашњење: «Види колико свештеник има кола, кад мора да гради гаражу на спрат!» Док није подигао куполу причали су да је гаража.
Кад сам постао архимандрит идем метроом с другим архимандритом. Чујем како баке кажу: «Некад су се архимандрити возили колима, а сад их има толико да чак ни кола нема довољно.»
– Наша Црква је у тешка времена рађала свеце и још смо затекли људе које сви дубоко поштују, који се називају старцима – као што су архимандрит Јован (Крестјанкин) и старац Николај Гурјанов. А данас, кад постоји огроман број информација, медијских могућности, издавачких...
– …могућности да се човек разоноди.…
– …сад кад имамо све ове могућности, не знамо људе из генерације после њих, који би били поједнако цењени и поштовани. Зашто?
– Да су били такви видело се кад су умрли, а док су живели нико них није примећивао. Не знам зашто.
Ми смо имали оца Александра (Тиртишни) из Колосовке, који је убијен. Живео је као сви ми, обични свештеници, нико у њему није видео ништа посебно.
Отишао је да исповеди свог убицу и овај га је убио. А пре тога су људи о њему такође имали различита мишљења. Сад кад човек погледа његов живот види да је свет, чист, без сламке, без мрље.
У последња времена Бог по Својој милости крије свете људе. И свети људи крију своју светост. Не сматрају је светошћу, па је зато ни не истичу.
Сад кад се једним притиском на дугме може наћи цитат из дела било ког свеца, ствара се илузија да су савети непотребни. Ствара се илузија да човек све сам зна.
Да, овај проблем постоји, али не зато што нема светаца које бисмо могли да послушамо, већ зато што нема послушника који би желели да их слушају.
Бог је «јуче, и данас и заувек исти». Рецимо да смо тако ништавни и немарни, - али тамо где се умножава грех благодати има у изобиљу – значи, немарнима, онима који пате од још озбиљнијих болести, потребни су још искуснији лекари, налик на анђеле.
Господ не оставља Цркву без њих, иако их је увек било мало, увек је била несташица. Господ је рекао: «Жетве је много, делатеља је мало» (Мт. 9: 37), али ипак нам их шаље, само што их не примамо. Горди смо и зато нисмо у стању да видимо свеца.

Тарски и Тјукалински епископ Саватије
Више смо заволели таму него светлост, своје мишљење од савета, заволели смо тешки пут самооправдања и напустили смо пут светих отаца који су осуђивали себе.
Зато их и не видимо, али то не значи да их нема. Има. Чим се окренем Богу, Бог се одмах окреће ка мени. Неће ми Бог ваљда слати архангела Гаврила? Не. Послаће ми обичног свештеника – или чланак на «Православие.ру».
Човек који се колеба у вери се пита зашто нема стараца. Може се рећи: «Верујем, Господе. Помози мом неверју.» И Бог ће вам дати старца.
Шта је старац у древним монашким уставима? Сваки нови монах је био на послушању код искуснијих. Читав задатак старца је да послушник не поступа по својој вољи.
Ако сте завршили трећи разред има ли смисла да вас неко пошаље на вишу школу?
Имали смо преподобног Серафима Саровског који је живео у Сарову. Да ли му се много монаха из Сарова обраћало? А из далека, ван гранциа Саровског манастира, долазило је до три хиљаде људи дневно.
Зашто не могу да нађем старца? Зато што сам као саровски монах: старац је поред мене, видим га, а не обраћам му се. Преподобном Амвросију Оптинском су стављали канту за смеће на главу...
Као пре хиљаду и по година, и данас је одговор на ово питање исти: нема стараца зато што нема послушника. Нема других разлога.
Ако сам вам рекао ја, грешни сеоски епископ, и наизглед сте ме саслушали с поштовањем, а у себи мислите: «Био би ми потребан неко мудрији,» у томе нема много греха. А кад бих био као светитељ Јован Тобољски, био би смртни грех не послушти таквог човека. То је исто што и не послушати Јеванђеље.
На Атону кажу: ако немаш кога да питаш, питај пањ – и то ће бити спасоносније него да верујеш својој помисли!
Треба почињати од послушања родитељима, наставницима, руководиоцима, мужевима и то не само кротким, већ и горопадним, јер је то угодно Богу и биће добро.
«Наш добри Бог није такав да зависимо од свештеника.»
Али ако хоћете да почнем да грдим данашње време, хајде, грдићу. Раније послушник није дозвољавао себи да почне да чита духовну књигу без благослова свог старца. А ми сад не само да читамо црквену литературу одреда, него чак и световну. Речено је да ће онога ко чита новине Бог казнити духовном глађу.
И поред потпуног изобиља имамо духовну глад.
Ми по својој памети све знамо, и упитај било кога, сви ће ти рећи, и на интернету пише кад се треба венчати, кад се треба крстити и како живети духовно. Све унаоколо је засејано духовном храном, а ми не желимо ни једно, ни друго, ни треће. Зато што у одговорима стараца тражимо извесну насладу и задовољење својих жеља. А понекад нису потребни ни сами старци. Хтели бисмо да се наљутимо на данашњицу и да оправдамо своје маловерје према пастиру којег нам је Бог данас посало.
– Знамо да код вас у епархијском дому живе сиромашни људи. Има их врло много. Одакле долазе?
– Имамо два скита. Пре него што пошаљемо човека у скит треба да обави медицински преглед. И за то време се налази код нас. Или рецимо, већ живи у скиту, у шуми, а потребна му је честа медицинска помоћ. Монах нема толико новца да сваког дана долази на терапију и да га троши за то. И они живе код нас.
Има укупно петнаестак људи. Господ их је довео, моле се, раде, не скидају звезде с неба, али некако живе.
60-70% су људи сиромашни у социјалном смислу, али има и таквих који имају кућу, али не желе да живе у кући. Неки траже духовни живот. Њиховој души тамо не прија, а овде јој прија.
Кад Господ жели да спаси душу Он је позива на различите начине.
Бог жели да се сви спасу и Промисао Божија се не састоји у томе да простре сламу свуда где можемо да паднемо, већ у томе што нас стално доводи у ситуацију да бирамо између добра и зла.
И тако нас Бог води. Једног је привукао, рецимо, преко памети: човек је прочитао књигу, пожелео је да дође у манастир – довео га је преко памети. Другог – преко стомака: нема шта да једе, а овде га хране. Трећи нема кров над главом.
Трећи има проблема с нервима. Или пије, или има социјалних проблема – човек не може да се социјализује у друштву, не могу да га трпе жена, мама, тата, сопствена деца, неко трећи... А овде гледаш – сви живе, и можда љубав није велика, али ипак постоји.
Људи живе једни за друге.
– Под кровом вашег архијерејског дома.
– (Смеје се.) И ја сам исти, зато живим с њима.
– И једете за истим столом с њима.
– И ја сам стално гладан. (Смеје се.) Три пута дневно, или бар два, али не мање.
Живот под истим кровом није циљ сам по себи. Али ако дођу и кажу да немају где да живе нећу им рећи да нема места. Ако је човек гладан, нећу му рећи да нема шта да се једе: ако има довољно за 15-20 људи, наћи ће се и за двадесет првог. Не знам да ли је то добро или лоше.
– Не терате га.
– Ако може да живи код нас нећу га отерати и није важно какав живот је водио до данас. А ако не може и ако још Христово стадо почиње да води лево-десно, да га квари, снисхођење према једном не сме да се претвори у немилост према многима, као што је говорио, ако ме сећање не вара, Атанасије Александријски.
Ако због једног другима бива лоше предлажемо му да нас напусти. Недавно нас је један такав напустио, отишао је у рехабилитациони центар. Полицајац нас грди због тога што лоше радимо. Слажемо се, савест нас мучи, заиста смо нешто пропустили. То се дешава, зато што слика овде није идеална, као свуда – као у породици, као у братству, као у војсци.

Дечаци-избеглице из Украјине

– Примили сте и много људи из Донбаса.
– Заједно с православним добровољцима поправили смо напуштени дечји дом у селу Јекатерининско – две двоспратне зграде. А месец дана после тога у Омск је довежено 1000 избеглица и предложено нам је да примимо 100 избеглица.
Сместили смо их, држава је нешто надокнадила, а нешто није и од 31. децембра 2015. године престао је сваки облик финансирања.
Радно способни су се одавно запослили – три месеца након што су дошли. А из све области су дошли људи с много деце, пензионери, инвалиди. Молили су да им помогнемо, немају куд, сад тражимо средства. Има 20-30 људи с децом.
Покушавамо да направимо Центар за социјалну адаптацију сиромашних Руса, уточиште за труднице.
Основали смо центар за добровољну и социјалну помоћ.
Сакупљамо ствари, делимо, тражимо. Ако има питања у вези са запослењем, информативних питања, трудимо се да их решимо.
Све је то прво више било за Украјинце – они су живели на местима за привремени смештај. Поживели су два-три месеца, а онда је логично било да изађу у свет. Направили смо структуру која им помаже после изласка из места за привремени смештај.
– Владико, последње питање: шта је Света Русија? Зашто је света?
– Света Русија је смисао живота, национална идеја, коју смо имали до Петра I, кад прозори из Европе или ка Европи још нису били отворени. То је било време Свете Русије.
А касније је овај појам доживео препород, био је тражен у време спора између словенофила и западњака. У принципу, не би их требало супротстављати – и једни и други су били патриоте.
Словенофили су идеале Свете Русије стављали на свећњаке како би се оријентисали, али је Русија ипак кренула западним путем: протестантизам, капитализам, комунизам...
И у наше време појам Света Русија доживљава препород. Користе се изрази «руски свет», «традиционалне вредности» и чини се да заиста на свету нема никог другог ко би ове вредности сачувао.
Ако на Западу у медијима пишу да Путин и Руска Православна Црква развраћају Европу традиционалним вредностима, шта још може да се каже?
Највећи проблем данашњице је у томе што човек живи за себе. Не за ближњег или за Бога. А Света Русија је била кад је човек живео за Бога и кад је за њега Бог највиша вредност.
За онога ко хули Свету Тројица била је предвиђена смртна казна: то је било наведено у «Руској правди», у стварности се није примењивало, али је градило систем вредности.
На првом месту је био Бог, а затим добробит друштва.

Света Русија: Тарски Кремљ. Овде су се људи вековима до смрти борили за руске границе

Друштво као највиша вредност такође није лоша ствар. А сад је личност највиша вредност. Било би добро кад би се имала у виду личност поред нас. А данас се схвата као: ја сам личност, свето је оно што ми се свиђа. Данас је егоизам главна вредност.
Неко је рекао, не знам да ли је истина или није, да 50% кревета у Америци заузимају душевни болесници. Половина становништва користи антидепресанте. Кад дете напуни 18 година, изнесу његове кофере: даље иди сам.
А код нас кажу: какви су то родитељи ако не доведу своју децу до пензије?! Наравно, то је превише, али ми је симпатичније: мама увек воли. Она храни своје дете и сама једе. Слатко јој је. Света Русија су традиционалне породичне вредности. Између осталог, и света глупост, кад се веровало да су сви људи добри и да је немогуће да нас неко превари.
Дај Боже, наравно, да не буде свете глупости, већ да постоји света мудрост.
А за то је потребно да постоје систем вредности, образовање, основе православне културе, основе руске духовности. Није важно да човек само иде у цркву, већ да тражи Бога, да Га тражи с болом и љубављу. И онда ће Света Русија бити у његовом срцу.
Нисмо ми рекли, већ су долазили људи из иностранства и говорили да се све земље граниче с другим земљама, а Русија се граничи с небом.

02 / 03 / 2016
Православие.Ru.

Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена
Другог светског рата.
У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.

Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
– Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
– Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
– Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи.
Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
– Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.

Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
Протојереј Велибор Џомић

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-je-prastao-arhimandrit-Pajsije/46351.html