ТВ ХРАМ

https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/01/i.html?m=1&fbclid=IwAR1vpR6MY7jA5IHBUtC7d9Ci7PbxQRBjdtppRSRdKnjStJcEcW-AykE0D_s

Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова

У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице.

Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији.

 

EPA (Fehim Demir)

Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни.

"Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима".

Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру".

Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли.

"Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх.

С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства".

"Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред.

Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу".

"Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх.

Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово.

Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква".

"И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио:

"Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега".

Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.

Светосавска беседа митрополита Порфирија

Међутим, прави апсурд и лицемјерје показало се, кроз континуирано додоворавање политичким моћницима овог свијета и стављање у функцију њихових политичких пројеката, у црквеном дјеловању Њ. Н. Свесветости на територији Украјине и његовом третману тамошње Христове и канонске Украјинске православне цркве. Па тако, иако је јавно у присуству свих поглавара Православних цркава прије свега неколико година, лично патијарх Вартоломеј обећао да се неће мијешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве, за почетак својих недјела погазио је своју ријеч. Тиме је показао као тачним не само Његошево да је „Турчину закон оно што му је воља“, него и венецијанско искуство с превртљивим и вјероломним Грцима да је „fede greca, nulla fede“ – грчка вјера, никаква вјера.

Патријарх Вартоломеј

Наиме, Његова Најбожанственија Свесветост г. Вартоломеј је немогавши да приволи представнике Христове и канонске Православне цркве у Украјини на сулуду авантуру у његовој режији, са кôца и конопца, скупио групу бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича, те је у маниру ренесансних папâ широкогрудо понудио не само опроштај, него и награду за њихово бандитско понашање у виду аутокефалије. 

Међутим, да би ова трагикомедија добила заплет и догађаје у равниПорфиријеве тајне историје, Његова Свесветост је плитким лукавством покушао да надигра расколничку групу, тако што је Украјинцима умјесто уобичајене и очекиване аутокефалије, de facto, понудио мање привилегија и самосталности него што Христова и канонска Црква у Украјини сада ужива у оквиру Московске Патријаршије. Тако је у Томосу о аутокефалији, а који су на своју вјечну срамоту украсили и на пергаменту исписали монаси манастира Ксенофонта на Светој Гори, Његова Свесветост изнио списак жеља и снова фанарске клике. У Томосу сам о себи говори као о Глави Цркве у Украјини, наводи да има јурисдикцију над цијелом дијаспором, изричито наглашава да његова Украјинска аутокефална црква не смије оснивати епархије ван граница државе, а поврх свега, чак и из такве крњаве аутокефалије изузима двадесетак најзначајнијих цркава и манастира који ће бити његове ставропигије и употпуности невезане за Украјинску цркву. Понижење Украјинаца је досегло врхунац у титули „митрополита Кијевског“ будући да по објашњењу из Истанбула, Украјина никад није имала патријарха. 

Укратко, чак и да је патријарх Вартоломеј имао право да дâ аутокефалност Украјини која је канонска територија друге помјесне Цркве, а није, сâм текст Томоса је толико неприхватљив, да би све друге Цркве морале да га одбију само због ирационалних теолошких идеја и конструкција које су написане.

Међутим, иако се Његова Најбожанственија Свесветост планирајући ову срамоту служио левантским сплеткама и лукавством, чврсто убијеђен да је само он паметан, а сви други наивни, показало се да ипак није дорастао једном агенту КГБ-а какав је Филарет Денисенко, неприкосновени вођа расколника. Тако је већ на самом разбојничком скупу, који су назвали Сабор уједињења, 15. децембра 2018, патријарх Вартоломеј изигран.

За поглавара Украјинске цркве изабран је млађахни Епифаније, кандидат и послушник Филарета Денисенка, а не бивши митрополит канонске и Христове цркве Симеон. Патријарх Вартоломеј је сматрао да би избором Симеона, као канонски рукоположеног епископа, друге помјесне цркве лакше прогутале гадост безакоња коју је створио у Украјини. Међутим, „патријарх“ Филарет има друге планове и тетошење сујете Вартоломеја му није приоритет.

Због свега тога, ових дана на Фанару није лако јер не само да је сасвим јасно да се двије расколничке групе нису ујединиле, те и даље ревнују једна против друге, него и Филарет Денисенко отворено показује да не планира да поштује договоре и обећања. Једном расколник- увијек расколник. Тако не само да је задржао титулу Патријарха, од чега се Његова Најбожанственија Свесветост јежи, него се Филарет и даље около шета и „богослужи“ са патријаршијским инсигнијама, иако је договорено да неће, те у интервјуима које даје говори да је он заправо Патријарх и поглавар, а несрећни Епифаније само отприлике министар иностраних послова. 

И док се Фанар и друге државне структуре које су кумовале овој псевдоаутокефалији упињу да врше притисак и лобирају међу Помјесним црквама да се озакони безакоње, истовремено Филарет својим дјеловањем баш и не помаже, нити сарађује. Руку на срце, Филарет се не обазире много на став, мишљење и признање Православних цркава, јер да му је то уопште битно, не би, прије свега, ни био у расколу скоро 30 година. Додатна отежавајућа околност за фанариотске планове јесте да су православни Украјинци масовно походили храмове и богослужења истините Христове Цркве, епископа и свештеника који су са митрополитом Онуфријем. Па тако док су са Фанара најављивали да ће Руси, ако не прихвате једностране одлуке цариградског Патријарха, направити својеврстан „Рус-exit“ из Православља, за сада се чини да се десило управо супротно „Фанар-exit“.

Осим тога чини се да ни новац из ставропигија неће тако брзо кренути према Босфору, јер непосредно након што су добили „аутокефалију“, Предсједник, Филарет и расколници Украјинци су се одједном сјетили да им Устав и закони државе не дозвољавају пренос власништва инстутуцијама које имају сједиште у иностранству. 

Међутим, иако његова позоришна драма не иде према сценарију, патријарх Вартоломеј са савјетницима не одустаје и наставља се са бламовима и промашајима на дневној бази, јер The Show Must Go On, па се пројекат гура и форсира по сваку цијену. Тако је патријарх Вартломеј пред Божић свечано „издао“ Томос о аутокефалији који је био непотписан од стране Синода, па су га потом однијели у Кијев вјерницима на цјеливање (?!), а након тога издан је други „аутентични“ и потписани Томос. Осим ових информација, које су на нивоу жуте штампе, овакви до сада незабиљежени догађаји у Православљу изазивају расправе међу теолозима, и онима који црквеним проблемима приступају навијачки. 

Истовремено, изненађјуће је да у СПЦ по овом питању и даље нема квалитетне расправе прије свега о богословским димензијама и посљедицама невиђеног кршења православног канонског предања и принципа саборности. Наша теологија мора да истражи и сакупи податке и чињенице, те изроди полемику и аргументацију коју ће потом, слушајући глас Народа Божјег, наши архијереји да заступају на будућем Сабору.

Посебно изненађује ћутање нашег највећег теолога епископа Атанасија Јевтића, који обично има мишљење о свим темама и у свим епохама, а по овом горућем питању 21. вијека ћути као да се не дешава. Сасвим је јасно да бисмо до сада читали бар три тома књига и гледали два парастоса, да се рецимо Патријарх српских земаља усудио да направи и 1% Вартломејевих дјела. 

Једнако је срамотно и ћутање монашке заједнице Свештене горе Атонске, која би требало да буде савјест нашег црквеног тијела. На равни феномена је да неко ко има мишљење чак и о изгледу личних карата, скоро свакој резолуцији ЕУ Парламента, или сазива ванредну сједницу Протата поводом промјене имена Македоније, те константно коментарише на све на друге теме, сада ћути као заливен. Но, нажалост, није први пут да Света гора затаји на великим питањима и нађе се са погрешне стране историје. Не треба заборавити да су на сличан начин су бројни светогорци и Хитлера дочекали с раширеним рукама, као великог заштитника Свете горе, у својеврсној верзији пјесме „Данке Дојчланд“.

Ипак, у жељи да потакнем ширу и нужну теолошку дискусију, сматрам да је потребно да се укратко освренем на неколико аргумената које износе присталице и браниоци одлука цариградског Патријарха, којих је срећом мало. Заиста је задивљујуће како многи Грци са гнушањем одбацују разбојничка дјела патријарха Вартоломеја и бандеристичке клике у Кијеву. Но, нажалост, има и оних који подржавају. Као што сам у ранијем тексту примјетио, извјесно је да се Цариградски трон теолошки деценијама припремао за кризу коју је узроковао. Стога теолошки портали и часописи на грчком језику доносе доста теолошких текстова и прилога, који припремљено и систематски те озбиљном аргументацијом, али неријетко полуистинама, бране фанарско безакоње, а који би се могли сумирати у следећем:

1. Цариградски патријарх има апсолутни примат у православном свијету, који је раван папском примату на Западу, а који потиче из историје и васељенских сабора. Цариградски патријарх није раван међу равнима, него први међу равнима, тврде фанариоти. У том контексту далеко је важнија ријеч први, него једнак. Неки најекстермнији чак тврде да нема Православља без Цариградске Патијраршије. 

У циљу оправдања овог става, сва теологумена и сва догматика о монархији Оца у унутартројичним односима, те богословље митрополита Пергамског Јована и његових ученика, која је Србима добро позната јер је деценијама пропагандистички ширена као православно богословље, сада се отворено стављају у функцију цариградског примата. Божанске ријечи: „Отац мој је већи од мене“ обилато се користе као доказ да патријарх Вартоломеј не мора да консултује било кога да би доносио одлуке јер је он први.

Овакво учење о ексцесивном примату Цариградског пријестола ближе је најрадикалнијим схватањима Првог ватиканског концила него православном предању. Без обзира што је православна теологија вијековима у приговору Папству тврдила да је Глава Цркве Христос, патријарх Вартоломеј у документу о аутокефалији украјинске парасинагоге устврдио да је глава Цркве управо он. Осим тога, апсурд је још већи јер ријеч аутокефалија, и етимолошки и садржајно, подразумијева самосталност у избору главе-поглавара, стога поглавар цркве не може бити нико други сем епископ Кијева. Посебно треба да се напомене и чињеница да се аутокефалија даје само оним црквама које могу самостално да се воде и руководе, а никако црквеним групама с посебним потребама. Конкретно ова украјинска група, чак и да се најискреније покајала, а није, што Филарет ни не крије, требало би да буде под духовним надзором и протекторатом барем неколико деценија, док не умре и последњи расколник.

 Међутим, патријарх Вартоломеј као „папа Истока“ сматра да нема коме и шта да се правда за своје контрадикције, јер власт цариградског Патријарха извире из божанског права. Ову „власт“ која је „прежде вјеков“ тренутно је искористио г. Вартоломеј Архондонис из чистог човјекољубља због бола који је осјећао због милиона Украјинаца окупљених око расколника, а који су били одвојени од Чаше Спасења. Можемо само да замислимо какву тек духовну бол осјећа за своје сународнике припаднике расколничке секте Турске православне цркве који су, такође, одвојени од Цркве и Христа. 

2. Овај ексклузивни и мутирани примат родио је идеју да цариградски патријарх има право и да практично мијења историју – односно историјске одлуке и историјске чињенице.

Тако је на почетку својих недјела, патријарх Вартоломеј одлучио да „повуче“ одлуку из 1686. године којом је ондашња Цариградска црква додијелила територију данашње Украјине Московској Патријаршији. Ова вратоломија је виђена као правна увертира, а требало да послужи као основ давању аутокефалије расколницима. Прије фанариота, такво мијењање чињеница из историје покушала је једино Lady Gaga када је судски пробала да промјени датум свог рођења, но није успјела.

Међутим, било би занимљиво видјети како би Фанар реаговао да рецимо Српска православна црква у име епископа Илирика одлучи да повуче подршку канонима васељенских сабора који су Цариградском пријестолу дали неке прерогативе, с истим објашњењем које је Истанбул понудио Москви, „тад су биле друге историјске околности.“ Зар не би исто тако данас Антиохијска патријаршија могла да повуче сагласност коју је тадашњи антиохијски патријарх Мелетије 381. године као предсједник Другог васељенског сабора дао о самосталности Цариграда и његовог непотчињавања Антиохији? 

Једнако, како има право да једнострано мијења одлуке и догађаје из прошлости, патријарх Цариграда, такође, сматра да му самоумишљени примат даје право и да крши најдревније црквено канонско предање и право да црквену казну скида, или ублажује, само онај ко ју је изрекао. Тако је, црквени оци би рекли прељубнички, посегао за епархијама Московске Патријаршије, и одлучио да прими у општење непокајане расколнике, које су осудили неки други епископи.

3. Ипак, главнина аргумената бранилаца политике Цариградског престола састоји се у натегнутом тумачењу неколико канона васељенских сабора, који, по њима, иду у прилог ексцесивном примату. 

Првенствено се наводи 3. канон Другог васељенског сабора који установљује да „Епископ Цариграда има првенство части иза Епископа Рима, јер је тај град Нови Рим“. Анахроним и искривљеним тумачењем, те кроз призму догађаја који су се десили неколико вијекова касније, фанариоти акценат стављају на ријечи да је Цариград нови Рим, инсинуирајући да му припадају права и привилегије које има Рим. 

Међутим, сасвим је јасно да се овим каноном Цариград ставља ИЗА Рима, те да у самом канону нигдје не пише да је Нови Рим, испред било кога! Посебно не испред Антиохије и Александрије. Крајем 4. вијека три главна града Царства Рим, Александрија и Антиохија били су апсолутно равночасни и није било никаквог пресеанса и поретка части међу њима. У то исто доба, по први пут добијамо дефиницију православља, без да је и једним словом поменут Цариград. Цар Теодосије проглашавајући хришћанство државном религијом јасно каже: „Православље је оно што вјерује Дамас у Риму и Петар у Александрији.“ Цариград није ни поменуо, иако је сједио у њему. У том смислу, идеја да је Цариград некакав гарант или чувар православног јединства, како тврде фанариоти, је потпуно промашена, и историјски нетачна. Фанариоти су заборавили да је управо Цариград више од 150 година био у расколу са свим осталим црквама те предњачио у јереси иконоборства, те да је само Цариград потписао и Лионску и Флорентинску унију!

Заправо ријечима овог трећег канона којима је Цариград стављен по части иза Рима, саборски оци су напросто покушали да спасу младу катедру од потчињавања свемоћној и неприкосновеној Антиохији. Историја нам свједочи да у томе нису успјели, посебно у догађајима и страдањима Јована Златоуста и каснијим збивањима око Несторија. У том смислу, било какво стављање Цариграда у контекст неке привилегије и повлаштеног положаја на основу овог канона је потпуни историјски промашај и у ту причу могу да повјерују само они који не знају црквену историју.

4. На сличан начин, крајње напрегнуто се тумаче и одредбе 28. канона Халикдонског сабора, које помињу право цариградског архиепископа да постаља епископе у три области данашње Турске и у варварским областима. 

Тачно значење овог канона могло би да буде јасно само ако би у самом тексту канона постојали зарези, који би разлучили да ли се ријеч варварске области односе само на дијелове данашње Турске које су у то доба заузели варвари или на све варварске земље читаве планете и даље у свемиру, како тумачи патријарх Вартоломеј. Нажалост, или на срећу, у оригиналном тексту нема зареза, стога је подложан и једном и другом тумачењу. Историја свједочи да је Цариградски патријарх слао мисије и мимо граница области које се помињу у овом канону, али такође историја свједочи да су и друге Цркве исто тако слале мисије мимо својих граница. Укратко, тај аргумент не значи ништа, сем доказа да се нико није посебно узбуђивао због овог канона.

5. Извитоперено и погрешно се тумаче овласти тј право апелације који су дати Римском Папи на Сардичком сабору, па се некаквим вјештим логичким скоковима и искривљивањима покушава оставити утисак, да све што је у древној Цркви припадало Римском папи, по инерцији припада Цариграском патријарху, а то једноставно није истина. Не само да никад ни један васељенски сабор осудио није папу, а још мање дао његова права цариградском патирјарху. Осим тога, правила Сардичког сабора су настала у доба аријанске кризе, као гарант православним епископима да се могу обратити правовјерном Папи када их киње и прогањају аријански митрополити и архиепископи. Та правила немају никакве везе са данашњом ситуацијом.

Оно што је истина јесте да је Цариград добио привилегије и превенство части, као град Цара и Сената, затим Јустинијановим новелама и другим царским повељама, као што је у другом миленијуму повремено имао посебну моћ и првенство на основу блискости Патријарха и Султана. Међутим, та моћ и примат Цариграда се мијењала, јењавала и јачала, те није извирала из богословља и канонског предања. Она је била обичајна и практична и идентична је „примату“ који је Московски Патирјарх уживао у односу на друге поглаваре Цркава у Совјетском Савезу. Примат Цариграда није подразумијевао пирамидалну структуру Цркве, у којој је константинопољски патријарх врховни поглавица, коме се нико не смије супротставити, него му је давала првенство у иницијативама. У Цркви заиста постоји први, али тај први не ради ништа без сабора. (34. апостолско правило)

У својој пропагандистичкој полуаргументацији, вартоломејисти посебно воле да истичу да су друге помјесне Цркве своје аутокефалије добиле од Цариграда. У томе виде само њима јасан и довољан аргумент. При томе, заборављају да кажу да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни дио Цариградске Патријаршије.

У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна. 

Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти. 

У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао тутулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији.

Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно. 

Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему. Као саставни дио рјешења ове кризе мораћемо дати одговоре на многа неугодна питања која смо до сада вјешто избјегавали, те поставити стандарде и правила понашања за следећи миленијум: 

1. Да ли се могу мијењати одлуке које смо правили у историји?

2. Да ли Цариградска патријаршија након ових скандала и даље може остати прва црква православног свијета?

3. Да ли је дошло вријеме да канонски прихватимо постојање више епископа у једном граду? 

Но, у сваком од ових одговора и рјешења које ће дати неке будуће генерације патријараха и епископа, неће свакако бити мјеста за демонско и дрско понашање, лицемјерје и бахатост какво је показао патријарх Вартоломеј последњих мјесеци.

Историја се увијек понавља, посебно онима који је не уче. Зато у закључку, могу да поновим ријечи папе Пија IX изречене у преписци поводом Цариградског сабора 1872. а упућене „главном турском шизматичком имаму, који прима своју власт и инвеституру од Султана“:

„Покушао си да направиш васељенски сабор, а направио си васељенски бродолом.“ 

http://teologija.net/ukrajinska-drama/

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

И Логос постаде тело и настани се међу нама,
и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца,
пун благодати и истине (Јн 1, 14).

Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18).

Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5).

Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем.

Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“.

Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. 

Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету.

„Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања.

Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека.

Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.

Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова  за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног  идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет.

Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4).

У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6).

Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога.

Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали.

Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави.

Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав  на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ.

Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2).

Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Извор: Српска Православна Црква