http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/02.10.18 Beseda patrijarha u hilandarskoj trpezi za stranicu.mp3

Уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва подсетили смо се великих догађаја који су се одиграли пре тачно сто година када су наши прадедови кренули у пробој Солунског фронта, што је довело до ослобођења Србије и краја Првог светског рата.  

Након Литургије два Патријарха, уз велики број верника, служили су парастос у Цркви Светог Пантелејмона.

На месту где лежи на десетине хиљада српских јунака из Првог светског рата, а поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта положили су венце на гробљу.

Ово место српске Голготе и распећа, али и место српског васкрсења и победе, данас је било и место на ком су Свету Архијерејску Литургију служили поглавари две велике и вековима нападане и намучене Цркве. Уз присуство великог броја медија овај догађај је испраћен на највишем нивоу.

Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини.

Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи.

Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом.

Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква?

Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже!

Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима.

Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено.

Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју.

Извор: Епархија бачка

„Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј.

Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”.

Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”.

Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха.

„Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј.

Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење.

Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је.

„Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг.

Извор: Политика

У позадини се виде прозори изграђени у неоготском стилу, а испред њих у четири реда поређани српски богослови у оделима с краватама и лептир-машнама, њихови професори, православни свештеници и њихови домаћини: англикански теолози и професори. Година је 1918, а на фотографији су православни богослови који су управо положили матурски испит, што је овековечено снимком испред Кадесдонског теолошког колеџа код Оксфорда, где су избегли током Првог светског рата.

Сто година касније, на истом месту, поново су се окупили и овековечили то снимком, овог пута у боји, православни и англикански теолози, професори, учесници међународне конференције „Теолози избеглице у Оксфорду”, одржане почетком септембра у Пјуси теолошком дому у Оксфорду. Испред колеџа у Кадесдону окупила их је управо успомена на те давне људе с црно-беле фотографије: професоре и богослове Српске православне цркве и Цркве Енглеске које је спојио Први светски рат.

Конференција је одржана с благословом патријарха српског Иринеја и архиепископа кентерберијског Јустина Велбија. Заједнички су је организовали Теолошки факултет у Оксфорду и Православни богословски факултет у Београду, односно организациони одбор на челу с професором Марком Чапманом и професором Богданом Лубардићем, који је уједно иницијатор тог догађаја. На њој се говорило о догађајима и научним сазнањима везаним за 1916. и 1917. годину када је у избеглиштво заједно са својим професорима дошло пет студената и 50 богословаца из Богословије Светог Саве у Београду, на колеџе Англиканске цркве у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду.

Многа значајна имена Српске православне цркве везана су за овај „енглески период”. На првом месту двојице данашњих светитеља, Николаја Велимировића, који је припремио терен и дочекао богослове у Енглеској, и Јустина Поповића, који је био међу петорицом студената и који је из Русије крајем 1916. дошао у Уједињено Краљевство. У тој петорци био је и потоњи епископ далматински Иринеј (Ђорђевић).

Како се живело и учило на колеџима у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду, присне везе СПЦ и Англиканске цркве, ставови Николаја Велимировића према рату, однос Јустина Поповића и англиканских теолога…. биле су само неке од тема конференције одржане у Оксфорду. Црква Енглеске и Српска православна црква потврдиле су да не заборављају своје претходнике, нити једна другу, да су спремне и даље да негују однос узајамности и узвратности у вери, каже у разговору за „Политику” професор Богдан Лубардић.

– Успех рада конференције огледа се не само у низу научних открића, која су први пут презентована, већ у отварању врата за наставак билатералне сарадње између два универзитета у будућности – истиче професор Лубардић.

Српски студенти богослови били су смештени у дому колеџа Сејнт Стивенс у центру Оксфорда и били су на посебним дипломским студијама. Њима се 1917. године придружила група од 50 ученика Богословије Светог Саве. Они су наставили школовање по програму Богословије под посредним надзором ректора богословије Добросава Ковачевића и непосредним надзором главног инспектора Министарства просвете за ђаке у Енглеској др Тихомира Ђорђевића.

Међу наставницима су били Николај Велимировић, тада јеромонах, двојица потоњих епископа, Јосиф Цвијовић и Дамаскин Градиначки, јерођакон Демостен Илић и јереји Милан Милутиновић и Војислав Јанић, касније министар вера у Краљевини СХС. Богослови и њихови наставници у Енглеску су дошли захваљујући помоћи и подршци тадашњег кентерберијског архиепископа Рандала Т. Дејвидсона, који је био и председник Потпорног фонда за ученике СПЦ. За српске богослове и њихове професоре, који су у Кадесдон стигли одевени „у стара руха, искидане униформе, чак јагњеће коже (укључујући њихове свештенике и наставнике)”, заинтересовао се и епископ оксфордски Чарлс Гор, који их је редовно посећивао и обилазио. Исцрпљени и изнурени, међутим, неки од српских богослова никада се нису вратили кући.

– Не знамо тачан број ни имена преминулих. Знамо да се више њих упокојило у време боравка у Оксфорду, највероватније од последица ратних исцрпљивања и болести. Захваљујући дуготрајном истраживању, имао сам част да откријем име једног од њих: Душан Трифуновић (1894–1921), као и место где почива. Наша синодско-факултетска делегација је посетила то необележено место: парохијско гробље Цркве Свих светих у Кадесдону – каже професор Лубардић.

Полагање матуре српских богослова организовано је у јесен и зиму 1918, што је званични фотограф Универзитета у Оксфорду и забележио. Тринаест богослова наставило је студије у Оксфорду, али већина њих, по завршетку Првог светског рата, вратила се у Србију.

– Група теолога који су били на дипломским студијама у Оксфорду по повратку у Србију у Сремским Карловцима оснивају утицајан часопис „Хришћански живот”, у коме су редовно објављивани афирмативни извештаји и вести из живота Цркве Енглеске. Један из те групе, епископ далматински Иринеј, вратиће се у Енглеску 1949. и предаваће у Кембриџу. Николај Велимировић је у Енглеској боравио два пута и доживотно ће неговати срдачне односе с Англиканском црквом. Иако су званични односи Срба с англиканском заједницом успостављени још 1862, у време Вилијама Дентона, наша оксфордска епоха у време Првог светског рата утврдила је англиканско-српскоправославне релације, омогућујући низ важних контаката све до данас – истиче професор Лубардић.

Извор: Српска Православна Црква

Након ступања на функцију гувернера Димцас је, како је то уобичајено, кренуо у обилазак свих двадесет светогорских манастира и посете монашким обитељима. Пре Хиландара, који је четврти манастир по светогорској хијерархији, нови гувернер је обишао прва три, Велику лавру, Ватопед и Ивирон.

Гувернера је у Хиландару дочекао игуман, Високопреподобни архимандрит Методије са братијом. Гост је на манастирској капији дочекан са Светим Јеванђељем. Затим је у литији допраћен до саборне цркве где је одслужена доксологија.

Константинос Димцас је осведочени пријатељ српског народа. Током свог дугогодишњег рада на месту директора добротворне организације Архиепископије атинске “Апостоли”, дванаест пута је долазио у Србију доносећи хуманитарну помоћ српском народу на Косову и Метохији.

У својим беседама, игуман Методије и гувернер Димцас, посебно су истакли веома важну улогу Светог манастира Хиландара као моста који већ више од осам векова спаја два братска народа, грчки и српски. Током боравка у хиландарској обитељи представник цивилне власти на Светој Гори имао је прилику да се упозна са богатим наслеђем манастира и радовима на обнови од последица пожара 2004. На крају посете заједно са игуманом Методијем обишао је виноград на Савином пољу и винарију.

Извор: Манастир Хиландар

Током сусрета обе стране су изразиле искрену захвалност на дугогодишњој јединственој сарадњи и разумевању двеју хришћанских Цркава у граду Дубровнику, а обострана жеља је да се та сарадња настави и продуби.

Сусрету су присуствовали и протојереиј-ставрофори Владан Перишић и Стево Ковачевић и ђакон Мирослав Бошковић, као и генерални викар Бискупије дубровачке дон Хрвоје Катушић, ректор Дубровачке катедрале дон Станко Ласић, дон Ивица Перван и ђакон Томислав Сикавица.

Извор: Српска Православна Црква

Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића

Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године.

У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности.

Библиографија др Владете Јеротића

Награде и одликовања

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Под окриљем и са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита неопољско-ставропољског г. Варнаве, у чијој се епархији Зејтинлик налази, позиви су упућени Његовој Светости васељенском Патријарху г. Вартоломеју, Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, Његовом Блаженству Архиепископу атинском г. Јерониму, као и председницима Грчке, Србије и Републике Српске, Прокопису Павлопулосу, Александру Вучићу и Милораду Додику. На грчкој земљи се налази највеће српско гробље ван граница Србије које сведочи о великим тренуцима заједничке историје и братском односу два народа који траје до данашњих дана. Игуман Методије је током пријема позвао председника Павлопулоса да посети Манастир Хиландар и тако учини велику част манастирском братству. Као поклон, хиландарски игуман је уручио грчком председнику специјалну серију манастирског вина „Савино поље“ у магнум боцама, као и монографију „Иконе манастира Хиландара“.

Извор: Манастир Хиландар