„Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске“, подсећају потписници протеста, „покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније.

Уз напомену да су „маске потпуно пале“ Српске власти и Српска листа, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији.

Истакнути академски радници, професори, црквене старешине и новинари са КиМ, али и из ужег дела Србије, у протестном писму подсећају да су „напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву, почели после састанка руководства Српске листе са председником Републике Србије Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем“.

Потписници протеста због напада на СПЦ,  „одлучно подржавају Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Истичу, да ти „документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч“.

Текст протестног писма преносимо у целости:
Протест због напада на Српску православну цркву и Епархију Рашко-призренску
Јавност у Србији згрожена је поводом бескрупулозних напада српских власти и Српске листе, политичке странке са Косова и Метохије, на политичке неистомишљенике. Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније. Српске власти и Српска листа, сада је то јасно, јер маске су пале, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији.

Српска листа је, како је познато, организација под пуном контролом партије на власти у Републици Србији, Српске напредне странке. Напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву почели су после састанка руководства Српске листе са председником републике Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем.

Челници странке Српска листа у београдским медијима тврде да говоре у име целог српског народа на Косову и Метохији и да чак и њихова најновија непочинства имају већинску подршку Срба са КиМ. То би значило да се српски народ на Косову и Метохији окренуо против своје Цркве, своје историје и своје државе. Хвала Богу, то није истина.

Ми, долепотписани, одлучно подржавамо Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Ови документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч.

Позивамо српске власти да обуздају своје „извођаче радова“ из тзв. Српске листе. Сетимо се медијских напада на Оливера Ивановића и трагедије која се догодила 16. јануара.

Апелујемо на српске власти и чланове Српске листе да се уразуме, да одрже реч, да поштују Устав и законе Републике Србије и да послушају глас своје Цркве. Господо из Српске листе, не хулите на Бога и не нападајте Његову Цркву, ма колико вас ваши господари терали на то. Они ће, ако дозволимо издају и предају Косова и Метохије, бити далеко, а ви ћете се обрукати пред својим суграђанима, децом и прецима. Ви ћете на себе и своје ближње навалити клетву Лазареву.

Својим потписима дајемо пуну подршку Српској православној цркви и епархији Рашко-призренској у борби за очување и заштиту нашег верног народа и наших светиња на Косову и Метохији. Одлучно осуђујемо велеиздајничке намере српских власти и Српске листе.

Проф др Смиља Аврамов

Архимандрит Андреј, старешина манастира Светог Стефана у Сланцима

Проф др Слободан Антонић

Умировљени Епископ Захумско-Херцеговачки др Атанасије (Јевтић)

Данило Баста, редовни члан САНУ

Матија Бећковић, редовни члан САНУ

Љиљана Богдановић, новинар

Милена Вујовић, новинар

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и народни посланик

Маринко Вучинић, публициста

Проф др Јован Душанић

Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице

Никола Н. Живковић, публициста и преводилац

Протојереј-ставрофор Славко Зорица, професор богословије у пензији

др Марија Јефтимијевић Михајловић, научни сарадник

Проф др Александар Јовановић

Наташа Јовановић, новинар

Проф др Милош Ковић

Проф др Часлав Копривица

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић,парох которски

Проф др Миодраг Кулић

Живорад Лазић, професор из Грачанице

Проф др Мило Ломпар

Светлана Медан, писац и преводилац

Никола Милованчев, правник и историчар

Др Зоран Милошевић, научни саветник

Проф др Дејан Мировић

Проф др Радивоје Младеновић

Протојереј Радош Младеновић, парох у Врњачкој Бањи

Дејан Недељковић, публициста из Звечана

Часлав Оцић, редовни члан САНУ

Александар Павић, политиколог

Бранко Павловић, адвокат

Протојереј ставрофор Радивој Панић

Проф др Валентина Питулић

Благоје Радић, Ораховац

Оливера Радић, новинар и професор гимназије у Ораховцу

Протођакон др Љубомир Ранковић, главни уредник ”Гласа Цркве”

Проф др Митра Рељић

Доц др Слободан Рељић

Др Пеђа Ристић, архитекта, протонеимар

Проф др Слободан Самарџић

Мр Салих Селимовић, историчар

Милун Стијовић, истраживач-сарадник

Др Рада Стијовић, научни саветник

Радосав Стојановић, књижевник

Момчило Трајковић, адвокат и бивши потпредседник владе

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Проф др Александар Ћорац

Коста Чавошки, редовни члан САНУ

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, архијерејски намесник Подгоричко-Колашински

Проф др Срђан Шљукић

Проф др Гордана Шубарић Горгиева

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Света Литургија је служена у свето-успенској кијево-печерској лаври у Кијеву.

Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи.

Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. 
Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? 

Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. 

Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име?

Високу делегацију наше Свете Цркве чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић.

Извор: Српска Православна Црква

На свечаности поводом обележавања јубијлеја било је присутно државно руководство Србије, а председник Владе Србије Ана Брнабић је том приликом рекла да су два народа делила заједничке вредности слободе и ослобођења и подсетила да је Србија у Великом рату од 1914. до 1918. изгубила више од четвртине свог становништва, као и да је читава армија, влада и значајан део становништва морао да избегне из земље 1915. на грчко острво Крф. Она се посебно се захвалила конгресмену Теду Поу, копредседавајућем српског конгресног кокуса, који, како је истакла, годинама неуморно и посвећено ради на промоцији пријатељства између два народа и јачању веза између две земље.

Данас ће у Вашингтону, 26. јула, у Националном прес клубу бити приређен научни скуп о улози СПЦ и српског народа у Првом светском рату. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. Биће и премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018“ у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера.

Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију“. Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Програм се може прочитати овде: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=16809

Извор: Радио Слово љубве

Српска Православна Црква, са свим својим кћерима и синовима, сматра својом моралном обавезом да узме практичног учешћа у превазилажењу последицâ страшних пожaра који су ових дана задесили нама увек драги и братски грчки народ.

Данима слушамо вести о људским жртвама и огромној материјалној штети. Са зебњом у срцу примили смо вест да је живот изгубило преко седамдесет људи, да има много позлеђених и несталих, да је пламен прогутао не само шуме, маслињаке и воћњаке него и читава насеља око Атине и нека атинска предграђа. И у другим крајевима братске Грчке бесне, нажалост, шумски пожари, од којих су неки, по свему судећи, подметнути.

Знајући да нам је хришћанска дужност да поделимо патњу и бол свакога ближњега без изузетка, а нарочито једноверног и братског грчког народа, који нам је увек притицао у помоћ, особито пак у деведесетим годинама прошлог века и после њих, позивамо све вас, браћо и сестре, да прикупљате финансијску и материјалну помоћ за све унесрећене услед ове катастрофе.

Драга наша децо духовна, позивамо вас да, у границама својих могућности, организовано, преко својих парохијских управа, односно преко црквених општина и Епархијâ, приступите прикупљању помоћи коју ће Свети Синод наше Цркве проследити Архиепископији атинској.

Апелујемо на сва јавна предузећа, а нарочито на грађевинска и дрвопрерађивачка, да грађевинским и другим материјалом помогну обнављање изгорелих домова.

Уверени смо да ћемо ми, православни Срби, као народ који добро зна шта су страдања, разумети патњу наше браће и сестара, примити милост и наћи благодат за благовремену помоћ (види Јевр. 4, 16), која ће много значити онима којима је потребна, очински вас благосиљамо.

Патријарх српски

  Иринеј

На почетку обиласка Свете Горе, Принц Михаило посетио је Кареју и Манастир Ватопед, у коме је и преноћио. У Светој царској српској лаври Хиландару, Принца Михаила дочекао је игуман манастира, Високопреподобни архимандрит Методије у пратњи манастирске братије. 

За време боравка у манастиру Принц Михаило је посетио: Скит Свете Тројице, Пирг краља Милутина, Стари манастир (Црква Светог Василија, Хрусија) и винарију у оквиру новог винограда манастира Хиландара. 

"Веома сам срећан и благодаран Богу и Мајци Божијој који су ме удостојили да посетим нашу Свету Царску Лавру Манастир Хиландар. Хиландарска ризница највеће је благо српског народа. То духовно и уметничко благо не може се проценити и на свима нама је да пружимо свој допринос да га сачувамо за своје потомке и за сва будућа поколења. Игуман Методије је са својим братством диван пример како се служи Богу и светосављу. Помолио сам се пред иконом Мајке Божије да штити и чува наш народ у Отаџбини и расејању, а посебно наш народ на многострадалном и распетом Косову и Метохији и обећао сам да ћу ускоро поново посетити Свету Гору" - рекао је Принц Михаило за Телевизију "Храм".

Пре Принца Михаила, од Карађорђевића су манастир Хиландар на Светој Гори посетили Краљ Петар I, Краљевић Томислав и Престолонаследник Александар II.

Краљевић Томислав, отац Принца Михаила, много је учинио за очување и обнову Хиландара. Као други Карађорђевић који је боравио у Хиландару, Краљевић Томислав је 23. септембра 1964. посетио Хиландар, а онда и 9. јуна 1973. по други и 31. маја до 1. јуна 1994. по трећи пут.

Извор: Телевизија Храм

Техничка решења омогућавају управљање интернет доменима који припадају институцијама СПЦ, а у службу је постављен и посебан сервер за управљање електронским сертификатима који ће корисницима пружати гаранције о пореклу садржаја тј. означаваће припадност СПЦ. Овим електронским сервисом се прави јасна подела интернет локација чиме се одвајају псеудорелигијске и злонамерне адресе са штетним садржајем.

СПЦ овим сервисом повећава безбедност на интернету тиме што указује на потенцијално ризичне локације са религијским садржајем (лажне сајтове, адресе са секташким садржајем...), а такође јасно дефинише порекло - извор података који се пласирају у медијима.

Примењена софтверска решења су наменски пројектована и у потпуности урађена од стране ЦЕПИС-а.

Планирано је да се систем постави у функцију током септембра 2018. године. 

ЦЕПИС од 2017. године ради на пројектовању и изради софтвера, а до данас је систем селективно пуштан у рад и тестиран на конкретним задацима. Инвестицију комплетног пројекта "Добро нам је овде бити" је обезбедио ЦЕПИС и овим путем се захваљујемо сарадницима који су препознали важност и потребу да се овакав систем под контролом СПЦ-а пусти у рад. Наведеним кораком је заокружена почетна "бета" фаза информатичке целине, а даљи развој ће се усмеравати ка практичности и побољшању појединих сервиса.

Александар Арсенин

http://cepis.spc.rs/tekst.php?T=157&grupaA=13

Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. 

Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба.

Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру.

За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места.

Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи.

Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира.

Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/

Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.)

Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ.

То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне.

Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху...

После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома.

Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно.

Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина.

У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године.

На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета.

Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско".

Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују.

После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година.

То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...