Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Јеротеја, високопреподобни архимандрит Андреј, игуман манастира Црна река, одржаће предавање на тему "Пећински Богочовек Христос", у суботу 21. децембра 2024. године, са почетком у 18 часова у црквеној сали при парохијском дому храма Светог Николаја у Мачванској Митровици.

---

Извор: Радио Слово љубве

 

У недељу, 15. децембра 2024. у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну, после вечерњег богослужења, предавање ће одржати др Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Тема је "Новозаветни одломци у претпразничном периоду Божића". Подсећамо, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и ове године у Архиепископији београдско-карловачкој одржава се низ предавања током Божићног поста.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45632

Поводом двадесете годишњице од прибројавања манастира Високи Дечани Листи светске баштине, Министарство културе Републике Србије, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, у седишту Унеска у Паризу организовало је изложбу о изузетним универзалним вредностима српских светиња на Косову и Метохији, чије је очување уједно и мисија Унеска.

Присутнима се данас, на почетку свечаног отварања у дворани Сегур обратио г. Лазаре Елондо Асомоа, директор Унесковог центра за светско наслеђе, а затим и г. Арно Гујон, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Владе Републике Србије.

О бројним активностима којима Министарство културе Републике Србије указује на значај српских светиња и споменика културе на Косову и Метохији, уписаних на Листу светске баштине и Листу светске баштине у опасности, као и борби за њихово очување за будуће генерације говорио је г. др Никола Селаковић, министар културе Републике Србије.

Изложбу је надахнутим словом отворио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије:

– Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени министре Селаковићу, поштовани директоре Елондо Асомоа, поштовани господине Гујон, ваше екселенције, часни оци, даме и господо, драга браћо и сестре.

Не ужиже се светиљка и
меће под суд него на свећњак,
те светли свима који су у кући. (Мт 5,15)

Где је примереније сетити се ових Спаситељевих речи него овде у Паризу, Граду светлости, a поводом 20. годишњице уношења једног, засигурно ванредно вредног културног и верског светионикa, манастира Високи Дечани, у Унескову Листу светске баштине. Светлост којом сија овај град, као драгуљ историје и културе читавог европског континента, по свему судећи иста је она тиха светлост којом горе дечанска кандила и којом сијају Високи Дечани како православним Србима тако и целом цивилизованом свету. Та светлост јесте одраз Онога који је Светлост истинита што обасјава сваког човека и читав свет, Господа нашег Исуса Христа, и израз вере наших предака у Њега, односно у оно што је истински добро, узвишено и лепо. Због тога бројне цркве и манастири у Србији и Француској, али и у читавом свету, нису само духовни светионици, већ представљају ремек дела архитектуре и уметности читавог човечанства.

Високи Дечани, због тешких и сложених историјских околности кроз које је српски народ кроз векове пролазио, а кроз које, нажалост, и данас пролази, своју примарну светлоносну мисију су константно, ћутке и достојанствено остваривали, сведочећи и у најмрачнијим временима да је светлост једини исправни пут и једини прави циљ сваког човека. Тако су они и онда када је тама зла, греха, мржње и насиља била најгушћа и када се чинило да наступа њен тријумф, својом светлошћу обасјавали пут ка добру, врлини, миру и љубави.

Својим трајањем и деловањем Дечани су, као и свака друга хришћанска светиња, увек сведочили светост и указивали на њу као на највиши идеал и императив Јеванђеља исказан речима Господњим: Будите свети, јер сам ја свет! (3Мој. 19,2). Тако су они указивали и на то да је светост основно назначење човеково, односно да је сваки човек створен да би постао свет. Зато су манастири места истинског преображаја, јер превасходно кроз подвиг, пост, молитву, богољубље, братољубље и друге врлине, препорађају људе.

Како оснивачи манастира тако и њихови житељи јесу људи који припадају једном конкретном народу, али будући просвећени и освећени благодаћу Божијом, они превазилазе границе народа из којег су потекли и поистоветивши се са Христом постају универзални људи и по љубави припадају свима. Зар најбоља илустрација овог о чему говорим није река православних, али и других људи различитих вера и народности, који су приступали и приступају Светом краљу Стефану Дечанском молећи и добијајући помоћ Божију преко њега. То исто важи и за манастире као света места, као светиње. Важи и за Дечане. И они превазилазе границе народа и Цркве којој припадају. Такође, имају универзални значај, припадају целом свету, што не негира њихову примарну припадност српском народу и Српској Православној Цркви који су их изнедрили, дајући тако простора појединим групама или народима да кривотворе историјске чињенице и својатају туђу духовну и националну баштину. Поготову кад се узме у обзир да је управо таква агресивна иницијатива и довела до тога да је Унеско морао да се стави у заштиту Дечана и очување светиња чији је опстанак, у таквом амбијенту упитан, изложен могућем угрожавању и не дао Бог уништењу.

Пре тачно двадесет година манастир Високи Дечани је уписан у Унескову Листу светске баштине и то је повод нашег вечерашњег окупљања. Две године касније (2006.) још три српске светиње са подручја Косова и Метохије (Пећка Патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка) такође су уписани у Листу светске баштине у опасности. Стављањем Високих Дечана и остале три поменуте српске светиње под своју заштиту, Унеско је показао њихов универзални значај за цео цивилизовани свет, истовремено их чувајући за будуће нараштаје, за све оне који траже мир, теже  добру и љубе светлост. Због тога смо и као народ и као Црква неизмерно благодарни Унеску који је својом делатношћу учинио да се по ко зна који пут покажу истинитим речи Јеванђеља да светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн 1, 5). Нека управо та тиха и непотрошива светлост којом целом свету сијају Високи Дечани испуни све нас овде сабране, све људе дечанског окружења и целог света и нека нас свагда води кроз живот. Овим проглашавам вечерашњу изложбу отвореном.

***

На крају свечаног отварања хор Богословије Светог Кирила и Методија из Призрена извео је полусатни концерт. Свечаном отварању изложбе присуствовали су: Високопреосвећени Митрополит рашко-призренски г. Теодосије; Преосвећени Епископ париски и западноевропски г. Јустин; протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; протођакон Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду.

Манастири Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену су врхунска остварења српске средњовековне уметности и хришћанска света места највишег ранга, од посебног значаја за српску црквену и националну историју, али и, што је и најважније, за живот Српске Православне Цркве. Ове светиње су прворазредни споменици културе, одабрани да репрезентују домете српског уметничког стваралаштва на подручју Косова и Метохије у средњем веку. Њихове историје се преплићу и уско повезују захваљујући њиховим ктиторима, а у великој мери и сликарима и градитељима који су демонстрирали свој препознатљив уметнички стил и понекад остављали своје потписе на овим споменицима. Сва четири споменика су наручили српски световни и црквени поглавари.

Српска културна баштина на Косову и Метохији је и данас најугроженије културно добро у читавој Европи. И поред тога што баштини четири велелепна добра која су део светске баштине Унеска и имају изузетну универзалну вредност, непрекидни насртаји на српску баштину на Косову и Метохији, покушаји преименовања и фалсификовања историје постали су свакодневица. Напади на вернике и објекте Српске Православне Цркве на Косову и Метохији су континуирани и отежавају свакодневни живот, као и активности у вези са заштитом покретног и непокретног културног наслеђа Републике Србије. Само у 2023. и 2024. години догодио се 31 напад, од којих је већина била усмерена на уништавање и скрнављење верских и културних добара.

***

Унеско (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) представља организацију Уједињених нација чији је основни циљ успостављање и одржавање мира у свету кроз међународну сарадњу у науци, култури и образовању. Основан је 16. новембра 1945. године у Паризу. Данас та организација броји 193 земље чланице и још 11 придружених чланова које су укључене у рад ове организације кроз пет главних програма: образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникација и информисање. Програм светске баштине је један од најпрепознатљивијих програма Унеска. Основан је Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине 16. новембра 1972. До данас су га ратификовале 193 државе света. Светска баштина заправо представља списак места које је номиновао Комитет светске баштине Унеска у циљу очувања тих локалитета од културног или природног значаја. Данас се на тој листи налази 1172 места од којих је 869 од културног значаја, 213 од природног значаја, а 39 подручја која представљају и културну и природну баштину. Србија је чланица Унеска од 2000. године, а на овој листи се налази пет локалитета од културног значаја код нас. То су: Гамзиград, манастир Студеница, Стари Рас и Сопоћани, Српски средњовековни манастири на Косову и Метохији и надгробни споменици, стећци. Чак 12 локалитета је на чекању за листу природних добара.

---

Извор: СПЦ

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа лондонског и великобританско-ирског г. Нектарија приликом свечаног чина устоличења 24. новембра 2024. године у цркви Светог Саве у Лондону:

Ваша Светости, ваша високопреосвештенства и преосвештенства, Ваше краљевско височанство, Ваша Екселенцијо г. Кардинале, Ваша Екселенцијо г. министре, вашe екселенције господо амбасадори Велике Британије у Србији и Републике Србије у Уједињеном Краљевству, браћо и сестре, даме и господо,

Данас, у овој икони Царства Божјег, светој Литургији, збило се над нама и овом црквом тајанствено испуњење воље Духа Светог који је проговорио кроз Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве одлуком да се овде у престоници Уједињеног Краљевства, у граду Лондону, успостави седиште епископа новоосноване Епархије британско-ирске, јер је „жетве много, а посленика мало“ те да бисмо у жетви Духа Божјег учествовали не као најамници него као синови који жању сваку њиву пожртвовано и с љубављу, не као туђу, него као највољенијег Оца, у чијим се небеским житницама ови духовни приноси и чувају.

Пре свих и свега, моју благодарност због свега што се са мном и нада мном збило узносим Господу Животодавцу, Љубави Тросунчаној, која ме је обасјавала увек, па чак и онда када сам се сам од Њега склањао. Благодарим Му што је благоизволио да се родим у дому пуном љубави и врлина, где сам од својих родитеља од јуности задојен млеком побожности и од малих ногу припреман да слушам Реч Божју и да се, када Господ позове, увек одазивам „као слуга спреман да прихвати вољу Његову“.  Прибојавао сам се, али се нисам двоумио ни колебао ни онда када сам примао монашки чин, нити свештеничку хиротонију. Нисам одустајао ни због страха од далеког света и других искушења када сам одлазио на студије у Москву и Атину, јер сам веровао у вољу Божју и Његову промисао.

Страх је неописиво испунио моју душу оног момента када сам изабран за Епископа јегарског и викара Светејшег Патријарха. Осећао сам недостојност толиког звања, плашила ме је помисао на тежину крста архијерејске службе, али и тада ме је тешило знање да без воље Божје ништа не бива, а Он је сваки животни крст за наша леђа сам изградио и даровао нам га, а не наметнуо, на спасење, а не за пропаст.

Овај дар сам с љубављу прихватио и старао се, а и даље то чиним, да га сачувам целосним „јер ћу бити питан на страшном Суду“ шта сам учинио и шта сам од обећаног испунио. А обећао сам се цео, душом и срцем и целим својим бићем, да ћу служити достојно и часно и до гроба држати истинитост догмата и канона свете нам вере православне!

Необично тајанство Божјег промисла пројављује се и даље у мом животу. Обретох се данас на овом светом месту, у овој благодатној стасидији са које се надзире и управља, проповеда и сведочи, а пре свега по угледу на Христа Великог Архијереја „служи“, јер нам је у архијерејство Господ уткао ове речи као смисао и програм владичанства у војинствујућој Цркви: „Нисам дошао да ми служе, него да служим“. Са таквом вером и ја данас овде долазим и своју нову службу започињем.

И данас трепери моје срце, јер сам узведен у свештени трон архијереја британско-ирских, као први епископ новоосноване Епархије, али стојим на месту са кога су проповедали Светлост Јеванђеља Христовог часни архијереји наше Свете Цркве, блаженопочивши владика Лаврентије, незаборавни мисионар и прегалац, и наш добри митрополит Доситеј, који је више од тридесет година ревносно проповедао и речима и личним примером љубав Оваплоћеног Бога у овим крајевима. Од овог часа и око мог врата стављен је „благи јарам Христов“ да, служећи Богу и Цркви Његовој, задобијем спасење.

Ево ме, Светејши Оче и Владико, и Свети Саборе Српске Цркве, ево ме пред Вама покорног Вашој светој вољи, грешног и недостојног, али Божјим избором удостојеног, слабог али Божјом силом оснаженог, голоруког и разоружаног, али са најсилнијим оружјем које ми се данас у руке предаје: крст Христов као ономе који исповеда до крви веру у Свету Тројицу; Јеванђеље као ономе који проповеда „Пут, Истину и Живот“; и жезал архијерејски као символ духовног пастирствовања стада Цркве Божје које ми данас у духу поверавате. Ево ме овде утешеног, јер знам да је истина оно што апостол говори: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“

Ево ме и пред вама, добри народе светосавски, благочестиви роде српски! Ево ме, децо духовна, долазим по вољи Божјој не као туђинац, него као ваш. Доносим вам своје срце, добру вољу и жељу да будемо велика православна породица у овој земљи, да се учимо речи Божјој, да се међусобно крепимо и тешимо и да заједнички изграђујемо живот! Да се радујемо сусретима и да сведочимо у љубави и истини да смо велики народ, да смо деца увек достојних помена наших предака који су задужили свет, али и да се трудимо да будемо достојни наследници свих светитеља, великана и хероја.

Наша је отаџбина небо и зато смо кадри на земљи живети и ван своје матице, јер је и то по допуштењу Божјем. Најпознатији православни Енглез, велики и достојни помена блаженопочивши митрополит Калист Вер, ове православне сеобе на запад пророчки је прелепо дефинисао речима: „Ако је Бог из љубави дозволио да православни напусте своју отаџбину, то се десило како би сведочили о православљу у западном свету“. Дакле, наша је обавеза да на најбољи начин сведочимо да смо Христови и да је Исус Христос круна свега што се српско зове.

Божја воља је неприкосновена и ма колико човек покушавао да је ремети нема успеха у томе, јер је „тешко против бодила праћати се“, рекао је Господ Савлу на путу за Дамаск где је кренуо да сатре тамошње хришћане. Данима уназад овим крајевима провејавао је снег лажних инсинуација, ваљда да сакрије траг непомјаника који тражи новог Јуду, да изда и превари и са Божјег пута одврати верне, али не бојмо се таквих људи и таквих прича, кратког су даха, а још из Јеванђеља знамо како завршавају причу. Нема „слободне Српске Православне Цркве“ и нема друге Цркве осим ове Светосавске и другог архипастира осим нашег Светејшег Патријарха Порфирија, који на древном трону Светог Саве седи и највећу службу Божју врши! Црква није организација коју оснивају и гасе бунтовници, она је Божја и непрекидно се у Њој спасавамо од Христа и светих апостола Његових, преко предивних српских светитеља који су је истином јеванђељском утврђивали и до крви бранили од непријатеља, па до данашњег дана нашег служења и спасавања. Бојмо се Бога и Страшног суда Његовог, да пред Њиме не будемо грешни, јер ко „разара Цркву Божју разориће њега Бог“ каже се у Светом Писму!!!

Доласком архијереја овде, Црква Христова, у пуноћи својој стоји као стожер вере, бива и јесте оно за шта је од Христа Господа установљена – лађа спасења која мирно плови кроз буре и искушења, али безбедно превози верне до Небеског царства Христовог!

Пре више од пола века у овом граду велико светило православља, Свети владика Николај Велимировић, у катедрали Светог Павла је одржао проповед којом је задивио благочестиве Енглезе који су га слушали. А он је јеванђељским речима говорио о српском народу као народу вере и верности, јуначком народу који је на Балкану увек крварио да сачува веру православну дајући живот „за Крст часни и слободу златну“! Волео бих да се никада не заборави моменат када су на Николајев усклик људи у катедрали клекли на колена пред истинитим сведочанством да су управо Срби, градећи одбрамбени бедем који се зове „Ћеле кула“, зауставили најезду антихришћанске силе која је ужурбано кренула да покори Европу.

Вољена браћо и сестре, иако је свет оријентисан ка сумраку због ратова, временских непогода, материјалне и духовне кризе и свакојаког зла које се умножава, ми хришћани морамо бити оријентисани ка свитању гледајући како Сунце Правде победнички израња из океана мука и невоља, јер ми знамо да је наш Спаситељ победио свет!

Дугујемо захвалност Његовом Величанству краљу Чарлсу и његовој блаженоупокојеној мајци краљици Елизабети који су кроз историју пружали уточиште многим Србима који су, бежећи са својих огњишта, долазили у Уједињено Краљевство тражећи мир и стабилнији живот. Данас, благодарећи томе имамо породице у којима је рођена већ и трећа генерација Срба – Срба који су овде стекли образовање и доживели потпуну интеграцију у друштвени систем, али су, надамо се, остали Срби православне вере који знају да је Српска Православна Црква мајка свој својој дјеци ма где живели на кугли земаљској и да је православље вера наших отаца и праотаца за коју се давао живот, али се она није продавала нити се од ње добровољно одрицало. Срби су учени примерима великих часних и светих људи како да живе и одолевају. Велики наш просветитељ Преподобни Јустин Ћелијски учио нас је да све дамо за Христа, али да Христа не дамо ни за шта! Нека ова света и освештана мисао буде животна девиза сваког православног Србина на свету.

Желим да са овог свештеног трона изразим најдубљу благодарност нашем Пастиреначалнику Најсветијем Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Хвала Вам, Светејши, хвала Вам на томе што сте ме примили под кров Ваше куће још као клирика Епархије британско-скандинавске и касније ме, као викарног епископа, примили у сословије оних који прилажу своју малу лепту изградњи живе Цркве у нашем народу. Хвала Вам што сте истински учитељ били увек и када сте ћутали, и када сте говорили, и када сте прекоревали и похваљивали, јер знам да је све било плод Ваше очинске љубави и жеље да узрастамо као служитељи у „меру раста висине Христове“! И опет Вам благодарим, јер бити у Вашој близини за мене је била највећа духовна привилегија и већа школа од свих академских институција у којима сам се учио богословљу. Нека Вас Свемогући Бог поживи да на многа љета чврсто држите кормило брода Цркве наше Светосавске.

Благодарим и мом претходнику Високопреосвештеном Архиепископу стокхолмском и Митрополиту скандинавском господину Доситеју, са чијим сам очинским благословом начинио прве кораке ка Жртвенику Господњем и заволео душом и срцем служење Богу Тројичном. Хвала на благословима, подршци и очинским молитвама и свему што сте за мене чинили доводећи ме до овог свештеног момента.

Хвала високопреосвећеним и преосвећеним архијерејима наше Свете Цркве који су данас овде: Митрополиту нишком г. Арсенију, Епископу ваљевском г. Исихију, Епископу јенопољском г. Никону, који ми данас пружају молитвену подршку на новом послушању. Такође, поздрављам представнике сестринских Цркава: протосинђела Нифонта Цималиса из Патријаршије цариградске, Преосвећеног Епископа сурошког г. Матеја из Патријаршије московске, затим протојереја Димитрија Недоступенка из Руске Заграничне Православне Цркве, Епископа богданијског г. Анастасија из Румунске Православне Цркве и свештеника Виктора Стојчева из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Срдачно благодарим свештенослужитељима оба реда, а речи захвалности упућујем и мојим пријатељима, браћи и сестрама у Христу. Хвала народу Божјем са којим сам се сусретао до сада у Београду, хвала и вама свима међу које као Владика данас долазим.

Нека је благословен Бог који нас милује и љуби, Бог који нас је жртвом својом избавио од робовања греху и који нас сабира око свог Имена у светој Литургији, где Га чекамо да опет дође и уведе нас у вечно славословље Царства небеског. Амин!

***

Уследило је краће обраћање новоустоличеног епископа Нектарија на енглеском језику:

– Поштовани представници Краљевске породице, ваше екселенције амбасадори, драги представници наших братских православних јурисдикција, поштовани представници Англиканске Цркве и Римокатоличке цркве, браћо и сестре, даме и господо.

Изузетна ми је част да вас данас поздравим са овог светог места и да уједно изразим своју захвалност на топлом пријему који ми је указан у овој благословеној земљи. Користим и ову прилику да вам као домаћин пожелим добродошлицу у наш Саборни храм. Данас сам устоличен за првог епископа Епархије великобританско-ирске, која је установљена ове године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Трудићу се да водим своје стадо у истинској љубави у Христу, али и да увек радосно сарађујем са свима вама у тој истој љубави.

У присуству Светејшег Патријарха српског г. Порфирија, у чије молитве полажем своје поверење, срдачно вас поздрављам и желим да Господ благослови Уједињено Краљевство и све вас.

---

Извор: СПЦ

 

 

 

НОВИ ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВОСЛОВ
ОДИШУЋИ ДУХОМ СВЕТЕ ГОРЕ АТОНСКЕ
Покренути пастирском бригом и ревношћу за добро духовно стање и напредовање свог народа, архимандрит о. Методије игуман Светог манастира Хиландара и саборски Старци благословили су да се преуреди, обогати и објави широко познати и многима омиљени – Хиландарски молитвеник.
Речима Светог Златоуста, којима почиње нови Хиландарски молитвослов, светогорски оци поручују:
Молитва је велико оружје, велика сигурност,
велика ризница, велико пристаниште,
велика заштита.
(Омилија 30. на књигу Постања)
Свети оци Хиландарци предлажу ово моћно духовно оружје, подстичући нас да се обраћамо живом Богу, не било како, него бираним речима светоотачких молитава, трезвено, са смирењем и љубављу, наслађујући се благодаћу Духа – онако како су то вековима чинили Свети Оци Цркве.
Посебност овог Хиландарског молитвослова састоји се у избору молитава, које овом цветнику дају посебну арому и драж – будући да је прошаран миомирисним цветовима рајским читавог Православља, а посебно светогорским цветовима пустиње. Ту су Васељенски Просветитељи и учитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Макарије Велики, Мученик Атиноген, Јоаникије Велики, Јован Дамаскин, Сиријци Јефрем и Исак, Нифон из древне Константијане, Цар Јустинијан, Симеон Метафраст, Григорије Палама, Калист Ангеликудис, Филарет Московски, Нектарије Егински; древни и новојављени духоносни Оци Светогорци – Српски Просветитељи Св. Сава и Симеон Мироточиви, и заблистали у наше дане – Јосиф Исихаста, Јефрем Катунакијски, Порфирије Кавсокаливит, Пајсије Светогорац; велика светила рода Српског – Св. Николај Жички и Св. Јустин Ћелијски. Благодарећи молитвама којима су се молили и које су записали сви ови Свети Оци, као и тропарима спеваним њима у част, нови Хиландарски молитвослов одише благодатним исихастичким Духом Који лахори у Врту Богомајке – Светој Гори Атонској и Хиландару, на похвалу Цркве Христове – утеху, наду, прибежишта и спасења света.
* * *
Прво издање Хиландарског молитвеника, објављеног старањем и прилогом Светог оца Никанора Хиландарца 1985. године, приређено је на основу Молитвеника штампаног по благослову Патријарха српског Варнаве 1935. г. у Сремским Карловцима. Ово ново, осмо издање, као и сва претходна издања, почиње уводним Словом Светог Серафима Саровског о сили молитве. Узевши у обзир библијске речи: И би вече и би јутро, дан један – на основу којих дневни богослужбени круг почиње од вечери, Хиландрски молитвослов почиње вечерњим молитвама и молитвама пре спавања, уз додату молитву Св. Јосифа Исихасте – Пре подвига ноћног бденија. Следе јутарње молитве, молитве пре светог Причешћа, затим одељак из Свете Литургије са псалмима, литургијским химнама, и благодарним молитвама после Светог Причешћа. Затим се нижу молитве у току дана, молитве за сваки дан у седмици и молитве у разним приликама. Следе три Акатиста: Богородици Благовештењски, Богородици Тројеручици игуманији хиландарској, и Господу Исусу Христу, после којег иде молебни Канон Пресветој Богородици. Поглавља Велика Седмица Страдања Христових и Светло Васкрсење Христово доносе избор стихира најлепших црквених богослужбених химни из посног и цветног Триода. У наставку следе молитве на самрти и на опелу, онда молитве Српским Светима, после којих иде поглавље које садржи похвалне и славословне псалме и молитве. Нови Хиландарски молитвослов завршава се Тропарима и Догматицима Св. Јована Дамаскина из Воскресника, и Тропарима Празника и Светих.
Живопис и мотиви Светог Манастира Хиландара красе нови Хиландарски молитвослов.
У наставку можете видети списак молитава и тропара који су додати новом Хиландарском молитвослову:
 Молитва пре подвига ноћног бденија Св. Јосифа Исихасте
 Ноћна молитва Св. Григорија Богослова
 Уз кратке умносрдачне молитве Свештених исихаста: молитва Св. Григорија Паламе.
 Молитва Св. Јефрема Катунакијског
 Молитва непорочној Дјеви, Св. Нектарија Егинског
 Чиста Дјево (Αγνή Παρθένε), Св. Нектарија Егинског
 Нова заповест Господња.
 Молитва за исцељење, Светог Саве Српског (којом је исцелио раслабљеног у Жичи)
 Молитва за спасење од страха, Св. Николаја Жичког и Охридског
 Молитва за оне који нас мрзе и гоне, Св. Нифона Константијанског
 Молитва у невољи од зависти и мржње, Св. Стефана Првовенчаног
 Молитва за врлине, Св. Нифона Константијанског
 Молитва Ипостасном Логосу Очевом, Св. Калиста Ангеликудиса
 Акатист Благовештењски Пресветој Богородици
 Акатист Богородици Тројеручици игуманији хиландарској
 Акатист Господу Исусу Христу
 Стихира Св. Касијане: Господе, жена која је у многе грехе пала
 Стихира на изношењу Плаштанице: Тебе, Који се одеваш Светлошћу као хаљином
 Статије, избор
 Пасхалне стихире
 Слово на Пасху Св. Јована Златоуста
 Молитва за Српски народ Св. Николаја Жичког и Охридског
 Молитва Св. Сави Српском, Св. Оца Јустина Ћелијског
 Молитва за спас народа од насртаја непријатеља Православља, Св. Николаја Жичког
 Славословна молитва, Св. Исака Сирина
 Славословна молитва Светој Тројици, Св. Јована Златоуста
 Молитва славословља и посвећења Богу, Св. Јефрема Сирина
 Славословна молитва Светогораца на прослављењу Св. Симеона мироточењем
 Славословна молитва Светог Саве на прослављењу Св. Симеона мироточењем
 Васкрсни Тропари и Догматици.
 Тропари: Св. Силуану Атонском, Св. Стефану Првовенчаном, Покрову Пресвете Богородице, Св. Петру Цетињском, Св. Краљу Милутину, Св. Јелени Немањић (Анжујској), Св. Нектарију Егинском, Св. Стефану Дечанском, Св. Јакову Евијском, Св. Алипију Столпнику, Св. Порфирију Кавсокаливиту, Св. Сави Освећеном, Св. Игњатију Богоносцу (Окрилаћен божанском љубављу), Обрезању Господњем, Св. Серафиму Саровском, Св. Сави и Симеону заједнички, Св. Ксенији Петроградској, Св. Три Јерарха (Три највећа светила), Св. Фотију Цариградском, Св. Симеону  Мироточивом, Св. Никанору Хиландарцу, Св. Јефрему Катунакијском, Св. Николају Жичком и Охридском, Св. Симеону Новом Богослову, Живоносном Источнику, Св. Јоасафу Метеорском, Св. Василију Острошком, Св. Кирилу и Методију (Апостолску ревност показавши), Св. Цару Константину, Св. Јустину Ћелијском, Св. Лазару Косовском, Св. Новомученицима Српским, Св. Стефану и Харитону Косовскометохијским, Св. Анастасији Српској, Св. Оцима Атонским, Св. Софронију Есекском, Св. Пајсију Светогорцу, Св. Атанасију Атонском, Св. Сергију Радоњешком, Икони Пресвете Богородице Тројеручице, Св. Деспоту Стефану Високом, Св. Јосифу Исихасти и Сабору Св. Српских Просветитеља и Учитеља.

mitropolija.com