Седамдесет посто пожаром уништених објеката у манастиру Хиландар обновљено је, приводе се крају радови на Белом конаку, започети су на трпезарији, предстоји обнова Игуменарије и Дохије, како би све било завршено до 2021. године, али у плану је и измештање манастирске ризнице, као и обнова других објекта, који нису изгорели у пожару.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић, који је пре две недеље боравио на Хиландару где је и одржана седница Комисије за Хиландар, на чијем је челу, рекао је Тањугу да је задовољан током обнове и да овако темељна реконструкција манастира до сада није рађена.
„Због недостатка средстава углавном се само “дограђивало и крпило”, и да је сада прилика да се уради све оно што стручњаци процењују да је потребно.Реч је о осетљивим процесима реконструкције и рестаурације, јер је сваки сантиметар у Хиландару драгоцен и од историјског значаја, каже он.

Архитекта-конзерватор проф. др Мирко Ковачевић, који је од 1983. задужен за радове у Хиландару, а од 2004. је главни архитекта обнове манастира, објашњава колико је важна обнова Белог конака. „Реч је о једаном од три најстарија аутентична конака из периода с почетка 16. века сачуваних на Светој гори.

Он је у доње две етаже имао потпуно сачуване оригиналне келије из времена око 1600 године са вратима, прозорима, намештајем, све је то изгорело”, објашњава Ковачевић у разговору за Танјуг.

Како каже изгорела су и четири параклиса (мале цркве) од 12 колико има Хиландар, од тога један потпуно у Белом конаку.

“Параклис Светог Николе је остао, али је живопис изгубио боју, париклиси Светог Саве и Светог Димитрија су мало оштећени пожаром, али пошто приликом градње то није добро урађено, 2015. се већи део срушио, тако да од та два параклиса имамо само источне делове”, објашњава Ковачевић.

Додаје да код објеката где су сачувани спољни зидови, није било проблема обновити их, али код Белог конака, који ће бити завршен за месец дана, морали су све да граде, а доњи делови који су остали, уклопљени су у здање.

Трпезарија, која се тренутно обнавља, мало је страдала од пожара, али је она последњи пут конзерваторски третирана двадесетих година 17. века.

“ Трпезарија датира од Светога Саве, али је велику обнову урадио краљ Милутин око 1300. године. Пошто од 17. века на њој ништа није рађено, део крова је иструлео и на ослонцима је понегде дошло до пропадања дрвених греда тако да ће морати да се направи додатна конструкција”, објашњава Ковачевић.
У трпезарији су до 1926. постојали камени столови, што је случај само са прва четири у рангу манастира од 20 колико их има на Светој гори (Велика ларва, Ватопед, Ивирон и Хиландар). Сачувано је неколико оригиналних, укључујући игумански -једини који није изнет 1926. и по угледу на њих ће се направити нови.

Што се тиче Игуменарије, односно игумнске келије и Дохије (подрума), Ковачевић наглашава да постоје два проблема – зид на западу се помера и: остаци зидина из 5.и 6. века откривени приликом рашчишћавања терена морају се сачувати приликом обнове.

Како каже, приликом рашчишћавања рушевина у Дохији наишло се на остатке зида из периода ране Византије, као доказ постојања грађевина и пре него што је Георгије Хиландарис у 10. веку кренуо да гради Хиландар.

Ризница и библиотека, објекат који је изгорео 1722. али је обновљен тек у 20. веку и најмлађи је на Хиландаром и данас има велики проблем са влагом, јер су песак и шљунак за изградњу донети са мора са великом количином соли.

Ковачевић каже да су 2000. направили дупле зидове и систем за извлачење влаге, чиме су мало смањили влагу, али проблем није дефинитивно решен, због чега је неопходно измештање ризнице.

“Постоје пројекти да се простор у доњим етажама Дохије искористи за излагање предмета из Ризнице, а за депое јос немамо решење. Имамо нешто у Јужној мали, у јужном делу манастира, где је библиотека са савременим књигама из последња два века и библиотека инкунабула, првоштампаних књига, и оне су сигурне, али иконе и рукописне књиге су проблем, јер су у Ризници”, објашњава Ковачевић.

Подсећа да се у Ризници чува Типик Светог Саве из 1199, пуно повеља, од Немањића и Хребељановића, много рукописних књига, књига из 12. века, затим 13. и 14. века, ту је мозаичка икона Богородице са којом је у рукама, по предању, Стефан Немања издахнуо, као и руком сликане иконе из 13. и 14. века, па поклон руске царице Јелисавете – позлаћено јевенђеље дужине 70 сантиметара.
Саговорник Танјуга наглашава да и други објекти, који нису изгорели, захтевају обновљање, јер дуго ништа није рађено, попут Пирге краља Милутина из 14. века и конака на југу у коме је болница.
“Седамдесетих година је било 16 монаха у Хиландару, од тога половина немоћни старци, а манастир није имао ни средстава за одржавање објеката, тако су тек деведесетих година кренули озбиљнији радови, тада већ на обнови“.

Промењен је кров на Пиргу Светог Ђорђа што је најстарија грађевина у манастиру, почетком осамдесетих година је на југу дрвена конструкција замењена бетонском, али болница захтева темељну обнову.

Напомиње да Хиландар није само утврђена целина, да има преко 20 келија у Кареји, које такође треба одржавати и обнављати, а ту је и Црква светог Василија коју константно угрожава запљускивање мора и велика количина соли.

У протеклих 10 година Србија је за обнову Хиландара издвојила 795 милиона динара, а само за ову годину опредељено је 80 милиона.

До сада је обновљен Велики конак са близу 3.000 квадратних метара корисног простора, подигнут између 1816. и 1820. године, који је већ неколико година у функцији, 2007. је отворен Синодик из 1814. на самом улазу у манастир, први обновљени објекат након пожара, као и улазни део који се надовезује.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја.

Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор.

Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве.

Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава.

Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка.

Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије.

Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи.

2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана?

Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници.

3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника?

Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет.

Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио.

4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије  да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би  требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету.

Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. 

Извор: Епархија бачка

У рационалним бројевима изражено, СПЦ је остварила око један милион наслова информативног типа и преко десет милиона страница које обрађују хришћанске теме на најразличитије начине. Говоримо о ентитету који окупља проверене изворе СПЦ, врши јасну класификацију садржаја и аутора и на неки начин гарантује квалитет. Морамо изети у обзир да постоји и значајан број адреса које су у власништву вероучитеља, свештеника или црквених лаика које нису обухваћене системом Регистра СПЦ као и повећа количина страница на друштвеним мрежама, а упућене су на хришћанску тематику. Тиме се целокупан број увећава за скоро 10%.

Колико у ствари Црква као институција има котролу над интернет мисијом и да ли је потребно да је уопште има? Не посматрамо дакле Цркву као репресивну институцију и цензора него као један систем који може да обрати пажњу н исправност ставова и одржи јединствени став хришћанске заједнице. У информатичком свету и на пољима обраде података који се заснива на ултимативним правилима и алгоритмима са “Буловом одлучношћу” (за разлику од елементарне алгебре, где променљиве за вредности имају бројеве, у Буловој алгебри вредности променљивих могу бити само тачно и нетачно – истина и лаж, што се обично означава са 1 и 0, где 1 представља тачно а 0 нетачно.), колико је могуће хуманистичком методом усмеравати (не управљати), мисије “приватног сектора”? Суштински, погрешан приступ би спровео одмазду и поставио нову врсту дигиталне диктатуре што би нанело несагледиву штету по хришћанску заједницу у целини. Практично, и када би постојала озбиљна намера, тако нешто није ни могуће спровести и прави цензор запрво јесте читалачка заједница која може и треба да зрелим критичким апаратом одбаци све претенциозне, екстремно радикалне и острашћене приступе. Али, управо поменут “зрели критички апарат” је проблем данашњег друштва, а тиме поље интернета може бити у служби медијума који су далеко од искрених хришћанских ставова али их радо употребљавају не би ли привукли пажњу на себе.

О примерима увек вреди говорити нарочито уколико имају и адекватан статистички ресурс који пружа одговоре. Хришћанска заједница на порталу ПОУКЕ (pouke.org), жели неометано говорити о свакодневим темама. Узорак за статистичка па и социолошла посматрања је релевантан узимајући у обзир расположиве количине података које овај сајт пружа. Заједница форума окупља око 300.000 душа, а на дневном нивоу је укључено преко 20.000 корисника. Портал ПОУКЕ при томе има политику понашања која је у складу са хришћанским нормативом али нуди (демократску) толеранцију осим у случајевима повреде интегритета и достојанства православне Цркве али и других верских заједница.

Овај узорак је валидан управо због сагледавања понашања велике заједнице која, осим у веома ретким ситуацијама није имала инцидентне испаде, а за све године постојања, није се догодило да се злонамерна објава отисне у медије и створи проблем. Говоримо дакле о “контроли” четвртине милиона корисника који су успоставили самодисциплину у складу са предложеним и постављеним нормативима. Умрежено хришћанство је ипак могуће са нагласком – и на корисно јер би у супротном, концепт сличних портала био бесмилен, а самим тим и њихово постојање безначајно. Овакве заједнице свакако носе једну врсту терета и искушења (ризик од празнословља, острашћеног приступа и сл), али том темом се треба бавити на микро нивоу, а потенцијални проблеми се могу избећи и решавати искуствима и примерима из праксе. Закључно мишљење је да су мреже хришћанских заједница дуже време неправедно запостављене управо због увреженог става да – нити је добро и корисно, а нити је могуће поставити одржив систем достојан постојања. Овакав однос се стекао првенствено недовољним сагледавањем потреба шире хришћанске заједнице али и непотпуним и површним посматрањем већ функсионалних примера из којих се могу извући многи потребни параметри који ће диктирати правила и одржати дисциплину.

Портали од стотина хиљада корисника подлежу правилима “масе” и некој врсти социјалног инжењеринга који може веома добро употребити “ресурс” и оснажити га у корист свих. Такође, битне везе хришћанских ентитета треба сагледати са макро нивоа јер оне чина “острва” у целокупној мрежи интернета. “Острва” или дигитални ентитети јесу контекстуално повезана чворишта која нису условљена географским нити било којим другим везама осим тематском сродношћу и тиме чине једно (дигитално) тело, односно видљив скуп података. Таква структура оснажује мисију православне цркве. Задатак од приоритета за интернет заједницу јесте да се појединачне адресе што више приближе другим истоветним заједницама и да тиме остваре што већи број препорука тј. створе неку врсту “неуронске” мреже која одржава неку врсту сагласја заједнице. СПЦ је основала Централни регистар интернет адреса и он је на располагању свима док је уједно и гарант квалитета и исправности адреса и садржаја. Овим регистром се брани интегритет и идентитет СПЦ на итнернету, а уједно је створена умрежена целина која дејствује у јединству.

Дакле, покренут је активан систем који делује на информатичким пољима користећи се циљним алгоритмима али са хуманистичким приступом. Корак даље јесте и оснивање .REL.RS подкласе националног домена која обухвата прецизно одређену религијску заједницу не реметећи резноликост појединачних приступа. Веома је важно искористити исправан метод који може оснажити заједницу, бити гарант квалитета, а који неће бити у служби цензора него може члановима заједнице пружити потпуну слободу избора у приступима.

Српска Православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или и сами конструисали објаве помоћу информација које нису из правог извора СПЦ него су преузете са псеудо сајтова и адреса организација које су се одвојиле од СПЦ. Такође, искуства са преузимањем интернет адреса, показала су важност поштовања правилности током регистрације домена и нужност заштите над њиховим власништвом.

Својевремено, преподобни Јустин Ћелијски је медије назвао “пијацом богова” што интернет данас и јесте ако узмемо у обзир “маштовите” приступе духовништвима и испразним квази-религијама, а обавеза хришћанске заједнице јесте да пружи квалитетну алтернативу и да при том буде заштићена и видљива у милијардама страница са другим понудама.

Извор: Новине СПЦ "Православље"

Преузмите текст у пдф формату  ОВДЕ

За новог председника Конференције европских Цркава је изабран велечасни Кристијан Кригер, председник Реформатске Цркве у Алзасу и Лорени и потпредседник Уније протестантских Цркава у Алзасу и Лорени, као и Протестантске федерације Француске. Делегати Српске Православне Цркве у Конференцији европских Цркава су: проф. др Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за Лутургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, теолози Никола Мутавџић и Огњен Звекић и др теолошких наука Јулија Видовић.

Генерална скупштина КЕЦ-а заседала је у Новом Саду од 31. маја до 5. јуна 2018. године. Ово је први пут да Конференција европских Цркава посећује Балкан по питању одржавања Генералне скупштине. На овом догађају заједнички је разматрана библијска тема Бићете ми сведоци, уз додатне осврте и коментаре актуелних појмова правде, сведочења и гостољубља из перспективе европских хришћана.

Конференција европских Цркава представља међународну организацију која посредује у међурелигијском дијалогу и заступа интересе Цркава пред међународним институцијама као што су Европска Комисија и Европски Парламент. Највише управно тело КЕЦ-а је Скупштина и одржава се на сваких 5 година. Ове године, домаћини Генералне скупштине су Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији, укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији.

Претходне скупштине Конференције европских Цркава одржане су у Будимпешти (2013), Лиону (2009), Трондхејму (2003), Грацу (1997), Прагу (1992), Стирлингу (1986), Стирлингу (1986), Чанији (1979), и многим другим градовима широм света.

Извор: Епархија бачка