ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 29. априла у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Првославне Цркве.

 

На почетку прве саборске седнице Патријарх се обратио присутним архијерејима уводном беседом у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном како великих духовних изазова и искушења тако и великих могућности за рад на духовној обнови народа.

 

Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, што значи и у календару Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да канонизује, односно приброји сабору светих, три личности, због непоколебиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији, и то:

 

Григорија Пећког, сабрата Пећке Патријаршије, као свештеномученика, чији ће се спомен литургијски прослављати 22. јануара/7. фебруара;

Василија, пекара пећког, као мученика, чији ће се празник славити 29. априла/12. маја,

Босиљку Рајичић из села Пасјана код Гњилана као мученицу, чији подвиг ће се празновати 13/26. октобра,

и остале са њима пострадале.

Чином свечаног литургијског прослављења и јавног проглашавања ових светих мученика из нашега рода Сабор је и крунисао свој рад, у Храму Светог Саве на Врачару, на дан спаљивања његових светих моштију, 10. маја текуће године. За време заседања Сабора у Пећкој Патријаршији саборски оци су посетили манастире Високе Дечане и Свете Враче у Зочишту код Ораховца и српско село Велику Хочу у истом крају.

 

По саслушању извештаја о току припремâ за прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, која ће означити 2019. и 2020. годину, Сабор је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије. Сабор такође са радошћу поздравља најаву доношења, у ближој будућности, Часног Појаса Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, и чудотворних моштију светог Луке, лекара, архиепископа симферопољског (Крим) и исповедника вере у совјетској Русији, како би се наш верни народ могао поклонити тим великим светињама. Сабор такође поздравља правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру којом се констатује да су власти Бивше Југословенске Републике Македоније прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести одбијајући да региструју канонску Охридску Архиепископију.

 

Сабор се упознао са садржајем извештајâ о радовима на осликавању и украшавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару, о црквеној просвети, о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Фондације за Косово и Метохију, Добротоворне фондације Српске Православне Цркве „Човекољубље”, Поклоничке агенције „Доброчинство”, Информативне службе Српске Православне Цркве, саборског Одбора за Јасеновац и Верске службе у Војсци Србије и у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, као и са садржајем извештајâ епархијских архијереја о њиховом архипастирском раду. На основу свих тих извештаја донете су одговарајуће одлуке. Општа је констатација Сабора да је све више проблема по епархијама: драстично се смањује број становникâ у сеоским срединама, па тако и број верникâ; бела куга хара свугде тако да нам прети демографска катастрофа; албански екстремисти и даље, све провокативније, делују не само на Косову и Метохији него и у Епархији врањској (Прешево); румунски пропагандисти интензивирају своје деловање против канонског поретка Цркве у епархијама тимочкој и браничевској, а то чине у оквиру етнофилетистичког и политичког пројекта румунизације влашког и влахојезичног дела становништва Источне Србије; на сличан начин поступају и извесни бугарски кругови у Епархији врањској (Босиљград). Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке,  фаворизује безначајну („црногорску”!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет.

 

Сабор са задовољством истиче да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама беспрекорни, у духу јединства и љубави, уз жалосни изузетак понашања Румунске Православне Цркве, са којом смо све до недавне прошлости били једно по Богу, и бесмислене иницијативе Бугарске Патријаршије да се незвано и неканонски умеша у питање решавања статуса расколничке „Македонске Православне Цркве”. У овом контесту, Сабор изражава своју пуну солидарност, у састрадалној братској љубави, са мученичком сестринском Црквом у Украјини, изложеном најгрубљем гоњењу од стране садашњег режима у Кијеву.

 

Сабор је размотрио приспеле предлоге, примедбе и допуне на нацрт новог Устава Српске Православне Цркве и одлучио да све архијереје умоли да Светом Синоду доставе своја запажања о том нацрту најкасније до 1. новембра текуће године како би их саборска Комисија за Устав размотрила и како би Сабор идуће године могао да се изјасни на ту тему.

 

Констатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што, нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупâ неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике. Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други.

 

Сабор је посебну пажњу посветио светињи брака и породице и потврдио своју прошлогодишњу одлуку о оснивању посебног одбора при Светом Синоду који ће се бавити том проблематиком, као и одбора за биоетику и екологију.

 

Свог угледног члана, Епископа бањалучког Јефрема, Сабор је одликовао орденом Светог краља Милутина.

 

За односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци, уместо Епископа шумадијског Јована изабран је Епископ тимочки Иларион.

 

Сабор је попунио упражњене епархије. За Епископа франкфуртског и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки Григорије; за Епископа захумско-херцеговачког јеромонах Димитрије (Рађеновић), настојатељ манастира Дужи; за Епископа осечкопољског и барањског игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица; за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког епископ Кирило (Бојовић), досадашњи викарни епископ диоклијски; за викара Његове Светости Патријарха архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, са титулом епископ ремезијански; за викара Митрополита црногорско-приморског архимандрит Методије (Остојић), игуман Манастира цетињског, са титулом епископ диоклијски, и за викара Епископа бачког архимандрит Исихије (Рогић), намесник манастира Ковиља, са титулом епископ мохачки.

 

У Светом Синоду је престао мандат епископима зворничко-тузланском Фотију и жичком Јустину, који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, епископи шумадијски Јован и бачки Иринеј.

 

 

Доставља: епископ бачки Иринеј,

 портпарол Српске Православне Цркве

 

Извор: Српска Православна Црква

Питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. Наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој.

 

Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, представља неотуђиви средишњи део Србије, о чему убедљиво сведочи традиционална духовна свест наше Цркве, у којој Косовски Завет означава израз централне поруке Новога Завета, конкретно доживљене у историјском искуству српског народа, као и свест српског народа о свом идентитету, духовним и етичким вредностима и историјском путу. Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације. Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности.

 

Српска Православна Црква понавља и потврђује свој вековни став о Косову и Метохији, истоветан од епохе светородне лозе Немањића и од Косовског боја до дана данашњег, а у наше дане од Меморандума наше Цркве о Косову и Метохији из 2003. године па наовамо. Она никада није напустила Косово и Метохију нити ће икада са њега одступити. У свим условима и недаћама остаће са својим древним светињама и са својим верним народом.

 

Што се тиче државно-правног статуса наше државе на Косову и Метохији, односно њеног пуног суверенитета и интегритета, Сабор понавља јасан, више пута изречен став поглавара Српске Православне Цркве, Његове Светости патријарха Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“. Ми се искрено надамо, уз молитву Господу да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Мир је неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији.

 

Очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи и конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва.

 

Косовске албанске институције, од краја рата 1999. године, а посебно од проглашења такозване независности, 2008. године, показале су јасно и нескривено да желе да створе етнички чисту албанску државу на овом простору и да у њој нема места за Србе, па ни за остале не-Албанце. Очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве не улива наду да би се положај Цркве и народа могао побољшати на неком „независном Косову“, уз било чије и било какве гаранције, јер садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе. Најбољи пример кршења правâ нашег народа и Цркве јесу спречавање формирања функционалне Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда Косова о земљи манастира Високих Дечана, што признају и кључни међународни фактори на Косову и Метохији, блокада регулисања правног положаја Српске Православне Цркве и српске културне баштине. Недавна одлука такозване владе Косова да гради магистрални пут поред манастира Високих Дечана директно је кршење елементарних правних норми. Иако су канцеларије ЕУ и ОЕБС-а, као водеће западне мисије на Косову и Метохији, јасно указале на то да је овакав пут противзаконит, косовска „влада“ не одустаје од пута који би дугорочно угрозио манастир Дечане, најзначајнији споменик УНЕСКО-а у Метохији. Ово су само иницијални наговештаји како би се „независна држава Косово“ понашала према нашој Цркви и њеном верном народу.

 

Сабор посебно захтева неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији. Та права и слободе неодељиво су повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе... Србија чини све, – а и у будућности ће чинити, – за заштиту, обнову, рестаурацију и очување тих светиња и споменика сакралне и културне баштине и у томе има неподељену подршку релевантних међународних установа, пре свега УНЕСКО-а. За бригу о њима непрекидно и неуморно се залажу и највиши представници наше Цркве јер то није дневнополитичко питање него суштинска историјска стварност и идентитетска вредност српског народа. Ми не можемо да пасивно ћутимо пред чињеницом да је значајан део тог црквено-духовног и културног наслеђа већ уништен, и то наочиглед читавом свету, а да преосталом наслеђу прети иста судбина. У вези са тим, питамо се и питамо: како ће они који су своју побуну почели паљењем конакâ Пећке Патријаршије (1981) њу и остале српске светиње и споменике културе штитити у будућности?

 

Подсећамо све на то да међународи правни поредак, успостављен у свету после Другог светског рата, у потпуности оправдава став Српске Православне Цркве, државе Србије и српског народа по овом болном питању. То важи и за јавно мњење у већини држава на свету, од којих многе, међу њима и највеће земље, укључујући и неке европске земље, па и земље чланице Европске уније, не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену „независност“. Не признају је ни најрелевантније међународне институције (Уједињене нације и Организација за европску безбедност и сарадњу пре свега).

 

Без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ова ситуација не може бити насилно промењена и поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не прознају „независно“ Косово. После вишедеценијског прогона и дискриминације нашег народа и уништавања сто педесет наших светиња – нажалост, у присуству међународних снага – признавање незаконито проглашене независности наше јужне Покрајине, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу и представљало би право „убијање сећања“ (memorycide) српског народа.         

 

У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене „косовске државе“. Притом се, свесно или несвесно, пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела Косова и Метохије аутоматски био остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово, изложен погрому сличном оном из марта 2004. године или, под притиском и тихим терором, био присиљен на егзодус.

 

Напомињемо да је тешка ситуација на Косову и Метохији последица систематског неиспуњавања и подривања Резолуције 1244 Савета безбедности, која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло. Упорни покушаји појединих земаља да се на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату довели су свет у ситуацију да Косово и Метохија под влашћу некадашњих вођа ОВК данас, више него икада, представља црну рупу Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе  и света. Оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима.

 

Мотив за ову нашу пастирску поруку и овај очински апел није само напор да се заштите витални верски, национални и државни интереси српског народа већ и јеванђелска љубав према свима и свакоме, укључујући и косовско-

-метохијске Албанце, и молитвена жеља да Бог, Једини Чевекољубац, Који жели да се сви људи спасу (IТим. 2, 4), просвети све нас и све људе светлошћу богољубља и братољубља. Амин, Боже дај!

 

Извор: Српска Православна Црква

 

 

 

Извор: Српска Православна Црква

В. Н. | 10. мај 2018. 13:50

Апел државницима да не дају сагласност на отуђење КиМ, упркос политичким притисцима

Илустрација

АПЕЛУЈЕМО на наше државнике да не смеју никда да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије јер оно што се силом узме то се и врати, оно пак што се поклони некоме то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити. Искрено се надамо да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном Албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајне, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права.  

Ово је у најкраћем, порука Светог Архијерејског Сабора СПЦ о нашој јужној покрајни, у коју су "Новости" имале увид. Црквено тело које завршава своје заседање сагледало је и косовску трауму и недвосмислено осудило опцију поделе територије:

- У јавности се и даље сусреће идеја о подели КиМ између Србије и самопроглашене "косовске државе". Птитом се, свесно или несвесно пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавања "независне државе Косово" и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела КиМ аутоматски био остављен на милост и немилост режиму тзв. државе Косово и погрому сличном оном из марта 2004. или би, под притиском и тихим терором био присиљен на егзодус - наводи се у тексту, који су владике назвале "очинским апелом".

У поруци Сабора пише и да се без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ситуација на КиМ не може бити насилно промењена и "поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не признају "независно Косово".

- Признавање незаконито проглашене независности Косова, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. То би представљало "убијање" сећања српског народа - упозоравају у СПЦ.

У поруци се подсећа и да питање КиМ представља српско црквено, национално и државно питање првог реда.

- Наша Црква као духовна мати нашег народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Ким и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајне у границама Србије и за будућност српског народа у њој.

Цркевени великодостојници у својој поруци подсећају да је КиМ са 1.500 српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, неотуђиви средишњи део Србије. Они тврде и да КиМ, није питање ни националне идеологије или митологије, нити па, шта више, само територије већ представља саму срж нашег црквеног-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације.

- Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији опнога што представља камен темељац њеног интегритета, њене историје и државности. Очување КиМ као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 УН, не значи конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на КиМ не гради друштво људи једнаких права и слобода, него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва.

Као најбољи пример кршења права нашег народа и цркве на КиМ, Сабор наводи спречавање формирања Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда о земљи манастира Високи Дечани, блокада регулисања правног положаја СПЦ и српске културне баштине...

Autor: Milica Ivanović 006.05.2018 02:42 pm

 

Vladika Niški Arsenije služio je jutros liturgiju u crkvi staroj 150 godina u selu Bunuški Čifluk kod Leskovca, posvećena Svetom Georgiju, a nedavno obnovljena po drugi put u njenoj istoriji.

„Ovo je sveto mesto. Tada kada je podignuta bilo je mesto plača i uzdaha  jer je još uvek bilo tursko ropstvo u ovom delu Srbije, pa su naši , podižući u to vreme ovakve hramove , molili se, nadali se i suze svoje prolivali da dočekaju oslobođenje. A mi sada imamo slobodu i ovo mesto treba da bude mesto radosti, naše molitve i naše vere“, rekao je vladika Arsenije.

Posle sečenja slavskog kolača sa domaćinom crkvene slave Đurđevdan Ljubišom Mitrovićem i njegovim sinovima Aleksandrom i Stefanom, vladika je podelio gramate i zahvalnice onima koji su najzaslužniji za obnovu hrama.

Prvi je gramatu dobio dr Goran Cvetanović, gradonačelnik grada Leskovca, zatim, Ivica Stoilković iz Leskovca, Dragan Petrović iz Miroševca, privredno gazdinstvo Mladenović iz Todorovca i Goran Kocić iz Strojkovca.

Dodeljene su i zahvalnice pojedncima iz Leskovca i okolnih sela, kao i Mesnoj zajednici Radonjica u MZ Bunuški Čiflik.

Crkva u Bunuškom Čifluku bila je danas prepuna i presvučena u novo ruho

Vladika Arsenije podsetio je na svetog velikomučenika Georgija, hrišćanina kome je car Dioklecijan, najveći progonitelj verujućih,  303. godine odsekao glavu pošto je prethodno zverski mučen. Georgije je bio Dioklecijanov vojnik i dogurao do čina vojvode, ali, kao ni njegov otac, nije hteo da se odrekne hrišćanstva.

Tokom njegovog mučenja, koje je herojski podneo, događala su se razna čuda, toliko velika i neobična da je i sama carica Aleksandra poverovala u vaskrslog Hrista i postala verna hrišćanka.

 

У крипти Храма Светог Саве у Београду, у петак 4. маја 2018. године премијерно је приказан филм режисера Радисава-Раја Јеврића „Тихи кутак Христов“ о Св. Мардарију Љешанском и Свеамериканском.

О филму је, након пројекције, бесједио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињки Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, по чијем је благослову и снимљен филм у продукцији манастира Острог.

Окупљенима се обратио и свештеник Жарко Ускоковић братанац Светог Владике Мардарија.

На почетку вечери први пут је публици представљена пјесма “Свети Мардарије Свеправославни”, у извођењу вокала Љиљане Поповић, која је и аутор текста.

Извршни продуцент и дистрибутер је Делиус филм, а сценарио и режију потписује Радисав Јеврић. Ово играно-документарно остварење је о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родног Корнета надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дјечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.

Светска премијера филма била је 16. јула 2017. у Либертвилу (Чикаго) на свечаној канонизацији. Филм је приказан на Православном фестивалу у Краснодару и Сретењском православном фестивалу у Подмосковљу на коме је награђен. У главним улогама су Радивоје Раша Буквић (владика Мардарије), пок.Небојша Глоговац (отац Жика), Кристина Стевовић (мајка Ивона), Лазар Шћекић, Вук Бундало, Слобода Мићаловић и Симо Требјешанин. Директор фотографије је Миодраг Миша Јелић.  Музику за филм урадили су Матеа Прљевић и Елена Караиндроу.

Тонски запис вечери припремила Оливера Балабан.

 

 

Извор: Српска Православна Црква