Живе речи утехе: Живе речи утехе

Митрополит Хризостом: Срамота је да се атакује на светиње и гробља

Mon, 06 Nov 2017 14:40:10 +0000

"Срамота је да се атакује на светиње и гробља. То је срамота за локалну заједницу у којој се то дешава. То су појаве које су, можда, продукт друштвених догађања и збивања у ширем плану", изјавио је владика Хризостом Срни.

Он је додао да је, нажалост, тога увијек било и да ће тога увијек бити.

Владика је затражио од локалних власти, односно оних који су задужени да проводе законе и ред, да што прије пронађу починиоце и учине све да таквих појава буде што мање.

Парох долачки Јадран Даниловић рекао је да је највећи вандализам и неваљалство иживљавати се над гробним обиљежјем.

"Има оштећених споменика и код муслимана и Хрвата, али нас наша рана највише боли", нагласио је Даниловић.

Највећи проблем је како наћи модус да се то спријечи и црквена имовина и гробља заштите.

На православном гробљу у селу Караула код Какња прошлог мјесеца, а у сарајевском насељу Бријешће ове седмице непознати починиоци оштетили су споменике и почупали крстове.

Извор: Радио Телевизија Републике Српске

Свети Архијерејски Синод одликовао Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена

Sun, 05 Nov 2017 11:40:02 +0000

Музиколог и члан Српске академије наука и уметности гђа Даница Петровић је, говорећи о хору Бранко, истакла да је ово велики јубилеј и по трајању и по значају.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је посебно емотивно говорио о хору Бранко нагласивши да је њихова песма најбоља реч и најбоља проповед о њиховом делу. Свети Архијерејски Синод одликовао је Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена, а знамење је уручено г. Бојану Илићу, подпредседнику Управног одбора друштва Бранко.

Диригент и уметнички руководилац хора гђа Сара Цинцаревић је представила чланове хора који више од 20 година певају. Бурним аплаузом поздрављена је нарочито гђа Љиљана Павловић, чланица хора већ 53 године.

Управни одбор Црквено певачке дружине Бранко прогласио је почасним председником друштва Патријарха српског г. Иринеја.

Концерту су присуствовали генерал-потпуковник Милосав Симовић - командант Копнене војске Србије са сарадницима, председник Скупштине града Ниша г. Раде Рајковић, бројни представници културног и јавног живота Србије и Ниша, представници хорова из целе Републике као и огроман број грађана Ниша.

Гости хора Бранко на јубиларном концерту били су Дечји хор Бранко и солисти Снежана Савичић Секулић, сопран, примадона Београдске опере; ђакон Александар Секулић, тенор; Маријана Радосављевић, сопран; и Даница Гостовић Ћирић, алт.

Извор: Епархија нишка

У навечерју славе – Бденије и монашење у Цетињском манастиру

Tue, 31 Oct 2017 13:36:21 +0000

У току бденија Митрополит Амфилохије замонашио је у чин мале схиме искушеника Цетињског манастира Слободана Регодића, коме је дао монашко име Лука.

Митрополит Амфилохије је рекао да су милиони људи кроз вјекове ходили за Христом, исцјељивали се Њим и просвећивали се свјетлошћу богопознања.

„Благодарећи том додиру, том присуству Христом, и Његовом обећању да ће остати са нама до краја свијета и вијека, наставља се, ево, Његово свједочење. Ево, душе гладне и жедне Бога, као и у прошлим вјековима, ево и данас настављају да ходе за Њим“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је казао да се нови монах Лука исто тако дотакао Господа, срцем својим, својим умом и својом вјером.

„И ево, тај додир га је привео овом светом ангелском чину, да се обуче у свеоружије Божје, против сваке силе демонске и свега онога што човјека одвлачи од тог додира, од тог сусрета са живим Богом“, казао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Матици Српској представљена књига митрополита Амфилохија „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац” (ВИДЕО)

Tue, 31 Oct 2017 13:33:02 +0000

Митрополит је казао да га радује што се Матица српска налази у центру Немањиног града, изразивши истовремено и чуђење поводом отварања српске куће.

-Као да цијела Црна Гора није српска кућа, па јој сад треба стварати неку нишу. Како је рекао један од ових наших челника који је предвидио за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Православну Цркву, предвидио је нишу, тако дакле да је онда предвиђена и ниша за Његоша. Додуше он је већ од седамседесет и које године на горем мјесту него у ниши. Ено га утамниченог од седамдесетих година до данас у зиндану оног маузолеја,- казао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски.

Подсјетивши на изјаву Мате Мештровића, да је његов отац грађењем маузолеја на Ловћену желио да афирмише црногорски идентитет, владика је рекао да у Мештровићевим ријечима има истине.

– Рушењем цркве, тамничењем Његоша и замјеном тим сурогатом, на Ловћену је пројављено афирмисање једног новог идентитета, који се почео обликовати и на духовном, и на моралном, и на друштвеном, политичком, идеолошком , и философском плану, ја бих рекао посебно од времена почетка оног братоубилачког рата 1941. године, када је покренуто крваво братоубилачко коло ради стварања новог човјека, – рекао је Митрополит Амфилохије.

Он је додао да су носиоци братоубилаштва у Црној Гори били борци против фашизма, и да је борба против фашизма сама по се добра али да није добро то што је антифашизам искоришћен за располућивање бића народа и бића Црне Горе.

– Рушење цркве на Ловћену, обурдавање цркве на Ловћену је уствари обурдавање Његоша, оног истинског и правог. И ту започиње, и градњом маузолеја, и рушењем цркве и утамничењем Његоша, започиње један нови еон, нови период. И све што се догађало до данас, и оно што се данас догађа, то је управо плод онога што се догодило са Његошем, – рекао је Високопреосвећени Митрополит.

Подсјетивши на стихове Светог Петра Другог цетињског пустињака и ловћенског тајновидца „Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу“, владика је рекао да сва дешавања на Косову у последњих скоро 650 година, представљају заправо преломну тачку у судбини Европе и свијета.

-Историографско, егзистенцијално, да не кажем и метафизичко сазнање Његошево, никада није било значајније него данас – поручио је владика.

Напомињући да су већ шест пута Његошеви земни остаци премјештани, он је изразио наду да ће седми пут коначно бити похрањене у капелу која ће се вратити на Ловћен.

Говорећи о књизи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, свештеник Миодраг Тодоровић је казао да Његош заједно са Светим Савом представља константу и највећи домет српске културе.

– У књизи Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац, по дару Духа Светога и његовом великом силом, као и својим личним разумијевањем, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је успио да нам јави и каже добру вијест о светости и изузетности живота и дјела свога славнога претходника на захтјевној катедри црногорских митрополита, – казао је свештеник Тодоровић.

Доц. др Душан Крцуновић је закључио да је оваква књига одавно недостајала у пребогатој библиотеци стручне литературе о Његошу.

-Треба ли уопште рећи да се о Његошу писало много, исцрпно, да се писало о њему као пјеснику, мислиоцу, философу, мудрацу, родољупцу, државнику, али не и као богослову, богослужитељу, пустињаку, усамљенику, монаху, молитвеном тиховатељу, мученику, пророку. Књига Високопреосвећеног Митрополита расвјетљава управо ту богословску, шта више литургијску димензију Његошевог пјесништва, која је пресудна за разумијевање како његове поетике, тако и његовог крстоносног живота, – казао је Крцуновић и додао да је управо занемаривање те димензије давало простора за самопројектујућа тумачења.

– Бит Његошеве поетике почива у опиту свештеног тајновиђења очима непатворене хришћанске вјере. Његово искуство свештеног тајновиђења, бременито стваралачким могућностима преточено је у један аутентични, моћни и непоновљиви молитвено-богослужбени и славословно-евхаристијски језик поезије. Та поезија, слиједећи нашег Митрополита, уткана је у наше биће, и кроз њену оптику сагледавамо овај богосаздани свијет, себе и друге у том свијету и историји, на један дубљи, егзистенцијално обавезујући, лично саборни, или како би се рекло евхаристичан начин – рекао је др Крцуновић.

Он закључује да ако би у једном даху требало изрећи општи вриједносни суд о овој књизи, онда би тај суд гласио да је она својеврсно слово у одбрану Његошеве иконе, апологија његове распете личности, односно одбрана његовог голготског живота и христоцентричног карактера његовог цјелокупног књижевног дјела које Митрополт узима у разматрање.

На самом крају промоције, о књизи Високопреосвећеног Митрополита говорио је књижевник Будимир Дубак.

По мишљењу Дубака носећи стуб књиге „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац”, представља Његошево Житије.

– Петар Други Петровић је нетипичан владика и хришћанин. Нису га разумјели многи грлени савременици као што га и данас више него икад не разумију и осуђују, – казао је Дубак.

Он додаје да је текст Житија Митрополита Петра Другог цетињског пустињака које је написао Митрополит Амфилохија представља избрушени дијамант.

– Избрушени је драгуљ који сажима судбину и дјело богоизабраног светог Његоша, толико јасно и уверљиво да нам се указује пут познања овог откровитеља и сведока истине божанске и небоземне.

Књигу Свети Петар II Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац митрополита Амфилохија, највећим дијелом, чине пригодни текстови, предавања и бесједе, које је аутор изговорио или написао, посљедњих неколико година, а поводом обиљежавања двјестогодишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша.

Оливера Балабан

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх српски Иринеј и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић посетили храм Светог Саве

Mon, 30 Oct 2017 21:24:21 +0000

Патријарашка Литургија поводом 500 година манастира Светог Јована у Јашуњи

Mon, 30 Oct 2017 21:19:53 +0000

Јашуњски манастир имао је, као и сама Србија, веома бурну историју. Много пута је страдао и бивао обнављан..Манастирски храм је малих димензија и подигнут је 1517. године на темељима старијег храма из немањићког периода, а подигао га је Андроник Контакузин са браћом. Ова породица је била у блиским родбинским везама са последњим потомцима деспотске лозе Бранковића. Најстарије фреске насликане су 1524. године.

Године 1986. Манастир је стављен под заштиту Државе као споменик културе од великог значаја. Пре 11 година започета је нова обнова Јашуње када је подигнут нови конак, звоник и ограда око манастира.

Завршни чин обележавања пет векова манастира Јашуња био је уручивање признања које је Свети Архијерејски Синод доделио појединцима и институцијама заслужним за обнову ове светиње. Признања су добили:

1. Орден Св. Саве другог степена додељен је доктору Горану Цветановићу, градоначелнику Града Лесковца за делатну љубав према мајци Цркви, нарочито приказану у материјалној помоћи приликом обнове Јашуњског манастира;

2. Орден Светог Краља Милутина додељен је: Скупштини Града Лесковца, Бојану Тојаги, начелнику Управе за друштвене делатности Скупштине Града Лесковца, као и Горану и Бојану Ђокић, сувласницима компаније „Браћа Ђокић“ из Лесковца.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније доделио је Грамате као знак захвалности за ангажовање у обнови манастира и организацији прославе овог великог јубилеја. Награђени су:

Народни музеј у Лесковцу, директорка Н. Музеја Мира Ниношевић, заменик директора Верољуб Трајковић, затим, Ненад Цветковић из Лесковца, Славиша Јовановић из Равне Дубраве, Никола Костадиновић из Лесковца, Михајло Станковић из Лесковца, Игор Соколовић из Лесковца, Миодраг Митровић из Лесковца, Боривоје Ставановић из Бошњаца, Предузеће „Термоцентар“ из Лесковца, Братислав Рајковић из Лесковца, Фирма „Југотерм“ из Мерошине, Иван Стаменковић из Лесковца, Предузеће „Браћа Цветковић“ из Топонице и Дејан Бићић из Лесковца.

Народни Музеј у Лесковцу био је организатор обележавања пет векова манастира Јашуња који је трајао 4 дана и грађанима Лесковца кроз: филм под насловом „Првих 500 година“; затим 4Д пројекцију „Векови духовности“; промоцију монографије „Пет векова Јашуњског манастира Светог Јована Претече“; изложбу фотографија као и кроз синоћ одржану Свечану академију, приближио значај овог манастира за очување српског нацоналног идентитета кроз историју.

Извор: Епархија нишка

Књиге архимандрита Софронија у издању манастира Хиландара

Sat, 28 Oct 2017 20:22:02 +0000

На овогодишњем сајму књига Свети манастир Хиландар представља два нова превода књига старца Софронија: „Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“ у преводу др Ксеније Кончаревић и „Писма у Русију“, у преводу Матеја Арсенијевића. Књиге су објављене у библиотеци „Тавор“ чији је уредник монах Ромило Хиландарац.

„Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“

Из предговора:

У овом издању презентира се преписка архимандрита Софронија Сахарова (1896-1993), истакнутог подвижника и духовног писца, познатог као аутора књиге „Преподобни Силуан Атонски“, са једним од највећих православних теолога минулог века, протојерејем Георгијем Флоровским (1893-1979). Овде објављена писма су од историјског, али и богословског значаја. Ова преписка чува се у архиви манастира св. Јована Претече у Есексу (Енглеска), чијем оснивању и изградњи је отац Софроније посветио последње године свога живота. У овај избор нису ушли текстови честитки и стриктно пословна писма–молбе, будући да у њима нема теолошко-историјског материјала. Архимандрит Софроније Сахаров и протојереј Георгије Флоровски имали су различите судбине и као такви представљају оличење два хришћанска пута. Међутим, обојица су представници нараштаја који се одликовао изузетно високом догматичком културом. Године њиховог теолошког формирања кореспондирале су са процватом теологије руске дијаспоре у првој половини ХХ века.

„Писма у Русију“

Из предговора:

Овај избор из писама ће, можда, придодати још понеку црту духовноме портрету оца Софронија, откривајући неке стране његовог свакодневног живота и општења са другим људима. У овој књизи објављена су његова писма сестрама Марији и Александри (Шу ри), као и разговор са свим члановима породице. Уочљиво је да различитост погледâ и виђењâ света, којим су се одликовали сродници оца Софронија, нису за њега представљали препреку да им се обраћа духовном речју. Он је о своме животу у Богу говорио једноставним речима тако да је то било разумљиво, чак, и оним члановима породице који су себе сматрали неверујућима. По кретана огњем љубави Христове, која јесте љубав што „обухвата читав свет“ и сва кога човека, његова слободна реч о Богу не зна ни за каква ограничења било које врсте, будући да, како сâмише, „нама, Хришћанима, не приличи никакво ограничавање, никаква самозатвореност, никакав страх од онога што је туђе“. Та бескрајност љубави оца Софронија „према свакоме човеку као непоновљивој вечној вредности“ преиспуњава сваку његову реч, ма коме да је она упућена. Он је својим живим примером показао да је „неопходно да отворимо себе за све и свакога да бисмо постали Хришћани“

Извор: Манастир Хиландар

Патријарх српски Иринеј код председника Републике Србије Александра Вучића (ВИДЕО)

Sat, 28 Oct 2017 16:38:00 +0000

Председник Вучић и патријарх Иринеј сагласили су се да се радови на изградњи заврше до 2019. године, како би обележавање 800 година од оснивања прве српске Архиепископије било одржано у новом храму, јединственог изгледа у свету.

Двојица саговорника разговарали су и о положају Српске Православне Цркве на Косову и Метохији и неопходности даљег улагања у очување наших најважнијих културно-историјских споменика.

Председник Вучић упознао је Његову Светост Патријарха Иринеја са великим проблемима и притисцима са којима се Србија суочава у покушају очувања мира, стабилности и сигурније будућности за нашу децу.

Председник Србије и Патријарх сагласили су се да је витални циљ српске државе очување њене независности и слободе, као и право Србије да доноси одлуке о себи и својој будућности без уплитања других земаља.

Двојица саговорника изразили су забринутост због изузетно ниске стопе наталитета у Србији, а председник Вучић обавестио је Патријарха о различитим подстицајним мерама којима ће држава покушати да такву тешку ситуацију поправи.

Извор: Српска Православна Црква

Саопштење Црквене општине Дубровник и Eпархије захумско-херцеговачке

Fri, 27 Oct 2017 16:54:21 +0000

А о чему је заправо ријеч? Од 1990. године на острву Дакса, код Дубровника, православни свештеници служе помен за пострадале православне жртве, међу којима је и православни свештеник Божидар Пиндовић. Поменуте жртве, без суда и суђења, крајем октобра 1944. сурово су ликивдирали партизани на подручју Дубровника и околине. Помен на том мјесту наши свештеници (Гуњић, Вукомановић, Спаић, Ковачевић) непрестано служе још од 1990. године по благослову митрополита дабробосанског и администратора захумскохерцеговачког Владислава, јер прије 1990. године ни православни ни римокатолички свештеници нису могли служити помен партизанским жртвама.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска изражава запрепашћење количином мржње, тоталном заслијепљеношћу и спремношћу овог назовиновинара да се чак и овакве трагичне чињенице потпуно изврћу и безочно злоупотребљавају, а онда јефтино медијски пласирају, са само једним циљем – да би се нанијела штета нашој Цркви. Нека му то служи на част.

ЦО Дубровник и

Eпархија захумско-херцеговачка и приморска

Извор: Eпархија захумско-херцеговачка и приморска

Патријарх Иринеј на празник преподобне мајке Параскеве богослужио у Рушњу

Fri, 27 Oct 2017 13:55:29 +0000

У цркви препуној благочестивог народа Његова Светост се обратио пригодном беседом. После ломљења славског колача обављен је чин освећења новоизграђеног Парохијског дома. Овогодишњи колачари и домаћини славе били су г. Мија и гђа Бранкица Анђелић.

Његова Светост је овом приликом доделио орден Светог краља Милутина господи Миливоју Марковићу, Ратку Павићу и Златку Вуканцу за њихово несебично залагање и велику материјалну помоћ приликом генералног уређења и украшавања храма Свете Петке Параскеве, као и приликом изградње новог Парохијског дома при овом светом храму.

Његова Светост је такође уручио и патријаршке граматуе господи Дејану Крушићу, Ивану Вилимановићу, Петру Миљковићу, Живораду Божиновићу, Ђорђу Сојкићу, Маринку Малешевићу, Слободану Никшићу и Љубиши Јокићу, као и предузећу Тригос и пољопривредној апотеци Пољосеме.

Извор: Српска Православна Црква

Епархија тимочка: Сећање на владику Дометијана

Fri, 27 Oct 2017 09:49:11 +0000

Високопреосвештени Митрополит видински Дометијан (крштено име Димитар Попвасилев Топузлиев) рођен је 11. новембра 1932. године у многодетној свештеничкој породици у малом али живописном родопском селу Хасовица код Смољана у Бугарској. После завршеног основног образовања, у јесен 1947. године, примљен је за ученика Пловдивске духовне семинарије која је у то време била смештена у знаменитом Бачковском манастиру. Од јесени 1950. године долази до њеног обједињења са Софијском духовном семинаријом и школа бива премештена и наставља свој рад у близини, исто тако значајног, Черепишког манастира у близини Враце. Семинарију успешно завршава 1952. године и исте године уписује Духовну академију „Свети Климент Охридски“ у Софији, коју завршава 1956. године.

У Маглижком манастиру светог Николаја код Старе Загоре , 14. јануара 1959. године, под духовним руковођењем архимандрита Панкратија (касније Митрополита старозагорског), прима монашки постриг из руке тадашњег Митрополита старозагорског Климента и на монашењу добија име Дометијан, у част светог Дометијана Епикопа мелитинског. Исте године 10. марта, митрополит Климент га рукоположе за јерођакона у катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Старој Загори и назначује га за епархијског ђакона, проповедника и појца при храму Пресвете Богородице у Старој Загори.

Од почетка септембра 1959. до 1962. године налази се на богословској специјализацији на Московској духовној академији у Сергијев посаду где га 18. јула 1962. године, у храму Покрова Пресвете Богородице при Академији, Патријарх руски Алексеј I рукополаже за јеромонаха за време заједничког служења свете литургије са Патријархом бугарским Кирилом.

Вративши се у Отаџбину од 1. јануара 1963. године назначен је за протосинђела Великотрновске митрополије у којој обавља дужност до краја фебруара 1967. године. У катедралном храму Рођења Пресвете Богороице у Великом Трнову одликован је чином архимандрита 4. децембра 1963. године од стране Великотрновског митрополита Стефана.

Од 10. марта 1967. године архимандрит Дометијан је на научној специјализацији у монашко-мисионарском центру у Тезеу код Лиона у Француској, а од октобра исте године је на Екуменском институту при Светском Савету Цркава у Бозеу у Швајцарској. Од фебруара до августа 1968. године слуша предавања на Теолошком факултету у Лозани а од августа 1968. до августа 1969. године је на језичком усавршавању и пракси у Лондону и Оксфорду а поред тога слуша и предавања на чувеном колеџу Кадестон.

Од 1. септембра 1969. године до 1. новембра 1970. године обавља службу пртосинђела Софијске митрополије а од 1. новембра 1970. до 1. марта 1979. године врши службу главног секретара Светог Синода. На овој одговорној служби га затиче и избор за епикопа са титулом „знепољски“ а хиротонисан је рукама, блаженог спомена, Патријарха бугарског Максима 15. децембра 1974. годиине у Патријаршијском катедралном храму Светог Александра Невског у Софији.

Како у отаџбини тако и у расејању усрдно испуњава сва послушања задата му од Светог Синода. Од 1. марта 1979. до марта 1983. године управља бугарском Акронском епархијом у Сједињеним Америчким Државама. После повратка у Бугарску, од 1. априла 1983. па до јула 1987. године служи као викарни епископ у Митрополији софијској помажући патријарху Максиму у управљању Софијском митрополијом. За Митрополита видинског је изабран 26. јула 1987. године а 2. августа исте године је устоличен у Видину.

Треба напоменути да је као високо образовани епископ и богослов и зналац многих страних језика (течно је говорио руски, француски и енглески а поред њих се служио румунским, турским, италијанским и српским језиком) представљао Бугарску Православну Цркву широм света на многим богословским скуповима, конференцијама и свечаностима како на свеправославном тако и на свехришћанском нивоу.

За тридесетогодишње архипастирско служење у древној Видинској митрополији (1987-2017.) блаженоупокојени митрополит Дометијан је успео да, као истински трудбеник на Њиви Госпоњој а у исто време као и активна друштвена личност, у врло тешким временима, непосредно пре а и после пада безбожне идеологије, када су се и те како осећале а и до дана данашњег се још осећају њене погубне последице, покрене духовно-материјалну обнову у митрополији кроз обнову и изградњу многих храмова, параклиса и манастира. Због тешке материјалне ситуације у држави и граду за живота му се није испунила жеља, да се прикупе материјална средства за генералну обнову катедралног храма Светог великомученика Димитрија, по величини другог храма у БПЦ после катедралног храма Светог Александра Невског у Софији и споменика од изузетног националног значаја. На његов предлог и иницијативу празник Светог великомученика Димитрија Солунског, престолни празник истоименог катедралног храма, одређен је за празник града Видина. Нарочито је његовим благословом и заједничким трудом са његовим најближим сарадницима (његовим викарима најпре Епископом величким Сионијем а касније и Епископом белоградчишким Поликарпом) била приметна обнова богослужбено-литургијског живота као и мисионарско-катихетско и социјално- харитативно служење Цркве у наше дане. Нарочито је била видљива обнова мушког и женског монаштва у митрополији доласком многих младих и Бога жедних душа у временима када је свуда приметно смањење интересовања и жеље за монашким начином живота. Његова љубав, једноставност и пријемчивост за сваког човека без разлике, ма из ког народа, друштвеног сталежа и које вере да је био, чинила га је јединственим и непоновљивим.

Нарочито је волео наш српски народ и Цркву и са великим одушевљењем је причао о нашим светињама, нарочито га је погађало тешко стање у коме се налази наш народ и његове светиње на Косову и Метохији јер се и лично у то уверио приликом његове последње посете Косову и Метохији 2. и 3. октобра 2010. године, када је предводио делегацију БПЦ, на устоличење Патријарха српског Иринеја у Пећкој Патријаршији.

Као интересантна анегдота може се поменути детаљ из Митрополитових сусрета са нама Србима, када би увек запевао, нама непознату песму о Светом Сави, коју је чуо, заволео и запамтио још када је као члан делегације БПЦ на челу са патријархом Максимом био у посети нашој Цркви и патријарху Герману. Кроз шалу би тада говорио „Ајде Срби певајте и ви да не буде да један бугарски владика зна а ви не знате песму о највећем српском свецу“

Разним поводима, више пута је долазио у мирне посете нашим епископима и Тимочкој епархији. Задња Његова посета, која је била за саму црквену и градску славу града Зајечара, Рођење Пресвете Богородице 2015. године, уписана је златним словима у историју односа две сестринске православне цркве и два братска народа. Уочи славе, са својом делегацијом, у којој је био његов викар Епископ белоградчишки Поликарп, такође велики пријатељ владике Илариона и Тимочке епархије, и неколико свештеномонаха из Видина, митрополит је посетио манастир Суводол, који такође слави Рођење Пресвете Богородице, и у коме је присуствовао празничном бденију. За сам Празник у зајечарском Саборном храму началствовао је Светом Литургијом уз саслужење, домаћина, Епископа тимочког Илариона и епископа белоградчишког Поликарпа, као и свештенослужитеља из Видинске митрополије и Тимочке епархије. У беседи на крају литургије митрополит Дометијан је срдачно заблагодарио на указаној љубави и топлом гостопримству којим је Његова делегација удостојена и још је нагласио да су два наша народа (српски и бугарски) братска, суседи и једино што треба да буде и постоји између нас је узајамна љубав, уважавање, помагање и утврђивање у хришћанском миру, љубави и јединству.

Митрополит је тада изразио жаљење због догађаја, који су једна црна страница у историји два братска народа (Српско- бугарски рат 1885. године као и Први и Други светски рат) и помолио се Богу да опрости братоубилачке поступке људима који су били одговорни и који су допустили да се браћа убијају. Исто тако изразио је жаљење и кајање због чињенице да је више од 50 српских свештеника побијено у периоду од 1914-1918. године од бугарских војника под дејством тамних и нељудских сила. Митрополит је нагласио да су свештеници мученици који се моле како за српски тако и за бугарски народ. Истакнувши љубав са којом долази, казао је још да нас Христос обједињује и дарује нам јединство које је неопходно да ценимо, обнављамо и да кроз њега будемо мирољубиви и да као једна велика породица идемо ка светлој и достојној будућности. После митрополитове беседе поздраве је упутио и домаћин Епископ тимочки Иларион који је још једном заблагодарио за част којом је Зајечар удостојен да га, од свих вољени дјадо Дометијан, посети и буде учесник у празновању славе града. После литургије, пред спомен обележјем на северном зиду храма, архијереји су одслужили мали помен убијеним свештеницима Тимочке епархије од стране бугарске војске у Првом светском рату.

Услед старачке изнемоглости и због све учесталијих здравствених проблема митрополит Дометијан је задњи пут литургију служио у митрополитском храму Светог Николаја у Видину на сам храмовни празник 6. децембра 2016. године.

У години када се Видинска митрополија увелико припремала да 11. новембра (дан митрополитовог доласка на овај свет) свечано прослави двоструки митрополитов јубилеј, 30 година од устоличења на древну Видинску митрополију и 85. рођендан, у универзитетској болници „Лозенец“ у Софији 18. септембра 2017. године, митрополит Дометиан је уснуо у Господу коме је целог свог живота предано служио. Тело уснулог митрополита је сутрадан допремљено у Видин, у коме је 30 година као архипастир мудро свештенослужио и пастирствовао, и положено било на одар у катедралном храму Светог великомученика Димитрија где је народ из Видина, целе митрополије као и из других бугарских градова долазио да се опрости од свог вољеног владике. Сутрадан 20. септембра после одслужене заупокојене литургије коју је служио, аминистратор Видинске митрополије, Врачански митрополит Григорије, служено је опело којим је началствовао Патријарх бугарски Неофит са многобројним митрополитима, епископима и свештенослужитељима. По благослову Патријарха српског Г. Иринеја, Српску Православну Цркву је, на овом молитвеном испраћају, представљао Епископ тимочки Г. Иларион. После опела литијна поворка са телом блаженоупокојеног митрополита кренула је улицама Видина до митрополитске цркве Светог Николаја. Уз највеће црквене и државне почасти и после малог помена тело митрополитово је положено у гробницу иза олтара храма у дворишту Митрополије, где се налазе још неколико гробова његових светлих претходника на трону Видинских митрополита, и где заједно чекају Други и славни долазак Христов, васкрсење мртвих и живот будућег века.

Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Дометијане!

Извор: Епархија тимочка

Саопштење за јавност Манастира Острог

Wed, 25 Oct 2017 10:04:56 +0000

Од самог освита ове наше цивилизације, постојали су сталежи у људском друштву који су били изабрани за духовну службу. Човјеку је одувијек било потребно руковођење и лијечење, како тијела, тако и душе. Док се живи Бог, Творац универзума, свега видљивог и невидљивог, господар живота и смрти, још није јавио људском роду у Синајском откровењу, постојали су разни култови са својим жречевима, шаманима, маговима и врачевима, људима који су били свјесни да свјетским стихијама владају, не толико физички, колико духовни закони. До тог момента постојала је само магија, а од Божијег јављања Мојсију, у личности ”ЈА ЈЕСАМ”, настаје истинита побожност, у облику старозавјетне једнобожачке, јудејске религије.

У том периоду настаје прво право свештенство, које је преношено с кољена на кољено, чином рукоположења односно хиротоније. Нико није могао постати свештеником и бавити се свештеним радњама, било које врсте, уколико није био за то постављен и рукоположен од стране првосвештеничке хијерархије. Ко би се усудио да то чини по својој вољи, бивао је кажњаван, по врло строгим старозавјетним законима, као велики преступник.

По Божијем плану спасења човјечанства и по навршењу пуноће времена, Бог се јавља људском роду не више у визијама и утварама већ као Богочовјек, Божији Син, друго лице Пресвете Тројице, Исус Христос. Од тог свекосмички потресног и величанственог догађаја, човјек одлучује да мјери вријеме на планети као почетак новозавјетне историје. Тада од Јудаизма, кроз учење Сина Божијег, настаје Хришћанство, нова и једина истинита, и последња религија, после које нове и истинитије религије и вјере више неће бити.

Од Христа и кроз Христа, настаје и ново свештенство, које више није морало бити рукоположено старозавјетним свештеником, јер је то сада Христос обавио, као врховни првосвештеник и новозавјетни над архијереј.

Ти први рукоположени хришћански свештеници били су, свакако, први Христови ученици, Његових дванаест апостола, које је послао у свијет да просвећују и крштавају народе и приводе их истинитој вјери, а ови су онда, рукоположили, односно произвели, још седамдесет мањих апостола. Тако настаје новозавјетно епископство и свештенство, хиротонисано и рукоположено од стране првих апостола, а ови на то дјело постављени од Самог Сина Божијег Исуса Христа. Други начин за постајање епископом и свештеником не постоји. То значи да нико ко није постављен у Цркви Божијој на то мјесто на такав начин, не може да се бави било којом свештеном радњом. Односно, он на то, по својој вољи, можда и може да се усуди, али те радње и покушаји таквих исцјељења, неће имати никакву Божији силу у себи, нити било какав позитиван ефекат. Штавише, носиће у себи печат непослушности и гордости, а то је луциферска сила, сатанско демонска сила смрти и несреће.

Од раних хришћанских времена постојали су људи покварене душе и памети, јеретици, шизматици, секташи и појединачни магови и лажни исцјелитељи, којима је циљ, на крају крајева, увијек био стицање материјалних добара, за разлику од Божијих људи којима је тај циљ био увијек и само стицање Небеских блага.

У Новом Завјету наилазимо на дјелове гдје се говори да је Исус исцјељивао и болесне и ”ђавоимане”, из чега закључујемо да постоје болести које су изазване разним штетним дјеловањима из природног окружења, али и они поремећаји проузроковани дејством демонских сила, односно палим духовима, умним енергијама зла и таме. Следствено томе, од самог почетка, свештеници нове Христове вјере су се бавили исцјељењима, односно изгоном злих духова из посједнутих људи, свакако по узору на свог првоучитеља Исуса Христа. Поред свештеника, тиме су могли још да се баве само понеки монаси светог живота, који су за то опет имали благослов својих духовних отаца и руководитеља. Значи, никада и нигдје у Христовој Цркви, нико није могао да се бави изгоном демона, у име Исусово, или да чита свештеничке молитве, срочене за такве прилике, а да за то нема благослов црквене јерархије.

Поучан примјер за тако нешто имамо у Дјелима Апостолским (19; 13, 14, 15). Ту наилазимо на седам синова неког Скеве, јудејског првосвештеника, који су помислили да могу и они, у име Исусово, кога Павле проповиједа, да изгоне демоне. А када су то покушали, зли дух им рече: ”Исуса познајем и Павла знам, али ви ко сте?!”, и скочивши на њих , надјача их и савлада!

На жалост, и у данашња времена наилазимо на људе који се, у свом незнању или, боље рећи, гордом безумљу, усуђују да изгоне зле духове из људи у име Исуса Христа, и да читају молитве из црквеног Требника, које могу читати само свештеници, а да за то немају благослов, на првом мјесту, надлежног епископа. Неки од њих су почели да се појављују чак и на телевизији у разним емисијама и ”ријалити” програмима, рекламирајући себе као непогрешиве зналце духовних тајни људске душе, и чак изводећи уживо егзорцизме пред ТВ камерама. У тим својим наступима често критикују Цркву и свештенство како немају храбрости нити силе Божије за тако нешто, а да су они сами од Бога изабрани и послани на то дјело. Све је то пропраћено једним невјероватно израженим набојем гордости, уображености и високим мишљењем о самом себи, који довољно говори о страшној прелести, односно духовној самообмани у којој се налазе. Суштина ствари је напротив у томе да су они сами тешко поседнути демонским силама, које на тај начин желе да одвоје народ од Цркве и да га предају тим лажним љекарима, односно вуцима у овчијој кожи.

За вријеме тог самог чина лажног егзорцизма пред ТВ камерама, демон у тијелу неке несретне дјевојке глуми како га наводни духовник, својим ”моћним” молитвама пржи и изгони, а све у циљу да направи спектакл и превари наивне и неупућене гледаоце, који ће након тога похрлити код овога, прилажући му велике суме новца.

Уколико на тај феномен погледамо и са становишта психијатрије, у питању је такозвани Суманути Поремећај или ”параноја”, гдје човјек умишља уобразиље и идеје о сопственој величини, које наравно немају никакве реалне основе. То су често месије, спасиоци, духовне и политичке вође, који врло успјешно умију да се наметну великом броју људи, а да их затим, прије или касније, поведу у смрт или трагедију били које врсте.

Савремени човјек је навикао на инстант решења, да све добија брзо и сада. На тај исти начин жели и решење својих душевних проблема, одмах и без личног труда. Прво је кренуо код врачара и ”исцjелитеља” вјерујући да они могу да му ”скину” урок и магију, из једне или двије посjете. Када то није помогло, онда је пошао код психијатра, мисливши да ће са једном пилулом ријешити проблем. И тек на крају, кад ништа друго није помогло, долазе у Цркву, већ тешко оштећени, с последњом надом да ће поп да им ”прочита”, и да ће све одмах да прође.

Међутим, данашњи човјек не схвата да Бог од нас очекује покајање и дуготрајну борбу за стицање врлине и ослобођење од греха. Зато, најчешће, за разлику од разних егзорциста који обећавају брзо изљечење из једне сеансе, када црквено лице очита молитву и покажу се симптоми демонопоседнутости, то је заправо показатељ да се оболели коначно мора суочити са том чињеницом, и да сам крене новим молитвеним и литургијским путем. То мора бити у покајању и са чврстом одлуком о промjени свог дотадашњег грешног живота.

Док та брза ”исцjелења”, која се често догађају код лажних исцjелитеља, после извjесног времена доводе до још горих стања. А онда настаје зачарани круг одлазака на ”скидање” враџбина, са обећањем да ће, ево следећи пут, све проћи. И тако, без краја, до потпуног финансијског и душевног слома.

На крају, не улазећи превише у све сегменте дјеловања ових, у суштини несретних људи, који нијесу свјесни да, улазећи у те духовне свјетове, неспремни и незаштићени благословом Цркве, излажу на првом мјесту себе, а затим и све оне који им повјерују, огромној опасности и духовној погибији, упућујемо упозорење и поручујемо:

Никада не вјеровати нити се излагати било каквом дјеловању, учењу или лијечењу од стране било кога, а да то није црквено лице: Епископ, свештеник или, у ријетким случајевима, монах који има за то благослов. Чак и ако се представљају као такви, никада не вјеровати на прву ријеч, него увијек провјерити да ли на њему заиста почива благослов неког епископа или игумана одређеног манастира, односно помјесне Православне Цркве!

А ту заблудјелу браћу позивамо да то више не раде и да, ако заиста имају неки дар од Бога, то провјере у Цркви, као што је и највећи међу апостолима Павле увијек провјеравао сва своја дјела код врховних апостола у Јерусалиму. Позивамо их да се покају, исповиједе, причесте и постану чланом једне свете саборне и апостолске Цркве, у смирењу и покајању, и тако задобију спасење и вјечни живот у Царству Небеском, у коме, ако Бог да, и да се сви ми нађемо, Амин!

братство манастира Острога

Извор: Манастир Острог

Упокојила се у Господу игуманија манастира Месић мати Параскева (Митрић)

Wed, 25 Oct 2017 09:20:00 +0000

Саопштење:

Са тугом извештавамо све свештенство, монаштво и верне подручне Нам Епархије банатске, да се игуманија ПАРАСКЕВА (МИТРИЋ), настојатељица манастира Месић упокојила у Господу 24. октобра 2017. године.

Заупокојена Литургија служиће се у четвртак 26. октобра 2017. године у 8 часова у манастиру Месић, а монашко опело и сахрана почеће у 11 часова истога дана.

Извор: Епархија банатска

Две године од упокојења блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе)

Tue, 24 Oct 2017 20:01:07 +0000

Светој Литургији, осим свештенства митрополије Дабро-босанске, присуствовали су ученици петог разреда богословије Светог Петра Дабробосанског и студенти Богословског факултета Светог Василија Острошког из Фоче, као и начелници општина Вишеград г.Младен Ђуревић и Требиња г.Лука Петровић. Такође су присуствовали и посланик у вијећу народа г.Перо Петровић и директор хидроцентрале Вишеград Недељко Перишић, као и благочестиви народ.

Његово Високопреосвештенство, у пригодној бесједи, истакао је значај архипастирског рада блаженопочившег Митрополита Николаја и његову жртву за епархије у којима је службовао, као и велику бригу и труд на утемељењу богословије и факултета у Фочи. По свршетку Свете Литургије, на гробу блаженопочившег митрополита Николаја служен је парастос.

Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Хризостому саслуживали су, осим служашчих свештеника на Светој Литургији, и остали присутни свештеници. Након парастоса братија манастира Добруна припремила је трпезу за све присутне.

Извор: Митрополија дабробосанска