Председник Општине Чајетина Милан Стаматовић уручио је данас игуману манастира Хиландар архимандриту Методију одлуку Скупштине општине о преносу власништва над 70 хектара земљишта на Златибору за изградњу научно-образовних кампова тог манастира, саопштила је та локална самоуправа, преноси Бета.

Захваљујући се на поклону, игуман Методије је Општини Чајетина даровао златник краља Милутина.

„Приликом једне посете Хиландару архимандрит Методије је предложио да на Златибору направимо нешто озбиљније, дугорочније, да направимо један образовни и духовни центар, да саберемо српски народ, нашу децу. Одлука да ово земљиште доделимо манастиру Хиландар је једна од најважнијих одлука које смо донели јер је то пројекат који нема временско ограничење и под руководством наше браће са Хиландара може да траје вековима”, рекао је Стаматовић, обраћајући се гостима са Хиландара.

Додао је да је и Влада Србије „учинила добро дело тако што је, препознавши јавни интерес, власништво над државним земљиштем пренела на општину, а општина данас на манастир Хиландар”.

Стаматовић је, како је наведено, „доводећи у контекст значај манастира Хиландар и свега оног од чега данас зависи опстанак српског народа, рекао да ће пут Србије у будућности одређивати три теме - Косовски завет, став према Русији и српска саборност”.

„Општина Чајетина је, као мала самоуправа, на сва три ова поља учинила колико је могла и уверен сам да ћемо тако радити и у будућности. ;Заједно са братством манастира Хиландар помажемо децу са Косова и Метохије и децу из Хрватске која тешко живе у енклавама, тако што их шаљемо на море или их угошћујемо код нас на Златибору”, рекао је Стаматовић.

Чајетина је, како је рекао, једина локална самоуправа која има Канцеларију за сарадњу са Руском Федерацијом.

„На плану саборности смо сви дали велики допринос, грађани општине Чајетина, чланови Општинског већа, одборници, инвеститори, и овом одлуком да земљиште доделимо Хиландару, показали смо своју решеност да останемо на светосавском путу”, рекао је Стаматовић.

Архимандрит Методије је рекао „да је и њему и свој браћи која је дошла са Свете Горе велика радост што су данас на Златибору и у општини Чајетина јер се ту годинама осећају као код своје куће, а од сада ће то моћи практично да и доживе”.

„На Хиландару се чувају повеље древних царева, од Алексеја Трећег Комнина, преко наших светих Немањића, ту су и повеље руских царева, молдавских владара и других, а међу њима ће се равноправно наћи и ова, повеља коју сте нам данас уручили”, рекао је Методије.

У типику који је свети Сава оставио монасима, најстрожији је, како је рекао, био када је у питању имовина и „обавезао нас је да све оно што се стекне са великом пажњом и чувамо”.

„Тако да ће и овај дар општине Чајетина остати у трајном власништву манастира Хиландара и нећемо га никада отуђити. Потрудићемо се да овом дарованом земљишту дамо највећи смисао, и духовни и национални”, рекао је Методије.

Додао је да је, поводом обележавања седам векова од смрти краља Милутина, великог ктитора манастира Хиландар, Сабор манастира Хиландар одлучио да изда само 10 златника са ликом краља Милутина и да их додељује онима које препозна да настављају његово дело и осталих ктитора Хиландара и зато је одлучено да један од добитника златника буде и општина Чајетина.

Извор: 

 

 

"Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота"

Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

И лаику је јасно да Српској Православној Цркви будућим Темељним уговором неће бити признато ниједно право више од права која су раније уговорима призната Римокатоличкој цркви, Исламској и Јеврејској заједници у Црној Гори. Види се, а и зна се да идеолошки и партијски острашћеним ”критичарима” није споран Темељни уговор него им је спорна Српска Православна Црква чије би епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјернике, иначе грађане Црне Горе, најрадије на тракторима испратили преко границе.

У медијској граји која је искључиво у функцији покушаја подизања тензија и распламсавања подјела у Црној Гори истицано је да ”уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве никако не може и не смије да се назове темељним уговором”, јер су, забога, темељни уговори – ”међународни уговори”. По ко зна који пут је демонстрирано катастрофално незнање појединих учесника у јавном говору.

Формално посматрано, Српска Православна Црква није субјекат међународног права, али она, као што је познато, дјелује и на међународном плану. Реч је о вишевјековној Цркви која данас има своје епархије, парохије, манастире, црквене општине и друге црквене установе у скоро читавој Европи, Сјеверној, Средњој и Јужној Америци и Аустралији. А групица црквомрзаца неуспјешно покушава да је сведе на ”Цркву Србије” и четири епархије у Црној Гори!!!

И осредњи правници знају да су међународни уговори, заправо, споразуми које закључују два или више субјеката међународног права, на основу важећих међународноправних норми, а могу бити садржани у једној или више међусобно повезаних исправа. Постоји више врста и подјела међународних уговора, као и више њихових назива као што су уговор, конвенција, протокол, пакт, акт, споразум, меморандум, повеља итд. Који год уџбеник, па чак и приручник међународног права да отворите у њему нећете наћи темељне уговоре као врсту уговора у међународном праву. Али, то јавно изјашњене црквомрсце и србомрсце у Црној Гори не обавезује!

Темељни уговор не представља ексклузивно право које је резервисано само за Римокатоличку цркву, односно Државу ватиканског града, како су тврдили неки појединци.

Римокатоличка црква, која брине о својим вјерницима и својим правима и интересима у бројним државама и закључује темељне уговоре, уговоре, споразуме или конкордате, није субјекат међународног права. Субјекат међународног права са ограниченим међународноправним субјективитетом је Држава ватиканског града која се у међународним односима појављује и под називом Света столица.

Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота.

Сходно законским прописима, Црква може, у складу са правним поретком, да оснива просвјетне, културне, добротворне, социјалне, научне, здравствене, информативне, издавачке и друге установе. Црква и држава имају право да закључују нове уговоре о сарадњи у важним областима друштвеног живота. То право Цркве је на општи начин и начелно уређено законом, а са мањим степеном општости, односно конкретније и садржајније – Темељним уговором. На основу тих будућих појединачних уговора се могу успостављати различити видови сарадње између просвјетних, културних, добротворних, социјалних, здравствених, научних, информативних, издавачких и других установа којима је оснивач Црква са сличним установама којима је оснивач држава. И то све ради општег добра и унапређења друштва.

Да не идем даље и детаљније, али је довољно да поменем црквене народне кухиње које имају своје мјесто и улогу у Црној Гори, као и у другим државама, али и њихов рад треба додатно поспјешити добром сарадњом са државним органима и установама надлежним за лица која су егзистенцијално угрожена и то првенствено неким будућим уговором о сарадњи.

Даље, Црква и држава, уз поштовање уставне норме о одвојености цркава и вјерских заједница од државе, остварују сарадњу у областима друштвеног живота које су од заједничког интереса. Црква и држава су међусобно упућене једна на другу, поред осталог, и у погледу духовне бриге за лица која су на служби у оружаним снагама, затим за лица у притвору или на издржавању казне, малољетнике у заводима за малољетнике или установама за смјештај дјеце са поремећајима у понашању, као и за лица у здравственим установама или установама социјалне заштите. Сарадња Цркве и државе на том плану, имајући у виду конкретне и важне области друштвеног живота као што су напријед наведене, може бити нормирана новим уговорима између Цркве и државе којима ће се та сарадња прецизније уредити.

А све то ради поштовања Уставом зајемченог људског права на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту сваком грађанину Црне Горе (а не само држављанима). Правни основ за закључивање будућих уговора се налази у Уставу, законодавству Црне Горе и Темељном уговору.

Истицано је и то да уговори које је Црна Гора 2012. године закључила са Исламском заједницом и Јеврејском заједницом нису насловљени као темељни уговори. Тачно је да нису, а узрок томе јесте незнање оних који су припремали текстове тих уговора. Међутим, и та два уговора су по свом значају и материји коју регулишу темељни уговори.

Не треба се бојати неутемељених напада на Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве. Неутемељени напади на Темељни уговор не могу умањити његову вредност и значај.

Повезане вести: 

 

 

У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу.

Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”.

фото: Радио Требиње

По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека.

Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења.

Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње  и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина.

Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм.

фото: спц.рс

 

У наставку преносимо Патријархову беседу у целости:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога.

Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се,  јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја.

Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин!

 

У вечерњим часовима, на дан Спаљивања моштију Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије допутовао је у Требиње. Свечано и са великом радошћу Патријарха су дочекали многобројни светосавци Херцеговине сабрани на Тргу Слободе, предвођени Епископом захумско-херцеговачким и приморским господином Димитријем.

Прва канонска посјета Патријарха Порфирија захумско-херцеговачкој и приморској Епархији уприличена је у данима обиљежавања престављења Светог Василија Тврдошког и Острошког.

 

Крочивши на тло светосавске и световасилијевске земље Патријарх се упутио у Манастир Тврдош, гдје у Параклису Васкрсења Христовог на манастирском гробљу, служио помен блаженопочившем Епископу Атанасију.

 

 

Свечани дочек Патријарха у Требињу почео је тако што су ђаци послужили Патријарха хљебом и сољу, а затим је услиједио литијски ход до Саборног Храма Светог Преображења Господњег. Чин Доксологије, започет тропаром Васкрса служио је игуман Манастира Житомислић архимандрит Данило, а саслуживали су протојереји-ставрофори Радивоје Круљ и Младен Жуловић, и ђакони: Бранислав Рајковић и Крсто Авдаловић.

 

У богослужбеном чину дочека молитвено су учествовали господа архијереји Српске православне цркве: источноамерички Иринеј, жички Јустин, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, православно свештенство и монаштво и многобројни вјерници. У знак добродошлице у Храму су били присутни: политички представници Града Требиња и херцеговачких Општина и представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње  и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију.

Исказујући благодарност и захвалност Патријарху на доласку, Владика Димитрије је истакао како је Херцеговина мјесто сусрета многих разлика, као што су различите климе и људски карактери, те да из тих различитости извире радосна сусретљивост народа који ту живи. Том радошћу дочекан је Свети Сава, али и његови наследници, у скорије вријеме патријарси Павле и Иринеј, а данас Патријарх Порфирије. Владика Димитрије је напоменуо како у години прослављања два јубилеја: 350 година од престављења Светог Василија и 100 година од обновљења јединствене Пећке патријаршије, Херцеговина прославља и 30 година од доласка блаженопочившег Епископа Атанасија, проповједника живога Бога, чији је истински наследник и сам Патријарх.

Благословивши сабране вјернике Патријарх Порфирије се обратио бесједом, у којој је нагласио како се радује љепоти и радости блажене Херцеговине, те да управо ту читавим бићем осјећа шта значи да је свијет створен да буде Црква, јер је читава творевина позвана да буде Црква. Црква су најприје људи, иконе Божије које ту живе, али и камен и Требишњица. Патријарх је нагласио да то не бива само од себе, већ је плод који је израстао из коријена Светога Саве, који је духовно заливао Свети Василије и који су на крају сабирали потоњи Епископи. Патријарх је напоменуо да се утјешио вјером оних којима је дошао, те да је на том мјесту оправдано узнијети молитву мира за читав свијет, како би човјек вјером, надом и љубављу препознао вриједност човјека поред себе, јер једино кроз њега може остварити смисао постојања.

Након чина Доксологије, у порти Храма Патријарх је присуствовао Концерту православне духовне музике на којем су наступили Црквени хор, при Храму Преображења Господњег у Требињу, ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и хор СПЦПД ”Побратимство” из Фоче.

фото: Миодраг Вујачић

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота