Живе речи утехе: Живе речи утехе

Упокојио се протопрезвитер Младомир А. Тодоровић, некадашњи ректор Карловачке Богословије (ВИДЕО)

Sat, 18 Nov 2017 21:43:44 +0000

У петак, 17. новембра 2017. године, у деведесетој години живота, уснуо је у Господу протојереј Младомир А. Тодоровић, најстарији живи ректор најстарије Карловачке богословије. На Ђурђиц је окретао славски колач са укућанима и свештеником, сутрадан се причестио и у смирај истога дана полако се угасио као свећа. Име проте Младомира је добро познато у круговима српске црквене просвете.

И презиме му је знаменито, јер потиче из Бреснице код Чачка, из породице чувеног проте Алексе Тодоровића, где је и угледао светло дана 27. фебруара 1928. године. Отац његов прота Алекса се одликовао светошћу живота, молитвеношћу и савесношћу у вршењу пастирске службе. Стога и не чуди да је с њим тесно сарађивао ондашњи владика жички, светитељ Николај Српски. Тако је и Младомир, још као седмогодишњи дечак, упознао владику Николаја, слушао његове беседе, проповеди и омилије и, не разумевајући их, дивио им се. У том дечачком добу Владика му је личио на духовног џина који стоји на вискокој гори и са горе гледа отворено небо, слуша од Господа заповести и преноси их нама доле на земљи. Времена су пролазила а Младомир је схватао штошта од онога што је Свети Владика говорио. У дечјим играма опонашао је свештеника и од малена тежио свештеничком чину.

Његово школовање отпочело је у Краљеву, настављено у Београду, да би због ратних дешавања било прекинуто. Са обнављањем рада Призренске богословије 1947. године Младомир одлази тамо и уписује се у прву генарацију послератних богослова. По завршетку богословије и војне обавезе завршава и студије на Православном богословском факултету у Београду, после чега 1955. године поново стиже у Призрен, сада као професор Светог писма Старог завета. Са групом професора Призренске богословије шездесетих година прошлог века је „по потреби службе“ прешао у Београд, у Богословију Светог Саве. Одавде је после извесног времена, поново одлуком Светог синода, пребачен за професора у Сремске Карловце, где обновљена Карловачка богословија ради од 1964. године, најпре као одељење Богословије Светог Саве, а од 1967. године као самостална Богословија са именом свог новог заштитника и покровитеља Светог Арсенија, Архиепископа српског.

Овде у Сремским Карловцима, негдашњем српском Сиону, професор Младомир ће остати до краја живота, трудећи се, најпре као педагог и професор, а од 1977. године и као ректор Богословије, све до пензионисања 1993. године, да све своје знање и снагу уложи у духовно узрастање младих генерација богослова у покушају да Карловачкој богословији, колико је то било могуће, поврати њену стару славу. Уједно, кроз тежак и мукотрпан педагошки рад, овде је и сам стасавао у оца трију синова- Владислава, Алексе и Немање, које је у свом нешто познијим добу родио са врлом супругом лекарком др Мирјаном, као и у свештенослужитеља и духовног пастира словесног стада које му је Свети Архијересјки Синод поверио. У чин ђакона рукоположио га је тадашњи епископ сремски Макарије у Саборној цркви Светог Николаја, а исти епископ у чин презвитера рукополаже га у Горњој цркви, данашњем манастиру Ваведења Пресвете Богородице.

Прота Младомир је као ректор Богословије имао леп и коректан однос према наставном особљу. Умео је да разуме и подржи млађе наставнике. Потписника ових редова, кога је Свети Синод школске 1985/86. године поставио за хонорарног наставника Карловачке богословије, ученицима Богословије представио је следећим речима: „Децо, ви сте срећна генерације, јер сте за професора црквеног појања и основа музике добили најбоље што наша Црква данас има“. Такве речи подршке и охрабрења може да упути само прави педагог и прави човек, какав је био прота Младомир.

Прота Младомир је био вишеструко надарен од Господа. Поред педагошког и списатељског дара имао је и дар сликања и иконописања. Понет тим даром неко време је проводио по овачарско-кабларски манастирима, сликајући већи број икона. Тако су настала и његова већа остварења, иконостаси за манастир Ћелије, манастир Ваведење у Овчавру и друге.

Дуго времена провео је на писању библијске симфоније коју, нажалост, није успео да доврши. За књигу Студије о Србљаку, у издању Српске књижевне задруге 1970. године, написао је Речник појмова, личности и навода из Светога писма. За српску децу у дијаспори саставио је Божићну читанку, издање библиотеке Свечаник у Минхену. У рукопису је оставио целу библиотеку разних научних радова, претежно из његове уже и омиљене библијске области. Проћи ће још многе генерације да би стасале нове које ће једног дана бити у стању да рашчитају, објасне и објаве то што је прота Младомир саопштио хиљадама рукописних страница. Писао је све сам својеручно у свеске, попут владике Николаја. Вероватно се и у томе угледао на њега. Његова лична библиотека броји преко десет хиљада јединица. Неколико полица издваја се са уредно сложеним протиним рукописним свескама. Прота је и сам био жива, ходећа библиотека. Вазда спреман за гостопримство, за чашицу разговора, врло пријатан и одмерен у разговору. Права старина. Духовни горостас. Изгледом и стасом подсећа на `лава`, на пророке Самсона, Давида и друге којима се зацело и сам дивио. Гласом и мисаоношћу подсећа на аву Јустина, а високо уздигнутим челом, простотом и једноставношћу исказа на владику Николаја. Можда је он у својој личности објединио обојицу. Можда и потписник може дати себи за право да му узврати „мило за драго“, па да каже: прота Младомир је нешто најбоље што је Србија дала Српској Цркви и црквеној просвети“.

Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије

Протосинђел др Клеопа Стефановић о почившем проти Младомиру Тодоровићу:

Преузимање

Протосинђел др Келопа је истакао да је у свим поменутим местима у којима је живео и служио прота Младомир, од Чачка, Призрена, Београда и Сремских Карловаца, био као вредна пчела која је одлазила на најдивније цветове - одлазио је на та места и сабирао мед којим је осладио све људе са којима се сусретао.

Извор: Телевизија Храм

Најава предавања Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Духовни основи савремене еколошке свести

Sat, 18 Nov 2017 18:15:00 +0000

Његово Преосвештенствo Епископ новосадски и бачки др Иринеј

ДУХОВНИ ОСНОВИ

САВРЕМЕНЕ ЕКОЛОШКЕ СВЕСТИ

Свечана сала Огранка САНУ у Новом Саду, Платонеум, Николе Пашића 6

среда, 22. новембар 2017. године у 19 сати

Одржавање предавања помогао Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност

Извор: Епархија бачка

Епископ новосадски и бачки др Иринеј учествовао у раду округлог стола о Косову и Метохији (АУДИО)

Fri, 17 Nov 2017 19:58:21 +0000

То је трајна наша тема. Као млад монах, своје прво место службовања имао сам у Метохији и од тада па до данас то је и једна од централних тема мога сопственог живота. Питање Косова и Метохије, суштинско питање, треба посматрати са надом на Бога и будућност, казао је Епископ Иринеј. Владика Иринеј је додао да наша стварна, а не самозвана елита треба постепено да враћа у употребу, паралелно са називом Косово и Метохија, и израз „Стара Србија”.

Ми, ако имамо неке велике и моћне силе које сматрају да заувек треба отргнути Косово и Метохију или Стару Србију од Србије и српског народа, имамо истовремено исто тако велике силе које имају огроман утицај и без којих се не може донети ниједна одлука те врсте, а то су Русија и Кина. И ми у тим условима, на позив неких дефетиста међу нама, треба да кажемо: „Изволите пријатељи, Албанци, Шиптари, Арнаути, како год, узмите на поклон!” Ко нама даје то на право? Ако бисмо то урадили, то не би био само добровољни, трајно самоубиствени губитак Косова и Метохије, него губитак Србије и српства као целине. Постали бисмо, уместо Срба, нека врста модерних курдских номада по Европи, поручио је Епископ бачки у Матици српској.

Звучни запис обраћања владике Иринеја:

Професор др Драган Станић, председник Матице српске је истакао да се унутрашњи српско-српски дијалог води у Матици српској откако је установа формирана 1826. године. Последњих деценија, нарочито година, у Матици српској је објављен велики број научних, философских, религијских текстова који су захватили у то културолошко бесцен благо какво је стварано на Косову и Метохији, навео је професор Станић, оценивши да је овај скуп за Матицу српску не само некаква обавеза, него трајна преокупација која неће престати ни у будућности.

Звучни запис обраћања председника Матице Српске:

Учесницима округлог стола обратио се и господин Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију при Влади Републике Србије. Верујем и знам да у српском народу има мудрости, снаге и одлучности да се Косовом и Метохијом бавимо на одговоран и успешан начин, како земља нашег заједничког искона и заслужује, казао је Ђурић.

Звучни запис обраћања господина Марка Ђурића:

У раду округлог стола у Матици српској учествовало је двадесет и шест стручњака који су исказали свој лични став на посебност Косова и Метохије и на значај очувања културног наслеђа.

Први округли сто у оквиру свесрпског дијалога о Косову и Метохији одржан је 31. октобра у Палати Србија, када је о тој теми дискутовало четрдесет професора правних факултета.

У наставку унутрашњег дијалога, о могућим решењима тог питања, мишљења су 13. новембра изнели и представници двадесетдва института друштвених наука и више од педесет научноистраживачких радника.

Извор: Епархија бачка

Интернет претраживач СПЦ "Телескоп" номинован за годишњу плакету привредне коморе Србије (АУДИО)

Fri, 17 Nov 2017 19:45:52 +0000

Манастир Буково: Вино за Свето Причешће

Thu, 16 Nov 2017 21:39:11 +0000

Повезане вести из винарије манастира Буково:

Манастирско вино добитник престижне награде

Златна медаља манастиру Буково за најбоље вино

Нови производни успеси Винарије манастира Буково

Манастирска вина са географским пореклом

Дегустација манастирског вина

Нови број Православља – бр. 1216, 15. новембар 2017. године

Wed, 15 Nov 2017 20:13:24 +0000

У овом броју Православља Вашу пажњу усмеравамо на текст о 200 година Старе цркве у Крагујевцу, затим на интервју са Преосвећеним Епископом шабачким Лаврентијем који је водила Јадранка Јанковић, Саопштење Међународне Комисије за англиканско-православни теолошки дијалог са састанка одржаног на Малти 14–21. 10. 2017. (у преводу проф. др Богдана Лубардића), прилог протојереја-ставрофора Марка Митића о Десетој јубиларној конференцији Међуправославне мреже центара за изучавање нових религијских покрета у Пољској, чланак др Ратомира Миликића о заборављеној Капели Светог Саве у официрском логору у Стразбуру, текст протојереја-ставрофора Србољуба Милетића о савременим искушењима, као и текст Славице Лазић о уреднику Православља протојереју-ставрофору др Душану Кашићу, прилог Зорана Мишића о стручном скупу у организацији Радија „Златоусти“, те сталне рубрике са вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве...

***

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године.

Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона:

Редакција: +381 11 30–25–116

Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113

e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата

Извор: Српска Православна Црква

Епископ новосадски и бачки Иринеј учествовао у раду научног скупа о Његошу

Mon, 13 Nov 2017 22:10:23 +0000

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је 13. новембра 2017. године, у свечаној дворани Матице српске, свечаном отварању научног скупа „Књиге о Његошу” .

Владика Иринеј је у свом обраћању пожелео добре духовне плодове научног скупа – на општу ползу, а на побједу и одољеније над новом, антињегошевском његошологијом у његовој постојбини. Није случајност то што су књиге о Његошу писали они најбољи и најдубљи, од владике Николаја до Иве Андрића, од Исидоре Секулић до Анице Савић Ребац, и других. Не сматрам случајношћу ни то што ће, овде, о тим књигама говорити они који о њима имају шта да кажу и на најубедљивији начин умеју то да кажу. Овом одабраном скупу, у години једног од многих јубилеја везаних за Његоша и његово стваралаштво, желим пун успех, казао је Епископ бачки.

Овај скуп организовао је Његошев одбор Матице српске, са жељом да подсети на велики значаj 1847. године за српску духовност, jезик, књижевност и културу. Tе године, наиме, изашло jе из штампе прво издање Горског виjенца, али jе штампан и Вуков превод Новог Завjета, изашле су Песме Бранка Радичевића, а Ђуро Даничић обjавио jе Рат за српски jезик и правопис.

То је први скуп на којем је пажња усмерена на дела духовникâ, писаца, историчарâ књижевности и других научника који су изучавали Његоша као песника, владику и владара. За анализу и разматрање, одабране су књиге о Његошу које су написали владика Николај Велимировић, Иво Андрић, Милосав Бабовић, Едвард Денис Гој, Јован Деретић, Мило Ломпар, Мишел Обен, Бранислав Петронијевић, Миодраг Поповић, Павле Поповић, Аница Савић Ребац, Исидора Секулић, Слободан Томовић, Мирон Флашар и Алојз Шмаус.

На свечаном отварању у Матици српској, на дан Његошевог рођења, поред Владике Иринеја, присутне су поздравили професор Драган Станић, председник Матице српске и академик Миро Вуксановић, уредник Његошевог зборника Матице српске.

Професор Станић је навео да је добро позната чињеница да су први критички натписи о Његошу настали управо у Летопису Матице српске. Његош је највећа тема не само српске књижевности него и Матице српске, као најстарије српске културне установе. Искрено се надамо да више никад нећемо бити у прилици да бранимо Његоша од оних који би да га гурну у заборав. Српска књижевност и култура не могу се одвојити од Његоша, поручио је председник Матице српске.

Своје радове о Његошу изложили су професор др Јован Делић, академик Радомир Ивановић, професор др Микоња Кнежевић, професор др Радојка Вукчевић, др Душко Бабић, професор др Ненад Николић, професор др Мило Ломпар, професор др Љиљана Пешикан Љуштановић, и други стручњаци за наведену тематику. Током трајања скупа, емитована је електронска презентација о Његошу, коју је припремила информатичарка Библиотеке Матице српске Оливера Михајловић, по упутствима академика Мира Вуксановића.

Ово је други по реду научни скуп „Књиге о Његошу”. Његошев одбор је, 2007. године, одлучио да, сваке треће године, приређује научни скуп и да покрене Његошев зборник Матице српске. Први научни скуп „Дело Петра Другог Петровића Његоша”, одржан је 2009. године. Подсећамо да је, низом програма, 2013. године, обележена двестота годишњица Његошевог рођења.

Извор: Епархија бачка

Интервју епископа Фотија: Божија је прва и последња!

Mon, 13 Nov 2017 16:52:38 +0000

Интервју епископа Фотија за Искру

13. Новембар 2017 - 17:55

-Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије.

Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену?

-Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности.

Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније.

На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама?

-Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје.

Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом…

Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима.

Сведоци смо политике двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет?

-Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити.

Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите?

-Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео.

Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима.

Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције?

-Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба (New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства.

Зоран Шапоњић

Извор: http://iskra.co

Свети мученик Нестор прослављен у Првој бригади Копнене војске (АУДИО)

Sat, 11 Nov 2017 18:21:31 +0000

На самом концу бдења, у којем су учешћа узели официри, подофицири и војници команде бригаде, као и чланови њихових породица, началствујући свештеник је свечарима упутио срдачну честитку на којој је надлежни војни свештеник бираним речима заблагодарио, позвавши присутне да се послуже пригодним ђаконијама које су домаћини припремили.

Сутрадан, лицем на празник Светог мученика Нестора, 26.октобра / 9. новембра 2017. године, божанственом Литургијом началствовао је презвитер Иван Спасевски, парох горњоковиљски уз саслужење војних свештеника, презвитерâ: Селимира Вагића, из Речне флотиле у месту, Горана Сандића, из Специјалне бригаде из Панчева, Љубише Човића из гарнизона Бачка Топола и надлежног војног свештеника. Несвакидашњу омилију, утемељену на војничким појмовима, сликама и речнику, а у вези са прочитаним јеванђелским одељком и личношћу Светог мученика Нестора, изговорио је отац Горан.

Светодуховски надахнуто појање, у име сабраних, принели су Господу полазници школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, предвођени јерођаконом Јеротејем, сабратом Светоархангелског манастира у Ковиљу. Дужности чтеца са радошћу је извршио старији водник прве класе Никола Мијовић, помоћник војног свештеника из панчевачке Специјалне бригаде уз подршку деветогодишњег Илије и седмогодишњег Максима, деце оца Ђорђа.

Учешћа у прослави празника узели су официри, подофицири и цивилна лица из команде Прве бригаде копнене војске као и припадници потчињених јединица у гарнизону Нови Сад, на челу са командантом бригаде, бригадним генералом Жељком Петровићем.

Празничном расположењу свој видни допринос дали су чланови породица и пријатељи војних лица бригаде, као и протојереј Јован Милановић, професор Карловачке богословије, који се, због оправдане спречености, окупљенима прикључио непосредно пред Свето причешће.

Овогодишњи славски кум био је мајор Предраг Марјановић са породицом, док се кумства за следећу годину у име, Удружења српских добровољаца у ратовима 1912-1918. године Милош Обилић из Новог Сада, прихватио Драган Видојковић.

После благосиљања Славских дарова присутне је, отац Иван, честитајући Крсно име свечарима, очински поздравио и осврћући се на личност и дело светог Нестора богомудро поучио.

У наставку свечаности, у предворју параклиса и канцеларији војног свештеника, уприличено је за све присутне, пригодно послужење.

Свој немерљив допринос домаћинском гостопримству, дао је помоћник војног свештеника команде бригаде, заставник Миле Даљевић, са помоћницима свештеника потчињених јединица, старијим водницима прве класе: Дејаном Богићевићем из гарнизона Сремска Митровица и Златком Триванићем из гарнизона Бачка Топола. Благодарност Богу, светом мученику Нестору, служашчим свештеницима, кумовима и свим сабранима за дивно заједничарење у Господу, у име домаћинâ, упутио је надлежни војни свештеник, отац Ђорђе.

После богослужбеног прослављања Светог мученика Нестора, уследила је војна свечаност обележавања Дана бригаде у касарни Југовићево, на градском насељу Мајевици, иза чега је уприличен коктел у Дому Војске. Изасланик Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја, на овој војној свечаности, био је протојереј Милован Миодраговић уз подршку војног свештенства.

Радосни смо што нас је Господ удостојио да и ове године достојанствено, а надамо се и богоугодно, прославимо нашег духовног покровитеља Светог мученика Нестора, под чијем молитвеним окриљем војинство Прве бригаде смерно и вредно проводи свој овоземаљски век.

Извор: Беседа

Епископ крушевачки Давид служио Свету Литургију над моштима светог Николаја Мирликијског у Барију (ФОТО)

Thu, 09 Nov 2017 20:25:05 +0000

Извор: Епархија крушевачка

Ново капитално дело: Библија. Препричана и објашњена

Thu, 09 Nov 2017 16:13:01 +0000

Ове јесене је позната београдска издавачка кућа објавила маестрално дело за које се сматра да је изванредан увод у библијски и ванбиблијски свет. Библија је овде изложена на веома приступачан и визуелно упечатљив начин. Наиме, данашњем читаоцу је тешко истражити друштвену, историјску, географску, археолошку, верску позадину Књиге над књига, но књига пред нама то чини кроз мноштво мапа и фотографија у боји, прегледа археолошких налазишта, графикона, и може се рећи да углавном представља изванредан увид у досадашња истраживања у данашњем Израелу и Јордану, што се некад звало Ханан или касније, од средњег века наовамо, Палестина. При самом погледу у књигу упознаћемо задивљујући дијапазон личности, места и догађаја који су обликовали историјску нит Светога писма. Читалац ће се уверити да је оно неисцрпно ремек дело и бесцен благо у историји света, и да не чуди што представља извор надахнућа за безбројне нараштаје кроз историју, али и данас оно надахњује милионе и милионе људи широм модерног света.

Књига пред нама је превод са енглеског језика, мада - захваљујући протођакону Радомиру Ракићу, писцу „Библијске енциклопедије“ у два тома, „Увода у Свето писмо Старога завета“, једног ауторског егзегетског дела на немачком језику („Стварање у Христу и за Христа. Кол 1,14-20“) и других студија, приказа и превода, међу којима истичемо само „Свет Новога завета“ од Едуарда Лозеа, које је у неку руку настољнаја књига сваког истраживача Новога завета - читалац уопште не примећује да је дело преведено.

Иначе, главни уредник овога издања је отац Мајкл Колин, стручњак за библијску археологију из које је и докторирао на Понтификалном институтуу Риму, и писац више дела из области библијских антиквитета. Преч. Колин је окупио консултанте из библијских наука, стручњаке сараднике – читав тим људи који би били у стању да савладају материју и остваре предузети задатак; ту су били и експерти за репродукције најпознатијих западних и источних уметничких дела остварених на библијске мотиве, међу којима се примећују као илустрације и поједине православне фреске и иконе, мада не у сразмери према представама библијских догађаја у уметничком изображењу западних сликара, скулптора...

Ово дело није тек препричана Библија, мада је и то; оно није само ризница знања везаних за Библију и из које потичу, мада је и то.

Професор Радомир Ракић пише: „Библија није историјски уџбеник, иако је пуна историјских догађаја. Библија није ни научни приручник, мада излаже многе ствари о којима говори и наука. Библија није ни философско дело, иако обрађује философска питања. Библија није ни књижевно дело, премда садржи многе предивне књижевне саставе. Библија не излаже тек чињенице као што то чине школски уџбеници; она чини оно што не чини ниједна друга књига: излаже нам Божје речи, упознаје читаоца с Његовим делом и помаже читаоцу да се држи његових животних упутстава која имају вечну и незаменљиву вредност. Дакле, Библија, односно Свето писмо је књига о Богу. Она је и књига која приповеда о томе како Бог жели да живимо и какав живот да водимо.“

Ово дело је непрегледна пучина накрцана подацима који сваког читаоца могу занимати кад год се спотакне о неко питање, као што је, рецимо, какав су језик говорили народи Старог оријента, на чему су писали и којим писмом, шта су протоканонске, а шта девтероканонске (другоканонске) књиге, а шта су апокрифни списи... Шта су људи носили и како су се хранили. Са којим народима су стари Израиљци трговали и какве производе су размењивали, као што је феничанско стакло или индијски и афрички зачини (књига доноси мапу са уцртаним линијама караванских трговачких путања, стр. 175). Ко је био фараон и којим боговима су се народи на древном Блиском истоку клањали, какве врсте жртава су приносили... Какав је однос Мојсијевог Петокњижја према Хамурабијевом законику, и шта један и други документ мисле о ропству и о другим друштвеним односима? Затим, шта је ковчег завета и која је његова улога у рату и миру или, већ, где је стајао у скинији (од скиније потиче реч сцена, бина!), односно касније у Соломоновом храму? Шта је менора (седмокраки свећњак)? Шта је левиратски (деверски) брак?

У поглављу „Села и градови“ аутори обрађују живот у шаторима и зиданим кућама, па и начин водоснабдевања чему су допринели Римљани изградњом аквадукта (неки су илустровани у књизи као онај преостали у Кесарији Палестинској...), а уз то је реч о обради метала у којем занату су Филистејци били далеко напреднији од суседа Израиљаца, јер су производили предмете и оружја од гвожђа, па су у неку руку били данашња фабрика оружја. Библија спомиње и чињеницу да је Навуходоносор по освојењу Јудеје одвео у ропство све коваче („И пресели сав Јерусалим, све кнезове и све јунаке, десет хиљада робова, и све дрводеље и све коваче; не оста ништа осим сиромашног народа по земљи“, 2 цар 24,14.16) – да не производе оружје за преостале становнике!

Посебну пажњу привлачи поглавље о израиљском богослужењу (стр. 182-183) у скинији и храму суботом и празницима, као и о месту псалама у богослужењу (стр. 186-187).

Кад се говори о начину писања и језику (186-187), донесени су основни подаци о клинастом писму, хијероглифима, настанку алфабета, азбуке, о јеврејском, арамејском и грчком језику, и материјалу за писање. О народима Месопотамије аутори пишу на стр. 216-217, и то о Сумерима, Асирцима, Халдејцима, Вавилонцима, Персијанцима, а о начину њиховог ратовања и оружју, коњима и кочијама, утврђењима и последицама рата, све на страницама 218-219.

Кад год у први план иступају поједини народи, као што су били Мисирци, Асирци, Вавилонци, Гаваоњани, Арамејци, Феничани, Филистејци, Јевусеји, Амаличани, Амонци, Моавци, Наватејци... увек се доноси и краће или дуже објашњење о сваком понаособ - све у циљу боље оријентације читаоца наспрам одређеног библијског периода Обећаног народа. Рецимо, под одредницом „Вавилонци“ (стр. 244-245) стручно се излаже о Сумеру и Акаду, Асирији и Вавилонији, њиховим боговима и демонима.

Шта су људи носили (254-255): мушка одећа, женска одећа, коса и брада, козметика, накит; указује се како су се према ношењу косе и браде односили у Египту, Асирији и Вавилонији, у Грчкој и Риму. Грчки утицаји: језик и култура који су доводили до јелинизације (264-265), као и Рим и Римско царство (268-269) и однос према Јудеји (Ироду Великом и његовим наследницима, „царевима“) читамо из прецизног пера познавалаца тадашњих прилика.

За нашњег читаоца сматрам да је довољно казано о настанку превода Старога завета на грчки језик почев од 150. г.пре Хр., што је тзв. превод Септуагинте, или Седамдесеторице, а који је један од назначајних превода једног књижевног дела у древно доба уопште, можда само после превода Гилгамешовог епа на асирски. Из данашње перспективе може се у потпуности сагледати какво благо културе и књижевне уметности је тадашњи свет добио кад је могао да чита до тада непознате јеврејске књиге, какве су, споменимо само, Песма над песмама, књига о Јову, књига Проповедникова, Приче Соломонове, пророчке књиге, историјске, па и законске старозаветне књиге!!! Међутим, књижевно стваралаштво Изабраног народа није престало ни кад је он потпао под јелинистички утицај, па су његови учењаци стварали и на грчком дела какве су Макавејске књиге, књига о Товиту, о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова и друге, а да не говоримо и о чисто апокрифним списима, који са своје стране имају значај, макар за библијске стручњаке и истраживаче јудаизма.

У дугачком одељку који се односи на Нови завет, поред описа најважнијих догађаја, личности, чуда и изложених Исусових прича и другог драгоценог материјала, доносе се хронологије (као раније хронологије везане за догађаје и личности, па и градове и народе из старозаветног периода), рецимо, из живота Пресвете Богородице (стр. 285). Јеврејски обреди – обредна прања, бебе и порођај, прописи о суботи описани су на стр. 318-319, у контексту Христових чуда учињених суботом.

Читаоцу су предочени земљорадња и риболов: житарице и махунарке, стока и живина, воће, храна из мора, риба и с тим у вези улов (382-383), док се о јеврејским странкама фарисејима и садукејима, као и књижевницима говори на стр. 366-367. Књига доноси реконструкцију (једну од више њих) скиније и Иродовог храма, или самог Светог града, Јерусалима из новозаветног времена. Можемо споменути и поглавље о погребу и загробном животу (405-406), које укратко доноси о начинима сахрањивања, оплакивању мртвих, месту погреба, и то не само код Јевреја, него и код Египћана, Асираца, Грка и Римљана, да би се при крају обрадио и Јеврејски устанак (466-457) и пад последњег јудејског утврђења Масаде 74. г. по Хр.

Ово значајно дело садржи и мале биографије људи споменитих у Библији азбучним редом (470-483), регистар библијских топонима, такође с библијским референцама (484-491) и, најзад, библијске спискове и табеле: новац у Старом завету и новац у Новом завету; тегови и мере, списак јеврејских царева, Јудиних и Израиљевих; попис библијских књига, библијске изреке, пророчанства о Месији која су се испунила у Новом завету, јеврејски календар, Исусове приче, чуда Исусова – све уз референце, библијска места у којима се излажу (496-499). Најзад је речник појмова, списак народа, верских покрета, предмета, установа, као и индекс (500-509).

Редактор ове књиге протођакон Ракић је доследно спровео читање библијских имена и топонима према српској Библији у преводу Старога завета Ђуре Даничића, па тако немамо читања местâ Хеброн него имамо Хеврон, не Табор него Тавор, не Цезареја него Кесарија, или Бетел него Ветиљ, Бершаба него Вирсавеја, Гибоја него Гаваја, Ешбон него Есевон... нити изговор личних имена чему су склони неки наши „западњаци“, па уместо Ревека пишу Ребека, уместо Лија, пишу Леја, уместо Осија имају Хошеја, уместо Авакум читају Хабакук... и не осећајући притом да им је и изговор рогобатнији. Дакле, редактор се доследно држао тзв. витацизма кад је у питању пренос ових појмова.

Сматрамо да и овај начин презентирања и изговора библијских личних имена и топонима спада у наш српски, у сваком случају, словенски идентитет. Са овим у вези споменимо да је Ђура Даничић преводио Стари завет са латинског (у преводуТремелијуса из 1585. г.), али кад је требало доносити начин писања личних имена и топонима, окренуо се словенској Библији, одн. грчкој Библији на коју се ослања словенска Библија кад је у питању овај изговор, због чега му указујемо дужно поштовање.

Протођакон Радомир Ракић је одлично разлучио између (прото)канонских и девтероканонских књига Старога завета (неке смо навели претходно), а које протестанти, ра разлику од правосланих и римокатолика, држе за апокрифне и тек у последње време доносе их у својим штампаним издањима Библија. За нас су, пак, апокрифне књиге (рецимо, књига о Еноху, Вазнесење Мојсијево, Вазнесење Илијино, Сибилина пророчанства и друге). Ово је учинио не само што је такво гледиште православних на њих било кроз историју или што се из неких од њих чита на богослужењу, него и из чињенице што су оне преведене на српски језик и објављују се уз остале старозаветне књиге већ од 2008. године.

Уз то су сви наводи из Светога писма донети у преводу Ђуре Даничића (Стари завет) и Комисије Светог архијерејског синода (Нови завет).

Горан Раденковић,

професор Старога завета

у Богословији Светога Саве

у Београду

Извор: Српска Православна Црква

Нови број Гласника - службеног листа Српске Православне Цркве

Thu, 09 Nov 2017 16:09:43 +0000

У новом броју Гласника налазе се текстови посвећени хиротонији и устоличењу Епископа далматинског Никодима и великом јубилеју - седам векова манастира Троноше. Из садржаја издвајамо беседу Епископа сремског Василија на тему „Без колевке нема живота“ као и текст Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија „Знаменити Срби под штитом Светог Александра Невског“ и приказ књиге др Владисава Пузовића „Руски путеви српског богословља“.

Гласник, службени лист Српске Православне Цркве, издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо.

Извор: Српска Православна Црква

Протопрезвитер Бранко Ћурчин: О завршеном трећем редовном годишњем састанаку затворских свештеника (АУДИО)

Tue, 07 Nov 2017 18:38:49 +0000

Извор: Радио Беседа

Интервју са Владиком Лаврентијем: Душа човекова је по природи хришћанка!

Tue, 07 Nov 2017 13:05:22 +0000

Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света.

Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака?

Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас.

Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“?

Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога.

У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне?

Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу.

Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг?

Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено…

По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај?

Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију.

Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове?

Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе.

Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали?

Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио!

Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације…

Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде.

Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације?

Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо.

разговарала Јадранка Јанковић

Извор: Српска Православна Црква