Отац Гојко Перовић одржаће 26. јуна, са почетком у 19.30 часова, на градском тргу у Чачку, предавање на тему „Косовски завет“.Отац Гојко Перовић одржаће 26. јуна, са почетком у 19.30 часова, на градском тргу у Чачку, предавање на тему „Косовски завет“.

https://mitropolija.com/2024/06/20/kosovski-zavet-predavanje-o-gojka-perovica-26-juna-u-cacku/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Управа и братство храма Свете Тројице у Земуну поводом празника Педесетнице и храмовне славе приређују молитвена и духовно-уметничка сабрања уочи и на дан славе. У навечерје празника, 22. јуна 2024. године после бденија које почиње у 18 сати, биће одржан пригодан духовно-културни програм у оквиру кога ће беседити и проф. др Јован Лазаревић из Богословије Светога Саве у Београду, а на коме ће се јавности представити и КУД "Круна" при Светотројичном храму. У недељу 23. јуна на Духове, света Литургија почиње у 9 часова. Сви су добродошли на молитву!

Извор: Радио "Слово љубве"

Пре нешто мање од две деценије, аутор овог текста је упитао једног познатог интелектуалца, припадника политичке левице, зашто је у јавности напао иницијативу Српске Православне Цркве која се тицала одбране електронске приватности у домену биометријских система идентификације. Он је сасвим озбиљно одговорио (парафразирано) да Црква нема шта да се меша у то питање, јер је хришћанство настало пре две хиљаде година, а микрочипови у XX веку. Управо је тај исти „генијални“ мислилац током маја месеца ове године у неким мас-медијима делио лекције Патријарху о томе шта би требало да ради да би то било у корист Цркве. И није био једини, напротив.

Подсетимо се, у овогодишњој васкршњој посланици Српске Православне Цркве, коју потписује Патријарх са свим отачаственим архијерејима, изнет је осврт на иницијативу водећих западних земаља и њихових балканских сателита да искористе трагичне догађаје у Сребреници зарад остваривања сопствених геополитичких интереса. Основна теза дежурних прозападно орјентисаних медијских критичара била је да Патријарх Порфирије овом посланицом даје подршку владајућем режиму, који то користи за сопствене политичке поене. Хајде на самом почетку да цитирамо „спорна“ места Посланице и да видимо да ли у њима постоји нешто што је погрешно у чисто садржајном смислу. Дакле, да ли је заиста у питању „покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида“? Да ли је тачно да се на „злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру предлагачи резолуција“? Да ли је тачно да је „свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили“? И на крају крајева, да ли је тачно да је „свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна Голгота“. Ако је све то тачно – а јесте – зашто онда медијске критичаре боли истина?

Вероватно ће већина њих одговорити: „јесте истина и она нас не боли, већ је проблем зато што се Посланицом даје подршка владајућем режиму“. За адекватан одговор, вратимо се на текст који претходи овом („Ретроспектива за шири контекст медијских напада на патријарха Порфирија“) и присетимо се чињенице да је у последње две и по деценије однос државних и црквених власти моделован концептом раздвојености уз начело сарадње на општу добробит друштва. Приметимо, с тим у вези, да су критичари Патријарха прескочили једно начелно питање пре било каквог даљег разматрања дневно-политичког контекста (за који није спорно да може бити валидна тема за расправу). А то начелно питање гласи: да ли у поменуту општу добробит друштва, у оквиру које српска држава и Црква сарађују према моделу који траје две и по деценије, спада и тежња да се сазна истина о Србима? То суштинско питање открива много тога јер ако пажљиво читамо поруке критичара Патријарха, испада да би Српска Православна Црква могла да реагује на лицемерну политичку иницијативу западних земаља тек пошто буде смењен тренутно владајући режим, да му не би ишла наруку. А управо такав приступ би Цркву довео у зависан положај – конкретно, да изношење њеног става зависи од статуса било ког политичког субјекта.

На овом месту долазимо до јако важне поенте о којој говоре медијски теоретичари какви су Пол Лазарфелд и Роберт Мартон, напомињући да је од суштинског значаја обратити пажњу не на оно што је у медијима речено, већ на оно што је у њима изостављено. А у либерално-прозападним медијима у Србији је очигледно изостављен осврт на горепоменута питања. Поставимо у том случају радикалним критичарима питање на другачији начин: да ли је требало оћутати лицемерну представу западних земаља и држати се само уско-богословских тема (управо према једном од наслова из зборника проте Душана Петровића, поменутог у претходном тексту, у коме стоји „Црква у верске оквире“) да би се избегла оштрица лево-либералних медија? Тек би то био класичан конформизам, и то у односу на оне који стално критикују Цркву. На крају крајева, ако су познате личности опозиционог спектра (попут Вука Јеремића и Бориса Тадића) дале јасан став на ујдурму западних сила и подржали борбу за српске интересе, зашто је онда проблем ако се тим поводом огласи и Патријарх са архијерејима васкршњом посланицом, будући да Црква по природи ствари треба да се бори за истину и правду, поготово када је у питању поверени јој верни народ?

Шта год ко мислио, ово је тема у којој једноставно није смело (и у будућности не сме) бити подела. Да не би било чудних учитавања овог текста, аутор напомиње да је по својим друштвеним погледима убеђени монархиста, и то у оном кључу у коме је монархизам сагледавао раније поменути епископ Данило Крстић. То значи да му се не може „пришити“ било какав политичи опортунизам у овој теми, поготово узевши у обзир да је већ писао о погубности феномена партократије, вишедеценијске хроничне болести која је створила менталитет императивног партијског чланства (по угледу на црвене књижице у време комунизма, без чијег поседовања је такође веома тешко било наћи посао у државној управи, а за управљачке функције да и не говоримо). Но када је реч о питањима која су од виталног интереса за цео српски народ (и притом су питања борбе за истину и правду), аутору је апсолутно свеједно да ли се за тај циљ боре леви, десни, црвени, плави, жути, опозиционари, владајући, републиканци или монархисти. У овим питањима су све политичке разлике небитне и апсолутно нико нема право да буде по страни. Зато је Српска Православна Црква, у лику српског Патријарха на њеном челу, сасвим правилно учинила што је одреаговала на ову подвалу западних сила, осврћући се у васкршњој посланици на историјску неправду учињену српском народу. А када смо већ код историје, сваки озбиљан и савестан српски историчар ће потврдити да је итекако требало реаговати. Разлог је једноставан: дневно-политичке констелације ће једног дана бити заборављене, а Патријархова реч остаје. Та реч ће за стотину година имати посебну снагу и бити вредно историјско сведочанство, када многи и не буду знали који режим је у то време уопште био владајући у српској држави.

На ову тему се међу медијским критичарима „накалемила“ и тема молебна који је патријарх Порфирије одржао за српску делегацију и следствено давање благослова председнику државе пред наступање у Генералној скупштини Уједињених нација. И ову тему треба рашчланити, конкретно на два дела. Први део је сама могућност чина молебна и давања благослова државнику православне вероисповести, у чему не може бити  (а није ни било, колико је аутору овог текста познато) никаквог спора. Лично право сваког човека је да добије молитвену подршку свог верског поглавара и то је сасвим јасно, бар у слободним државама. Друго питање је да ли је поменути догађај требало да буде медијски покривен, у чему заиста можемо имати различите ставове и размењивати аргументе. Као свештенослужитељ који се проблематиком утицаја мас-медија на црквени живот бави скоро две деценије, аутор текста се верно држи става да молитвословља (поготово литургијска) не треба уопште медијски преносити, осим у случајевима проповеди које редовно треба забележити, као и изузетних прилика попут интронизације, где би требало медијски преносити целу службу. Тај став је, међутим, изразито мањински када је реч о преовлађујућој пракси – одавно је доминантно другачије гледиште, по коме треба медијски преносити службе и молитвословља, што је пракса која је посебно интензивирана у време корона пандемије. Какав год став заузели у доктринарном смислу, у конкретном случају молебна-благослова треба поставити једно важно питање медијским ултра-критичарима Патријарха. Оно гласи: откуда то да против поменутог медијског преноса молебна и давања благослова председнику државе пред камерама иступају управо лево-либерални прозападни медији, који се свим силама труде да својим објективима „завире“ у сваки друштвено интересантан догађај? Да ли то можда говори о политичком мотиву критике која је упућена на рачун Патријарха? Ево правог питање за јавну расправу: у којој су мери данашњи „независни“ медији заправо зависни од политичког утицаја, а не само од утицаја структуре капитала?

Додатно, код медијске критике на поменути догађај је потребно укључити и „периферни вид“ када је реч о извештавању једног дела мас-медија. Наиме, оно што је за искусно око било одмах уочљиво је динамика смењивања пропагандистичких текстова и коментара везаних за Цркву тих дана. Наиме, упоредо са медијским критикама упућеним на рачун Патријарха, на порталу Nova S на насловној страни су се све време смењивали текстови о градњи скупих некретнина у центру Београда од стране Српске Православне Цркве и, уопште, теме које се тичу „имовинске карте“ Цркве. Откуда такво преплитање тема? Није ли Црква поседовала некретнине и раније? Откуда баш сада да се ти текстови појаве и преплићу са темом молебна? Свако ко иоле размишља својом главом ће доћи до закључка да то није случајност, већ концептуално спроведена пропагандна шема у којој читалац треба да чита како текст тако и подтекст, то јест и критику медијског покривања молебна и упоредну серију чланака о црквеним некретнинама. Може се са великом извесношћу претпоставити да је идеја таквог уклапања медијских извештаја била да читаоца наведе на закључак да је Црква материјално повлашћена у друштву само да би заузврат пружила подршку властима. Дакле, ништа друго до прикривена пропагандистичка схема чији је циљ да се код медијских пратилаца смањи углед Цркве, „случајним“ уклапањем разнородних вести које треба да наводе на одређени закључак.

Но ни ту није био крај медијским мајским нападима на патријарха Порфирија. Критички (а у доброј мери и пропагандистички) извештаји су заокружени Патријарховим појављивањем на Породичној шетњи уз градоначелника Београда, што је изнето као финални аргумент тобожње Патријархове укључености у предизборни маркетинг владајуће политичке партије. Опет, осврћући се на важност испитивања онога шта у медијима није речено, поставимо једно важно питање. Зашто у изразито критичким извештајима није јасно наглашено да је: а) Породична шетња градска манифестација формирана од стране Скупштине Града Београда годину дана раније, б) да је тим поводом градоначелник био на пријему код Патријарха, наводећи жељу да се настави сарадња са Српском Православном Црквом на пољима од општег значаја и в) да је Патријарх још прошле године започео традицију присуства у Породичној шетњи која се у Београду од тада спроводи сваког маја? Коначно, постоји и једно веома важно питање које открива крајњу пристрасност медијског покривања овог догађаја од стране поменуте лево-либералне медијске сцене. То питање гласи: зашто је у њиховим мајским критичким медијским извештајима потпуно прећутана чињеница да је, са благословом Патријарха Порфирија, свештенство Архиепископије београдско-карловачке пре нешто мање од две године учествовало са верним народом на сасвим другачијој породичној шетњи у Београду – оној која је била спонтани свенародни вид окупљања и протеста против у то време најављеног Europride-a (познатијег под називом „геј парада“)? И како то да се нису сетили да је управо Патријарх Порфирије на крају те манифестације, испред Храма Светог Саве, одслужио молебан за светињу брака и породице пред више хиљада окупљених грађана? С тим у вези, подсетимо да српски народ има лепу пословицу која каже: „Криво седи, право реци“. Ту пословицу, изгледа, неки медијски делатници или нису чули или су је чули, па пречули.

И код ове теме имамо један упоредни медијски „траг“ који не би смео да нам промакне ако желимо да уочимо ширу слику. Наиме, исти тај градоначелник са којим је патријарх Порфирије био у Породичној мајској шетњи је, само месец дана раније, дао јавну иницијативу да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита, комунистичког диктатора директно одговорног за насилну ликвидацију више десетина хиљада Срба (од којих је највећи део са територије Београда) преместе у Кумровец (Хрватска). Огромна већина православних Срба и клира Цркве би здушно подржали ту иницијативу, макар у начелу, у смислу да се Брозови посмртни остаци преместе на неко гробље, без државних почасти које им се сада указују, а да се такозвана Кућа цвећа претвори у музеј са одговарајућом поставком која би обухватила аутентичне, праве хероје српске историје. Патријарх се, међутим, ниједном једином речју није огласио када је реч о овој идеји, колико год да је то несумњива жеља верног народа и клира, остављајући то питање државним властима, колико год да је иницијатива исправна. Није ли то пример уздржаности када је реч о политичким питањима, чак и у ситуацији у којој сама Црква има пуно право да захтева коначни раскид са титоизмом, од кога је брутално пропатила толике деценије? Са друге стране, већина медија који су критиковали посланицу и медијско преношење молебна нису имали Патријархову суздржаност када је у питању тема тзв. Куће цвећа, те су моментално и унисоно „гракнули“ на саму идеју да се реши питање последњег преосталог симбола окупације Србије од стране комуниста. Југословенство је, као што то неко добро примети, јако вино које озбиљно опија. А по свему судећи, мамурлук после те врсте опијености се најдуже задржао на лево-либералним медијима у Србији. Но то је већ тема за неку другу опсервацију…

*

Можемо са великом извесношћу претпоставити да ће се медијски напади на патријарха Порфирија и даље наставити. Оно што је важно тим поводом јесте да се шира јавност упути на расуђивање и разликовање добронамерне критике (која је свакако пожељна и стимулативна) од циљно мотивисаних пропагандистичких памфлета (које треба недвосмислено раскринкавати). Скромни прилог тој делатности представља и овај текст, уз онај који му је претходио.

Оба текста уједно представљају и позив на самокритичност браћи у Христу која су се неопрезно упрегла у јарам медијских осуда Патријарха. Ако ништа, нека се барем пре своје критике мислено ставе у Патријархов положај и промисле колико је његова позиција тешка, сложена и одговорна. То није позив за апологију сваког Патријарховог потеза – и он је само човек (уп. ДАп 10, 26), те као такав свакако није непогрешив – већ је позив на суштинско разумевање његовог положаја пре изношења судова, посебно вредносних.

На крају, овај аналитички осврт је и својеврсни апел упућен оним медијским делатницима чија савест не дозвољава да имају цену за коју могу бити купљени и који су спремни на преиспитивање својих ставова у светлу другачијих перспектива. Таквих несумњиво има, колико год да су у мањини.

А што се тиче интересно ангажованих медијских „критичара“ и пропагандиста којима је савест спаљена (уп. 1 Тим 4, 2)… Њима људска реч, па ни овај текст, не може помоћи. Њима може помоћи само Господ Бог.

Презвитер др Оливер Суботић
Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

https://spc.rs/o-majskim-medijskim-napadima-na-patrijarha-porfirija-i-o-tome-sta-nije-receno-u-njima/

Спасовдан - Вазнесење Господње, слава Београда и његова два храма, биће прослављена Литургијом и празничном свечаном Литијом уз мошти Преподобног Јустина Ћелијског.

Среда, 12. јун:

- 17 часова  - дочек моштију Преподнобног Јустина Ђелијског, у Вазнесењској цркви, потом бденије

Четвртак, 13. јун:

- 9 часова - Света архијерејска Литургија

- 19 часова - Спасовданска Литија од Вазнесењске цркве до Храма Светог Саве на Врачару

Извор: СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве објавио је данас Саопштење за јавност са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 18. маја 2024. године:

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у 2024. години, уместо првобитно најављеног свечаног отварања у Великој лаври Пећкој Патријаршији, – историјском, осмовековном седишту Архиепископâ и Патријараха српских, – услед понижавајуће и срамне одлуке приштинских власти да Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију и архијерејима Српске Православне Цркве забране и онемогуће улазак на територију Косова и Метохије, отпочело је саборном архијерејском Литургијом и призивом Светога Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у уторак, 14. маја 2024. године. Литургијским сабрањем је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, уз саслужење присутних архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања, као и свих викарних архијереја.

Истог дана, у крипти Спомен-храма Светог Саве, под сводовима параклиса посвећеног косовском мученику Кнезу Лазару, под председништвом Његове Светости и уз учешће епархијских архијереја Српске Православне Цркве изузев Епископа канадског Митрофана, одсутног из здравствених разлога, Сабор је отпочео са радом. На почетку прве радне седнице, Његова Светост Патријарх се обратио присутним епископима поздравним словом, пуним васкршње радости, али уједно и у контексту непријатних догађаја од претходног дана. Овим поводом, већ са свог првог заседања, Сабор је издао саопштење, апелујући на све међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Сабор сматра да питање Косова и Метохије представља најважније питање о којем је Сабор расправљао јер је наша Црква са својим народом на мученичком Косову и Метохији годинама изложена великим притисцима, нападима и неизвесној будућности. Стога и овом приликом дајемо подршку Епархији рашко-призренској, која, заједно са ставропигијалним патријаршијским манастиром у Пећи, представља чврст ослонац нашем народу и његовом опстанку.

Са највећом забринутошћу констатујемо да данас косовске власти несумњиво иду у правцу негирања основних права нашег народа и Цркве, а све у циљу изградње етничког албанског друштва. Због оваквог стања Сабор остаје при свом досадашњем једнодушном ставу да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору. Иако наша Црква није директно укључена у политички дијалог између Београда и Приштине, ми не можемо да равнодушно посматрамо све тежи развој догађајâ и с правом очекујемо да наши ставови и забринутост за наш верни народ и светиње буду уважени у овом процесу. У том контексту, поред успостављања функционалне Заједнице српских општина, посебно треба појачати институционалну и безбедносну заштиту наших светиња у форми посебног механизма заштите у складу са неким од постојећих модела у Европи и на основу досадашњих одредби, које се, нажалост, све чешће од стране Приштине не поштују и не примењују. Таква врста заштите треба да очува правни положај, имовинска права наше Цркве и слободу вероисповести.

У истом духу настављен је рад и наредног дана заседања Сабора, када је посебна пажња посвећена теми страдања нашег народа и његовој борби за очување духовног, културног и националног идентитета, али и пуке егзистенције, како данас тако и у другим историјским тренуцима. Рак-рана српског народа – Косово и Метохија, али и Јасеновац и остала стратишта и губилишта у такозваној НДХ и другде, а у наше дане и Сребреница – стални су ”жалац у телу” наше Цркве. Због тога Црква и данас диже свој глас и изнова указује на неистине, у домаћем и глобалном јавном простору, чији је циљ историјски ревизионизам којим би се дао легитимитет небивалој историјској инверзији. Сходно њој, православни Срби, жртве вишекратних геноцида и етничког чишћења, треба да буду проглашени не само за злочинце него и за извршитеље геноцида.

На Сабору су саслушани и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода, епархијских архијереја, Великог црквеног суда, Патријаршијског управног одбора, Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у току претходне године.

Сабор је са очинском пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, формиране су четири нове епархије у Европи. Поделом Епархије британско-скандинавске формиране су Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму, чији епархијски архијереј ће бити досадашњи епископ британско-скандинавски Доситеј, и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Његове Светости епископ јегарски Нектарије. Поделом досадашње Аустријско-швајцарске епархије формиране су Епархија аустријска са седиштем у Бечу, којом ће до даљњег администрирати Епископ бачки  Иринеј, и Епархија швајцарска са седиштем у Цириху, за чијег је епископа изабран досадашњи епископ аустријско-швајцарски Андреј. Такође, Сабор је одобрио нове статуте за наше епархије на тлу САД. Сабор је, исто тако, одобрио нови статут Епархије диселдорфске и немачке.

Сабор је, даље, сагледао пастирске и мисијске потребе и размотрио предлоге једног броја архијереја за избор и додељивање викарних епископа њиховим епархијама. Тим поводом Сабор је изабрао четири нова епископа: за викарне епископе Његове Светости изабрани су архимандрит Тихон (Ракићевић), настојатељ манастира Студенице, са титулом епископ моравички, и јеромонах Никон (Цвјетићанин), сабрат манастира Ковиља (Епархија бачка), са титулом епископ јенопољски; за викара митрополита црногорско-приморског изабран је протосинђел Пајсије (Ђерковић), настојатељ Цетињског манастира, са титулом епископ диоклијски најзад, за викара епископа новограчаничко-средњезападноамеричког изабран је архимандрит Серафим (Балтић), клирик ове епархије, са титулом епископ костајнички.

Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја.

Посебну пажњу Сабор је посветио анализи стања и проблемâ црквене просвете, размотривши положај српских православних богословија, планове и програме истих, и начине и могућности њиховог унапређења. У ту сврху формирана је посебна саборска комисија. Овом приликом су за ректоре богословија Светог Кирила и Методија, привремено у Нишу, и Светог Петра Цетињског на Цетињу изабрани досадашњи вршиоци дужности ректора ових школа: протојереј Дејан Крстић за ректора нишке и протојереј Благоје Рајковић за ректора цетињске богословије.

Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратних сукоба у Украјини и у Палестини. Овим поводом Сабор поново диже свој глас у заштиту обесправљених, гладних и прогнаних невиних жртава, апелујући на релевантне међународне институције да са речи о правди пређу на конкретна дела правде, милосрђа и миротворства.

Указујући на огроман значај богословља, врлинског живота и списатељске делатности у служби сведочења вере светог Јустина Ћелијског (Поповића) за духовно узрастање српског народа и православних народа уопште, Сабор је, у недељу 19. маја, молитвено обележио три значајна јубилеја посвећена њему: 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 15 година од уношења имена овог великог учитеља побожности у диптихе светих Православне Цркве. Сећању на светог Јустина саборски оци су придодали и сећање на још двојицу значајних људи из скорије прошлости наше помесне Цркве – патријарха српског Павла, обележавајући петнаесту годишњицу од његовог упокојења, и  митрополита новограчаничког Иринеја, коме се ове године навршава 25 година од уснућа у Господу. Обојица су били велики трудбеници на делу народног и црквеног помирења и јединства.

Током Сабора је одржана и седница Централног тела за довршење изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Том приликом је примљен извештај овог тела о свим радовима изведеним у протеклој години и о примљеним прилозима побожног народа и наше државе, као и о преосталим неопходним радовима.

На позив Председника Србије г. Александра Вучића и Престолонаследника Александра Карађорђевића, чланови Сабора су учинили посете овим уваженим личностима.

У Светом Синоду мандат је престао митрополиту црногорско-приморском Јоаникију и епископу бачком Иринеју, чиме ће они у наредном једногодишњем периоду бити чланови-заменици овог тела. Чланови Синода у преосталом једногодишњем мандату остају епископ браничевски Игњатије и епископ горњокарловачки Герасим, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату изабрани су епископ зворничко-тузлански Фотије и епископ рашко-призренски Теодосије.

Извор: Информативна служба СПЦ

Храм светих Кирила и Методија у земунском насељу Бусије по традицији свечано и садржајно слави Небеске покровитеље цркве и насеља - свете просветитеље Словена, браћу Кирила и Методија, а ове године славље траје 10 дана, од 16. до 26. маја, уз многобројне госте, предаваче, међу којима је и Владика Иларион (у недељу 19. маја после Вечерње службе у 17.30 ч). Саговорници Радија, свештеници Драган Зорица, старешина Храма у Бусијама, и парох Стефан Гавровски, најавили су, између осталог: Архијерејску Литургију, концерте, дечје и наступе хорова, одличне теме предавања и сјајне госте - учеснике свечарских дана насеља Храма који већ две деценије пружа духовно уточиште десетинама хиљада људи избеглих пред ратним недаћама из Хрватске и Босне и Херцеговине. Овде доносимо програм манифестације и линк ка разговору са свештеницима.

Света Тајна јелеосвећења биће служена данас, на Велику среду, 1. маја 2024. године од 17 часова и у Богородичином храму у Земуну, најавило је братство ове светиње. Сви су добродошли на молитву!

Извор: Радио "Слово љубве"

Пише: Свештеник Гојко Перовић, парох подгорички

Почиње седмица црквеног живота у којој сви дани носе придјев ”велики”. То је због великих догађаја којих се у њима сјећамо, и којима посвећујемо садржај богослужења. Свим тим догађајима заједничко је једно: Господ улази у Јерусалим да пострада, добровољно, знајући шта га чека, а људи реагују различито. Па ипак, у тој различитости, сви су немоћни и слаби. Нико, али баш нико, од актера ових великих догађаја, не успијева да спријечи злочин, да спаси Учитеља, или да остане досљедан својим увјерењима.

Општа људска немоћ и слабост у овим судбоносним збивањима протеже се од заслијепљености јудејских првосвештеника и учитеља вјере њиховим строгим формализмом који им није дозвољавао да пред собом препознају ”Онога о коме говори Писмо”, преко колебљивости и дволичности апостола, до Пилатовог ”прања руку”. У један трен, Господњи Крст је постао огледало у ком се одражавала галерија издајника, кукавица, подлаца, убица, конформиста… Ријетки јунаци, попут Јосифа из Ариматеје, Симона из Киринеје, Јована Богослова или покајаног разбојника са десног крста, немају моћ да трагедију зауставе, него постају њени немоћни актери.

Да, Господ стаје, предаје се, не пружа отпор, буквално ћути пред бесмисленим и лажним оптужбама. Као да чека шта ће рећи или урадити људи. Као да жели да каже: хајде да видим колико и шта ви људи сами можете без мене? Можете ли донијети правду? Можете ли спријечити безумље? Можете ли побиједити зло? Одговор на сва ова питања је застрашујући. Од политичара који држе војну моћ, преко учитеља вјере, до занесених револуционара вјере и народне масе, – сви су заказали! Што више читамо ове добро познате јеванђелске извјештаје, постаје јасније да је Божија немоћ само привремена, некако педагошка, унапријед одређена Његовом вољом, и као таква има јасне границе своје трагике. Али немоћ људи је потпуно декадентна и расипа се унедоглед.

Моћно царство постаје немоћно пред разјареном масом, учитељи Божије ријечи немоћни да препознају Бога, вјерни ученици немоћни да остану будни док се Учитељ моли и да га заштите, један од ријетких људи који је у тим моментима исповједио вјеру у Христа, умире са њим. Постаје очигледно да би се та немоћ бесконачно ширила, односно да људи не би били кадри да обуставе то стропоштавање, да Господ није, послије суботњег одмора у Гробу, својом божанском силом – устао из мртвих!

И сада се, у том Васкрсењу, као у неком сасвим новом огледалу, наше немоћи одражавају не више као силе пропасти и декаденције, него као полазиште, као тачака са које се наш дух успиње ка Богу, путем вјере. И прије и послије Васкрсења, људи су једнако смртни, превртљиви и немоћни, али послије овог небивалог чуда и празног Христовог гроба, људски род је добио прилику да свој тужни и смртни вијек окрене у добром правцу, ка пристаништу вјечног живота. Једино што је потребно, једино што се од нас тражи јесте вјера. Вјера у Христа Васкрслог.

Да, она иста вјера која је од колебљивих и преплашених апостола, од тугом скрханих мироносица, учинила неустрашиве витезове јеванђелске проповједи који, наједном, нијесу марили да животе положе за истину да је њихов Учитељ жив. Нема другог ни бољег објашњења за тај преокрет од увјерења да су они збиља срели, видјели, чули и рукама опипали као живог, Онога који бјеше умро на Крсту.

https://zurnal.me/o-goko-perovi-veliki-dani/

Последњи у низу напада на Патријарха, онај који се тиче накјучерашњег читања Синодикона, још једно је сведочанство о злонамерности и злурадости оних који стварају такве вести и шире их. Заједничке су им рушилачке намере према Цркви, а суштински их повезује исти налогодавац. Наравно, има и оних који су поменутим стварима збуњени, који са неповерењем посматрају ова дешавања, не успевајући са сигурношћу да разлуче истину од лажи.

У последњем нападу, појавио се снимак на којем се приказује како Патријарх и народ наводно анатемишу исту ону веру коју су заједно исповедили пре само пола сата, пре почетка канона Евхаристије, у Символу вере; тј. да Црква анатемише саму себе. Пажљива анализа изречених анатема јасно показује да ни до каквог скандала није дошло, него да се и то као и све друго шта људи кажу или ураде може тумачити и доживети на погрешан начин и злоупотребити.

Сваком истинољубивом човеку је очигледно јасно да је немогуће да Црква анатемише саму себе. Овај парадокс се јасан и деци, а најчешће се приказује као тврдња једног Кинеза да сви Кинези лажу. Она не може бити истинита, јер би у том случају морала бити лажна. Поменути парадокс је познат и као Раселов парадокс, јер је њиме овај Британски философ обесхрабрио чувеног логичара и философа Готлоба Фрегеа да доврши свој magnum opus – Grundgesetze der Arithmetic.

Међутим, за секту артемијеваца, и за друге злонамерне организоване групе на друштвеним мрежама, аспурд представља сушту истину, крунски доказ! Њима ни на крај памети не пада нека друга могућност: злонамерне монтаже снимка, грешке у протоколу, или нешто треће. Не, од свих могућности, од којих су неке више а неке мање вероватне, они сходно мржњи и злурадости која им је дубоко у непокајаним и непокорним срцима, верују у једину могућност које је заправо немогућа, контрадикторна и апсурдна.

Тиме се, заправо, открива једина истина у вези са последњом лажи коју изричу на Патријарха и Цркву – о када би Господ дао да се покају, те да им буде и задња! Откривају се њихов помисли срца. То су оне дубине у човеку којима свако од нас боји, види и тумачи свет око себе:

„Чистима је све чисто, нечистима и невернима ништа није чисто, него њихов ум и савест нечисти. Говоре да познају Бога, а делима га се одричу; јер су одвратни и непокорни, неспособни ни за једно добро дело“ (1. Титу 1:15-16). Амин.

https://www.suncanik.info/post/sinodikon-i-raselov-paradoks

Више од 40 духовних предавања у исто толико београдских храмова, током Часног поста, држе архијереји, свештеници, ђакони, професори и вероучитељи - уторком, четвртком, суботом или недељом, а циљ је добра духовна борба, поручује проф. Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, у разговору за Радио Слово љубве. Свакодневно можете на страници Радија, у најважнијим вестима на врху странице, да видите актуелне најаве за ове духовне сусрете. Ево шта нам је проф. Јован још казао:

Извор: Радио Слово љубве

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, а добротом и љубављу свештеног братства храма Рождества Пресвете Богородице у Батајници, у недељу 31. марта 2024. године, после вечерњег богослужења које почиње у 17 часова, биће одржано приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. После приказивања филмског остварења које је настало са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у продукцији Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, предавање на тему "Рецимо браћо и онима који нас мрзе - праштање и пријатељство у служби Светог Василија Острошког", одржаће ђакон др Никола Лукић, доцент катедре за литургијско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду и катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе и аутор наведеног филма. ДОБРО ДОШЛИ!

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=43334

Први пут од завршетка Другог светског рата, у коме су православни Срби поднели највећу жртву у људству на Балкану, наша јавност је добила прилику да се на основу до сада необјављених архивских докумената, деценијама недоступних историчарима и истраживачима, упозна са новим детаљима у односима између православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у тим ужасним ратним годинама. У питању је књига "Односи православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у Другом светском рату", аутора свештеника др Александра Прашчевића.

Аутор овог драгоценог истраживачког подухвата, открива нам у свом уводу да су и савремени међуверски односи оптерећени тешким историјским искуством јер су нам познати само сукоби и злочини на верској и етничкој основи, док су примери међуверске солидарности и добротољубља, иако малобројни, остали некако неприметни јер се њима до сада није посветила дужна пажња. Због тога, по његовим речима, „као што сваки злочин заслужује осуду, и свака жртва заслужује достојан помен, тако и сваки хумани поступак заслужује да буде истакнут и похваљен“.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је на почетку Другог светског рата донео одлуку (Бр. 2364/42 од 14. октобра 1941. године) да сви свештеници напишу извештаје о стању у њиховим парохијама како би се сагледала ситуација у којој се нашла Црква и њен верни народ на окупационим територијама. Иста одлука је донета и по окончању рата (Бр. 780/47 из 1946. године) са циљем да се сагледају ратне последице и новонастало стање на терену. Главна тема горенаведених извештаја су страдања православних Срба те је, стога, највише података о убијенима, протеранима, насилно покатоличенима и исламизиранима, пребеглима, одведенима по логорима, итд.

У књизи су представљени подаци на основу сведочења православног становништва из 40 срезова, дата у периоду омеђеном 1941. годином и 1944. годином, уз исказе становника 21 села и једне општине, који су сакупљани 1942. године, као и изјаве парохијана из 92 парохије и три манастира датих 1947. године, сабране на простору епархија Дабробосанске, Бањалучке, Зворничко-тузланске, Захумско-херцеговачке и Бихаћко-петровачке.

Академик Љубодраг Димић је у својој рецензији истакао да је аутор успешно представио и делом препричао аутентична сведочанства о злочинима почињеним над српским православним становништвом у Босни и Херцеговини. „Истовремено, они су (писана сведочанства – ред.) својеврсна ода оним представницима исламске вере који су у злим временима имали снаге да подигну свој глас и стану у заштиту својих комшија, пријатеља, познаника друге нације и вере. Афирмација таквог начина понашања и враћање у свест савременика имена људи којима су били намењени „доњи спратови историје“, још један је од доприноса (овог – ред.) рукописа. Рад колеге др Александра Прашчевића значајно је упозорење историчарима и писцима историјских текстова да треба избегавати генерализације и устаљене стереотипе и увек водити рачуна о сложености догађаја, појава и процеса о којима пишу“.

Ова историјска књига је дуг, пре свега, према невиним жртвама рата, дуг према онима чија су имена дуго била непозната, како доброчинитеља тако и злочинаца. У овој књизи се коначно могу сазнати деценијама сакривени проблеми са којима су се сусрели православни и муслимани на путу њиховог суживота у Босни и Херцеговини.

Мр Милан Трпковић, директор издавачке куће „Кључ“

Извор: Информативна служба СПЦ

На празник Светог мученика Трифуна 2024. године, Високопреподобни архимандрит Методије са братством дочекао је Митрополита стагонског и Метеора г. Теоклита и игумана манастира Велики Метеор, архимандрита Нифона.

Приликом посете Светој царској српској лаври, као благослов из манастира Велики Метеор, донео је делић моштију Преподобног Јоасафа, који ће и остати као дар у манастиру Хиландару.

Преподобни Јоасаф, Јован Урош, био је последњи мушки изданак лозе Немањића. Уједно је и последњи српски владар који је носио царску титулу. Био је син Симеона Уроша Немањића и синовац Цара Душана. Након неколико година владавине, одрекао се царског престола и замонашио у манастиру Велики Метеор, где почивају његове мошти. Вест о томе да је наследио престо затекла га је на Светој Гори. Када су Турци заузели Тесалију, неколико година провео је живећи у светогорском манастиру Ватопеду, где су својевремено, два столећа раније, боравили и његови преци, монаси Симеон и Сава. Заједно са Светим Атанасијем Метеорским, својим духовним оцем, убројан је у ктиторе Метеора. Кaо и други Немањићи, подизао је цркве и помагао многе манастире. Упокојио се, након више од четири деценије монашког живота, у једној малој келији на Метеору 1423. године.

Прошле године је у Mитрополији стагонској уприличен симпосијум поводом 600 година упокојења овог Преподобног, на којем су учествовали игуман и братија манастира Хиландара. Том приликом је договорено да митрополит и игуман донесу делић моштију Преподобног Јоасафа на дар српском манастиру на Светој Гори, што је на овај дан и остварено.

Тропар Светом Јоасафу (глас 3):

Срцем и душом си заволео Господа Христа, све лепоте света си оставио, и више си волео да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском седиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског.

Извор: Манастир Хиландар