Рашидов је саопштио да ће Недјеља монголске културе у Бугарској и Недјеља бугарске кулутре у Монголији, које су планиране за крај ове и почетак следеће године, бити први корак у реализицији програма, који такође укључује у себе и организацију умјетничких изложби, музичких фестивала, концерата и других манифестација.

Извор: РАДИО СВЕТИГОРА

Овим поводом огласио се епископ Ангелос, члан Синода Коптске цркве и патријаршијски егзарх при Коптском богословском факултету у британском граду Стивениџ.

„Приликом оцјењивања актуелних догађаја везаних за филм Невиност муслимана и наводне умијешаности ”Копта хришћана”, неопходно је направити јасну дистинкцију између огромне већине Копта хришћана и занемарљиве мањине која је одлучила да провокативним и увредљивим средствима промовише политичке планове. Копти хришћани у Египту познати су у свим црквама и свим вјероисповијестима као миран народ који је вјековима био подвргнут прогонима и који никада није узвраћао на било који начин којим би увриједио или унизио другу вјеру или заједницу.

Као најбројнија хришћанска заједница на Блиском Истоку, Копти су вјековима мирно живјели са муслиманском браћом. Упркос континуираним нападима вјерских екстремиста на цркве и заједнице, они и даље живе поруку љубави, праштања, мира и толеранције.

У овом и сличним случајевима, индивидуе и групе имају право да на одговоран начин протестују против понашања које вријеђа оно што им је свето. Ипак, како ови протести почињу да измичу контроли, мора се разумијети да се у Египту, региону и шире, оваквим агресивним и насилним понашањем угрожава само репутација локалног становништва и заједница, и држава.

У региону који пролази кроз промјене и који се нада да ће заштити права свих, наравно да се не може дозволити да било ко унижава или вријеђа другу вјеру, било да је то филм који се тренутно налази у центру пажње или радикални исламски свештенослужитељ који је на јавном тргу у Каиру спалио и попљувао Свето Писмо.

Схватајући да ће између вјерских заједница увијек бити размимоилажења по питању вјере, морамо се сложити да комуникације, разговори, дебате, дијалози, чак и протести, увијек морају бити спровођени у миру и поштовању, чиме ће се сачувати добробит свих и хармонија заједница.

Молимо се за мир у овом времену искушења и исцјељење оних који су претрпјели страдање, бол или увреду било које врсте. Посебно се молимо за упокојење оних који су изгубили животе и утјеху њиховим породицама и њиховим ближњима.“

Извор

У оквиру петодневне посете Патријарх је обишао гробове својих сународника који су сахрањени на Гробљу за странце у граду Хакодате. Испред спомен-крста који је био постављен у централном делу руског гробља, Његова светост одслужио је парастос упокојенима, након чега је освештао крст.

Поред тога, патријарх је одслужио и Свету литургију у токијској саборној цркви Николај-до, посвећеној Васкрсењу Господњем. Ова црква је уједно и главни православни храм у Јапану. Посета поглавара РПЦ Јапану уприличена је поводом стогодишњице упокојења оснивача Јапанске православне цркве, светог равноапостолног архиепископа Николаја, у чију част је и названа ова црква.

Извор: Руска реч

Пре три године је формирано Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци. У чему је улога oвога сабрања?

– Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци, формирано на основу одлуке Четврте Предсаборске свеправославне конференције у Шамбезију (6–13. јуна 2009. године), на којој је донет и Правилник о раду Епископских сабрања дијаспоре, велика је и значајна установа за сав православни свет. Посебно је важна за тзв. дијаспору која је задуго била мисионарско подручје, које у еклисиолошком смислу „трпи“, јер су у њој културне и етничке разлике постале основ за стварање заједница предвођених различитим епископима. Tо је неприхватљив и опасан феномен који се неповољно рефлектује на црквену, друштвену и културну стварност. Америка је земља која вапи за Православљем јер је у њој онтолошко питање потиснуто. Стога једино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота. То и јесте примарна мисија новоформираног Сабрања Православних Епископа.

На који начин се манифестује рад и делатност овог новог еклисијалног тела?

– Ово Сабрање – нека врста будућег Архијерејског Сабора на овом простору, који, наравно, не може бити озваничен пре будућег Светог и Великог сабора Православне Цркве – формирано је са циљем да доведе до јединства које поштује разлике али одбацује поделе. Оно такође треба да јача и утврђује епископоцентрично јединство свих православних. А онај епископ који, како је неко умесно приметио, не може у себи да превазиђе етничке и културне разлике постаје служитељ пре раздеобе неголи јединства. Древна Црква је у пракси установила не племенско-крвни или етнофилетистички него географски принцип: нема значаја ко си, него где си, тј. где припадаш као Црква. Православље има савршену еклисиологију, и довољно је само да је примењује у пракси.

Као координатор за тринаест одбора Сабрања, можете ли нам рећи нешто више о организацији, начину функционисања, циљу и досадашњим резултатима овог тела?

– Бити координатор тринаест одбора Епископског сабрања (сваки има за чланове и до пет епископа, као и десетак свештеника и лаика), а то је улога коју ми је поверило само Сабрање на челу са првостојатељем Архиепископом Димитријем 2010. године, значи најпре помагати председавајућима одбора у организовању рада сваког од тих одбора како би се што ефикасније припремио рад Сабрања. Одбори су место где се интензивније одвија рад Сабрања између два саборска заседања, а ове године одбори су по први пут одржали своје појединачне седнице, што је од крупног значаја за остваривање задатака који чекају Цркву. Српски епископи су такође чланови појединих одбора, па тако Епископ Митрофан дела у оквиру комисије за Цркву и друштво, а Епископ Лонгин у комисији за монашке заједнице. Поред поменута два, ту су још и одбори: за канонска питања, за војне свештенике, за пастирску праксу, за канонско-регионално планирање, за екуменске односе, за теолошко образовање, за Литургију, за финансијска и правна питања, за омладину и за свештеничка питања. Овај последњи, тринаести одбор ускоро ће изаћи са упутствима по питању рукоположења, постављења и премештаја свештеника унутар сваке јурисдикције, наравно у духу древног канонског предања прилагођеног савременим потребама и изазовима. Јединство са васељенским Православљем је такво да, према речима једног српског Епископа, без њега нема благодатног црквеног живота, нешто чега нису свесне исполитизоване структуре, на пример, у БЈР Македонији.

Прошле године прославили сте деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије. Колико Црква помаже нашем народу да очува и негује православну духовност и свој народни идентитет?

– Прослава деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије обележена је у Лос Анђелесу, уз присуство више епископа, од којих су двојица из српскога рода. Овај значајан догађај нераскидиво је повезан са стварношћу српског исељеништва у Америци које датира из првих деценија деветнаестога века а које траје и данас. Ову историју је обележило неколико значајних личности од којих бих поменуо о. Севастијана Дабовића, епископе Николаја Жичког и Мардарија Ускоковића и научника Михаила Пупина.

Након Вашег доласка и постављења у Западно-америчку епархију прошло је шест година. Којом брзином и у којој мери се обнавља духовност и лутургијска свест код наших сународника у западној Америци?

– Западноамеричка епархија, ако се као груби мозаик погледа изблиза – ту је „само“ четрдесетак парохија-литургијских заједница – оставља непотпунији утисак од погледа издалека, који боље може помоћи у сагледавању реалности тог „хорохроноса“. Она се пружа на огромном простору који се може савладати понајвише захваљујући савременим средствима саобраћања, па сте данас са верним народом у Сакраменту, међу калифорнијским пределима и виноградима, сутра у Фрезну, близу хиљадулетних дивовских секвоја, а јуче сте прелетели пустињу Аризоне и Велики кањон да бисте посетили причаснике у Финиксу и Денверу. За то време сте са саговорницима могли разговарати о неизвесној будућности, с погледом на облакодере Сан Франциска, осећајући снагу ветра који доминира тим градом. Следеће недеље вас очекују Стеновите планине Монтане и Ајдахоа, само да бисте касније видели да оне нису у снажном контрасту са океаном у Сан Дијегу, него да са Орегонским шумама и кишама Сијетла говоре о благослову Божијег простора. У летњим месецима посећујемо парохијане, монахе и… медведе, на удаљеној Аљасци, а у зимским се дружимо са нашом маленом српском заједницом Светог Лазара Косовског на Хавајима. У свему томе, дух захвалности према нашим знаним и незнаним доброчинитељима на овом тлу не сме да нас напусти.

Истицали сте да задатак Цркве на северноамеричком простору није толико у томе да негује језик, фолклор и обичаје, колико да своје чланове утемељи у Литургији. Да ли се то чини у довољној мери с обзиром на то да наше парохије и манастири у дијаспори често више личе на етничке клубове?

– Та два приступа се не искључују, али се морају знати приоритети. Кроз драматичну историју српског народа, Црква је у различитијим околностима најзаслужнија била за очување идентитета, посебно у временима када није било других институција које би тај идентитет сачувале. Отуда често преовладава поимање Српске Православне Цркве као националне институције што, признаћете, не одговара Јеванђељу. Не може нам национални романтизам, који нам је узгред говорећи Европа извезла, бити најужа специјалност; тај трагичан превид по коме Црква окупља само на националној линији мора да престане јер је патриотизам, на жалост, веома кварљива роба.

На који начин је могуће превазићи тај „превид“?

– Наравно, верска пракса код нас подразумева и много различитих и веома маштовитих обичаја који су изникли из духовности. Ипак, многи верници посвећују знатно више пажње обичајној и фолклорној страни него што се труде да схвате и ухвате богослужбени ритам Цркве. Црква је та која усмерава ка истинском фокусу нетрулежног постојања, јер преводи из смрти у Живот. Како нас уче Светитељи, хришћанин је онај који све што се збива проверава Крајем, Царством мерећи историју, а не обратно. Не бори се за импресије привременог карактера. Срећом, српске парохије на северноамеричком континенту се ослобађају наслеђа „клупског“ приступа, па су у последњих шест-седам година укинуте коцкарнице у виду тзв. „бинга“, најпре на западној обали, а полако су следиле пример и остале. Предстоји васпостављање литургијског типика као превасходног задатка, али ништа не може аутоматски донети напредак.

Потребан је труд и одговорност свих, а посебно епископа и његовог свештенства, у откривању те литургијске димензије постојања кроз катихезу својих парохијана. Да будем конкретнији: подједнако су од живота отуђени један бизнисмен који бесомучно јури за материјалном славом и добити на Менхетну и неки православни свештеник који док седи у друштву загледа у свој мобилни телефон или се буса у прса својим патриотизмом.

Да ли су наша Црква и јерархија ушли у стваралачки дијалог са глобализмом као „постмодерним интегризмом“?

– Мислим да истинска Црква једино и може тај дијалог да води, а јерархија у њему учествује пропорционално својој верности Истини Цркве. Бојазан од дијалога је одлика медиокритета и ускоплеменске свести.Сигурно да се дијалог не води ради дијалога, а једини који тако поступају су већина „талентованих“ политичара и демагога, којих, признајем, има и међу јерархијом. Поред тога, често наглашена вербална тежња за дијалогом код појединаца можда више служи као покриће за скривене психолошке комплексе. Црква се, поготово не данас, не сме ослањати на окоштале структуре власти, него на делотворност парохија као харизматичких заједница са свештеницима спремним на жртву, а такве видим међу млађима.

Реците нам нешто о томе каква је будућност Православља у Мексику, где сте боравили у првој канонско-пастирској посети?

– Мексико је традиционална римокатоличка земља, а православни житељи имају три епископа. Укупан број православних у овој вишемилионској земљи није сасвим познат али се рачуна да их има до педесет хиљада. Ипак, Православље може ненаметљивим присуством да функционише као со и квасац у тој земљи са историјом старом преко двадесет хиљада година. Добротом Владике Алеха, имали смо два литургијска сабрања у саборној цркви Вазнесења Господњег. Он је диван човек и епископ кога краси смирење, љубав и пажња према ближњима, а око себе има млађе свештенике Мексиканце.

Сваке године на имању у Џексону одржава се Дечији камп, који траје месец дана, а похађа га преко три стотине деце. Можете ли нам изнети ваше импресије о кампу, полазницима и активностима?

– Само присуство деце на том простору, типичном за некадашњу Калифорнију, јесте добра прилика за православно саборовање. Нема мобилних телефона, интернета, телевизора, а уместо тога влада дружење, солидарност, богослужење, дељење времена и простора… Свештеници, у то сам се лично уверио и недавно, воде изузетно жив дијалог са младима о најактуелнијим питањима која интересују млада бића: слобода, љубав, жртва, полност, покајање, заједница, развијање личности… Задивљен сам интересовањем младих за подвиг и врлину, искрену веру и саможртвену љубав, за питања егоцентризма и грамзивости, привезаности за овај свет и трагања за смислом. Недавно сам са њима планинарио неколико миља до Сребрног језера и назад, у врло занимљивом и отвореном разговору пуном духа и живости.

У којим активностима организујете харитативни рад? Можемо ли бити задовољни делима милосрђа унутар црквене заједнице, на који начин унапредити дух солидарности, служења ближњем, пожртвованости, задужбинарства?

– Ако се ико може похвалити доброчинствима, што би по по себи био својеврсни јеванђелски оксиморон, то би били наши људи у дијаспори. Многе наше парохије „продужавају“ своју Литургију на трпезе за бескућнике, а у томе се посебно истичу наше америчке заједнице. Поред тога, рецимо, недавно је наша Епархија организовала помоћ за обнову Манастира Хиландара, а надам се да ће ускоро кренути и посебна акција за помоћ српској деци са Косова и Метохије.

————————–

Живот Цркве на западноамеричкој обали у знаку је свеправославног саборног окупљања, услед чега је настала предивна визија Богородице као Заштитнице града Лос Анђелеса (слике 1, 2 и 3; прави назив: Segnora Noestra Regna de Los Angeles) и свег Запада, која стојећи изнад Града, покровитељски благосиља окупљени Народ са Епископима и Свештеницима. Композиција укључује многе детаље из живота обале Пацифика, као и детаље природних лепота. Прву такву икону је насликала Монахиња Магдалина из Грачанице на Косову, а друга је дошла као поклон Манастира Ормилије на Халкидици из Грчке. Тропар Богородици спевао је Епископ Атанасије, умировљени Херцеговачки.

НИЈЕДНА држава, од Вардара па до Триглава, Српској православној цркви није вратила имовину одузету после Другог светског рата. У имовини коју потражује од земаља насталих распадом Југославије, а чија се вредност мери милионима евра, налазе се стотине станова, пословне зграде, као и хиљаде хектара шума и њива. На овом земљишту данас су стамбени блокови, путеви, спортски и други објекти, што под велики знак питања доводи враћање ове имовине старом власнику.

Српска православна црква никада није направила јединствену процену одузетих добара, па се о њеној тржишној цени само нагађа. Готово све бивше братске републике одуговлаче са процесом реституције, а велики део ове имовине у међувремену је прешао у приватне руке. Макар на папиру, у реституцији су најдаље одмакле Србија и Хрватска, мада је враћен само мали део имовине. Реституција је од старих власника у Црној Гори и БиХ још увек налик - лепом сну.

Када би држава вратила национализовану имовину само београдској Патријаршији, СПЦ би постала богатија за 60 стамбено-пословних зграда са више од 200 станова на најбољим локацијама у Београду. Патријаршија потражује и више од 15.000 хектара шумског земљишта у околини Београда.

Према подацима српске Дирекције за реституцију, Српска црква потражује 73.150 хектара земљишта - углавном ораница и шума. Тражи и 451 пословни објекат, чија је укупна површина 135.558 квадрата. СПЦ има и документацију на основу које захтева враћање 696 стамбених објеката, површине 55.816 квадрата, али и 83 гробља. Појединачно, држава највише дугује епархијама бачкој, сремској и шумадијској.

ПОД АЛПИМА НАЈМАЊЕ ДУГУЈУ НАЈМАЊЕ проблема са одузетом имовином СПЦ има у Словенији. Српској цркви под Алпима одузета су само две парцеле у Цељу и Марибору, на којима су до немачке окупације биле цркве.

- Плац у Марибору, међутим, није ни био укњижен на цркву. Црквиште у Цељу јесте и оно нам није враћено - каже протојереј Перан Бошковић, задужен за живот СПЦ у Словенији.

Хрватска последњих година постепено враћа одузету имовину, али веома споро и то углавном добра мање вредности. СПЦ у овој земљи има тапије на 700 хектара земље, највише у Епархији осечко-пољској и барањској, 2.300 хектара шума, највише у епархијама горњокарловачкој и славонској, 17 зграда, 27 парохијских домова и црквишта...

- Имамо власничке листове на хотел “Банија” у Петрињи, Ђачки дом и Хигијенски завод у Карловцу, Музичку школу “Јосиф Руњанин” у Винковцима, Српски дом у Вуковару, али и више објеката у Даљу, Дарувару, Шибенику и другим градовима - набраја загребачки парох Александар Обрадовић. - У самом центру Загреба потражујемо четири стамбено-пословне зграде са око 40 станова.

За разлику од Хрватске, где постоји закон о реституцији имовине, Црна Гора овај пропис још нема. А црквено је било и земљиште на коме се данас налази стадион подгоричке Будућности, градско гробље “Чепурци”, али и Његошева Биљарда на Цетињу, где је радила Богословија. Хиљаде хектара одузетих шума, пашњака и њива, припадале су манастирима, а највише поседа одузето је Острогу.

- Власт ради на обесмишљавању процеса реституције, јер је реч о великој и веома вредној имовини - каже протојереј Велибор Џомић из Правног савета Митрополије црногорско-приморске. - Било је неколико покушаја да се донесе овакав пропис, али до данас ништа кључно није урађено. Митрополија и епархије будимљанско-никшићка и милешевска поднеле су држави 129 доказа о одузетој имовини, уз напомену да постоји и отета имовина без икаквог правног акта.

САМО СРПСКО ПОД КЉУЧЕМ ВРАЋАЊЕ имовине било је и једна од тема разматраних током посете патријарха Иринеја Митрополији дабробосанској.

- Поштено би било да нам држава врати зграду Богословије, јер је Исламској заједници још седамдесетих година враћен Факултет исламских наука. Католици су успели да откупе своју богословију, а само наша је под кључем - кажу у Митрополији у Сарајеву.

Џомић наводи да је црквена имовина често предмет приватизације. На то је више пута указивао и которски бискуп, који је тражио заштиту ових добара, али без успеха.

Враћање одузете имовине ништа боље се не одвија ни у Босни и Херцеговини. Закон о реституцији са оне стране Дрине не постоји, па готово да не постоји шанса да СПЦ поново газдује својим добрима.

- Највећи нам је проблем што већ годинама не можемо да вратимо власништво над зградом Богословије у Сарајеву - каже ђакон Митар Танасић из Сарајева. - Потражујемо и око 60 станова, који су, у међувремену, откупљени и чији корисници данас имају својину над њима.

На списку потраживања Митрополије дабробосанске је и изузетно вредно земљиште на Миљацки. На Кошеву су на црквеном земљишту изграђени спортски објекти и вијадукт, а и градско гробље је на простору на који тапију има СПЦ.

Извор: Новости

Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова, у близини града Калуге, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом”. А Евдокија – тако се зваше она друга, сујетна и брбљива – не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу, сквржи се целим телом, ослепи и онеми, и почне бацати пену на уста.

Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком, и рекне им још да позову свештеника, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом, па ће оздравити. Када ово би учињено, Евдокија оздрави, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги, где се и данас находи и чудодејствује.

Извор

Хапшењу пастора претходило је његово обраћања властима у коме је оспоравао закон провинције Гиљан, по коме су сва школска дјеца, укључујући и хришћане, обавезна да изучавају Куран. 22. септембра 2010. Ирански суд га је осудио на смртну казну.

Надархани је уложио жалбу пред Врховним судом Ирана. У јуну 2011. суд је одложио извршење казне, и послао његов случај у Гиљан на разматрање. Судбина пастора била је у рукама иранског врховног вође Ајатаола Хаменеија.

Овај случај привукао је велику међународну пажњу. Сабрано је више од милион потписа у знак подршке пастору. Патријарх московски и све Русије Кирил се у септембру 2011. обратио Ајатола Хаменеију са молбом да помилује пастора, а Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, упутио је писмо са истом молбом предсједнику Исламске Републике Иран, Махмуду Ахмадинеџаду.

Митрополит Иларион је 26. јуна 2012. поново покренуо ово питање током сусрета са Ајатолом Мохамедом Али Тасхиријем, генералним секретаром Свјетског форума за зближавање исламских мазхаба, који је учествовао у засиједању Мјешовите руско-иранске комисије за дијалог православље-ислам у Москви. „Знамо да Надарханијева судбина сада зависи од врховног вође земље Ајатола Хамеинеија, који ће донијети званичну пресуду“, казао је Митрополит Иларион. Ајатола Мохамед Али Тасхири је том приликом Митрополиту Илариону пружио увјерење да ће, по повратку у Иран, Ајатола Хаменеију пренијети молбу Руске православне цркве.

Извор

Богословија Светог Саве - најстарија школа у Београду

Наредне године школа је угашена због пропасти Првог српског устанка, али је поново оживела 1836. године залагањем и трудом Митрополита Петра Јовановића. Ректор Богословије Светог Саве, прота Драган Протић за Радио Слово љубве говори о почетку школске године, богослужбеном животу у школи, наставном кадру, условима учења, али и о традицији и значају ове школске установе.

• Извештај Радија Слово љубве
  

Извор

Отац Серафим, који је био један од оснивача ове обитељи, познат је широм православног свијета по својим бројним списима, као и по свједочанству православне вјере, које је пружио својим животом.

Свету Литургију на гробу о. Сертафима служио је првојерарх Руске заграничне цркве, Митрополит Иларион, уз саслужење Епископа Данила из Бугарске православне цркве, архимандрита Луке, настојатеља Манастира Дајбабе у Митрополији црногорско-приморској, и више свештенослужитеља Руске заграничне цркве.

У служби је учествовало и око 200 поклоника из разних крајева Сједињених Америчких Држава.

Након Литургије, они који су лично познавали о. Серафима подијелили су своје успомене. Митрополит Иларион се присјетио како је као тинејџер први пут имао у рукама часопис „Православна ријеч“, који су покренули о. Серафим и његов сабрат, о. Герман. Говорио је, такође, и о сусретима са о. Серафимом у Платини и њиховој преписци.

Извор

Највећи је изазов видјети Христа у свему

Ваше Високопреосвештенство, као предсједник друштва „Пријатељи Свете Горе“, можете ли нам рећи неколико ријечи о улози и значају Атонске духовности у Уједињеном Краљевству и у Западном свијету уопште?

Прва ствар коју треба имати на уму је да је Атонско монаштво нешто универзално. Оно припада целокупној Православној Цркви. Наравно, већи дио светогорских манастира припада грчкој традицији, али Атос никада није био искључиво јелински. Као што знамо ту су Руски, Бугарски, и изнад свега Српски манастири на Светој Гори. У византијско доба, постојао је чак и латински манастир на гори Атонској, са монасима који су употребљавали латински језик у богослужењима. На овај начин, за нас, православне на Западу, Атос је такође центар – универзални центар, који привлачи представљајући највише идеале православне монашке молитве и духовности.

Друштво „Пријатељи Свете Горе“, су под патронаом Њ. К. В. Принца од Велса. Можете ли нам пружити дубљи увид у улогу Принца Чарлса и у улогу Њ. В. у процесу обнове манастира Хиландар, што је врло позитивно пропраћено у нашој јавности.

Принц Чарлс је дубоко заинтересован за традиционалну духовност и традиционалну уметност. Брине се да вриједности из прошлости не буду заборављене. Такође се стара да ове вриједности не треба посматрати само као нешто теоретско, оне су увијек имале свој практични, материјални, спољашњи израз кроз умјетничка дјела и због тога, предањској умјетности придаје велики значај. Постоји чак и Принчева школа предањске умјетности, коју је основао у Лондону, те су његови интереси везани за „Пријатеље Свете Горе Атонске“ дио веће цјелине. Он је дубоко забринут за спасавање од заборава предањског погледа на свијет, везе између Бога, људских бића и свијета природе у овом времену материјализма.

Ви сте предсједник Англиканско-Православног Богословског дијалога. Добри односи Англиканске и Српске Православне Цркве датирају још из прве половине XX вијека. Пријатељство Светог Владике Николаја и бискупа Џорџа Бела је можда најпознатији плод ових односа. Можете ли нам рећи нешто више о историји овог дијалога, његовом садашњем стању, о ономе што је заједничко Православнима и Англиканцима, као и о највећим препрекама на обје стране.

Да, сасвим сте у праву када наглашавате да контакти између Православне Цркве и Англиканске заједнице нису нова ствар. Имају коријене који сежу чак до XVII века. И веома ми је драго да сте поменули преписку између Светог Владике Николаја Велимировића, и бискупа Џорџа Бела, такође особе светог и побожног живота. Ова преписка је објављена на енглеском језику, и она показује да је дубоко духовно пријатељство могуће упркос подјелама разних народа, упркос подјелама између хришћана, као што је и био случај са ова два велика човјека. У прошлости, Англиканска црква је пружила значајне услуге православнима. У Британији, у вријеме Другог свјетског рата и послије, Англиканци су многе своје храмове ставили на располагање православнима, у вријеме када су православни дошли у Енглеску без материјалне подршке, Англиканци су им помогли. Ми православни не треба то да заборавимо и треба да останемо захвални. Тако је и садашњи дијалог важан и позитиван израз нашег дуготрајног пријатељства. У својој основи, то је богословски дијалог, стога се старамо да боље разумијемо доктринарну позицију наше двије Цркве. Не можемо ни замислити да ће овај дијалог убрзо уродити плодом пуног општења. Постоје многе разлике између наше двије Цркве. У оквиру Англиканске заједнице постоје многе варијанте доктринарног разумијевања. Ми православни имамо много симпатија за „Високу Цркву“, такозване Англо-Католике. Многи од њих су врло блиски Православној Цркви. Међутим, постоје и друге тенденције у Англиканизму. Ту је еванђелистичко-протестанска тенденција, такође постоји и либерална тенденција, тако да није лако православнима да се уједине са свим Англиканцима, али кроз садашњи дијалог можемо боље да разумијемо у шта Англиканци вјерују, али такође, ми православни, кроз сусрете са Англиканцима, кроз одговарања на њихова питања, можемо боље да разумијемо и сами себе. Исувише често, наше православно Предање, за нас остаје скривено благо. Не знамо тачно ко смо, али кроз сусрете са другима, кроз давање одговора, можемо да узрастамо као православни у самоспознаји.

Најобимнији Ваш рад је превод богослужбених текстова на енглески језик. Преводилачка активност, како библијских тако и богослужбених текстова, са грчког, јеврејског и црквенословенског језика је веома жива у нашој Цркви. Можете ли нам рећи о својим погледима на преводе светих списа уопште, као и о употреби новијих, либералних форми и старијих, конзервативних форми језика итд.

Да, прво, постоји озбиљна пастирска потреба да се православни богослужбени текстови преведу на енглески језик. Млади људи, дјеца Срба, Грка, Руса или Румуна, млади људи који су одрасли у Британији имају само врло несавршено знање језика из својих отаџбина, те морамо имати преводе на енглески. Прво, поставља се питање коју врсту енглеског језика ћемо користити. На преводима на којима сам ја радио у сарадњи са покојном мати Маријом из руског манастира Бјусеонот (Француска), која је била Енглескиња, радили смо на основу онога што би се могло назвати традиционалним енглеским језиком, што значи, у основи, литургијски језик XVI и XVII вијека, који је у употреби у Англиканској цркви од тог времена. Почели смо са преводима прије више од четрдесет година. Данас многи дају предност употреби савременијег енглеског језика, не потпуно колоквијалног, достојанственог, али савременог. Мати Марија и ја смо васпитани да се молимо Богу овом старијом формом енглеског језика. Обоје смо вјеровали да ће литургијски енглески језик из XVII бити у потпуности разумљив људима данашњице, и такође смо вјеровали да је то благо које не би требало предати забораву. Неки људи се са нама слажу, а неки се не слажу, али ми смо морали да преводимо на начин близак нама. Ако ћете да радите преводе литургијских текстова, неколико ствари је врло важно имати на уму. Прије свега, превод мора бити вјеран оригиналу, стога је јако важно да је преводилац детаљно упознат прво са Септуагинтом, грчким Старим завјетом, који су користили Оци, јер литургијски текстови су блиско повезани са тим. Друго, важно је да преводилац буде упознат са дјелима отаца, са патристичким богословљем. Али је такође важно, не само да превод буде тачан, него, колико је то у нашој моћи, да буде пјеснички и лијеп. За словенске народе, на срећу, Ћирило и Методије и њихови ученици, имали су способност да преводе на словенски језик не само вјерно оригиналу, него да истакну љепоту божанствене службе. Ми енглески преводиоци морамо покушати да их имитирамо, да начинимо нешто вјерно, да, али такоће нешто лијепо што може да се чита наглас и да буде пјевљиво, да би се уклопило у традиционално православно појање. Све то је поприлично тешко. Оно што смо урадили мати Марија и ја није ништа друго до почетак. Надам се да ће други наставити даље.

Како видите перспективе које чекају Православну Цркву с обзиром на све веће изазове свијета који се мијења. Може ли свијет сагледати Православну Цркву као Једину (Праву) Цркву, не само као пуки национални доживљај Вјере? На које изазове савременог свијета би православни хришћанин требало највише да обрати пажњу?

Сасвим сте у праву када наглашавате да је Православље – Црква. То је саборна, универзална Црква Христа на земљи. Поштујемо друга хришћанска тијела, али вјерујемо да је Православна црква једина истинита Црква Христа на земљи. Не због наших сопствених врлина, јер смо грешници, него због Божије благодати, и не смијемо то да заборавимо. Етнички елемент у Православљу, различите националне традиције, српске, грчке, румунске, руске, грузијске су јако драгоцјене, али оне не смију помутити темељни, васељенски и саборни елемент православне истине. Ми нисмо овдје као група етничких асоцијација, ми смо Христова Црква на земљи, те ово треба да имамо на уму. Сачувати све што је добро у начој народној традицији, али никада не треба дозволити да етнички елемент помути саборно јединство Црке. Могли бисмо употребити аналогију са чашом воде. Вода у чаши је животодавна истина Православља. Чаша која држи воду представља националне посебности које нас држе заједно. Да бисмо попили воду, потребна је помоћ чаше, али чаша мора бити прозирна, а не непрозирна. Морамо имати могућност да сагледамо истину Православља кроз чашу, и не смијемо да заборавимо да је пијење воде оно што је важно а не сама чаша.

Највећи изазов кроз цјелокупно Западно друштво је присуство дубоко секуларног погледа на свијет. Сасвим сигурно, у Британији, у Западној Европи, у Сјеверној Америци, велика већина људи је изгубила осећај непосредног присуства Бога у свијету. Наравно, многи људи још увијек иду у цркву, али немају интегрисан поглед на свијет гдје Христос улази у сваки аспект свакодневног живота. Религија је гурнута у запећак, нешто што радимо сат или два у недјељу и онда настављамо са нашим животом. Али присјетимо се да је Хришћанин онај који гдје год да погледа види Христа и радује се у Њему, тако да је највећи изазов видјети Христа свугдје, видјети све ствари у Богу и Бога у свим стварима, поништити раздвајање на светотајинско и свјетско. Све ствари могу бити свете, присуство Светог Духа може се наћи свуда. Ово је највећи изазов модерног свијета, одупријети се раздвајању на сакрално и секуларно. Одупријети се тенденцији да се хришћанство изолује у малени угао. Сагледати да Христос улази у сваки аспект нашег живота.

Ваша дјела су добро позната и проучавана у нашим богословским круговима. Шта тренутно окупира Вашу научну пажњу.

Прво, са другима радим на Светом Серафиму Саровском, руском светитељу универзалног значаја, који је вољен у цијелој Православној Цркви и ван ње. Припремали смо енглески превод главног дјела у вези са Светим Серафимом са насловом: „Љетопис Серафимо-Дивјејевског манастира“. Не знам је ли преведено на српски језик, објављено је на руском језику 1994. године и сада припремамо интегрални превод на енглески, 850 страница, и управо прије него што сам пошао у Србију, припремао сам увод за ову књигу. Ово би био примарни извор о Светом Серафиму, све потоње биографије се заснивају на овом тексту, боље је имати оригинални текст него парафразе или избор текстова.

То је први задатак, а други задатак на којем радим је завршавање превода Добротољубља. Различити људи, укључујући и мене, преводимо Добротољубље већ 30 година. Објавили смо 4 тома, преостаје 5. том. Моји сарадници су преминули, и сада ја морам да радим на послу који су они започели и да се надам да ћу га привести крају.

Трећи задатак преда мном је књига о Светој Литургији која је дјелимично написана, о значењу Евхаристијске жртве. Ипак, имам 78 година и можда нећу још дуго живјети па је ово сасвим довољно да ме забавља за сада.

Посјећивали сте Црну Гору раније. Видите ли неке промјене у односу на Ваше претходне посјете?

Видим значајне промјене, охрабрујуће промјене. У Србију и Црну Гору сам први пут дошао 1970. године. У то вријеме, морам признати, да је утицај комунизма био врло очигледан у друштву. Сјећам се да сам дошао на Цетиње, на празник Рођења Пресвете Богородице 8/21. септембра. Отишао сам у главну цркву на Цетињу – у манастир на бденије. Један монах је служио, други је био за пјевницом, још једна старица и ја. Само нас четворо за овај велики празник, у црквеном центру Цркве у Црној Гори. Када сам долазио у скорије вријеме, за вријеме митрополита Амфилохија, затекао сам манастир пун монаха, младих људи, мноштво народа који се моли. Тако да сам видио обнову. Сјећам се како је раније само мали број људи приступао Светом Причешћу. Овога пута, прије 9 дана, на празник Преображења, био сам у Цркви Светог Марка у Београду. Црква је била пуна, скоро сви су приступили Причешћу, ово се не би десило прије 40 година у Српској Цркви. Мислим да је дошло до велике промјене, дјелимично због утицаја о. Јустина Поповића и његових ученика, као што су вл. Атанасије Јевтић, вл. Иринеј Буловић из Новог Сада и такође митрополит Амфилохије и други. Мислим да је ова група епископа произвела велику промјену у Цркви у Србији и Црној Гори. Такође сам примијетио утицај патријарха Павла, којег сам срео – особе предивне једноставности и смиреног карактера, тако да ми се чини да између 1945. и рецимо 1975, када је Црква 30 година патила под комунизмом, али да је последњих 35 година, од 1975. до данас Црква повратила велики дио својих позиција. Један стари свештеник са којим сам разговарао прије неколико година, рекао ми је да је сада боље него тридесетих година – тада смо имали заштиту државе и њену подршку, а сада немамо такву подршку од државе али смо више хришћани. И тако благосиљам Бога због тога и надам се да ће се обнова наставити у народу Србије и Црне Горе.

Енглеска верзија

Извор

Тема на ЖРУ је на линку