Књига је угледала светло дана са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, као издање Издавачке установе Епархије бачке Беседа, управо пред овогодишњи 57. београдски Сајам књига. Појава ове књиге је још један од начина на који Епархија бачка обележава седамдесет година од страдања Срба, Јевреја и Рома у Новом Саду и широм Бачке и Барање.

Вредност књиге је највише у томе што пред читаоце износи до сада непознате податке, архивску грађу и фотографије које сведоче о трагичном страдању Православне Цркве у Бачкој. Књига доноси приче о животним судбинама како обичних људи, деце, тако и свештеникā и епископā који су мученички исповедали своју веру у тим тешким временима.

Књига се може набавити у свим продајним објектима издавачке установе Беседа.

Извор: Епархија бачка

Овај духовни подвиг у виду лепе књиге издала је Епархија шабачка у Шапцу 2012. године. Садржај ове књиге су јединице објављене у сабраним делима епископа Николаја, издаваним у организацији Епархије западноевропске, у Диселдорфу од 1976. до 1986. године.

Био-библиографске јединице су поређане по годинама издања дела. Кад је у питању наслов на страном нјезику, првенствено на енглеском, аутор Протић доноси и превод на српском уз нека додатна појашњења.

„Ова библиографија владике Николаја Велимировића, са малим изузетком, рађена је de vizo. Обухвата максимално могуће наше изворе; страни извори су коришћени само у извесној мери, јер су нам многи били недоступни, што значи да се тај посао мора наставити када се укаже могућност да се дође до извора“, каже аутор у уводу, протојереј Милисав Д. Протић.

Овим делом је заокружен издавачки подухват Епископа Лаврентија. Наиме, требало је претходно објавити Николајева дела у петнаестак томова како би се тек на крају могла сачинити био-билиографија.

Протић је, да поменемо, први главни и одговорни уредник патријаршијских новина, сада већ листа са традицијом и репутацијом, Православља. Такође, овај свештеник је вредно скупљао рукописе епископа Николаја Велимировића, сређивао их, фотокопирао, прекуцавао, јер је владика писао на обичној хартији писаним, читким словима како би свако могао да чита. Те рукописе је уручио епископу Лаврентију, тада западноевропском и аустралијском, са седиштем првобитно у Диселдорфу, који их је постепено, том по том, објављивао. Било је то у доба комунизма, тако да је у Службеном гласнику свака од њих била забрањена и, самим тим, није могла бити легално унета у земљу. Међу њима су Молитве на језеру, Религија Његошева, Охридски пролог, Мисионарска писма, Омилије на празнике, Омилије на недељна чтенија, Беседе под гором, Нове беседе под гором, Изнад греха и смрти, Касијана, Једини Човекољубац, Српски народ као Теодул, Вера Светих – Катихизис (првобитно на енглеском и касније преведан на српски), Духовна лира, да споменемо само нека дела која су постала класична.

Дело пред нама наводи његове две докторске дисертације одбрањене у Швајцарској пре Првог светског рата, затим коресподенцију са значајним личностима, рецимо са научником Михаилом Пупином или чичестерским бискупом Белом, и низ значајних беседа о народним проблемима, богомољачком покрету и другим животним, горућим, егзистенцијалним и хришћанским проблемима.

Овај највећи Србин после Светога Саве је имао нечувену социјалну интелигенцију. Знао је народне патње, болове, скривене ране и ожиљке, и био је невероватан видар душе. Обраћао му се и најобичнији свет и највећа српска, и не само српска, елита. Још 1914. године у Енглеској придобија јавно мњење, те ова земља стаје на страну Србије када се овај народ, са својим краљем и воловским колима, пео на своју Голготу прелазећи Албанију, на путу где цвета лимун жут.

Обраћао се и возачима локомотива и посрнулима и палима, и радничкој класи, и где год је пролазио, носио је са собом јеванђељску реч, која је насушна потреба људском бићу. Његове беседе су биле јасне, речи бистре као изворска вода, а реч упућена народу била је реч упућена од срца срцу. Ничег ту није било од демагогије, лажних обећања.

Имао је невероватан смисао за дух времена. Знао је шта доноси добро, шта доноси зло. И поред овог обимног рада, велика штета је за овог великана људског духа што није имао свог секретара као Гете. Наиме, Гете је знао да је његов секретар Екерман из дана у дан записивао силне и неухватљиве мисли и расуђивања овог генија и сва збивања око њега, његове разговоре, недоумице, размишљања. Ми, данас, овом немачком генију не можемо прићи без Екермановог дела, а владики Николају можемо прићи кад год то желимо, јер су његове речи - речи свечовека. За њега кажуда је најтајанственије догматске истине успео да изрази обичним речником! Његове мисли су дубоке као океан, а у њима има нешто крилато и лако, као у сигурном лету орла над литицама и врховима, кад кликће своју јеванђељску поруку која дуубоко потреса душу свих нас.

Доказ тога је и ова књига. Дугујемо захвалност великом прегаоцу хришћанске духовне културе, проти Милисаву Д. Протићу на овом дару, јер је својим подвигом отргао од заборава дело великана, Српског Златоуста.

Извор: СПЦ

У вријеме хришћанског сабрања екстремисти су разбили врата и почели да пуцају. Наредили су да се прекине богослужење и да сви напусте просторију, осим пастора и његове породице. Пошто су вјерници изашли, исламисти су стријељали пастора са породицом.

Извор: Радио Светигора

На фестивалу који организује Синодални нформативни одсјек Московске патријаршије, учествоваће 467 делегата: православни новинари и сарадници епархијских прес служби 154 епархије из Русије, Савеза Независних Земаља и иностранства.

Фестивал ће бити отворен 29. октобра на територији подмосковског пансиона «Фореста Тропикана». На том простору ће се организовати округли столови и дискусије посвећене питањима односа Цркве и медија и изложбе епархијских прес служби. Учешће у округлим столовима узеће познати новинари, уредници федералних медија и медијски експерти.

31. октобра на дан затварања фестивала у Храму Христа Спаса Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил састаће се са учесницима форума, који ће му постављати питања.

Фестивал «Вјера и слово» организује се два пута годишње. Основни задатак форума је дијалог и консолидација црквене и свјетске журналистике, тумачење нових форми сарадње Руске православне цркве и савременог друштва, тражење путева развоја православних медија.

Извор: Радио Светигора

Владика Иринеј је у свом кратком излагању поздравио присутне подсетивши их на православне вредности којима су ондашњи Срби били посвећени у борби за ослобођење давно окупираних територија, али је и упозорио на проблем данашњих генерација које нису у стању да у довољној мери идентификују те исте вредности, када се као друштво налазимо у сличном стању као пред Први балкански рат. Ђорђе М. Србуловић је присутне подсетио на сâм ток догађаја Кумановске битке, рекавши да су Турци 24 сата пре свог потпуног пораза заправо славили победу јер су погрешно проценили да се целокупна српска војска повлачи.

- Десетине хиљада Турака је отприлике у ово време, тачно пре сто година, прослављало величанствену победу турског оружја и превласт Алаха над Исусом. Наиме, стигао је извештај Зеки-паше да су српске снаге потучене. Ситуација је, међутим, била сасвим супротна. Он је видео оно што је желео да види – рекао је Србуловић, истакавши да је Кумановска битка извојевана захваљујући вештини и храбрости теренских официра српске војске, будући да сама војска није имала никакву везу са врховном командом.

У наставку излагања Србуловић се осврнуо на стање српске националне свести у то доба:

- Никада се у историји нашег народа није десило такво јединство круне, Цркве, војске, народа, политичких странака.... Никада као тада није постојало такво одушевљење за борбу. Није био проблем како мобилисати људе већ је био проблем како објаснити прекобројнима да не морају у рат. Нико није желео да се врати кући; било их је срамота, па су у цивилу желели да буду што ближе војсци, пратили су је као комите. Желели су да буду део вредности која иде да освети Косово – истакао је Србуловић и закључио да је српски народ поделио судбину сопствене историје која је више митолошка него рационална.

- Сваки пут када смо покушали да будемо рационални прво смо губили себе, па после и битке – закључио је он.

Професор Слободан Антонић се у свом излагању осврнуо на поуке које се могу извући из тог времена.

- Ми се данас према тим победама српског оружја односимо као да је то била нека нормална ствар. Међутим, Србија је 1912. године била друштво за које бисте пре рекли да нема никаквог изгледа да успе у својим амбицијама. Прво: Србија је са севера и југа била окружена са два непријатељска царства која су заједно имала двадесет пет пута више становника него она. Друго: тадашње српско друштво је било неразвијено, око 87% становништва су били неписмени сељаци. Треће: Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па и демократијом – истакао је Антонић, додавши да поред свих тих чињеница које нису ишле Србији на руку треба имати у виду и ону да су скоро све велике силе биле негативно настројене ка српским циљевима, изузев Русије.

Приметивши да су и поред свих тих проблема, међу њих убрајајући и тада присутно неслагање између различитих политичких странака, тадашњи Срби ипак били свесни шта је то заједнички општи интерес, професор Антонић је закључио да би се из свих тих чињеница много тога могло научити како се према општем националном интересу треба односити и данас.

- Треба имати у виду да тадашње друштво није имало седамдесет година искуства Југославије. Данас многи из моје генерације имају подељен идентитет, код њих је још увек присутан јак осећај да је Југославија њихова земља. Не мислим да је то нешто лоше, просто тај догађај са Југославијом је уздрмао и поделио наш културни идентитет, тако да ми данас имамо у Србији људе који су не само Срби већ и Југословени, па су некад односи између Срба-Срба и Срба-Југословена и изразито непријатељски – приметио је Антонић, закључивши да су пре тог југословенског искуства готово сви Срби ипак имали друштво сагласности око националног идентитета и елементарних националних циљева.

Ђорђе Вукадиновић је у свом излагању највише пажње посветио немару данашњих институција и медија када је обележавање оваквих догађаја у питању.

- Данас је први дан Кумановске битке, на јучерашњи дан је српска војска ушла у Приштину итд. Тешко је описати величину тог успеха, који је бацио у шок не само Турску већ и све тадашње силе. Тек од Србије нико није очекивао да ће бити главна сила у Балканском рату, јер се највише очекивало од Бугара који су сами имали онолико војника колико сви остали савезници заједно – рекао је Вукадиновић, објашњавајући сличности и разлике између тадашње и садашње ситуације у Србији.

- Ми смо последњих деценија научили да се гледамо у лажном, споља наметнутом огледалу, у којем сами себи изгледамо као мали, прљави, ружни, зли. Део те матрице која нам се натура преко разних медија (и наших, а нарочито страних) свако од нас је свесно или несвесно усвојио. То се зове аутошовинизам. То је до те мере ушло у нас да често можемо да чујемо да нигде није као код нас, да смо најгори и томе слично, али то, наравно, најчешће није тачно. Оно што је битно јесте до које мере ми прихватамо такву искривљену, карикатуралну слику о нама – истакао је Вукадиновић, приметивши да обележавање неких позитивних тековина нашег друштва, попут Балканских ратова и Кумановске битке, циљано немају довољно простора у нашем културном и медијском простору.

- Уместо прославе ослобађања Старе Србије ми данас на телевизији гледамо „Сулејмана“, „Малу невесту“, свакакве ријалити-шоу програме којима се залуђујемо. Мислимо да се уз њих одмарамо, а заправо трујемо свој мозак, мозак наше деце и земље. Ту су и неке кладионице и сличне ствари, које су само део цивилизације преваре на чијем ободу живимо – закључио је Вукадиновић, додавши да су млади данас обманути и онемогућени за било какву врсту креативног рада, тако да постаје готово несхватљиво да би данас могао успешно да се спроведе и делић онога што су наши преци остварили пре сто година. Вукадиновић је своје излагање ипак завршио у позитивном тону:

- Сви знате песму „Наши дани“ Владислава Петковића Диса. Знате њене сурове стихове, знате како он описује тадашње стање нашег народа, а песма је из 1910. године. Сви знамо и за духовите, али болне сатире Радоје Домановића из тог периода. Позитивно је то што је српски народ после таквог стања које су они описивали смогао снаге за такав трзај којим је изнео Балканске ратове. Он то можда може и данас. Ја ту видим неку наду и за нас – закључио је Вукадиновић.

После излагања учесникâ трибине уследила су питања присутних у којима су углавном тражени одговори на то како би друштво требало да се односи према различитим негативним утицајима којима је изложено, на шта су учесници констатовали да је потребно да се свако понаособ бори у сопственој породици за духовно здравље пре свега најмлађих чланова и да о њима посебно брине, јер су се млади нашли у изразито непогодном положају због лошег стања у готово свим аспектима живота: од угроженог социјалног положаја, преко медија, до образовног система који је данас чешће резултат политичко-економских договора него науке.

Марко Радовановић

Нова српска политичка мисао

24. октобар 2012.

Извор: Епархија бачка

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Филарета, уз подршку Друштва српских домаћина и Општине Пријепоље, 13. и 14. октобра 2012. године у манастиру Милешеви на најсвечанији начин прослављена је стота годишњица ослобођења Старе Србије од турске власти.

У наставку доносимо део беседе коју је овом приликом изговорио протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски.

Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманијо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, господине председниче Друштва српских домаћина, чланови Друштва, културни и јавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог!

Сабрали смо се данас у овој древној светињи, и на овај недељни васкрсни дан, да прославимо својеврсно васкрсење српске слободе, које се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светога Саве, који је сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а његове чудотворне мошти преко триста педесет година за Србе су биле непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Сабрали смо се да бисмо се сетили славних предака својих који пре тачно сто година животе своје положише да би нама, њиховим потомцима коначно засијало сунце слободе, сунце правде и љубави. У догађају ослобођења Старе Србије, врхуне се речи Светог владике Николаја Српског који нам благовести: „После сваке ноћи неправде рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније рађа се Христос као Сунце Слободе; после сваког мрачног страха од смрти рађа се Христос као Сунце Живота; после сваког тамног страдања од лажи и насиља рађа се Христос као Сунце Истине и Љубави.“

Полажући на бранику Отаџбине највредније што су имали, животе своје или, боље речено, душе своје, српски јунаци испунише заповест Христову коју је Он дао ученицима својим: “да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 12–13). Овом заповешћу Христос нас учи да своју љубав увек проверавамо Његовом, еванђелском љубављу, која се непрестаним подвигом и трудом стиче и исто тако се увек чува светом, божанском и радосном. Само таква љубав је највећа љубав, љубав која подразумева жртвовање душе своје за пријатеље, за ближње. То је љубав Христова, љубав саможртвена, која је увек спремна да се жртвује за све што је узвишено, божанско, еванђелско, национално.

Таквом љубављу живели су српски војници – јунаци, који су животе своје, душе своје дали, знајући шта дају и зашто их дају. Да је тако, сведочи нам и норвешки пуковник Ангел Христијан, који је у својој књизи од заборава сачувао његово одушевљење српским народом и српским војником. Он овако казује: “Ми смо видели да је то један миран народ, који влада собом и који је родољубив. Ми смо у њима (Србима) открили најбоље војнике света, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, који радо дају свој живот за своју земљу, за своју браћу и за велику националну идеју.”

Да је тако, сведочи нам и Љубомир Ковачевић, велики српски историчар и академик, који је након чувене Кумановске битке, сам у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог јединца сина, Владете, који је положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. У својој краткој надахнутој беседи он је рекао: “Сине, пет стотина година српски народ је чекао да ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар, и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!”

Ових неколико реченица, драги моји, описују дубину и ширину српског етоса, те златне нити уткане у биће нашег народа. Зато и не чуде једнодушност и једномислије које је владало међу свим слојевима тадашњег српског друштва: и сељаци, студенти, песници, научници, државници, сви сложно, раме уз раме, надахнути најпре косовским Видовданом, али и Орашцем и Таковом, крећу у одлучујући бој за Крст часни и слободу златну, да испуне најсветију људску дужност: тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права!

А отоманска тиранија је била заснована на друштвеном, националном и верском угњетавању поробљеног српског народа. Срби су били обесправљени, насилно су исламизирани, расељавани, набијања на колац и многа друга зверства била су лајтмотив у петвековном невремену. Из године у годину, из века у век, положај Срба бивао је све тежи и тежи.

Са својим народом страдала је и Црква. Српске светиње су рушене, спаљиване, помунарене. Управо је Милешева страдала неколико пута, ови неосликани зидови светиње које видите живе су ране њене, и сведочанство великог страдања њеног. Само у овом делу Старе Рашке порушено је седамнаест манастира, а међу њима и Давидовица, Куманица, Дубница, Ораховица у Мажићима, Довоља, Пустиња и многи други. Већина манастира је обновљена, а своју обнову у рушевинама још сањају манастири Заступ, Мили и Житин. Овакве околности су чиниле живот неподносивим и допринеле су да се српски народ тргне из кошмара и започне борбу противу угњетача.

Народ жедан и гладан слободе и мира, подиже буне и устанке, започиње ратове. Велики допринос уобличавању националних ослободилачких идеја дала је управо Српска Православна Црква и њени свештеници као главни проносиоци тих идеја кроз многострадални народ. Поменимо хаџи Рувима, проту Матеју Ненадовића, игумана Мелентија Стефановића, архимандрите Нићифора Дучића, Гедеона Марића и Прокопија Бујишића, свештенике Јевту Поповића, Чедомира Чакаревића и незаборавног попа Милосава Поповића из Страњана под Јадовником, тог страњанског мученика, у чијим се страдањима огледају страдања и патње свеколиког српског живља у овим крајевима. Зато се ми данас сећамо не само ослободиоца Старе Србије, већ и свих оних који су у свим ратовима од Косовског боја до данашњих дана храбро положили животе своје за слободу земље своје и свога народа.

Многобројне године и векови ропства и патње, неправде и недосањане слободе, кључали су, кључали и прокључали у херојској и неустрашивој генерацији Срба с почетка друге деценије двадесетог века пробудивши у њој дамаре најискренијег и најдубљег патриотизма, који је поведоше у свети бој, који ће поробљеној браћи донети слободу, бољи и у сваком погледу напреднији живот. А када се са овако чистим намерама крене у свети бој, циљ је само један – ослобођење, и ништа друго, и ту нема места освети, злотворењу. Сетимо се само Наредбе Врховног команданта војсци за рат против отоманске власти. У њој наш велики краљ Петар Први, између осталог, наређује: “…Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања. Нека вам, војници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био”.

Ето каквог смо Краља имали, незлобивог, неосветољубивог, који чињаше само оно што је добро и праведно пред Господом. Такве Господ љуби, таквима Господ и помаже. Господ беше “застава његова” која га је водила до коначне победе. Краљ Петар беше најсличнији Исусу Навину који је увео Израиљски народ у Oбећану земљу, и коме се Господ јавио рекавши му: “Буди слободан и храбар, јер ћеш ти предати томе народу у наследство земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати. Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсије, слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда ти хоћеш” (ИНав. 1,6–8). А наш возљубљени Краљ Петар беше слободан и храбар, одлучан и неустрашив, упоран и истрајан у Божијем закону и животу по Божијој вољи и због тога је напредовао. И ето, српски Исус Навин улази у српски Јерусалим, на Косово и Метохију и доноси слободу народу своме и Божијем.

И након стотину година ми се сећамо ове славне српске епопеје, сећамо се јунака, витезова без мане и страха, сећамо се Краља који је испунио свету дужност коју је његов бесмртни деда започео. Овај догађај је, по речима проф. др Славенка Терзића, “лекција из истинског родољубља, сјајна илустрација дубине историјске свести и ширине гледања претходних српских генерација…”

Један од најбољих светских тенисера Новак Ђоковић присуствовао је у родном месту својих предака – Јасеновом Пољу код Никшића – освештању Храма Светог Архангела Михајла. Ђоковић је један од највећих донатора за изградњу те цркве, а донатор је и прослављени српски фудбалски репрезентативац Матеја Кежман.

“Желим да ова црква буде место где ће људи налазити мир, спокојство и љубав. Нека ова црква буде указатељ на прави пут правде, истине и љубави”, казао је Ђоковић, додајући да му је срце заиграло када је видео колико се људи окупило на освештању храма.

Одбор за изградњу храма поклонио је Ђоковићу гусле, а српски тенисер обећао да ће научити да свира тај традиционални инструмент.

“Обећавам да ћу научити да свирам гусле као што су то радили и моји преци”, поручио је Ђоковић.

Двориште храма оплемењено је на традиционалан начин, изграђено је црногорско гувно, погодно за свечаности, књижевне вечери, црквене беседе и гусларске вечери.

Долазак прослављеног светског и најбољег српског тенисера у Јасеново Поље окупио је велики број грађана Никшића, али и осталих црногорских градова.

Сви су желели да се сликају са једним од најбољих светских тенисера или макар да га дотакну. Са Новаком је у Јасеново Поље дошао и његов отац Срђан Ђоковић коме је, на предлог Синода Српске православне цркве, а за заслуге за изградњу храма, додељен Орден Светог краља Милутина.

Свету литургију, поводом отварања храма, служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије, владика будимљанско-никшићки Јоаникије и захумско-херцеговачки Григорије.

Митрополит Амфилофије казао је да би храм у Јасеновом Пољу требало да буде пример како жртвовати себе за вољу Божју, добро својих ближњих.

Подсетивши да је Јасеново Поље постојбина Новака Ђоковића, он му је захвалио на несебичној помоћи приликом изградње храма.

“Мера љубави је мера жртве. И велики Новакови спортски успеси долазе као плод велике жртве”, навео је митрополит Амфилохије.

Мештани Јасеновог Поља са нескривеним поносом истичу да се поносе Новаком Ђоковићем.

“Имамо се чиме дичити, Ноле је светско име”, кажу мештани Јасеновог Поља.

У Сирији, Обамина администрација је у потпуности опредељена за побуњеничку страну. Притом се избегава ма каква дебата о идеолошким опредељењима и дугорочним циљевима непријатеља Башара ал Асада. Окосницу сиријске побуне чине тврди исламисти, сунитски фундаменталисти. Сва досадашња партнерства са њима су злокобна. Њујорк Тајмс је у јуну ове године објавио да су агенти ЦИА на тајном задатку у јужној Турској, где на лицу места одлучују који ће сиријски побуњеници добити оружје из америчких арсенала. Наоружање се потом шаље преко турске границе „путем сумњиве мреже посредника, укључујући Муслиманско братство у Сирији“.

Сирија је једина преостала земља на Блиском истоку у којој хришћани живе равноправно са својим муслиманским суседима. То је највећа хришћанска заједница у региону, са чак око 2,5 милиона припадника. Већина њих подржава председника Башара ал Асада, јер се радије опредељују за диктатора који гарантује права верских мањина, него за неизвесну будућност коју би Асадов одлазак неминовно донео. Према речима Џорџа Аџана, америчког политичког аналитичара сиријског порекла, егзистенцијални страх од судбине која их чека уколико Асадов режим падне, главни је мотив готово једногласне подршке хришћанске заједнице садашњим властима у Дамаску: „Секуларни баасистички режим, којим су током протекле четири деценије доминирали Алавити – шиитска секта којој припада породица Асад – несумњиво је обезбедио безбедан живот и верске слободе хришћанима. С друге стране, тешке економске прилике које проистичу из неуспеха режима да обезбеди привредни раст принудиле су многе хришћане, припаднике средње класе, да емигрирају у потрази за бољим животним стандардом. Узимајући у обзир економску емиграцију, у Сирији данас вероватно нема више од 10% хришћана“.

Уколико се Обамина администрација покаже успешном у свом циљу свргавања Башара ал Асада, хришћани у Сирији поделиће судбину ирачких хришћана, који су расути широм света. Савршено предвидива последица евентуалног пада Асада и победе Муслиманског братства јесте настанак исламске републике засноване на шеријатском праву. У таквом поретку за хришћане нема места ако не прихвате статус грађана другог реда.

Према проценама америчког политичког аналитичара Џејмса Џатраса, политика званичног Вашингтона према Блиском истоку под знатним је утицајем мреже неформалних агената Муслиманског братства, попут Хуме Абедин у кабинету Хилари Клинтон. (Што се самог Обаме тиче, он је ионако по шеријатском праву од рођења муслиман, јер му је отац био „правоверник“.) Ако је овај сценарио само делимично тачан, каже Џатрас, онда исход америчке политике тешко може да буде другачији од овог који сада имамо: „Ако је намеравани циљ политике коначно искорењивање Христових следбеника из области Његовог рођења и првих проповеди, онда све иде по плану. Уколико режим Башара ал Асада падне, сиријски хришћани – првенствено православни, који су већ на листи за одстрел ’демократске’ опозиције – биће на жестоком удару тврдих исламиста у циљу потпуне елиминације. За разлику од Алавита, који бар могу покушати да се бране у планинским областима у којима преовлађују, хришћани углавном живе у градовима и мало је вероватно да ће опстати као жива заједница. Стога није претерано оптужити америчке поборнике ’Слободне Сирије’ који призивају страну интервенцију за саучесништво у геноциду над хришћанима, без обзира да ли је такав исход њихова свесна намера или није“.

Овај сценарио је, по свему судећи, сасвим прихватљив за Обамину администрацију. Право стање ствари постало је очигледно још октобра 2011, када је Далиа Могахед – Обамин лични саветник за исламска питања – интервенисала да би спречила делегацију блискоисточних хришћана, на челу са либанским маронитским патријархом Бехаром Рајом, да се састане са Обамом и члановима његовог тима за националну безбедност у Белој кући. Није демантована вест да је Далиа Могахед тај састанак отказала на захтев Муслиманског братства из свог родног Египта. Раи је претходно у много наврата указао да би режим предвођен сиријском подружницом Муслиманског братства представљао катастрофу за хришћанску мањину у Сирији. Таква упозорења очигледно нису добродошла у Вашингтону.

Јула ове године Стејт департмент је оштро лобирао против двостраначке иницијативе Представничког дома америчког Конгреса да се пошаљу специјални изасланици САД на Блиски исток како би испитали положај хришћанских мањина. Стејт департмент је назвао ту иницијативу „непотребном и вероватно контрапродуктивном“. У међувремену десетине хиљада сиријских хришћана избегло је из области које контролишу побуњеници. Исламски фундаменталисти који доминирају у побуњеничким редовима свесно спроводе терор против хришћана – убиства, отмице и систематско малтретирање – како би их принудили на одлазак. Како сматра Џорџ Аџан, овај демографски притисак претвориће се у масовни егзодус уколико дође до ескалације оружаних сукоба: „Ако се побуна настави, режим ће губити контролу над све већом територијом, хараће безакоње, а хришћани ће све више бити на удару терора, застрашивања, киднаповања и, у крајњој линији, верско-етничког чишћења“.

Истовремено док су подстицали побуну у Сирији, званичници америчке администрације вршили су снажан притисак на египатске генерале да омогуће Муслиманском братству преузимање свих битних полуга власти у Каиру. Стратешка одлука да се Муслиманско братство третира као амерички партнер у игри је још од 10. фебруара прошле године. Само један један дан пре оставке Хоснија Мубарака, Обамин директор Националне обавештајне службе Џејмс Клапер изјавио је пред Одбором за обавештајни рад Представничког дома да Муслиманско братство чине разнородне фракције: „то је веома хетерогена група, претежно секуларна, која избегава насиље и осуђује Ал Каиду као перверзију ислама“.

Тврдња првог обавештајца у Обамином тиму да је Муслиманско братство „претежно секуларно“ заиста је невероватна. Насупрот Клаперовим наводина, Братство је настало 1928. управо као реакција против секуларизма који је у време британске доминације преовладао у политичкој и интелектуалној елити Египта. До дана данашњег његови принципи су непромењени: „Алах је наш циљ. Пророк је наш вођа. Куран је наш закон. Џихад је наш пут. Умрети на Алаховом путу је наша највећа нада“. Братство је архетипски фундаменталистички исламски покрет који се противи продору секуларних идеја и заговара повратак интегралном исламу као решењу за све проблеме друштва. Данас Муслиманско братство има огранке у свакој већој муслиманској земљи и у редовима исламске дијаспоре широм света, укључујући и САД. Његови чланови деле исти дугорочни циљ: успостављање светске исламске државе засноване на шеријатском праву. Без зазора они прихватају чињеницу да Куран оправдава насиље у циљу збацивања неисламске власти.

Током хладног рата, Вашингтон се рутински ослањао на тврдо исламистичке режиме и покрете као средство слабљења секуларних режима – попут Насеровог – који се позивао на арапски национализам. Средином педесетих година прошлог века Американци су чак подржавали идеју о формирању исламског блока, на челу са Саудијском Арабијом, који би представљао противтежу насеризму. Такав став је можда и имао неког смисла у јеку хладног рата, али данас за њега нема оправдања. Поука коју би свака разумна особа могла да извуче из америчке интервенције у Ираку и Авганистану јесте да милитантни ислам не може бити претворен у средство политике. Blowback је погодна метафора коју можемо превести као „бумеранг“. Стратегија подршке исламским амбицијама у остваривању краткорочних политичких или војних циљева Сједињених Држава, нпр. кроз наоружавање муџахедина који су се борили против Совјета у Авганистану, омогућила је да се исламски радикализам претвори у глобални феномен који угрожава западне безбедносне интересе. Бесмислена помисао да Муслиманско братство може постати стратешки амерички партнер указује да творци блискоисточне политике САД ништа нису научили после 11. септембра…

Број хришћанских Копта у Египту такође опада. Њихов положај се током протекле године драстично погоршао. Већ деценијама суочени са дискриминацијом под Мубараковим секуларним режимом, они сада увиђају да им положај постаје много гори под исламистима који постепено преузимају потпуну власт. Њихова annus horribilis – година патњи – почела је првих сати 2011, када је снажна бомба детонирана испред коптске катедрале у Александрији док је поноћна литургија била у току. Убијено је двадесет пет хришћана, а стотину њих рањено. Следећа прекретница био је масакр у месту Масперо 9. октобра 2011, када је двадесет седам ненаоружаних хришћанских демонстраната убијено, а више стотина повређено – и то не од стране исламских екстремиста, већ војске. Као што се могло очекивати, званична војна комисија ослободила је припаднике оружаних снага сваке одговорности.

Пример Египта показује да постоји директна корелација између америчке политике и хришћанског егзодуса; пример Косова није јединствен. Преузимање власти од стране Муслиманског братства у Египту у пуном је јеку. Праћено је убрзаним коптским егзодусом, нападима на цркве и отмицама младих девојака које муслимани силују, принуде да пређу у ислам и потом спречавају да се врате својим породицама. У истом духу, како истиче Џејмс Џатрас, „ослобођење“ Ирака од секуларне диктатуре Садама Хусеина показало се катастрофом за два милиона ирачких хришћана. Сада их је остало само неколико стотина хиљада, са тенденцијом даљег пада. Многи су нашли уточиште у Сирији, где су сада поново под претњом.

„Амерички заговорници тзв. Арапског пролећа могу тврдити, ма како то звучало неуверљиво, да је погоршање положаја хришћана ненамеравана последица суштински прогресивног програма демократизације тих друштава. С друге стране, пак, на Балкану – а посебно на Косову и Метохији и у делу Босне под влашћу муслимана – не лију се крокодилске сузе за протераним хришћанима јер су жртве пре свега Срби, а са становишта америчких доносилаца одлука, они, наравно, заслужују све што им се догађа. Суштина остаје иста: Вашингтон – наводно главни глобални противник џихадистичког терора – заправо се показује као доследан заговорник милитантне исламизације једне земље за другом, са предвидљивим резултатом бујице хришћанских избеглица, спаљених цркава, побијеног свештенства и поробљених девојака. С обзиром спрегу између америчке владе и медија, није изненађујуће да девет десетина Американаца нема појма шта њихова влада ради у њихово име и њиховим новцем.“

Египатска транзиција у „демократију“ исламског типа донеће црне дане Коптима, који са разлогом страхују да војска и судови више неће бити у стању да их заштите од дискриминације. Владајућа Партија правде и слободе, у ствари политичка филијала Муслиманског братства, сада контролише парламент и има свог шефа државе. Њихов духовни вођа је шеик Али Гома, велики муфтија Египта, који је у недавном видео снимку подсетио своје следбенике да су хришћани неверници којима припада подређени статус. Шеиков став је наравно у складу са ортодоксним исламским учењем, али њега медији на Западу и даље славе као „истакнутог првака умереног ислама“.

Колапс хришћанске заједнице у Ираку убрзан је после Божића 2011. када су експлодирале бомбе у црквама широм Багдада, са десетинама жртава. Претходно је 31. октобра 2010. у нападу на једну багдадску цркву убијено четрдесет четири верника, два свештеника и седам припадника снага безбедности. Након што су америчке снаге завршиле повлачење децембра прошле године, егзодус хришћана не престаје. „Наши верници живе у страху“, констатује халдејски епископ Шлемон Вардуни. „Они виде да нема мира, нема сигурности, па одлазе где могу. Ми жалимо због њиховог одласка, али нас они са правом питају ко ће им гарантовати животе, миран рад, будућност. Влада није у стању ни толико да им обезбеди“. Исход је предвидив: хришћанска заједница у Ираку од два милиона људи пре америчке инвазије 2003, сада је спала на петину тог броја. Док су још биле на терену, америчке снаге нису учиниле скоро ништа за њихову сигурност. „Ипак смо забринути због америчког повлачења“, каже Луис Сако, халдејски надбискуп Киркука. „Ирачке снаге безбедности нису спремне да обезбеде заштиту хришћана. Иако смо у више наврата тражили да се подигне ниво безбедности, резултати нису охрабрујући“. Надбискуп Сако истиче да је педесет седам цркава нападнуто након америчке инвазије, преко хиљаду хришћана убијено, а више од шест хиљада њих рањено.

На почетку исламских освајања под Мухамедовим наследницима, становници свих ових земаља били су искључиво хришћани. Чак и на заласку отоманске владавине, хришћани су у Палестини и Либану имали апсолутну већину. Под британским мандатом (1919−1947), Палестина је званично била класификована као „хришћанска земља“. Становинштво Витлејема је било 90 посто хршћанско; данас они чине мање од десет посто. Буквално нестају. Међу готово три милиона Палестинаца на Западној обали, Гази и источном Јерусалиму, број хришћана се свео на само 50.000. У оквиру граница Израела пре 1967. живи шест милиона људи, али само два одсто чине хришћани. У Јерусалиму број хришћанских становника се смањио са 45.000 у време настанка Израела на свега неколико хиљада данас. Уз садашњу стопу опадања, до средине овог века више неће бити живе цркве у земљи Христовој.

Када би неким случајем број јеврејског или муслиманског становништва у Америци или Западној Европи почео да опада сличном брзином, чули би се протести њихових истоверника са свих страна света. Владе би финансирале студије за утврђивање узрока таквог стања и програме за његово превазилажење. Блискоисточни хришћани, међутим, нестају, и притом остају невидљиви за западни свет.

Извор: Геополитика

Међу узвицима који су се чули издвајало се „мама, мама”. Зато је било пуно загрљаја, седења у крилу и ношења „на кркаче” јер деци без родитељског старања то увек највише недостаје. Васпитачице су одмах поделиле слаткише који су донети деци, а крушке и грожђе су им послужиле за ужину.

У Дому је тренутно двадесет петоро деце предшколског и млађег школског узраста. Зато је и реч „мама” тако често на уснама. Сва деца носе трауме из најранијег детињства због лоших породичних односа и преживљеног психичког, а често и физичког малтретирања. Многа деца тек у Дому стичу основне културне и хигијенске навике и социјализује се захваљујући бризи и великом труду особља Дома које поред професионалног има и топли људски однос према деци. Резултати су видни нарочито код деце која похађају редовну школу. Дечак Елвис, који је прошле године као првак показао прве „пчелице” у свесци. У септембру је уписао други разред. Он је научио да пише и рачуна и опет добија похвале и „браво” за свој рад.

Време дружења је брзо прошло нарочито деци са којом су мушки чланови Милосрдне секције играли фудбал, трчали и носили их. Заједничко дружење и игра били су радост за све јер радост увек прати љубав и кад се она даје и кад се љубав прима.

Невидљиви суграђани

Волонтери Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су на позив Црвеног крста Палилула учествовали на трибини „Невидљиви суграђани” која је одржана 22. септембра 2012. године у оквиру Првог уличног фестивала активизма „Врева“ у Београду. На Теразијској тераси, код хотела Москва усред градске вреве било је врло живо. Разговор се одвијао у импровизованом простору на две међусобно повезане трибине. Прво се чуо „глас бескућника” и са њима водио разговор, а затим су представници организација и институција које се у пракси баве овим проблемом говорили о начину свог ангажмана. Трибине је водила новинарка Ана Раца. Два бескућника са вишегодишњим „стажом“, који су се представили као Миша историчар и Бода економиста говорили су о себи и свом животу на улици. Мишу је једног дана док је прегледао контејнер неко потапшао по рамену и тако је захваљујући младићу, активисти Црвеног крста Палилула, ступио у контак са овом организацијом од које је добио помоћ, као и многи други па и његов друг Бода.

- Већина нас који смо у овој ситуацији, рекао је историчар Миша, је поражена, има изгубљене битке. Реченица из романа „Ана Карењина”: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин” односи се и на нас. Наше животне приче су различите, заједничко је да смо поражени као људи, да смо изгубили битку. Већина нас за то никог не криви. Ја само немам више ни снаге ни воље да се извучем из овога. Кад сам први пут пришао контејнеру било ме је срамота, после је све ишло лакше. Спавао сам у полусрушеним кућама, напуштеним вагонима, испод мостова. Живим овако шест година. Немам више снаге да губим, зато не желим ништа да имам. Оно што немам не могу да изгубим. За нас су највећи проблеми: где преспавати, где и како се окупати, јер нема јавног купатила, и како извадити документа кад немамо адресу становања, а то нам је потребно да би користили народне кухиње.”

Други учесник трибине економиста Бода је радио као власник фирме двадесет четири године. Бескућништво је сада његово опредељење, његов одговор на животни пораз и на изгубљену битку. Није против тога да поштеним радом заради за себе и он повремено као и Миша ради као ноћни чувар. Сналази се, нарочито кад контејнери, њихове „самопослуге” закажу. „Једино нам је” рекао је, „Српска Православна Црква помогла: манастири Фенек и Сланци и помоћ коју сам добио у Француској улици (у Верском добротворном старатељство које се ту налази). Значили су нам и пакети Црвеног крста Палилула. Живот бескућника је суров. Не бих могао поново да живим као некада. За децу и жене је овај начин живота страшан и њих би прво требало склонити са улице. Нама би највише значило отварање јавног купатила и свратишта да би могли да се окупамо и преспавамо”, рекао је између осталог Бода.

На другој трибини су учествовали представници Прихватилишта за одрасла лица у Кумодрашкој, Центра за социјални рад Палилула, Црвеног крста Палилула, Београдског Хаусинг центра (Belgrade Housing Center), Центра за унапређење становања социјално угрожених група и Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско карловачке. За ове институције и организације наши „невидљиви” суграђани су видљиви, јер оне својим активностима настоје да им помогну и олакшају положај у складу са својим могућностима. Али то је недовољно, потребе су велике, истакнуто је на трибини, јер у Београду живи преко хиљаду одраслих особа и исто толико деце који смештај проналазе под отвореним небом, у шахтовима, вагонима, испод мостова... Проблем бескућника је сложен и тражи системски приступ. Одржавање ове трибине и целог фестивала и има за циљ да скрене пажњу најшире јавности на проблеме суграђана који живе без крова над главом.

Урош Станковић је говорио како ВДС са преко седам ресора помаже социјално угроженим особама и посебно о Црквеној народној кухињи у којој се не траже документа да би се добио топли оброк у чистој и светлој трпезарији како доликује. Верско добротворно старатељство ће, уз Божју помоћ, наставити ово што сад ради уз свесрдно ангажовање волонтера који очима срца „виде” своје „невидљиве” суграђане, наше ближње који су у невољи, као што то од нас тражи Господ: “Кад учинисте једном од ове моје најмање браће мени учинисте” (Мт 25,40).

Прихватилиште за одрасла лица

„Уколико се „одвојите“ од уобичајеног читања Јеванђеља и прочитате га новим очима, ако погледате како је оно грађено видећете да у Јеванђељу нема ничег другог осим сусрета. То је сусрет Христа са апостолима, апостола са неким људима, неких људи са Христом, неких људи у Христовом присуству, неких људи ван Христа, поред Христа, против Христа.“ (Митрополит Антоније Блум, О сусрету).

Нови сусрет са људима у Прихватилишту за одрасла лица имали су чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства после недељне службе 7. октобра 2012. године, на празник светог Симона. Обишли смо собе у којима су корисници прихватилишта и попричали са њима. Прихватилиште је тренутно попуњено, али се гужва тек очекује са доласком зиме. Тада запослени дају све од себе да заштите од ниских температура свакога ко им се обрати, а атмосфера у прихватилишту постаје напетија. У једној од соба дочекали су нас разним питањима: који је број канцеларије ВДС-а , да ли и даље у ВДС-у постоје бесплатне зубарске услуге, којим данима се у црквеној кухињи служи одређена храна, да ли у ВДС-у неко може помоћи при тражењу посла. Сви су жељни разговора и свакоме треба информација. Људи су се навикли на наше посете, поручују црквене календаре, иконе њихове крсне славе и питају када долазимо поново.

На крају посете Сузана Миловановић, координатор Прихватилишта, позвала је чланове Милосрдне секције на кафу у просторијама за запослене. Била је то идеална прилика да разменимо мишљења о недавно одржаној трибини „Невидљиви суграђани“ на тему бескућништва на којој су се срели представници ВДС-а, Дома за бескућнике, Центра за социјални рад и Хаусинг центра. Обрадовало нас је ово мало дружење као и уобичајена гостољубивост запослених у Прихватилишту.

Ако се сада вратимо на речи митрополита Антонија Блума закључићемо као и он, да „човек треба да развије способност да сваког човека којег сретне - сретне, да види сваког човека, да чује сваког човека и осим тога да призна да и он има права да постоји, а то се опет веома ретко дешава. У сваком правом сусрету дато нам је да видимо нешто у човеку што није мрак, већ истински човек у њему. Иначе до сусрета није дошло.“

У свакој нашој посети учимо да сретнемо, видимо и чујемо људе које посећујемо. Да видимо истинског човека у њима јер као што су оци пустиње говорили, онај ко је видео брата свог видео је Бога свог.

Извор: ВДС

Транс и туђи мушки глас

Вангелија Пандева (31. јануар 1911.10. август 1996.) била је обична девојчица, изузев што се родила са ушима сраслим за главу и са слепљеним прстима на рукама и ногама. У својој дванаестој години она је, после једног ужасног невремена, у потпуности ослепела. Затим је, крајем двадесетих година, неочекивано за све житеље села у којем је живела, слепа девојчица почела да испољава зачуђујуће способности: могла је да чита снове својих другарица и да предсказује одређене догађаје.

Године 1940. Ванга је први пут пала у дуги транс ("погрузила се у сопствене мисли", каже Красимира) и смогла снаге за општење са демоном, који јој се објавио у лику коњаника-витеза. Почетком 1941. Ванги се, опет невидљив за друге, јавио "коњаник" и наредио јој да постане "пророчица". Њена сестра Љупка, која је тог тренутка била са њом, помислила је да њена сестра доживљава епилептични напад. Сама Ванга је све, међутим, објашњавала чудним сном...

Међутим, 6. априла 1941. године, многи житељи села Струмице били су преплашени неочекиваном променом на лицу и у понашању Вангином. Слепа пророчица је одједном проговорила туђим мушким гласом и почела свима присутним да предсказује будући живот или погибао у рату. Како пише Красимира Стојанова, то је "трајало много дана заредом. Она уопште није спавала скоро читаве године. Њен изглед је снажно деловао на људе. Они су осећали жељу да пред њом падају на колена".

" Понеки су се бојали њених пророштава, оптужујући је за врачарство и црну магију. Други, зачуђени пророчанствима, напротив, преувеличавали су оно што би она рекла и приписивали јој библијска чудеса", наставља Вангина рођака.

Виски и државни бизнис

Године 1942. у јеку Другог светског рата, почело је право поклоничко путовање Вангиној кући. Људи су доносили новац, храну, ствари и молили је да им предскаже даљи живот, да им прича о њиховим ближњима у рату, о њиховој судбини. Тада је војник интендантског пука Димитар Гуштеров запросио Вангу и ускоро ју је из Југославије одвео у бугарски градић Петрич.

Чудно је да Ванга, касније, није смогла снаге да свог мужа избави од алкохолизма. Гуштеров је умро од цирозе јетре у априлу 1962, у четрдесет другој години живота. Трчећи помало пред руду, приметићу такође и шта је о Ванги причао Кирсан Иљумжинов, председник Киргизије, који је био њена редовна муштерија: "Ванга је волела унучиће вискија од 150 грама. Уосталом, најслађим даром је сматрала управо боцу вискија. Зато сам увек са собом доносио виски најбоље марке, коју сам могао, у том тренутку, набавити" ("Комсомолска правда", 16. август 1996.)

Бугарско руководство се заинтересовало за "врачарски бизнис", и 1967, године Ванга је добила државну службу. Одмах су били одређени телохранитељи, ради контроле редова испред њене куће, ради обезбеђења њеног мира, одмора и заштите. Осим тога, запослена је специјална чиновничка група која је пописивала имена оних који желе да буду примљени код Ванге, и који су за то морали да уплате одређену суму новца.

Чиме је Ванга објашњавала свој феномен? Она је не једном, говорила да за "дошљаке" представља отворена врата. Православни људи не сумњају да су такозвани "дошљаци" - свуда присутни ђаволи. Човеку упознатом са окултизмом, апсолутно је јасан начин општења Ванге са нечистим духовима. Ванга је играла улогу пасивног медијума. Она је дозвољавала ђаволима да овладају њеним телом.

Ево неколико примера. Тако, Ванга тврди: "Они долазе сами, зато што сам ја за њих - отворена врата... Кад код мене дође неки човек, његови умрли рођаци се скупљају око њега, постављају ми питања и сами на њих одговарају, а ја само саопштавам живима шта сам чула..."

Још један пример. Красимира Стојанова, још док је била школарац, налазила се крај своје тетке Ванге. Одједном, "пророчица" је избечила окамењено лице на Красимиру и, туђим гласом, рекла: "Ми те видимо...!", а затим је испричала девојчици о свему што је ова радила током дана. Сирота Красимира је побледела од страха. Ванга је бучно уздахнула и с тешком муком проговорила: "Ох, силе су ме напустиле...!" На Красимирино питање, зашто је Ванга, одједном, почела да јој описује шта је све девојчица урадила током дана, Ванга ју је уверавала како ништа слично није рекла.

Ванга је Красимири, једном приликом, признала да се некакве силе (то јест ђаволи) стално налазе око ње и могу се, чак, видети као светле тачке у ваздуху. Али постоје и "велике силе - њихови господари. Када они одлуче да проговоре мојим устима, мени постаје лоше, и ходам немоћна читавог дана", признала је пророчица.

Планета Вамфим и дух Јованке Орлеанке

Ванга је такође објаснила да јој они (то јест, ђаволи), дају могућност да чита мисли људи на сваком језику. На Красимирину молбу да исприча о тим непознатим силама подробније, Ванга је одговорила да су они "са планете Вамфим" и да се јављају као "прозрачне фигуре, какве човек види, посматрајући свој одраз у води..."

Ванга посвуда причувљава "гласове", који јој говоре о много чему. На пример, вишеколенском масону Свјатославу Рериху, Ванга је, после дошаптавања ђавола, улила наду следећом фразом: "Твој отац није био земаљски човек!" Ми, наравно, знамо за какво су вештичарство и ђаволопоклонство Рериси искључени из Православне Цркве...

Вангин рођак Димитар Гајгуров сећа се да је 1988. године његова тетица одједном себе прогласила духом Јованке Орлеанке и почела да бунца таке формуле, над којима он до данас лупа главу, јер ништа није могао да разуме. Тај исти Гајгуров описује различите врачарске састанке Вангине са својим посетиоцима. Многи од њих, између осталог, подсећају на препоруке из старинских магијских књига и расправа.

Својој сестри Љупки, Ванга је причала да ноћу може да напусти своје тело и да оде на било коју тачку планете. Када је сестра, једном приликом, масирала Вангину главу, осетила је "као да њени прсти дотичу ужарену површину..."

Иако је себе називала православном верницом, Ванга, у ствари, није била таква. Она је признавала реинкарнацију, то јест сеобу људских душа из једног тела у друго, што значи да је била паганка. Осим тога, Ванга је веровала у неизбежност човекове судбине: шта му је предсказано, то ће га задесити. Све то, наравно, нема никакве везе са хришћанством.

Данас читава Бугарска зна (и наше новине су о томе писале) за девојчицу из града Пловдива, којој се на левом рамену населио демон Кики. Тај демон, лупкањем, одговара на питања присутних, а самој девојчици даје одговоре преко њених мисли.

Једанпут је та девојчица заједно са родитељима посетила Вангу. Баба Ванга је својим духовним очима видела Кикија и описала га као човечуљка са птичјом главицом. Девојчицу је именовала својом могућом наследницом и кандидаткињом за улогу "пророчице"!

Ово појашњава испољавање необичних способности код просте Бугарке Ванге. Она је себе чврсто повезала са светом палих анђела или демона, и самим тим се занавек одрекла Бога и Православне Цркве!

Владислав Тишченко

(Са руског: Владимир Јагличић)

ЧОВЕК ЈЕ ВИШИ ОД ЗВЕЗДА

Oкултизам, астрологија, магија

(ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА VI)

Извор: Манастир Глоговац

Истакнуто муслиманско удружење у Аустрији "Иницијатива либералних муслимана Аустрије" позвало је Саудијску Арабију да дозволи изградњу цркве и истакло да Ријад потенцира на изградњи џамија у хришћанским земљама."Либерални муслимани захтевају изградњу цркве у Саудијској Арабији", наводи удружење у писму саудијском амбасадору Мухамеду ел Салуму, тражећи од њега да преда овај захтев "одговарајућим надлежним телима" у Ријаду.

Велики број дипломата, пословних људи и радника у Саудијској Арабији су хришћани и немају могућност да практикују своју веру, наводи се у писму, преноси АФП.

"Саудијска Арабија подржава изградњу многих џамија и простора за молитву у хришћанским земљама Европе, како финансијски тако и организационо", рекао је Амер Албајати, председник "Иницијативе либералних муслимана у Аустрији".

Удружење је раније најавило захтев за изградњу цркве у Саудијској Арабији, након што је велики муфтија у тој земљи позвао на рушење свих хришћанских цркава на Арапском полуострву.

Удружење је осудило тај позив и нагласило да ислам не забрањује градњу цркава.

Извор вести и слике: РТС

Четвртак 27 / 14 / септембар

Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.

Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! - Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана), и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.

Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.

Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.

Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену. Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.

И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: "Овим знаком победићеш". - После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.

Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.

Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола. Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.

Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.

Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа. А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други - цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској - светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.

По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. - Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског на главном тргу градском, а трећи - на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут - седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут - у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.

Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. - За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу - животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: "рука је наша вео ма јака и богови су наши силни", него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. - И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.

И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: "Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите".

Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.

Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.

И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор

Повреда истине

Јасеновац – покушај ревизије историје

Број 1091, Рубрика Поводи

Председник Израелске културне заједнице аустријских Јевреја Оскар Дојч оштро је осудио нови у низу покушаја порицања холокауста. „Хрватска није једина европска држава у којој је евидентан наставак монструозне праксе да се у складу са популистичким потребама доводи у питање постојање најјезивијег геноцида у историји човечанства“, рекао је он за „Политику“. Амбасада Србије у Загребу затражила је званичан став и коментар хрватских власти поводом овог случаја.

Шеф за односе са јавношћу Загребачке надбискупије Звонко Франц нагласио је у телефонском разговору за исти београдски лист да је сваки злочин, посебно геноцид, за осуду. При том је истакао да је надлежност његове надбискупије у овом случају ограничена.

У бечком Центру Симона Визентала истиче се да је широм света у порасту број „покушаја ревизије холокауста“, који се заснивају на покушају да се „парцијалним фактима“ докаже да су патње и број жртава нацистичког „Коначног решења јеврејског питања“ преувеличани. Тако се намеће закључак да је холокауст политички мотивисани мит победника, савезника у Другом светском рату. Посебно оштро саопштење издао је Маргелов институт из Загреба.

Саопштењем се огласио и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић; у њему се каже да се „у Јасеновцу заиста догодио холокауст над Јеврејима, геноцид над Србима и Ромима, те стравични злочини према Хрватима неистомишљеницима режима, припадницима антифашистичког и комунистичког покрета, симпатизерима Народноослободилачког покрета и многим слободољубивим грађанима који су се одупирали усташко-фашистичком режиму“.

Директор јерусалимског Центра Симона Визентала Ефраим Зуроф рекао је да хрватски историчар и римокатолички свештеник Стјепан Разум својим нечувеним изјавама жели да преправи историју Другог светског рата и негира злочине које су починиле усташе.

У саопштењу које је историчар холокауста Ефраим Зуроф, директор центра, потом издао, напомиње се да покушаји поновног писања историје Другог светског рата у Хрватској путем порицања и заташкавања ужасних усташких злочина не могу бити толерисани, а недопустиви су када долазе од истакнутих црквених великодостојника.

„Позивамо руководство Римокатоличке цркве у Хрватској да одмах разреши дужности Стјепана Разума са његовог важног положаја у Црквеном архиву и недвосмислено осуди његове нечувене и срамне коментаре, који не само да су неопростива увреда жртвама Јасеновца, њиховим потомцима и свим поштеним Хрватима, него и настоје да пруже сасвим лажну слику ужасних злочина које су усташе починиле над Србима, хрватским антифашистима, Јеврејима и Ромима током своје крваве владавине у Независној Држави Хрватској. Усташки злочини никада не могу бити избрисани и апологете сличне Павелићу и његовим следбеницима су срамота за демократску Хрватску која тежи да уђе у Европску унију“ – истиче се у саопштењу Центра.

О. С.

--------------------------

ПОРИЦАЊЕ ГЕНОЦИДА И ХОЛОКАУСТА У ЈАСЕНОВЦУ

Најновији случај порицања геноцида и холокауста у Јасеновцу који је недавно узбуркао јавност на подручју бивше Југославије део је ширег покушаја ревизије истине о Другом светском рату, који је за своју носећу институцију имао амерички Институт за ревизију историје. Свој врхунац овај покрет је имао за време суђења британском историчару Дејвид Ирвингу 2000. године, након чије осуде је порицање холокауста почело осетно да јењава. Специфичност бивше Југославије представља то што, са једне стране, јавност није упозната са овим чињеницама те са друге што су веома значајну улогу у ревизионистичком процесу имали хрватска римокатоличка црква и држава.Да није тако, не би било могуће да се пре неколико година у „Гласу Концила“ месецима објављује фељтон са тезом да је покољ у глинској цркви – измишљен или да Стјепан Разум изјављује да је и Јасеновац – мит.

Оно што забрињава, а што се покушава бацити у сенку буком око оваквих изјава каква је Разумова, јесте чињеница да је страдање на подручју бивше Југославије у Другом светском рату веома лоше истражено, те да на истом простору осим београдског Музеја жртава геноцида не постоји ни једна научна институција која се бави овим проблемом. И сам Музеј жртава геноцида је од власти Србије занемарена институција, што је срамота имајући на уму квалитет и изванредну међународну репутацију његовог рада.

Док су остали европски народи неколико година после Другог светског рата донели процене броја жртава а потом основали институције које су неколико деценија истраживале чињенице да би отприлике крајем осамдесетих дошле до коначних процена (број жртава Аушвица је са послератних процена од четири милиона данас сведен на 1,1–1,5 милион, нпр., али било је случајева где су резултати дали веће бројеве од послератних процена), у социјалистичкој Југославији је истраживање жртава било онемогућавано или спутавано, да би Музеј жртава геноцида био формиран тек 1992. године. Парадигматично, глас овог Музеја се не чује у препиркама о бројевима, највише зато што се тамо сматра да је доћи до идентитета једне, до сада непознате жртве, важније од коришћења оскудних ресурса у бесплодне полемике.

Стога, колико год је неморално порицати, манипулисати, умањивати (или увећавати) жртве Другог светског рата, неморално је и прећуткивати да нам умногоме недостају основне истине о њима, и да те истине неће бити све док повиком на ревизионисте између осталог скривамо и сопствени нерад. Када би уместо сваког интервјуа и изјаве по медијима о броју јасеновачких жртава од рата до данас имали по једно име јасеновачке жртве, вероватно би све те полемике биле немогуће јер бисмо знали прецизну и непорециву истину.

+Јован, Епископ липљански,

Координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора

Извор: Православље

Представници Православне цркве и Англиканске заједнице били су посматрачи на сабору који је трајао од 1962. до 1965. године, и на коме је званично прихваћено римокатоличко учешће у екуменском покрету.

По оцјени Патријарха Вартоломеја, овај сабор је „створио позитивне импулсе за јединство хришћана“.

Извор