– А, ако до­ђе до суд­ског ди­ја­ло­га, он­да ће Кри­во­ка­пић би­ти по­ра­жен и као чо­вјек и као по­ли­ти­чар – сма­тра Кр­цић.

– По­во­дом ме­диј­ских про­зив­ки из­ме­ђу па­ро­ха пра­во­слав­не цр­кве у Ба­ру Јо­ва­на Пла­мен­ца и пред­сјед­ни­ка пар­ла­мен­та Цр­не Го­ре Ран­ка Кри­во­ка­пи­ћа, с об­зи­ром да се у ис­ка­зи­ма и јед­ног и дру­гог спо­ми­њу при­пад­ни­ци ислам­ске вје­ре, же­лим из­ни­је­ти став у име Ма­ти­це Бо­шња­ка. Да­кле, цр­ква Све­те Тро­ји­це на Ру­ми­ји је уста­но­ва пра­во­слав­них вјер­ни­ка, та­ко да је ха­рам би­ло ко­јег ин­са­на да про­га­ња ову бо­го­мо­љу, ко­ја, као та­ква, ни­чим не сме­та ни ислам­ским вјер­ни­ци­ма. Са чу­ђе­њем пра­тим ка­ко она сме­та Кри­во­ка­пи­ћу и ње­го­вој ате­и­стич­кој пар­ти­ји. О том чи­ну тре­ба да раз­ми­сле сви при­пад­ни­ци бо­шњач­ког на­ро­да-ислам­ске вје­ре, ко­ји су при­ста­ли­це Кри­во­ка­пи­ће­ве ин­те­ре­сне по­ли­тич­ке ску­пи­не А, па­ро­ху Пла­мен­цу и по­ли­ти­ча­ру Кри­во­ка­пи­ћу по­ру­чу­јем да сва­ки на­род и сва­ку вје­ру тре­ба да на­зи­ва­ју пра­вил­но, име­ном, ка­ко би се то и њи­ма уз­вра­ћа­ло – ис­ти­че др Кр­цић.

Пре­ма ње­го­вим ри­је­чи­ма Кри­во­ка­пић овим по­ступ­ком ка­зу­је да ни­је истин­ски со­ци­јал­де­мо­кра­та, јер да је­сте не би се ми­је­шао у ства­ри бо­го­мо­ља, што ја­сно го­во­ри да ње­го­ва по­ли­тич­ка по­зи­ци­ја ни­је со­ци­јал­де­мо­крат­ска у сми­слу те ри­је­чи, већ чи­сто на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­стич­ка.

– Због то­га при­пад­ни­ци Бо­шњач­ког на­ро­да тре­ба да на­пу­сте Кри­во­ка­пи­ће­во по­ли­тич­ко окру­же­ње из хи­ги­јен­ских раз­ло­га. Кад је у пи­та­њу па­рох Пла­ме­нац, са ду­хов­ним увје­ре­њем мо­гу ре­ћи да се ра­ди о вр­сном ин­те­лек­ту­ал­цу и чо­вје­ку. По­зна­јем га још из сту­дент­ских да­на као из­вр­сног астро­но­ма и ви­зи­о­на­ра. Ње­гов свје­то­на­зор и уну­тра­шњи по­зи­ви су га од­ве­ли у сви­јет ду­хов­но­сти гдје већ дви­је де­це­ни­је из­гра­ђу­је се­бе у ви­со­ког све­ште­ни­ка. Нор­мал­но је да он оба­вља сво­је по­вје­ре­не за­дат­ке и да шти­ти цр­кву ко­јом упра­вља, на то га оба­ве­зу­ју хри­шћан­ска пра­ви­ла. Ако је јав­но ре­као да ће спор са Кри­во­ка­пи­ћем ри­је­ши­ти ски­да­њем ман­ти­је, то не сма­трам при­јет­њом већ чу­ва­њем угле­да и чи­сто­ће ман­ти­је, ка­ко је не би ока­љао, као и свој свешт­енички по­зив, у рас­пра­ви са чо­вје­ком ко­ји се др­знуо да ки­ди­ше на ту све­ти­њу.

Да­ље ру­ке од бо­го­мо­ље

Пре­ма ри­је­чи­ма Шеф­ке­та Кр­ци­ћа, па­рох Пла­ме­нац, као из­у­зет­но то­ле­ран­тан све­ште­ник и чо­вјек са по­ли­ти­ча­рем Кри­во­ка­пи­ћем тре­ба да се раз­ра­чу­на кроз ди­ја­лог на не­кој од те­ле­ви­зи­ја Цр­не Го­ре.

– То би му омо­гу­ћи­ло да сна­гом сво­га ду­ха та­кве ино­вјер­це опо­ме­не да уда­ље сво­је ру­ке од бо­го­мо­ља ко­је они ни­су ства­ра­ли – по­ру­чио је Кр­цић.

Н.В.

Извор: Дан

Изјаву Свештеника Јована Пламенца дату након саслушања преносимо у цјелости:

Државни тужилац Миленко Магдалинић саслушао ме је у од почетка коректном поступку.

Испред себе је имао само текст из “Вијести”, који је настао од мог јавног писма предсједнику Скупштине Црне Горе Ранку Кривокапићу, који је православним вјерницима изјавом да је црква Свете Тројице на Румији “ламина“ нанио тешку увреду. И у “Вијестима” су, као и многим другим црногорским медијима, фалсификовали посљедњу реченицу из мог писма и у црногорској јавности је створено увјерење о мом насилничком понашању.

Међутим, овај непрофесионализам неких црногорских медија разоткрио је нешто на што засигурно нијесу рачунали: показало се колико овдашњи народ не воли Ранка Кривокапића. А овај народ њега зна кроз његове јавне наступе и ставове које заступа!

И, с намјером да на мом примјеру науде Православној цркви у Црној Гори, помисао о насилничком одговору на Кривокапићеве увреде Цркви убацили су у главе многима… И то би морало да пажњу Тужилаштва са мене преусмјери на неодговорне и непрофесионалне уреднике црногорских медија и на Кривокапића лично, јер он је на црногорској политичкој сцени главни инспиратор излива мржње на Православну цркву и српски народ у Црној Гори.

Извор: ИН4С

Интегрално писмо објавио је једино Портал ИН4С, док је Дан такође објавио цјелокупно писмо, али у редакцијској обради. Остали су га користили како су нашли за сходно и створили су општи утисак да „српски поп пријети Кривокапићу“.

Нијесу казали да је Кривокапић претходно цркву Свете Тројице, у којој већ три и по године сваког мјесеца Богу службу приносим на литургијама којима је, иако се на Румију веома тешко испети, присуствовао веома велики број вјерника, назвао – ламином.

Нијесу акцентовали чињенице из мог писма да нијесу истините Кривокапићеве тврдње да је црква на Румији пореметила међурелигијски склад Бара, да је истина да је она остварење вјере предака припадника све три конфесије да ће црква на Румији бити обновљена и да су зато на Тројчиндан сви износили по камен тамо гдје је она сада, да није истина да су мухамеданци и римокатолици сасвим престали да излазе на врх Румије, да није истина да су раније излазили у великом броју, а да је истина да су претходно престали да излазе када су комунисти забранили румијску литију 50-тих година прошлог вијека, пола вијека прије обновљења цркве на Румији… Нијесу указали на чињеницу да Кривокапић на неистинитим премисама заснива своју јавну мржњу према цркви на Румији. Једино важно им је било да кажу да је свештеник Пламенац запријетио Кривокапићу да ће „скинути мантију и да ће овај добити оно што подуже заслужује“, односно да фалсификују крај мог писма који гласи:

„Видите, Кривокапићу, овога пута био сам фин. Али ставите ли још једном цркву Свете Тројице на Румији у Ваша погана уста, по узору на мог чукунђеда војводу попа Илију Пламенца, који се ставио у заштиту Црногораца штитећи им вјеру, док Вам будем писао скинућу мантију и добићете што подуже заслужујете!“

Посебна прича је шпекулација неколико црногорских портала који су, као реакцију на мој исказ којег су фалсификовали, пустили сијасет коментара које пас с маслом не би појео. Њихови администратори, као својеврсна инквизиција посвећена обрачуну са „јересима“ православља и српства, учинили су јавном лавину коментара препуних мржње према Цркви, српском народу па и мени као православном свештенику, док су за супротне ставове поставили запреку.

И Јавни тужилац, умјесто да због увреде коју је нанио православним вјерницима на саслушање позове Ранка Кривокапића, као и уреднике оних медија који су фалсификовањем и тенденциозним пласирањем дјелова мог писма Кривокапићу његову увреду и децидирани говор мржње учинили инспирацијом за излив мржње према Цркви и Србима на више црногорских електронских медија, на саслушање је позвао – мене!

Као да је требало да кажем: „Да, господине Кривокапићу, Ви сте управу, љубим руке, ја Богу службу приносим у ламини“. Или да на то исто пристанем ћутањем.

Па, ја сам православни свештеник, пастир Цркве Божије, и моја дужност је да се потрудим да отворим очи „заблудјелим овцама“, посебно када се препусте ономе који је отпао од Бога, Сатани, и када се упусте у борбу против Цркве и Бога. Ми се за такве молимо Богу, да им отвори очи ума њиховог, да увиде душегубност свог дјела и да се покају, или им мало подвикнемо, као што сам ја то урадио јавним писмом Ранку Кривокапићу, или „љути лијек на љуту рану“: када друго не помаже – клетва. На свештенику је да процијени коју духовну мјеру ће према коме примјенити, зависно од његовог духовног посрнућа. Према свецу тропар.

Ранко Кривокапић је веома значајна политичка личност у Црној Гори и сигурно је да има утицаја на многе. Његово духовно посрнуће, због ауторитета којег ужива код тих људи, преноси се на њих, а тако се и његов лични гријех умножава. Ето, зато сам се одлучио да му упутим оно јавно писмо, због њега и посебно због оних који преко њега улазе у гријех богоборства.

И још нешто: Молим црногорске политичаре, и оне на власти и оне у опозицији, да умјесто што троше силно вријеме и енергију на међусобице обрате пажњу на чињеницу да им се пред очима разбуктава – фашизам! Колико је он у Црној Гори већ узео маха рјечито говоре коментари по разним сајтовима (не само везанo за моје писмо Кривокапићу).

Извор: ИН4С

http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/09/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%98/

Овај скуп, који је организован са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, имао је за циљ да се вероучитељи - којих има око 270 - упознају са оценама њиховог рада и о даљим активностима везаним за њихово дошколовавање и напредовање у струци.

Вероучитељи су се прво окупили у храму светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, где је свету архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Атанасије, председник Одбора за верску наставу, уз саслужење више свештеника и ђакона. После причешћа вероучитељима се кратком беседом обратио епископ Атанасије.

После тога вероучитељи су прешли у Парохијски дом где су послужени, а затим су се сабрали у великој дворани где су им се обратили епископ Атанасије и чланови Одбора за верску наставу.

На основу бројних ревизорских, инспекцијских извештаја и извештаја директора школа и наставника других предмета, како је истакао епископ Атанасије, општа оцена рада вероучитеља у овом полугодишту је добра. Успешно се радило, а током рада вероучитељи су међусобно сарађивали, присуствовали часовима својих колега, размењивали припреме за поједине наставне јединице, што све утиче на квалитет наставе. Може се закључити да вероучитељи делују као једна целина. Епископ Атанасије је навео имена двадесет пет вероучитеља који су се највише истакли у раду. Има и примера где наставници на часовима исказују инертност и равнодушност која је знак духовне слабости.

Вероучитељи раде у државним школама где су обавезни, као и остали наставници, да имају одговарајуће квалификације. О тим новим околностима вероучитељима су говорили чланови Одбора за верску наставу, протојереј ставрофор проф. др Драгомир Сандо и презвитер Александар Ђаковац.

На крају скупа вероучитељима су подељени поклони Одбора за верску наставу – роковници и зидни календари.

http://www.spc.rs/sr/sabranje_verouchitelja_arhiepiskopije_beogradskokarlovachke_0

Након што је у храму светог Јована Богослова служен помен оцу Радовану, на којем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ браничевски г. др Игнатије, у амфитеатру Факултета је одржана комеморација на којој је, као изасланик Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, присуствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Андреј, а такође и Његова Екселенција монсињор Орландо Антонини, папски нунције у Србији.

Великом аудиторијуму окупљених професорâ Београдског Универзитета, студенатâ, свештеникâ, пријатељâ, поштовалацâ, као и члановима породице о. Радована Биговића, обратили су се: протопрезвитер др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. др Давид, фра Леополд Рохмес, ОФМ, жупски и самостански викар при храму светог Антуна падованског у Београду, Господин Исак Асиел, врховни рабин Јеврејске заједнице Србије, др Богољуб Шијаковић, протопрезвитер др Зоран Крстић и студенти Православног богословског факултета Миланка Тешовић, Владимир Радовић и Наташа Филиповић.

Београд, 08.12.2012 - Богословски факултет Српске Православне Цркве

Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивном интервјуу за Недељник коментарише изјаву Партијарха да “ако нас Европа неће оваквима какви јесмо можемо још 500 година у ‘муци и трпљењу’”.

Помињање спремности за вишевековну жртву не делује убедљиво поред бесних лимузина у којима се возе епископи наше цркве?

“Бијесне лимузине”, ако их има (додуше, већина наших Епископа користи обична савремена кола попут обичних грађана за обављање своје службе), спадају у гријех појединаца. По ријечи Светог Саве: “Ако је поп грешан, молитва није грешна” тј. вјековно свједочење Цркве саможртвености као мјере људског достојанства.

Још 1992. сте говорили да на овим просторима важи правило: “Ко истраје до краја, благо њему. Сви су услови да се сами себе одрекнемо и све нам говори у том правцу – не може шут са рогатим.” Време се не мења, уцене и притисци све су јачи, као да се косовска драма ближи крају?

Несумњиво и даље важи вјечна истина: “Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” Нажалост, косовска драма се не ближи крају, она се наставља на још драматичнији начин. Косово је било и остало, по пророчкој ријечи Његошевој, “грдно судилиште” на коме се “суди” не само Албанцима и нама, него и свеукупној Европи, ако не и свијету.

Председник Николић најављује државну платформу о Косову. Да ли су представници СПЦ позвани да дају своје мишљење?

Предсједник Николић, сигурно, знаде мишљење Цркве и њен непромијењени став. Тај став му је Синод саопштио ових дана и писмено.

Срби са севера Косова оптужују председника Николића да је променио ставове о чврстој одбрани Косова, да је спреман на успостављање границе и да је то увод у финално признавање независног Косова. Како Црква гледа на увођење такозваних интегрисаних прелаза?

Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, уз подршку терористичкој групацији косовских Албанаца, настављене етничким чишћењем, рушењем стотина православних храмова, хиљада домова, запосиједањем “Бондстилом” Косовске земље и другог рудног блага. Они који су све то урадили и подржали, данас се и сами не устручавају да открију прави разлог тога – стварање независног Косова. Да је намјесто Србије нека друга земља, која би као она – цјеловита (са Косовом и Метохијом) била чланица Уједињених нација, а за потврду своје суверености на свом читавом простору имала декларацију 1244 Савјета безбједности, прво што би њена влада захтјевала од своје скупштине било би доношење, по хитном поступку, одлуке о извршеној окупацији Косова и Метохије и стављању ван снаге свих досадашњих аката потписаних са Бриселом, на штету суверености државе. Ако Србија није у стању да учини такав чин, достојан једне часне земље, онда би макар требало да, при потписивању споразума, попут овог о интегрисаним прелазима, запише оно што је у таквим случајевима несрећни Недић писао: “По наређењу окупаторских власти…”

У каквом је стању Црква на читавој територији Косова? Где је монаштво најугроженије? Колико је објеката порушено, шта је санирано? Какав је статус црквене имовине?

Црква је данас на територији Косова у стању у каквом је била за вријеме Отоманског ропства, у понечему чак и горе: стотину храмова је уништено, многи храмови (нарочито по градовима) остали су пусти, без народа, није извршена и нема изгледа да се изврши реституција црквене имовине (сачуване и у турска времена), мартовски погром (2004. године) може поново да се догоди… Једно је сигурно: Црква ће носити свој Косовски Крст – и са државом и без државе, као што је то чинила, остајући вјерна Косовском Завјету од 1389. до данас.

Видите ли одговорност Цркве због чињенице да су Европљани мање-више незаинтересовани за судбину хришћанског наслеђа на Косову и Метохији? Шта је наша црква пропустила да уради?

Црква је урадила и ради на Косову и Метохији све што је могла у заштити народног бића и хришћанског наслеђа. што се тиче Европљана: они су све мање заинтересовани и за своје хришћанско наслеђе, камоли за косовско. Либерално-потрошачка и хедонистичка Европа одбија да у Устав Европске уније уђе и само име “Бог”, а некмоли да га утемељи на хришћанским вриједностима. То ми рече прије неку годину један Хришћанин, високи савјетник Продија за вјерска питања: “шта мислите, да је брига Европљане за хришћанско наслеђе Косова? Код њих је све подређено интересу и профиту…”

Можете ли да замислите време у којем ће Срби ходочастити Дечанима или Грачаници онако како данас ходочасте на Хиландар?

Нема потребе да замишљамо такво вријеме. Оно је већ данас, и то много горе, стварност. Како ли ће тек бити када Кфор и Унмик препусте бригу о Пећкој Патријаршији, Дечанима и другим светињама – тамошњим домаћим властима, као и о остацима остатака косовскометохијских Срба…

Како бисте ви оценили односе СПЦ и Римокатоличке цркве? Да ли је услов свих услова да папа посети Србију и да то учини преко Јасеновца?

Основни призив Христов у Еванђељу, свима људима, а камоли својим следбеницима, гласи: “Покајте се јер се приближи Царство Небеско.” У свехришћанској молитви “Оченаш” стоји: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Покајање и праштање су најбитнија морална и духовна хришћанска начела. Она важе за сваког Хришћанина, па и за мене као Митрополита, а и за Папу као Римског Епископа. Добро је што је Папа клекао у Аушвицу, тражио опроштај за инквизицију и Холокауст. Ако, међутим, хоће да га такође Православни Српски народ препозна као састрадалног брата и прими као оца – најбоље ће га препознати и примити ако покајном сузом и љубављу помилује милионску јасеновачку жртву принијету и заклану од оних који су тај злочин чинили тврдећи да то раде због вјерности њему као Светом Оцу и његовој Римокатоличкој Цркви. Кроз покајање и праштање прима нас Бог и препознаје као своје; кроз покајање и праштање ћемо се и ми препознати као браћа и дјеца заједничког Оца.

Односи две државе, па и народа, српског и хрватског, после ослобађајућих хашких пресуда генералима Готовини и Маркачу делују на најнижем нивоу од рата до данас. Могу ли две цркве екуменским дијалогом да помогну у мирењу?

То што важи за СПЦ и Папу, подједнако важи и за православне Србе и Хрвате римокатолике. И једни и други смо као Хришћани, нарочито у овим последњим временима, били у опасности да Цркву поистовјетимо са биосоциолошким (националним) колективом. А сви добро знамо да Црква Христова није исто што и “крв и раса”. Она је призвана да преображава “крв и тијело”, крвљу – голготском Љубављу Христовом која се пролива “за све и сва” подједнако. Ако у свјетлости те истине сагледамо себе, као Хришћани, и наше понашање једних према другима само ових последњих 20 година, над много чим бисмо се морали дубоко замислити, зашто не рећи – и покајати?! Од свега претходног што нам се догађа да поменемо овај најновији догађај: прослављавање Готовине и Маркача од Цркве у Хрвата као националних хероја – њих који су узрочници прогона преко двјеста хиљада људи, претварања у згаришта њихових домова, многобројних убистава и насиља… Па ипак, ако цркве не помогну мирењу – ко ће моћи помоћи?

Недељник/ИН4С

http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/07/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5/

„Влада Руске Федерације 2010-2011 године је дала добровољни циљни износ УНЕСК-у у вриједности од два милиона долара за финансирање радова обнове и рестаруације православних светиња Косова“, каже се у специјалном саопштењу. „Та одлука је била примљена у складу са резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација № 1244 за Косово и у оквиру међународне акције УНЕСКО за указивање хуманитарне помоћи Републици Србији, у виду обнове и очувања њених споменика културе који су оштећени приликом ратних дејстава“.

„На основу уговора српске стране и УНЕСКА радови су почели 2012. године на четири споменика православне архитектуре, који су укључени у Списак свјетске баштине УНЕСКО: манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и такође црква Богородице Љевишке у Призрену. Према стању од 15. новембра, од укупног износа исплаћено је у сврху пројетка 1 милион и 770 хиљада долара“, каже се у саопштењу.

„У потпуности су реализовани радови на санацији и консолидацији фресака, рестауриран је „Трон Богомајке“ у манастиру Пећка патријаршија. Очишћене су, рестауриране и конзервиране камене структуре манастирског храма у Дечанима. На куполи храма треба да буде завршено ојачавање зидног слоја до краја ове године“, казали су из Министарства. Завршена је рестаурација фресака манастирског храма Грачанице. На реду је обнова зидних избочина и крова храма Благовијести, чији се завршетак радова очекује на прољеће 2013. године“. Такође се наставља и чишћење и рестаурација фресака цркве Богородице Љевишке у Призрену, чији радови оријентационо треба да се заврше у марту 2013. године. Сви радови се спроводе по плану и морају бити завршени у првој половини 2013. године.

„Обнова православних светиња на Косову је допринос Русије спровођењу конвенције УНЕСКО о очувању свјетске баштине, уникатних споменика православне културе, који имају историјски значај за читаво човјечанство“, казали су из Министарства иностраних послова Руске Федерације.

Радио Светигора

„Средства за изградњу игралишта на територији храмова биће издвојена из градског буџета. Према ријечима Јурија Артјуха, „изградња нових храмова је добар примјер изградње, а дјеца су наша садашњост и будућност. Ми смо дужни да васпитавамо у њима духовност, моралне вриједности, понос према својој земљи и њеној историји“, убијеђен је он.

Радио Светигора

Ово је по нашим сазнањима прва Литургија служена на овај начин у Српској Православној Цркви. Сабрањем је началствовао протојереј Ненад Микић, парох Савеза глувих у Нишу, уз превођење ђакона Огњена Станковића, вероучитеља Специјалне школе "Бубањ" и водећег учесника пројекта Литургијски приручник за особе са оштећеним слухом.

Након свете Службе преломљен је славски колач, а отац Ненад је упутио пастирску поуку присутнима.

Извор: Епархија нишка

Француска министарства културе и спољних послова у заједничком саопштењу наводе да је Москва пристала да преиспита план, који од раније има подршку предсједника Владимира Путина.

"Руска Федерација привремено је суспендовала захтјев за добијање грађевинске дозволе", наводи се у саопштењу. Званичник француске Владе инсистирао је да ће бити постигнуто компромисно рјешење.

У Кремљу је речено да ће план бити поново проучен како би се будућа црква "хармонично уклопила у крајолик", пренио је Ројтерс.

Пројекат градње православне цркве и дома културе у Паризу одобрио је 2010. године тадашњи предсједник Никола Саркози, али је дизајн објекта у то вријеме био у почетној фази.

Коначним планом предвиђено је да црква има пет златних купола и таласасти стаклени кров који би се на небу истицали заједно са оближњим Ајфеловим торњем. Градоначелник Париза Бертран Делано рекао је да је овакав изглед "превише нападан" и неприкладан за мјесто са УН-ове листе заштићених локација свјетског насљеђа.

Русија је 2007. године купила земљиште површине 4.000 квадратних метара за цркву и дом културе на обали Сене, мање од километра од Ајфеловог торња.

У Паризу већ постоји православно здање – Црква светог Александра Невског, али она је у надлежности Цариградске патријаршије и није под контролом Москве.

Путин се залаже за ширење утицаја Московске патријаршије у иностранству, нарочито у крајевима са великим руским заједницама.

Руска православна црква је са 165 милиона вјерника друга највећа хришћанска заједница у свијету, послије Римокатоличке цркве, која има 1,3 милијарди вјерника.

Глас Српске

Свечаности су присуствовали представник Васељенског патријарха Митрополит Карпатоса и Касоса Амвросије, Митрополит Драме Павле, Митрополит Еласоне Василије, чланови Свете Епистасије (управе Свете Горе), игумани и представници свих 20 светогорских манастира, командант Ратне морнарице Грчке вицеадмирал Космас Христидис са највишим официрима морнарице, гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу и многи други угледни гости.

Молитвена прослава је почела бдењем увече 14. новембра у Протатском храму у Кареји у коме се налази икона Пресвете Богородице „Достојно јест". Посебну, благодарствену службу за ову прилику сачинио је химнограф јеромонах Атанасије Симонопетријски.

Следећег дана, после Литургије, одржана је свечана седница Свештене општине Свете Горе у виду „двоструког Сабора", односно у присуству игумана и редовних представника свих двадесет манастира. Том приликом је прочитан записник седнице одржане пре стотину година из оригиналног документа који се чува у Светој епистасији. Одлуке тадашње историјске седнице односиле су се на дочек ослободилачке грчке Ратне морнарице након пет стотина турског ропства. Прочитана су и имена свих чланова Сабора из тог времена, где је наведено и име хиландарског представника, старца Климента.

Заповеднику грчке Ратне морнарице је током свечаности поклоњена уметничка слика са представом доласка бродова у луку Дафни и предаје кључева од стране турске управе. Слика, коју је насликао јеромонах Лука Ксенофонтски, представља уметничко виђење догађаја од 2. новембра (по старом календару) 1912. када се у 10,30 часова 25 турских војника предало ослободилачкој војсци. Вицеадмирал Космас Христидис је заузврат поклонио Свештеној општини стару сабљу коју су носили морначки официри из времена ослободилачког рата.

У наставку је уприличена свечаност на ратном броду, фрегати „Саламис" усидреној у близини луке Дафни. На броду је одржано мало освећење воде и донесен је део Часног Крста који се чува у оближњем манастиру Кенофонту. Занимљиво је да део посаде брода чине жене, и ово је била јединствена прилика да се сусретну са светињом Свете Горе у самом њеном предворју. У складу са грчким законом, фрегата је била усидрена на 500 м од обале. На крају, око 15 часова, 21 плотун са ратног брода означио је крај ове заиста величанствене прославе.

Извор: hilandar.org

Свечаном програму и уручењу награда у Свечаној сали САНУ присуствовали су председник Р. Србије г. Томислав Николић, представници Владе Р. Србије и највиших образовних и културних институција, као и чланови дипломатског кора.

Извор: СПЦ

У Дом су стигли после свете Литургије, честитали славу и донели домаћинима добро вино и једну изузетну књигу, „Азбучник спасења”, избор из дела светог владике Николаја, „Златоустог наших дана”, како га је назвао Свети Јован Шангајски. Све је већ било спремно за долазак свештеника, а сала у потпуности испуњена нашим најстаријим суграђанима. Протојереј-ставрофор Илија Росић, парохијски свештеник при овоме дому, стигао је у договорено време и преломио колач који су приликом певања славског тропара окретали свечари: корисници Дома, управа и особље.

Прота Илија је благословио присутне, честитао славу и пожелео свима добро здравље и успех у раду. Рекао је да ће се ускоро поново видети, кад буде дошао да их исповеди и причести за време предстојећег Божићног поста.

Управница гђа Олга Николић је честитала славу и пожела окупљенима да их Бог чува, да уживају у сваком дану и да се труде да што боље искористите време које имају на располагању.

Сви су послужени житом и вероватно су се многи уз молитву приликом сечења колача и мирис тамјана подсетили на дане када су у својим домовима славили крсну славу и молили се и благодарили Богу.

Затим је изведен програм који су припремили и извели пензионери организовани при Геронтолошком центру Београд у чијем саставу је овај дом и други домови које посећује Милосрдна секција. Група „Палилулски славуји” је отпевала више песама; било је и солиста и пензионерки песникиња које су рецитовале своје песме. Присутни у сали су тапшали и певали рефрене најпопуларнијих народних песама.

Међу учесницима програма било је и осамдестогодишњака, што никад не бисмо претпоставили да нам у одговору на наше питање колико имају година нису одговорили да имају преко 80 година. Гђа Љубинка Панајотовић, драмска уметница аматер, у својој 81. години живота са пуно оптимизма рецитовала је своју песму „Што ја волим треће доба”.

При сусрету са нашим најстаријим суграђанима и ми се често питамо како користимо своје време и како би требало да га користимо да нам буде на спасење. Прави и добро познати одговор чули смо данас и чујемо га увек приликом сечења славског колача као одговор на свештениково питање „Христос међу нама! – Јесте и биће!” У томе се састоји наша слобода и одговорност како користимо своје време јер ће „Христос бити међу нама” само ако живимо по Јеванђељу и испуњавамо заповести Божје.

Извор: ВДС

У свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај одржана је, 6. новембра 2012. године, презентација литерарних радова који су, према оцени жирија, на најбољи начин приказали Православну Србију.

Извор: Беседа