Четвртак 27 / 14 / септембар

Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.

Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! - Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана), и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.

Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.

Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.

Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену. Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.

И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: "Овим знаком победићеш". - После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.

Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.

Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола. Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.

Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.

Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа. А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други - цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској - светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.

По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. - Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског на главном тргу градском, а трећи - на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут - седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут - у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.

Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. - За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу - животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: "рука је наша вео ма јака и богови су наши силни", него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. - И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.

И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: "Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите".

Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.

Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.

И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор

Повреда истине

Јасеновац – покушај ревизије историје

Број 1091, Рубрика Поводи

Председник Израелске културне заједнице аустријских Јевреја Оскар Дојч оштро је осудио нови у низу покушаја порицања холокауста. „Хрватска није једина европска држава у којој је евидентан наставак монструозне праксе да се у складу са популистичким потребама доводи у питање постојање најјезивијег геноцида у историји човечанства“, рекао је он за „Политику“. Амбасада Србије у Загребу затражила је званичан став и коментар хрватских власти поводом овог случаја.

Шеф за односе са јавношћу Загребачке надбискупије Звонко Франц нагласио је у телефонском разговору за исти београдски лист да је сваки злочин, посебно геноцид, за осуду. При том је истакао да је надлежност његове надбискупије у овом случају ограничена.

У бечком Центру Симона Визентала истиче се да је широм света у порасту број „покушаја ревизије холокауста“, који се заснивају на покушају да се „парцијалним фактима“ докаже да су патње и број жртава нацистичког „Коначног решења јеврејског питања“ преувеличани. Тако се намеће закључак да је холокауст политички мотивисани мит победника, савезника у Другом светском рату. Посебно оштро саопштење издао је Маргелов институт из Загреба.

Саопштењем се огласио и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић; у њему се каже да се „у Јасеновцу заиста догодио холокауст над Јеврејима, геноцид над Србима и Ромима, те стравични злочини према Хрватима неистомишљеницима режима, припадницима антифашистичког и комунистичког покрета, симпатизерима Народноослободилачког покрета и многим слободољубивим грађанима који су се одупирали усташко-фашистичком режиму“.

Директор јерусалимског Центра Симона Визентала Ефраим Зуроф рекао је да хрватски историчар и римокатолички свештеник Стјепан Разум својим нечувеним изјавама жели да преправи историју Другог светског рата и негира злочине које су починиле усташе.

У саопштењу које је историчар холокауста Ефраим Зуроф, директор центра, потом издао, напомиње се да покушаји поновног писања историје Другог светског рата у Хрватској путем порицања и заташкавања ужасних усташких злочина не могу бити толерисани, а недопустиви су када долазе од истакнутих црквених великодостојника.

„Позивамо руководство Римокатоличке цркве у Хрватској да одмах разреши дужности Стјепана Разума са његовог важног положаја у Црквеном архиву и недвосмислено осуди његове нечувене и срамне коментаре, који не само да су неопростива увреда жртвама Јасеновца, њиховим потомцима и свим поштеним Хрватима, него и настоје да пруже сасвим лажну слику ужасних злочина које су усташе починиле над Србима, хрватским антифашистима, Јеврејима и Ромима током своје крваве владавине у Независној Држави Хрватској. Усташки злочини никада не могу бити избрисани и апологете сличне Павелићу и његовим следбеницима су срамота за демократску Хрватску која тежи да уђе у Европску унију“ – истиче се у саопштењу Центра.

О. С.

--------------------------

ПОРИЦАЊЕ ГЕНОЦИДА И ХОЛОКАУСТА У ЈАСЕНОВЦУ

Најновији случај порицања геноцида и холокауста у Јасеновцу који је недавно узбуркао јавност на подручју бивше Југославије део је ширег покушаја ревизије истине о Другом светском рату, који је за своју носећу институцију имао амерички Институт за ревизију историје. Свој врхунац овај покрет је имао за време суђења британском историчару Дејвид Ирвингу 2000. године, након чије осуде је порицање холокауста почело осетно да јењава. Специфичност бивше Југославије представља то што, са једне стране, јавност није упозната са овим чињеницама те са друге што су веома значајну улогу у ревизионистичком процесу имали хрватска римокатоличка црква и држава.Да није тако, не би било могуће да се пре неколико година у „Гласу Концила“ месецима објављује фељтон са тезом да је покољ у глинској цркви – измишљен или да Стјепан Разум изјављује да је и Јасеновац – мит.

Оно што забрињава, а што се покушава бацити у сенку буком око оваквих изјава каква је Разумова, јесте чињеница да је страдање на подручју бивше Југославије у Другом светском рату веома лоше истражено, те да на истом простору осим београдског Музеја жртава геноцида не постоји ни једна научна институција која се бави овим проблемом. И сам Музеј жртава геноцида је од власти Србије занемарена институција, што је срамота имајући на уму квалитет и изванредну међународну репутацију његовог рада.

Док су остали европски народи неколико година после Другог светског рата донели процене броја жртава а потом основали институције које су неколико деценија истраживале чињенице да би отприлике крајем осамдесетих дошле до коначних процена (број жртава Аушвица је са послератних процена од четири милиона данас сведен на 1,1–1,5 милион, нпр., али било је случајева где су резултати дали веће бројеве од послератних процена), у социјалистичкој Југославији је истраживање жртава било онемогућавано или спутавано, да би Музеј жртава геноцида био формиран тек 1992. године. Парадигматично, глас овог Музеја се не чује у препиркама о бројевима, највише зато што се тамо сматра да је доћи до идентитета једне, до сада непознате жртве, важније од коришћења оскудних ресурса у бесплодне полемике.

Стога, колико год је неморално порицати, манипулисати, умањивати (или увећавати) жртве Другог светског рата, неморално је и прећуткивати да нам умногоме недостају основне истине о њима, и да те истине неће бити све док повиком на ревизионисте између осталог скривамо и сопствени нерад. Када би уместо сваког интервјуа и изјаве по медијима о броју јасеновачких жртава од рата до данас имали по једно име јасеновачке жртве, вероватно би све те полемике биле немогуће јер бисмо знали прецизну и непорециву истину.

+Јован, Епископ липљански,

Координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора

Извор: Православље

Представници Православне цркве и Англиканске заједнице били су посматрачи на сабору који је трајао од 1962. до 1965. године, и на коме је званично прихваћено римокатоличко учешће у екуменском покрету.

По оцјени Патријарха Вартоломеја, овај сабор је „створио позитивне импулсе за јединство хришћана“.

Извор

Рашидов је саопштио да ће Недјеља монголске културе у Бугарској и Недјеља бугарске кулутре у Монголији, које су планиране за крај ове и почетак следеће године, бити први корак у реализицији програма, који такође укључује у себе и организацију умјетничких изложби, музичких фестивала, концерата и других манифестација.

Извор: РАДИО СВЕТИГОРА

Овим поводом огласио се епископ Ангелос, члан Синода Коптске цркве и патријаршијски егзарх при Коптском богословском факултету у британском граду Стивениџ.

„Приликом оцјењивања актуелних догађаја везаних за филм Невиност муслимана и наводне умијешаности ”Копта хришћана”, неопходно је направити јасну дистинкцију између огромне већине Копта хришћана и занемарљиве мањине која је одлучила да провокативним и увредљивим средствима промовише политичке планове. Копти хришћани у Египту познати су у свим црквама и свим вјероисповијестима као миран народ који је вјековима био подвргнут прогонима и који никада није узвраћао на било који начин којим би увриједио или унизио другу вјеру или заједницу.

Као најбројнија хришћанска заједница на Блиском Истоку, Копти су вјековима мирно живјели са муслиманском браћом. Упркос континуираним нападима вјерских екстремиста на цркве и заједнице, они и даље живе поруку љубави, праштања, мира и толеранције.

У овом и сличним случајевима, индивидуе и групе имају право да на одговоран начин протестују против понашања које вријеђа оно што им је свето. Ипак, како ови протести почињу да измичу контроли, мора се разумијети да се у Египту, региону и шире, оваквим агресивним и насилним понашањем угрожава само репутација локалног становништва и заједница, и држава.

У региону који пролази кроз промјене и који се нада да ће заштити права свих, наравно да се не може дозволити да било ко унижава или вријеђа другу вјеру, било да је то филм који се тренутно налази у центру пажње или радикални исламски свештенослужитељ који је на јавном тргу у Каиру спалио и попљувао Свето Писмо.

Схватајући да ће између вјерских заједница увијек бити размимоилажења по питању вјере, морамо се сложити да комуникације, разговори, дебате, дијалози, чак и протести, увијек морају бити спровођени у миру и поштовању, чиме ће се сачувати добробит свих и хармонија заједница.

Молимо се за мир у овом времену искушења и исцјељење оних који су претрпјели страдање, бол или увреду било које врсте. Посебно се молимо за упокојење оних који су изгубили животе и утјеху њиховим породицама и њиховим ближњима.“

Извор

У оквиру петодневне посете Патријарх је обишао гробове својих сународника који су сахрањени на Гробљу за странце у граду Хакодате. Испред спомен-крста који је био постављен у централном делу руског гробља, Његова светост одслужио је парастос упокојенима, након чега је освештао крст.

Поред тога, патријарх је одслужио и Свету литургију у токијској саборној цркви Николај-до, посвећеној Васкрсењу Господњем. Ова црква је уједно и главни православни храм у Јапану. Посета поглавара РПЦ Јапану уприличена је поводом стогодишњице упокојења оснивача Јапанске православне цркве, светог равноапостолног архиепископа Николаја, у чију част је и названа ова црква.

Извор: Руска реч

Пре три године је формирано Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци. У чему је улога oвога сабрања?

– Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци, формирано на основу одлуке Четврте Предсаборске свеправославне конференције у Шамбезију (6–13. јуна 2009. године), на којој је донет и Правилник о раду Епископских сабрања дијаспоре, велика је и значајна установа за сав православни свет. Посебно је важна за тзв. дијаспору која је задуго била мисионарско подручје, које у еклисиолошком смислу „трпи“, јер су у њој културне и етничке разлике постале основ за стварање заједница предвођених различитим епископима. Tо је неприхватљив и опасан феномен који се неповољно рефлектује на црквену, друштвену и културну стварност. Америка је земља која вапи за Православљем јер је у њој онтолошко питање потиснуто. Стога једино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота. То и јесте примарна мисија новоформираног Сабрања Православних Епископа.

На који начин се манифестује рад и делатност овог новог еклисијалног тела?

– Ово Сабрање – нека врста будућег Архијерејског Сабора на овом простору, који, наравно, не може бити озваничен пре будућег Светог и Великог сабора Православне Цркве – формирано је са циљем да доведе до јединства које поштује разлике али одбацује поделе. Оно такође треба да јача и утврђује епископоцентрично јединство свих православних. А онај епископ који, како је неко умесно приметио, не може у себи да превазиђе етничке и културне разлике постаје служитељ пре раздеобе неголи јединства. Древна Црква је у пракси установила не племенско-крвни или етнофилетистички него географски принцип: нема значаја ко си, него где си, тј. где припадаш као Црква. Православље има савршену еклисиологију, и довољно је само да је примењује у пракси.

Као координатор за тринаест одбора Сабрања, можете ли нам рећи нешто више о организацији, начину функционисања, циљу и досадашњим резултатима овог тела?

– Бити координатор тринаест одбора Епископског сабрања (сваки има за чланове и до пет епископа, као и десетак свештеника и лаика), а то је улога коју ми је поверило само Сабрање на челу са првостојатељем Архиепископом Димитријем 2010. године, значи најпре помагати председавајућима одбора у организовању рада сваког од тих одбора како би се што ефикасније припремио рад Сабрања. Одбори су место где се интензивније одвија рад Сабрања између два саборска заседања, а ове године одбори су по први пут одржали своје појединачне седнице, што је од крупног значаја за остваривање задатака који чекају Цркву. Српски епископи су такође чланови појединих одбора, па тако Епископ Митрофан дела у оквиру комисије за Цркву и друштво, а Епископ Лонгин у комисији за монашке заједнице. Поред поменута два, ту су још и одбори: за канонска питања, за војне свештенике, за пастирску праксу, за канонско-регионално планирање, за екуменске односе, за теолошко образовање, за Литургију, за финансијска и правна питања, за омладину и за свештеничка питања. Овај последњи, тринаести одбор ускоро ће изаћи са упутствима по питању рукоположења, постављења и премештаја свештеника унутар сваке јурисдикције, наравно у духу древног канонског предања прилагођеног савременим потребама и изазовима. Јединство са васељенским Православљем је такво да, према речима једног српског Епископа, без њега нема благодатног црквеног живота, нешто чега нису свесне исполитизоване структуре, на пример, у БЈР Македонији.

Прошле године прославили сте деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије. Колико Црква помаже нашем народу да очува и негује православну духовност и свој народни идентитет?

– Прослава деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије обележена је у Лос Анђелесу, уз присуство више епископа, од којих су двојица из српскога рода. Овај значајан догађај нераскидиво је повезан са стварношћу српског исељеништва у Америци које датира из првих деценија деветнаестога века а које траје и данас. Ову историју је обележило неколико значајних личности од којих бих поменуо о. Севастијана Дабовића, епископе Николаја Жичког и Мардарија Ускоковића и научника Михаила Пупина.

Након Вашег доласка и постављења у Западно-америчку епархију прошло је шест година. Којом брзином и у којој мери се обнавља духовност и лутургијска свест код наших сународника у западној Америци?

– Западноамеричка епархија, ако се као груби мозаик погледа изблиза – ту је „само“ четрдесетак парохија-литургијских заједница – оставља непотпунији утисак од погледа издалека, који боље може помоћи у сагледавању реалности тог „хорохроноса“. Она се пружа на огромном простору који се може савладати понајвише захваљујући савременим средствима саобраћања, па сте данас са верним народом у Сакраменту, међу калифорнијским пределима и виноградима, сутра у Фрезну, близу хиљадулетних дивовских секвоја, а јуче сте прелетели пустињу Аризоне и Велики кањон да бисте посетили причаснике у Финиксу и Денверу. За то време сте са саговорницима могли разговарати о неизвесној будућности, с погледом на облакодере Сан Франциска, осећајући снагу ветра који доминира тим градом. Следеће недеље вас очекују Стеновите планине Монтане и Ајдахоа, само да бисте касније видели да оне нису у снажном контрасту са океаном у Сан Дијегу, него да са Орегонским шумама и кишама Сијетла говоре о благослову Божијег простора. У летњим месецима посећујемо парохијане, монахе и… медведе, на удаљеној Аљасци, а у зимским се дружимо са нашом маленом српском заједницом Светог Лазара Косовског на Хавајима. У свему томе, дух захвалности према нашим знаним и незнаним доброчинитељима на овом тлу не сме да нас напусти.

Истицали сте да задатак Цркве на северноамеричком простору није толико у томе да негује језик, фолклор и обичаје, колико да своје чланове утемељи у Литургији. Да ли се то чини у довољној мери с обзиром на то да наше парохије и манастири у дијаспори често више личе на етничке клубове?

– Та два приступа се не искључују, али се морају знати приоритети. Кроз драматичну историју српског народа, Црква је у различитијим околностима најзаслужнија била за очување идентитета, посебно у временима када није било других институција које би тај идентитет сачувале. Отуда често преовладава поимање Српске Православне Цркве као националне институције што, признаћете, не одговара Јеванђељу. Не може нам национални романтизам, који нам је узгред говорећи Европа извезла, бити најужа специјалност; тај трагичан превид по коме Црква окупља само на националној линији мора да престане јер је патриотизам, на жалост, веома кварљива роба.

На који начин је могуће превазићи тај „превид“?

– Наравно, верска пракса код нас подразумева и много различитих и веома маштовитих обичаја који су изникли из духовности. Ипак, многи верници посвећују знатно више пажње обичајној и фолклорној страни него што се труде да схвате и ухвате богослужбени ритам Цркве. Црква је та која усмерава ка истинском фокусу нетрулежног постојања, јер преводи из смрти у Живот. Како нас уче Светитељи, хришћанин је онај који све што се збива проверава Крајем, Царством мерећи историју, а не обратно. Не бори се за импресије привременог карактера. Срећом, српске парохије на северноамеричком континенту се ослобађају наслеђа „клупског“ приступа, па су у последњих шест-седам година укинуте коцкарнице у виду тзв. „бинга“, најпре на западној обали, а полако су следиле пример и остале. Предстоји васпостављање литургијског типика као превасходног задатка, али ништа не може аутоматски донети напредак.

Потребан је труд и одговорност свих, а посебно епископа и његовог свештенства, у откривању те литургијске димензије постојања кроз катихезу својих парохијана. Да будем конкретнији: подједнако су од живота отуђени један бизнисмен који бесомучно јури за материјалном славом и добити на Менхетну и неки православни свештеник који док седи у друштву загледа у свој мобилни телефон или се буса у прса својим патриотизмом.

Да ли су наша Црква и јерархија ушли у стваралачки дијалог са глобализмом као „постмодерним интегризмом“?

– Мислим да истинска Црква једино и може тај дијалог да води, а јерархија у њему учествује пропорционално својој верности Истини Цркве. Бојазан од дијалога је одлика медиокритета и ускоплеменске свести.Сигурно да се дијалог не води ради дијалога, а једини који тако поступају су већина „талентованих“ политичара и демагога, којих, признајем, има и међу јерархијом. Поред тога, често наглашена вербална тежња за дијалогом код појединаца можда више служи као покриће за скривене психолошке комплексе. Црква се, поготово не данас, не сме ослањати на окоштале структуре власти, него на делотворност парохија као харизматичких заједница са свештеницима спремним на жртву, а такве видим међу млађима.

Реците нам нешто о томе каква је будућност Православља у Мексику, где сте боравили у првој канонско-пастирској посети?

– Мексико је традиционална римокатоличка земља, а православни житељи имају три епископа. Укупан број православних у овој вишемилионској земљи није сасвим познат али се рачуна да их има до педесет хиљада. Ипак, Православље може ненаметљивим присуством да функционише као со и квасац у тој земљи са историјом старом преко двадесет хиљада година. Добротом Владике Алеха, имали смо два литургијска сабрања у саборној цркви Вазнесења Господњег. Он је диван човек и епископ кога краси смирење, љубав и пажња према ближњима, а око себе има млађе свештенике Мексиканце.

Сваке године на имању у Џексону одржава се Дечији камп, који траје месец дана, а похађа га преко три стотине деце. Можете ли нам изнети ваше импресије о кампу, полазницима и активностима?

– Само присуство деце на том простору, типичном за некадашњу Калифорнију, јесте добра прилика за православно саборовање. Нема мобилних телефона, интернета, телевизора, а уместо тога влада дружење, солидарност, богослужење, дељење времена и простора… Свештеници, у то сам се лично уверио и недавно, воде изузетно жив дијалог са младима о најактуелнијим питањима која интересују млада бића: слобода, љубав, жртва, полност, покајање, заједница, развијање личности… Задивљен сам интересовањем младих за подвиг и врлину, искрену веру и саможртвену љубав, за питања егоцентризма и грамзивости, привезаности за овај свет и трагања за смислом. Недавно сам са њима планинарио неколико миља до Сребрног језера и назад, у врло занимљивом и отвореном разговору пуном духа и живости.

У којим активностима организујете харитативни рад? Можемо ли бити задовољни делима милосрђа унутар црквене заједнице, на који начин унапредити дух солидарности, служења ближњем, пожртвованости, задужбинарства?

– Ако се ико може похвалити доброчинствима, што би по по себи био својеврсни јеванђелски оксиморон, то би били наши људи у дијаспори. Многе наше парохије „продужавају“ своју Литургију на трпезе за бескућнике, а у томе се посебно истичу наше америчке заједнице. Поред тога, рецимо, недавно је наша Епархија организовала помоћ за обнову Манастира Хиландара, а надам се да ће ускоро кренути и посебна акција за помоћ српској деци са Косова и Метохије.

————————–

Живот Цркве на западноамеричкој обали у знаку је свеправославног саборног окупљања, услед чега је настала предивна визија Богородице као Заштитнице града Лос Анђелеса (слике 1, 2 и 3; прави назив: Segnora Noestra Regna de Los Angeles) и свег Запада, која стојећи изнад Града, покровитељски благосиља окупљени Народ са Епископима и Свештеницима. Композиција укључује многе детаље из живота обале Пацифика, као и детаље природних лепота. Прву такву икону је насликала Монахиња Магдалина из Грачанице на Косову, а друга је дошла као поклон Манастира Ормилије на Халкидици из Грчке. Тропар Богородици спевао је Епископ Атанасије, умировљени Херцеговачки.

НИЈЕДНА држава, од Вардара па до Триглава, Српској православној цркви није вратила имовину одузету после Другог светског рата. У имовини коју потражује од земаља насталих распадом Југославије, а чија се вредност мери милионима евра, налазе се стотине станова, пословне зграде, као и хиљаде хектара шума и њива. На овом земљишту данас су стамбени блокови, путеви, спортски и други објекти, што под велики знак питања доводи враћање ове имовине старом власнику.

Српска православна црква никада није направила јединствену процену одузетих добара, па се о њеној тржишној цени само нагађа. Готово све бивше братске републике одуговлаче са процесом реституције, а велики део ове имовине у међувремену је прешао у приватне руке. Макар на папиру, у реституцији су најдаље одмакле Србија и Хрватска, мада је враћен само мали део имовине. Реституција је од старих власника у Црној Гори и БиХ још увек налик - лепом сну.

Када би држава вратила национализовану имовину само београдској Патријаршији, СПЦ би постала богатија за 60 стамбено-пословних зграда са више од 200 станова на најбољим локацијама у Београду. Патријаршија потражује и више од 15.000 хектара шумског земљишта у околини Београда.

Према подацима српске Дирекције за реституцију, Српска црква потражује 73.150 хектара земљишта - углавном ораница и шума. Тражи и 451 пословни објекат, чија је укупна површина 135.558 квадрата. СПЦ има и документацију на основу које захтева враћање 696 стамбених објеката, површине 55.816 квадрата, али и 83 гробља. Појединачно, држава највише дугује епархијама бачкој, сремској и шумадијској.

ПОД АЛПИМА НАЈМАЊЕ ДУГУЈУ НАЈМАЊЕ проблема са одузетом имовином СПЦ има у Словенији. Српској цркви под Алпима одузета су само две парцеле у Цељу и Марибору, на којима су до немачке окупације биле цркве.

- Плац у Марибору, међутим, није ни био укњижен на цркву. Црквиште у Цељу јесте и оно нам није враћено - каже протојереј Перан Бошковић, задужен за живот СПЦ у Словенији.

Хрватска последњих година постепено враћа одузету имовину, али веома споро и то углавном добра мање вредности. СПЦ у овој земљи има тапије на 700 хектара земље, највише у Епархији осечко-пољској и барањској, 2.300 хектара шума, највише у епархијама горњокарловачкој и славонској, 17 зграда, 27 парохијских домова и црквишта...

- Имамо власничке листове на хотел “Банија” у Петрињи, Ђачки дом и Хигијенски завод у Карловцу, Музичку школу “Јосиф Руњанин” у Винковцима, Српски дом у Вуковару, али и више објеката у Даљу, Дарувару, Шибенику и другим градовима - набраја загребачки парох Александар Обрадовић. - У самом центру Загреба потражујемо четири стамбено-пословне зграде са око 40 станова.

За разлику од Хрватске, где постоји закон о реституцији имовине, Црна Гора овај пропис још нема. А црквено је било и земљиште на коме се данас налази стадион подгоричке Будућности, градско гробље “Чепурци”, али и Његошева Биљарда на Цетињу, где је радила Богословија. Хиљаде хектара одузетих шума, пашњака и њива, припадале су манастирима, а највише поседа одузето је Острогу.

- Власт ради на обесмишљавању процеса реституције, јер је реч о великој и веома вредној имовини - каже протојереј Велибор Џомић из Правног савета Митрополије црногорско-приморске. - Било је неколико покушаја да се донесе овакав пропис, али до данас ништа кључно није урађено. Митрополија и епархије будимљанско-никшићка и милешевска поднеле су држави 129 доказа о одузетој имовини, уз напомену да постоји и отета имовина без икаквог правног акта.

САМО СРПСКО ПОД КЉУЧЕМ ВРАЋАЊЕ имовине било је и једна од тема разматраних током посете патријарха Иринеја Митрополији дабробосанској.

- Поштено би било да нам држава врати зграду Богословије, јер је Исламској заједници још седамдесетих година враћен Факултет исламских наука. Католици су успели да откупе своју богословију, а само наша је под кључем - кажу у Митрополији у Сарајеву.

Џомић наводи да је црквена имовина често предмет приватизације. На то је више пута указивао и которски бискуп, који је тражио заштиту ових добара, али без успеха.

Враћање одузете имовине ништа боље се не одвија ни у Босни и Херцеговини. Закон о реституцији са оне стране Дрине не постоји, па готово да не постоји шанса да СПЦ поново газдује својим добрима.

- Највећи нам је проблем што већ годинама не можемо да вратимо власништво над зградом Богословије у Сарајеву - каже ђакон Митар Танасић из Сарајева. - Потражујемо и око 60 станова, који су, у међувремену, откупљени и чији корисници данас имају својину над њима.

На списку потраживања Митрополије дабробосанске је и изузетно вредно земљиште на Миљацки. На Кошеву су на црквеном земљишту изграђени спортски објекти и вијадукт, а и градско гробље је на простору на који тапију има СПЦ.

Извор: Новости

Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова, у близини града Калуге, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом”. А Евдокија – тако се зваше она друга, сујетна и брбљива – не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу, сквржи се целим телом, ослепи и онеми, и почне бацати пену на уста.

Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком, и рекне им још да позову свештеника, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом, па ће оздравити. Када ово би учињено, Евдокија оздрави, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги, где се и данас находи и чудодејствује.

Извор

Хапшењу пастора претходило је његово обраћања властима у коме је оспоравао закон провинције Гиљан, по коме су сва школска дјеца, укључујући и хришћане, обавезна да изучавају Куран. 22. септембра 2010. Ирански суд га је осудио на смртну казну.

Надархани је уложио жалбу пред Врховним судом Ирана. У јуну 2011. суд је одложио извршење казне, и послао његов случај у Гиљан на разматрање. Судбина пастора била је у рукама иранског врховног вође Ајатаола Хаменеија.

Овај случај привукао је велику међународну пажњу. Сабрано је више од милион потписа у знак подршке пастору. Патријарх московски и све Русије Кирил се у септембру 2011. обратио Ајатола Хаменеију са молбом да помилује пастора, а Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, упутио је писмо са истом молбом предсједнику Исламске Републике Иран, Махмуду Ахмадинеџаду.

Митрополит Иларион је 26. јуна 2012. поново покренуо ово питање током сусрета са Ајатолом Мохамедом Али Тасхиријем, генералним секретаром Свјетског форума за зближавање исламских мазхаба, који је учествовао у засиједању Мјешовите руско-иранске комисије за дијалог православље-ислам у Москви. „Знамо да Надарханијева судбина сада зависи од врховног вође земље Ајатола Хамеинеија, који ће донијети званичну пресуду“, казао је Митрополит Иларион. Ајатола Мохамед Али Тасхири је том приликом Митрополиту Илариону пружио увјерење да ће, по повратку у Иран, Ајатола Хаменеију пренијети молбу Руске православне цркве.

Извор

Богословија Светог Саве - најстарија школа у Београду

Наредне године школа је угашена због пропасти Првог српског устанка, али је поново оживела 1836. године залагањем и трудом Митрополита Петра Јовановића. Ректор Богословије Светог Саве, прота Драган Протић за Радио Слово љубве говори о почетку школске године, богослужбеном животу у школи, наставном кадру, условима учења, али и о традицији и значају ове школске установе.

• Извештај Радија Слово љубве
  

Извор

Отац Серафим, који је био један од оснивача ове обитељи, познат је широм православног свијета по својим бројним списима, као и по свједочанству православне вјере, које је пружио својим животом.

Свету Литургију на гробу о. Сертафима служио је првојерарх Руске заграничне цркве, Митрополит Иларион, уз саслужење Епископа Данила из Бугарске православне цркве, архимандрита Луке, настојатеља Манастира Дајбабе у Митрополији црногорско-приморској, и више свештенослужитеља Руске заграничне цркве.

У служби је учествовало и око 200 поклоника из разних крајева Сједињених Америчких Држава.

Након Литургије, они који су лично познавали о. Серафима подијелили су своје успомене. Митрополит Иларион се присјетио како је као тинејџер први пут имао у рукама часопис „Православна ријеч“, који су покренули о. Серафим и његов сабрат, о. Герман. Говорио је, такође, и о сусретима са о. Серафимом у Платини и њиховој преписци.

Извор

Највећи је изазов видјети Христа у свему

Ваше Високопреосвештенство, као предсједник друштва „Пријатељи Свете Горе“, можете ли нам рећи неколико ријечи о улози и значају Атонске духовности у Уједињеном Краљевству и у Западном свијету уопште?

Прва ствар коју треба имати на уму је да је Атонско монаштво нешто универзално. Оно припада целокупној Православној Цркви. Наравно, већи дио светогорских манастира припада грчкој традицији, али Атос никада није био искључиво јелински. Као што знамо ту су Руски, Бугарски, и изнад свега Српски манастири на Светој Гори. У византијско доба, постојао је чак и латински манастир на гори Атонској, са монасима који су употребљавали латински језик у богослужењима. На овај начин, за нас, православне на Западу, Атос је такође центар – универзални центар, који привлачи представљајући највише идеале православне монашке молитве и духовности.

Друштво „Пријатељи Свете Горе“, су под патронаом Њ. К. В. Принца од Велса. Можете ли нам пружити дубљи увид у улогу Принца Чарлса и у улогу Њ. В. у процесу обнове манастира Хиландар, што је врло позитивно пропраћено у нашој јавности.

Принц Чарлс је дубоко заинтересован за традиционалну духовност и традиционалну уметност. Брине се да вриједности из прошлости не буду заборављене. Такође се стара да ове вриједности не треба посматрати само као нешто теоретско, оне су увијек имале свој практични, материјални, спољашњи израз кроз умјетничка дјела и због тога, предањској умјетности придаје велики значај. Постоји чак и Принчева школа предањске умјетности, коју је основао у Лондону, те су његови интереси везани за „Пријатеље Свете Горе Атонске“ дио веће цјелине. Он је дубоко забринут за спасавање од заборава предањског погледа на свијет, везе између Бога, људских бића и свијета природе у овом времену материјализма.

Ви сте предсједник Англиканско-Православног Богословског дијалога. Добри односи Англиканске и Српске Православне Цркве датирају још из прве половине XX вијека. Пријатељство Светог Владике Николаја и бискупа Џорџа Бела је можда најпознатији плод ових односа. Можете ли нам рећи нешто више о историји овог дијалога, његовом садашњем стању, о ономе што је заједничко Православнима и Англиканцима, као и о највећим препрекама на обје стране.

Да, сасвим сте у праву када наглашавате да контакти између Православне Цркве и Англиканске заједнице нису нова ствар. Имају коријене који сежу чак до XVII века. И веома ми је драго да сте поменули преписку између Светог Владике Николаја Велимировића, и бискупа Џорџа Бела, такође особе светог и побожног живота. Ова преписка је објављена на енглеском језику, и она показује да је дубоко духовно пријатељство могуће упркос подјелама разних народа, упркос подјелама између хришћана, као што је и био случај са ова два велика човјека. У прошлости, Англиканска црква је пружила значајне услуге православнима. У Британији, у вријеме Другог свјетског рата и послије, Англиканци су многе своје храмове ставили на располагање православнима, у вријеме када су православни дошли у Енглеску без материјалне подршке, Англиканци су им помогли. Ми православни не треба то да заборавимо и треба да останемо захвални. Тако је и садашњи дијалог важан и позитиван израз нашег дуготрајног пријатељства. У својој основи, то је богословски дијалог, стога се старамо да боље разумијемо доктринарну позицију наше двије Цркве. Не можемо ни замислити да ће овај дијалог убрзо уродити плодом пуног општења. Постоје многе разлике између наше двије Цркве. У оквиру Англиканске заједнице постоје многе варијанте доктринарног разумијевања. Ми православни имамо много симпатија за „Високу Цркву“, такозване Англо-Католике. Многи од њих су врло блиски Православној Цркви. Међутим, постоје и друге тенденције у Англиканизму. Ту је еванђелистичко-протестанска тенденција, такође постоји и либерална тенденција, тако да није лако православнима да се уједине са свим Англиканцима, али кроз садашњи дијалог можемо боље да разумијемо у шта Англиканци вјерују, али такође, ми православни, кроз сусрете са Англиканцима, кроз одговарања на њихова питања, можемо боље да разумијемо и сами себе. Исувише често, наше православно Предање, за нас остаје скривено благо. Не знамо тачно ко смо, али кроз сусрете са другима, кроз давање одговора, можемо да узрастамо као православни у самоспознаји.

Најобимнији Ваш рад је превод богослужбених текстова на енглески језик. Преводилачка активност, како библијских тако и богослужбених текстова, са грчког, јеврејског и црквенословенског језика је веома жива у нашој Цркви. Можете ли нам рећи о својим погледима на преводе светих списа уопште, као и о употреби новијих, либералних форми и старијих, конзервативних форми језика итд.

Да, прво, постоји озбиљна пастирска потреба да се православни богослужбени текстови преведу на енглески језик. Млади људи, дјеца Срба, Грка, Руса или Румуна, млади људи који су одрасли у Британији имају само врло несавршено знање језика из својих отаџбина, те морамо имати преводе на енглески. Прво, поставља се питање коју врсту енглеског језика ћемо користити. На преводима на којима сам ја радио у сарадњи са покојном мати Маријом из руског манастира Бјусеонот (Француска), која је била Енглескиња, радили смо на основу онога што би се могло назвати традиционалним енглеским језиком, што значи, у основи, литургијски језик XVI и XVII вијека, који је у употреби у Англиканској цркви од тог времена. Почели смо са преводима прије више од четрдесет година. Данас многи дају предност употреби савременијег енглеског језика, не потпуно колоквијалног, достојанственог, али савременог. Мати Марија и ја смо васпитани да се молимо Богу овом старијом формом енглеског језика. Обоје смо вјеровали да ће литургијски енглески језик из XVII бити у потпуности разумљив људима данашњице, и такође смо вјеровали да је то благо које не би требало предати забораву. Неки људи се са нама слажу, а неки се не слажу, али ми смо морали да преводимо на начин близак нама. Ако ћете да радите преводе литургијских текстова, неколико ствари је врло важно имати на уму. Прије свега, превод мора бити вјеран оригиналу, стога је јако важно да је преводилац детаљно упознат прво са Септуагинтом, грчким Старим завјетом, који су користили Оци, јер литургијски текстови су блиско повезани са тим. Друго, важно је да преводилац буде упознат са дјелима отаца, са патристичким богословљем. Али је такође важно, не само да превод буде тачан, него, колико је то у нашој моћи, да буде пјеснички и лијеп. За словенске народе, на срећу, Ћирило и Методије и њихови ученици, имали су способност да преводе на словенски језик не само вјерно оригиналу, него да истакну љепоту божанствене службе. Ми енглески преводиоци морамо покушати да их имитирамо, да начинимо нешто вјерно, да, али такоће нешто лијепо што може да се чита наглас и да буде пјевљиво, да би се уклопило у традиционално православно појање. Све то је поприлично тешко. Оно што смо урадили мати Марија и ја није ништа друго до почетак. Надам се да ће други наставити даље.

Како видите перспективе које чекају Православну Цркву с обзиром на све веће изазове свијета који се мијења. Може ли свијет сагледати Православну Цркву као Једину (Праву) Цркву, не само као пуки национални доживљај Вјере? На које изазове савременог свијета би православни хришћанин требало највише да обрати пажњу?

Сасвим сте у праву када наглашавате да је Православље – Црква. То је саборна, универзална Црква Христа на земљи. Поштујемо друга хришћанска тијела, али вјерујемо да је Православна црква једина истинита Црква Христа на земљи. Не због наших сопствених врлина, јер смо грешници, него због Божије благодати, и не смијемо то да заборавимо. Етнички елемент у Православљу, различите националне традиције, српске, грчке, румунске, руске, грузијске су јако драгоцјене, али оне не смију помутити темељни, васељенски и саборни елемент православне истине. Ми нисмо овдје као група етничких асоцијација, ми смо Христова Црква на земљи, те ово треба да имамо на уму. Сачувати све што је добро у начој народној традицији, али никада не треба дозволити да етнички елемент помути саборно јединство Црке. Могли бисмо употребити аналогију са чашом воде. Вода у чаши је животодавна истина Православља. Чаша која држи воду представља националне посебности које нас држе заједно. Да бисмо попили воду, потребна је помоћ чаше, али чаша мора бити прозирна, а не непрозирна. Морамо имати могућност да сагледамо истину Православља кроз чашу, и не смијемо да заборавимо да је пијење воде оно што је важно а не сама чаша.

Највећи изазов кроз цјелокупно Западно друштво је присуство дубоко секуларног погледа на свијет. Сасвим сигурно, у Британији, у Западној Европи, у Сјеверној Америци, велика већина људи је изгубила осећај непосредног присуства Бога у свијету. Наравно, многи људи још увијек иду у цркву, али немају интегрисан поглед на свијет гдје Христос улази у сваки аспект свакодневног живота. Религија је гурнута у запећак, нешто што радимо сат или два у недјељу и онда настављамо са нашим животом. Али присјетимо се да је Хришћанин онај који гдје год да погледа види Христа и радује се у Њему, тако да је највећи изазов видјети Христа свугдје, видјети све ствари у Богу и Бога у свим стварима, поништити раздвајање на светотајинско и свјетско. Све ствари могу бити свете, присуство Светог Духа може се наћи свуда. Ово је највећи изазов модерног свијета, одупријети се раздвајању на сакрално и секуларно. Одупријети се тенденцији да се хришћанство изолује у малени угао. Сагледати да Христос улази у сваки аспект нашег живота.

Ваша дјела су добро позната и проучавана у нашим богословским круговима. Шта тренутно окупира Вашу научну пажњу.

Прво, са другима радим на Светом Серафиму Саровском, руском светитељу универзалног значаја, који је вољен у цијелој Православној Цркви и ван ње. Припремали смо енглески превод главног дјела у вези са Светим Серафимом са насловом: „Љетопис Серафимо-Дивјејевског манастира“. Не знам је ли преведено на српски језик, објављено је на руском језику 1994. године и сада припремамо интегрални превод на енглески, 850 страница, и управо прије него што сам пошао у Србију, припремао сам увод за ову књигу. Ово би био примарни извор о Светом Серафиму, све потоње биографије се заснивају на овом тексту, боље је имати оригинални текст него парафразе или избор текстова.

То је први задатак, а други задатак на којем радим је завршавање превода Добротољубља. Различити људи, укључујући и мене, преводимо Добротољубље већ 30 година. Објавили смо 4 тома, преостаје 5. том. Моји сарадници су преминули, и сада ја морам да радим на послу који су они започели и да се надам да ћу га привести крају.

Трећи задатак преда мном је књига о Светој Литургији која је дјелимично написана, о значењу Евхаристијске жртве. Ипак, имам 78 година и можда нећу још дуго живјети па је ово сасвим довољно да ме забавља за сада.

Посјећивали сте Црну Гору раније. Видите ли неке промјене у односу на Ваше претходне посјете?

Видим значајне промјене, охрабрујуће промјене. У Србију и Црну Гору сам први пут дошао 1970. године. У то вријеме, морам признати, да је утицај комунизма био врло очигледан у друштву. Сјећам се да сам дошао на Цетиње, на празник Рођења Пресвете Богородице 8/21. септембра. Отишао сам у главну цркву на Цетињу – у манастир на бденије. Један монах је служио, други је био за пјевницом, још једна старица и ја. Само нас четворо за овај велики празник, у црквеном центру Цркве у Црној Гори. Када сам долазио у скорије вријеме, за вријеме митрополита Амфилохија, затекао сам манастир пун монаха, младих људи, мноштво народа који се моли. Тако да сам видио обнову. Сјећам се како је раније само мали број људи приступао Светом Причешћу. Овога пута, прије 9 дана, на празник Преображења, био сам у Цркви Светог Марка у Београду. Црква је била пуна, скоро сви су приступили Причешћу, ово се не би десило прије 40 година у Српској Цркви. Мислим да је дошло до велике промјене, дјелимично због утицаја о. Јустина Поповића и његових ученика, као што су вл. Атанасије Јевтић, вл. Иринеј Буловић из Новог Сада и такође митрополит Амфилохије и други. Мислим да је ова група епископа произвела велику промјену у Цркви у Србији и Црној Гори. Такође сам примијетио утицај патријарха Павла, којег сам срео – особе предивне једноставности и смиреног карактера, тако да ми се чини да између 1945. и рецимо 1975, када је Црква 30 година патила под комунизмом, али да је последњих 35 година, од 1975. до данас Црква повратила велики дио својих позиција. Један стари свештеник са којим сам разговарао прије неколико година, рекао ми је да је сада боље него тридесетих година – тада смо имали заштиту државе и њену подршку, а сада немамо такву подршку од државе али смо више хришћани. И тако благосиљам Бога због тога и надам се да ће се обнова наставити у народу Србије и Црне Горе.

Енглеска верзија

Извор

Тема на ЖРУ је на линку