Принцеза Маргарита је рођена 14. јула 1932. године у замку Салем

у области Баден у Немачкој. Била је кћерка принца Бертолда од Бадена и

принцезе Теодоре од Грчке и Данске (иначе, рођене сестре принца Филипа,

војводе од Единбурга - мужа британске краљице Елизабете II). Она је била

прва супруга принца Томислава Карађорђевића, за кога се удала почетком

јуна 1957. У овом браку се родило двоје деце: принц Никола (1958) и

принцеза Катарина (1959). Брак принца Томислава и принцезе Маргарите је

разведен у новембру 1981.

Опело принцези Маргарити у храму Светог Саве служили су Њихова

Преосвештенства: Епископ британско-скандинавски г. Доситеј и Епископ

ремезијански г. Андреј, изасланик Његове Светости Патријарха српског г.

Иринеја. На опелу је началствовао Архиепископ тијатирски и

великобритански г. Григорије из Васељенске патријаршије, а

чинодејствовали су Архиепископ сурошки г. Јелисеј из Московске

патријаршије, као и више српских, грчких и руских свештеника из Лондона.

Опелу су присуствовали: Њихова Краљевска Височанства

Престолонаследник Александар II са сином Филипом и супругом Катарином и

деца покојне принцезе, принц Никола и принцеза Катарина са члановима уже

породице. Велику част својим присуством је указао лично Његов Краљевско

Височанство принц Филип, Војвода од Единбурга, и други представници

британског Краљевског дома. Присуствовали су и чланови других краљевских

кућа: краљица Ана Марија од Грчке, принцеза Сарватх од Јордана са

ћеркама, као и рођена браћа покојне Принцезе принц Максимилијан од

Бадена и принц Лудвиг од Бадена. Опелу су присуствовали и др Дејан

Поповић, амбасадор Републике Србије у Великој Британији, и многи други

уважени гости из Велике Британије и Европе, пријатељи и познаници

покојне Принцезе као и чланови српске православне парохије у Лондону.

На крају опела, у име Краљевског дома Карађорђевића од покојне

Принцезе дирљивим говором се опростио Престолонаследник Александар II,

са посебним освртом на везаност и блискост покојне Принцезе са свим

члановима породице Карађорђевић. Затим се присутнима обратио зет

принцезе Маргарите сер Дезмонд Де Силва, говорећи о њеном великом

пожртвованом раду на хуманитарном пољу. У име Српске Православне Цркве

беседио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Андреј, викар

Патријарха српског, који се присутнима обратио на више језика. Владика

Андреј је посебно нагласио улогу покојне Принцезе у српској емиграцији и

њену популарност како међу свештенством тако и међу верницима српске

дијаспоре. Принцеза Маргарита, која је за живота неуморно путовала и

посећивала бројне српске храмове широм Велике Британије и Европе,

остаће, по речима Владике Андреја, упамћена по својој оданости према

Православној Цркви.

После опела, сви присутни су прешли у Дом епископа Николаја

где су чланице Кола српских сестара припремиле послужење, с обзиром на

то да је покојна принцеза Маргарита била дугогодишња чланица Кола

српских сестара при храму Светог Саве у Лондону.

Протојереј Драган Лазић,

парох при храму Светог Саве у Лондону

Извор: СПЦ

Митрополит Тихон са више архијереја предводио је вјерне у маршу који се сваке године одржава на дан легализације абортуса у Сједињеним Америчким Државама прије 40 година.

Међу православним ученицима били су студенти Богословије светог Тихона из Пенсилваније и Богословије светог Владимира из Њујорка, који су са осталима пјевали тропаре и носили иконе, свједочећи светињу живота.

Ноћ уочи Марша у вашингтонском храму светог Николе Митрополит Тихон је служио Вечерњу службу.

„Православни већ деценијама учествују у Маршу за живот“, казао је протојереј Џон Ковалцик, један од покретача православног присуства у овом годишњем окупљању. „Присуство наших архијереја, свештенства, семинариста и вјерних – посебно младих наше Цркве – свједочи о свештеном дару живота који се и даље угрожава у нашој земљи“, казао је он.

Извор: Светигора

-Поштовани професоре Фелми, наше читаоце би занимало да сазнају више о вашем сусрету са Православљем?

-Већ од малих ногу код мене је никао интерес према Православљу. Зашто? Само Бог зна. Можда је то повезано са тим што је мој отац, пастор лутеранске цркве био члан братства које се старало за обнављање и оживљавање богослужбеног живота у лутеранству тадашњег времена. Сећам се, када сам имао дванаест година, упитао сам оца шта је то Православље. Значи, некакав интерес је постојао.

Када сам већ био студент богословља на Хајделбершком универзитету, интерес ка Православљу је ојачао. На путу до универзитета се налазила старокатоличка црква у којој се сваке недеље вршила православна Литургија. Једанпут, пролазећи поред ње, прочитао сам да се управо у то време тамо служила Божанствена Литургија. Од тада сам веома често тамо ишао, да би се упознао са православном литературом и да бих се помолио.

Следећи мотив сам добио за време припреме семинарског рада. Сакупљајући литературу у библиотеци Екуменског института Хајделбершког универзитета, случајно сам открио књигу Игора Смолића „Живот и учење стараца“ коју сам са одушевљењем прочитао. Ја сам до сада захвалан Богу, што је мој сусрет са Православљем произашао посредством Божанствене Литургије и прелепе књиге о руским старцима, а не посредством сувих издања догматике или катихизиса.

После годину дана вратио сам се у град Минстер, где сам живео са родитељима после рата и где сам се 1986. године упознао и почео да дружим са покојним Т. П. Којевим. Тамо сам усвајао историју и богословље православних цркава, истовремено завршавајући докторску дисертацију о проповеди у Руској Православној Цркви XIX века.

У граду Реклингхаузену, 70 километара од Минстера, 1956. године је отворен музеј икона са најбогатијом колекцијом у Западној Европи. Тамо сам често ишао и до данашњих дана с њима одржавам блиске контакте. Иконе играју велику улогу у мојим научним истраживањима и представљају, по мом мишљењу, важан извор православног богословља.

-Постоји мишљење да се православно богословље још налази у „вавилонском ропству“, под утицајем западног (католичког и протестантског) богословља. Да ли су постојали неки позитивни утицаји на православно богословље од стране Запада?

-Постојали су. Као што је познато, протојереј Георгије Флоровски се веома оштро одазвао на развој православног богословља, конкретно руског богословља, после пада Константинопоља и у том контексту је говорио о псевдоморфози православног богословља. Он је поготово расуђивао да је борба за богословље у Русији коначно завршена, тј. да је никло самостално руско православно богословље.

Последњих година ја сам почео да изучавам дела руског богослова, протојереја Павла Светлова и задивио сам се његовој образованости, његовом знању светоотачког, а такође и њему савременог, западног богословља. Он је увек отворено наводио изворе из којих је црпио знања. То га позитивно разликује од представника школског, схоластичког богословља XVIII и почетка XIX века. Отворено критичко посматрање западног богословља никада није шкодило Православљу - под условом да православни богослови не заборављају своје корене у литургичком и аскетском искуству Цркве. У том односу утицај француске Nouvelle Theologie на париску школу православног богословља се показао посебно позитиван. То исто можемо рећи о богословском мишљењу митрополита пергамског Јована Зизијуласа, који је у свим својим делима доказао да је он у могућности „све опробати и доброг се држати“ (погледати Еф. 5, 21)- такође у односу ка Западу.

-Како оцењујете однос протестантског богословља ка православном? Као историјски интелектуални резерват или као извор надахнућа?

-Већ је добро што се људи слажу са мишљењима других. Али то је наравно, недовољно ради потпуног узајамног схватања. Право узајамно схватање могуће је достићи само тада када човек почне да познаје самог себе. Ја не знам ни једног протестантског богослова, који би се озбиљно бавио животом и учењем православних цркава, а чији се начин мишљења не би изменио са изучавањем Православља.

-Да ли се нешто променило од тога како је изашла ваша књига? Шта можете додати у вашем односу ка савременом православном богословљу?

-Убеђеност, да је православно богословље - богословље црквеног искуства, коју сам добио као резултат његовог изучавања и изразио у својој књизи, није се изменила. Наравно, после завршетка рада над књигом, продужио сам да радим у области православног богословља и конкретно, подробније сам почео да се занимам сотириологијом са учењем о кенози. Важније је то, што је моја унутрашња веза са предметом мојих истраживања ојачана и што сам ја сȃм недавно примио Православље. Али, то је моја лична одлука и као природна последица изучавања Православља, којим се занимам читав живот.

-Шта можете поручити људима који после промена поново траже православну веру и живо религијско искуство?

-У Русији почетком XX века се догађало да су се људи који су одступили од вере, после извесног рока, поново враћали у крило Цркве. Али то враћање у Цркву, по речима оца Георгија Флоровског, се превише често мешало са враћањем међу народ. Вера угљара, старе баке или неписмене богомољке се доживљава као прави образац или мерило. Ја сам у својој књизи писао да је новије православно богословље усмерено против једностраног интелектуализма, али није против обраћања ка интелекту као таквом. Какву високу интелектуалну културу можемо препознати код светих отаца IV века! Не ради се о томе, да треба изузимати ум, већ ум затворити у срце, то јест не треба раздељивати ум од црквеног искуства. Само на тај начин је могуће превазићи хладни интелектуализам, не одвајајући се од разума.

Осим тога потребно је учити се, црпити „живот у Христу“ из тајне Евхаристије. Често заборављамо то што је учио свети Јован Златоусти. „Постоје примери, у којима се свештеник не разликује од подчињених, например, када се морају узимати Свете Тајне. Ми се сви једнако њих удостојавамо. Сада није тако, јер се свима предлаже једно Тело и једна чаша.. и ми свеједно једни друге целивамо.

При самом савршавању страшних тајни свештеник се моли за народ а народ за свештеника, зато што речи „Са Духом твојим“ означавају не ништа друго, него управо то. Добивши прво одговор од народа, а затим сагласност да је достојно и праведно оно што се врши, свештеник почиње благодарење. И шта је зачуђујуће, ако заједно са свештеником вапије и народ, када он узноси те свештене песме заједно са самим Херувимима и Престолима“.

Разговорала Марија Иванова Извор: www.patriarchia.ru

Са руског превео: чтец Дејан Ђуричић

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?4483-%D0%9B%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BE-%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5

„Нажалост“, истакао је патријарх, „већ се показују знакови овог процеса. Зарад комфора и насладе људи одбацују моралне норме. Тако се постепено разводњавају границе између греха и праведности. Оно што се од давнина сматрало недостојним човека сада се сматра нормалним: алкохолизам, наркоманија, разврат, проституција, хомосексуализам. Друштво је одувек боловало од порока, али се управо у наше време, као и у време опадања римске и других цивилизација, они сматрају социјално дозвољенима. Резултат тога је распад традиционалне породице. Човек који је укорењен у гресима, који живи под влашћу страсти, не жели да чује проповед о Христу, с обзиром да прихватање јеванђелских заповести захтева од њега да преосмисли своје понашање, да се промени, да уложи духовни напор у превазилажење несавршености. Стога постоји непосредна опасност од одрицања од Христа и православне вере. Ако се то са нама догоди, моћи ћемо говорити о крају наше националне историје. Ако не буде вере неће бити ни Русије.

„А вера без дела је мртва (Јак 2, 26). Позвани смо да ово нарочито имамо на уму у данима празновања Рођења Христовог, које честитам свима. Рођење Спаситеља света је догађај који је изменио историју човечанства, пример Божије снисходљивости према људима, према свима нама. Хајде да и ми, подражавајући Господа Исуса Христа, поделимо радост празника са страдалницима. Наша хришћанска радост у новорођеном Богодетету не може бити потпуна ако не пружимо руку помоћи и подршке онима којима је то потребно“, закључио је старешина Руске Цркве.

На питања информационе агенције „Интерфакс-религија“ његова светост патријарх московски и све Русије Кирил одговорио је уочи празника Рођења Христовог.

изворник: http://www.pravoslavie.ru/news/58627.htm

за Поуке.орг, по наруџби поп-Ивана Цветковића, превели Иван и Јелена Недић

Статистика коју је приложио експерт заиста је застрашујућа. У просјеку сваких пет минута у земљи погине по један човјек зато што је Христов следбеник.

Експерт је издвојио најопасније територије, а то су афричке земље: Нигерија, Сомалија, Мали, гдје се људи плаше да дођу у цркву на службу. Осим тога, велики ризик за хришћане постоји у Пакистану, неким регионима Египта, земљама у којима до данас господаре тоталитарни комунистички режими, на челу са Сјеверном Корејом, или земљама у којима друштвом влада етнички национализам, као на примјер у Индији.

Говорећи о узроцима мржње према хришћанима, експерт је видио њене узроке прије свега, у владању агресивних идеологија. „С једне стране жестока гоњења, убиства и мучења, проистичу из одређених идеологија. На примјер, идеологије исламског радикалног фундаментализма, најагресивнијих верзија етно-национализма и старих комунистичких идеологија. С друге стеране постоји нетрпељивост као факат неке културе и дискриминација на основу неправедног законодавства, који се такође јављају и у западним земљама.

Извор: Радио Светигора

Протокол су потписали Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. др Порфирије и професор др Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва. Потписивању Протокола присуствовали су и др Петар Настасић, професор Медицинског факултета у Београду као и примаријус др Периша Симоновић, државни секретар Министарства здравља.

Заједница Земља живих, која се бави лечењем зависника од психоактивних супстанци, делује у организацији Српске Православне Цркве и уз сагласност Министарства здравља наше земље.

,,Ми овде у манастиру Ковиљу, односно у Епархији бачкој и на читавој територији наше Цркве покушавамо, колико је то могуће, да скромно допринесемо свеукупним напорима да се проблем наркоманије што је могуће ефикасније решава. Од самих почетака били смо потпуно свесни да не само да нисмо довољно стручни него да нисмо довољни само ми како би се овај проблем решавао успешно”, рекао је Владика јегарски приликом потписивања Протокола. Из тог разлога и у циљу што ефикасније помоћи људима који имају проблем са зависношћу од психоактивних супстанци, Епископ Порфирије је навео да је Црква тражила стручну помоћ од људи који се баве медицином. ,,Сматрам да је неопходно да имамо помоћ лекара и веома је важан Протокол који данас потписујемо о сарадњи са Српским лекарским друштвом из кога ће сигурно проистећи нешто што је корисно за ширу нашу заједницу и што је опште добро”, оценио је Владика.

Професор др Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва је рекао да су болести зависности, нарочито наркоманија, растући проблем савременог света који је погодио и Србију. Наркоманија, према речима професора Чоловића, уништава младе људе, њихово здравље, животну перспективу и доводи до пропасти њихових породица. „Српско лекарско друштво ће учинити све да придонесемо да се проблем наркоманије стави под контролу и да резултира неким позитивним исходом”, истакао је председник једног од најстаријих лекарских друштава на свету.

Подсећамо да су у марту месецу ове године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар унутрашњих послова Србије г. Ивица Дачић потписали Меморандум о сарадњи у примени стратегије у борби против наркоманије. Том приликом, Његова Светост и министар Дачић сагласили су се да је неопходно ангажовање читавог друштва у борби против наркоманије.

Извор: Беседа

Игуман је посебно истакао подршку због израде платформе за наставак разговора Београда и Приштине, као и напору да се око ње сагласи највећи део српске јавности.

Игуман манастира Хиландар упутио је поруку мира и љубави и неопходности слоге у српском народу у тешким временима искушења, саопштила је Прес служба председника.

Председник Србије боравио је у манастиру Хиландар на Светој Гори током званичне посете Грчкој.

Том приликом, државна делегација разговарала је са игуманом манастира и манастирском братијом, а посебан акценат је стављен на помоћ државе да би се што пре окончала обнова манастира Хиландар, који је оштећен у пожару пре неколико година.

Извор: Танјуг

Ова донација је обезбеђена трудом г. Жељка Ђоковића, менаџера у Компанији Фриком. Одазивајући се позиву, Компанија Фриком је показала да је друштвено-одговорна компанија и да је спремна да помогне најугроженијем слоју становништва.

У Црквено-народној кухињи обедује свакодневно, осим недељом, од 180 до 200 корисника. То су људи с маргине друштва, људи који се боре с пуким преживљавањем, а које, ипак, нису сви заборавили. Топли оброк за њих с љубављу припремају волонтери ВДС-а трудећи се да га што боље припреме и да их братски послуже. Број корисника Црквено-народне кухиње од њеног оснивања је у сталном порасту, тако да велика донација Компаније Фриком представља значајну помоћ у њеном раду и доприноси квалитету оброка њених корисника.

Благо је наше тамо где је срце наше

Јеванђељска поука коју смо чули на светој Литургији прве недеље Божићњег поста опомиње нас у причи о „богатом човеку коме роди њива” (Лк 12, 16-21) о томе како пролази човек „који себи тече благо, а не богати се Богом”. Како пролази човек који говори и мисли „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се,” а да притом не зна да Бог може рећи: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити!” Ово Јеванђеље се и чита на самом почетку Божићне четрдесетнице да бисмо ми, припремајући се постом и молитвом за сусрет са Богомладенцeм Христом, преиспитали себе и своју душу и проверили где је благо наше, „јер где је благо ваше, тамо ће бити срце ваше”.

И данас постоје људи којима ова јеванђељска поука лежи на срцу и осветљава животни пут. Многи од њих су своју веру и љубав према ближњима показали на делу помажући рад Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке и Црквено-народне кухиње у којој дневно обедује око 200 душа. Целокупан рад ВДС-а почива на добротворном раду, па се тако припремају и служе оброци у Црквеној кухињи, где корисници могу у чистој, топлој и светлој трпезарији достојанствено обедовати за столом.

На трпези се повремено, а обавезно о великим празницима, послуже и колачи захваљујући једном младом брачном пару. Овај брачни пар се, заједно са кумовима, у свом породичном предузећу у једном београдском приградском насељу бави производњом колача и од почетка рада Црквене кухиње испоручује бесплатно колаче за њене кориснике. Иницијатива је њихова - осећали су да то некоме треба...

Колачи се због одличног квалитета и повољне цене добро пласирају на тржишту и добро продају, али овом брачном пару није на првом месту стало до зараде и увећавања капитала. Они су верујући, црквени људи који у знак благодарности Богу свој добитак, своју зараду желе да поделе са другима, да поклоне онима који су најугроженији, а који им не могу узвратити. Они Христа ради дају онима у невољи од онога што имају, а то су колачи, и то у знатним количинама, тако да сваки од корисника Црквене кухиње добије колаче, а о великим празницима и целу кутију. Ови људи су врло скромни. Не желе да се о њиховом доброчинству зна. Њихово милосрђе је израз њихове вере и љубави према Богу и ближњима. Зато они, припремајући се за Празник Рождества Христовог, радосно могу рећи: „Господе, благо је наше тамо где је срце наше”.

Две нове донације Црквеној народној кухињи

Црквено-народна кухиња је средином децембра 2012. г. добила две нове донације преко Банке хране. Компанија „Кока Кола” је поклонила 1000 флаша леденог чаја „Нестеа”. Ово негазирано безалкохолно пиће, врло укусна комбинација екстрата чаја и воћног сока, биће подељено у Црквеној кухињи у време прославе Рождества Христовог око 7. јануара 2013. године.

Друга донација су производи г. Ђорђа Бабића, приватника који се бави производњом ајвара и који је у добротворне сврхе испоручио 282 килограма, односно око 3000 теглица ајвара. Ајвар је врло квалитетан, без конзерванса и адитива, и највећим делом иде на инострано тржиште.

Издвајањем производа у добротворне сврхе Компанија „Кока Кола” и предузетник г. Ђорђе Бабић показали су своју друштвену одговорност и опредељење да помогну социјално угроженој категорији становништва. Ове донације су остварене преко Банке хране са којом је Црквено-народна кухиња започела сарадњу при недавно спроведеној и врло успешној добротворној акцији прикупљања хране у Народној банци Србије. Представници Банке хране су се том приликом упознали са начином рада Црквено-народне кухиње, видели муку људи који су њени корисници и уверили се да свака донација у храни за сиромашне долази на право место и доприноси да се обезбеди оброк онима којима је најпотребније, поготово у ове хладне зимске дане.

Извор: ВДС

http://www.spc.rs/sr/aktivnosti_verskogdobrotvornog_starateljstva

Вашој пажњи нудимо беседу с митрополитом Самтависким и Горијским Андрејем (Гвазавом), председником Синодалне комисије за истраживање моралних прекршаја међу клирицима и чланом других Синодалних комисија, који дуго година познаје Свјатејшег Патријарха Илију и који је спреман да подели с нама своје успомене.

Святейший Католикос-Патриарх всея Грузии Илия II

– Ваше Високопреосвештенство, благословите. Захваљујемо Вам се због тога што сте пристали да попричате с нама о тако дивном човеку као што је Његова Светост Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II. Он је јако много учинио за Цркву у Грузији. Шта мислите, како му је то пошло за руком?

– Желео бих да поздравим читаоце сајта Православие.Ru и да им честитам предстојећи празник Светог Христовог Рођења и нову годину, да свима пожелим Божију милост, радост и добро здравље.

Ова година је јубиларна за нашу Цркву и за нашег Свјатејшег Патријарха-Католикоса целе Грузије Илију II, пошто се 25. децембра навршава 35 година од дана његове интронизације, а 4. јануара 2013. године – 80 година од његовог рођења. Године свог служења Свјатејши је назвао „сунчаном ноћи“. Он каже да су то биле тешке године, године искушења, и да га нису подржавале милост Божија и љубав људи, било би му тешко да све то савлада.

Святейший Католикос-Патриарх всея Грузии Илия II и митрополит Самтависский и Горийский Андрей (Гвазава)

Имао сам среће да извесно време живим у Патријаршијској резиденцији у Тбилисију, где сам својим очима могао да видим како живи Његова Светост. Свако јутро је започињао молебаном упућеном свецу који се тог дана слави и свако вече се молио на вечерњем богослужењу. Кад је у Патријаршији уређен храм светог Илије Пророка, Његова Светост је сваког дана присуствовао литургији, коју су служили свештеници који тамо живе. Сећам се његовог дубоког молитвеног расположења. За време службе Патријарх је увек помињао велики број људи из свог поменика. Без обзира на то колико се касно би се вратио и колико уморан да је био (на пример, после повратка из иностранства) увек је ишао у храм и обављао вечерње правило, увек је приносио благодарење Господу и тек после тога би дозволио себи да се одмори.

Ово молитвено расположење се осећа у свим речима и делима Патријарха, чак и у самој згради Патријаршије. Његова Светост није пропуштао ниједну службу, на празнике и недељом је увек сам служио литургију и позивао је све свештенослужитеље и монахе да воле богослужење, да га врше са страхом Божјим, исправно и с дубоким страхопоштовањем.

У резиденцији Патријарха увек има много народа, посебно у празничне дане. Пријеми се одвијају од ујутру до касно увече. Ми, млади архијереји, често осећамо умор пред крај дана, посебно ако тог дана има много дешавања, а Католикос-Патријарх, без обзира на године, бодро стоји на ногама, дочекује свакога ко дође, свима се осмехује и ниједним гестом не одаје умор, бригу или терет. Радост која постоји у њему преноси се на све људе који код њега долазе. То је јединствена особина: поред њега човек бива миран, спокојан и радостан. И то не осећамо само ми, духовна деца Цркве, већ и људи који долазе код њега у различите званичне посете: чланови владе, парламента и гости из иностранства. Мир који постоји у Патријарху разлива се око њега, дотиче се срца свих људи који се налазе поред њега.

Родителя Патриарха Георгий и Нато (Наталья) Шиолашвили с сыновьями Теймуразом, Шотой и Виктором. 1932 год.

Његова Светост је скоро цео живот (ако се изузму године школовања) провео под окриљем Свете Цркве. Од раног детињства је долазио у храм. Његови родитељи су били верујући људи, саградили су храм у част свете Нине у Владикавказу. С 18 година се Ираклије – такво име је Патријарх носио до пострига, - уписао у богословску школу, а затим и на факултет у Сергијевом Посаду, студирао је у обитељи преподобног Сергија Радоњешког. Црква је за њега постала живот и сам је сав свој живот посветио служењу Цркви.

Заједно са својом Црквом и са својим народом он је прошао све недаће комунистичког режима, сву тежину првих година независне Грузије, тешкоће 90-их година и грађанског рата. Његова Светост Патријарх је својим примером, својом речју, а што је главно, својом добротом и добрим делима подржавао народ Грузије. Доброту Патријарха је осетило на хиљаде људи: он је помагао породицама погинулих за време догађаја у Цхинвали, у Абхазији, породицама погинулих у грађанском рату, људима који су остали без хранитеља – удовицама, сирочади, старцима, и уопште свим људима који су једноставно доспели у невољу, који су се нашли у затвору. Његова доброта и милост обухватају целу Грузију.

Свјатејши Патријарх Илија је отац грузијског народа, он ужива највиши ауторитет у нашој земљи. Овај ауторитет се гради на вери у Бога и на врлинама.

Његова Светост је увек истицао да је власт Цркве – небеска, а не земаљска власт, да се Црква залаже само за то да људи виде лепоту Божију, да осете милост Творца према људима и да пожеле да опште с Богом. Ево на шта је позвана Црква. Њен главни задатак се не састоји у томе да се сакупљају земаљска блага, па чак ни да се граде многобројни храмови и манастири, већ у томе да се обнављају људске душе. Патријарх увек подсећа на то младе свештенослужитеље.

Ауторитет Свјатејшег је одавно превазишао границе наше земље. Њега људи не поштују само као црквеног прегаоца који увек позива на мир, међусобно поштовање и љубав, већ и као врло талентованог човека, иконописца и композитора. Написао је мноштво црквених и симфонијских дела – дивних образаца класичне музичке уметности. Његова особина да ствара, да ствара лепо и вредно, испољава се у свему. Све је око њега обавијено лепотом, љубављу и препородом људских душа.

Оцена дела Свјатејшег тек предстоји. А ми смо једноставно срећни што живимо у исто време с овим великим човеком, што радимо заједно с њим на обнављању Грузијске Цркве и грузијске државе. Захвални смо Патријарху за то што нам је ово омогућио пошто је све садашње чланове Светог Синода Грузијске Православне Цркве лично рукоположио Патријарх Илија II.

– Постоји пословица: „Човек постаје велик онда кад има великог учитеља.“ Ви сте врло блиски Патријарху и вероватно знате кога он сматра својим учитељима и духовним наставницима.

– Његова Светост много говори о људима с којима је био у духовном општењу, сећа се својих учитеља из средње богословске школе и с факултета – ректора и педагога. Често се сећа архимандрита Шија (Дзиздаве) из Теклатског манастира и свјатејших патријараха – грузијских Калистрата и Јефрема и московског Алексија I, митрополита Зиновија, архимандрита Серафима (Романцева) који је служио у Сухумију, схиархимандрита Виталија и других свештенослужитеља. Међу њима су били и његови непосредни наставници и они на чијем се примерима изграђивао. Ови људи су имали велики утицај на његово духовно узрастање и од њих је попримио врлине: њихову мудрост, трпљење, молитвеност, милосрђе, начин општења с људима. Сад све то несебично преноси нама.

– Да ли сте доживели неке занимљиве догађаје везане за Патријарха Илију II?

– Има их много. Испричаћу само један случај.

Једном сам као обичан монах послат у Патријаршију неким послом. То је било оних година док се Патријаршија градила. Довезли смо кипарисе, управо оне који сад расту у дворишту. Требало је да се посаде. Ишао сам по дворишту, а у глави су ми се ројиле лоше мисли. И одједном ми је пришао искушеник и рекао: „Његова Светост каже: „Монах хода по дворишту, лоше су му мисли у глави, позовите га нека вам помогне да посадите кипарисе.“

– Значи, прочитао је Ваше мисли?

– Не знам како се то десило, али се тога јако добро сећам.

Бодбе. 1990 год

– А да ли можете да се сетите неке литургије коју сте служили са Свјатејшим?

– У акатисту „Слава Богу за све“, који је написао митрополит Трифон постоје речи: благодарим Ти, Господе, за благодатне осећаје и дивну лакоћу коју осећамо за време богослужења, то и јесте дотицање наших душа благодаћу Твојом. И ова благодат се осећа кад литургију служи Његова Светост Патријарх Илија II.

– Сви Грузијци знају песму коју је написао Патријарх Илија: „Уморио сам се, уморио. Дођи код мене, Господе!“ Да ли знате кад ју је и којим поводом написао?

– Ова песма је написана за време његовог служења у Батумију.

Батуми. 1980 год

Свјатејши је говорио да је то био тежак период у његовом животу. Не знам у вези с којим конкретним догађајем је написана ова песма. Знам само Патријархове речи: „Кад се уморите, кад осетите тежину и безизлазност, отпевајте ову песму и Господ ће вам помоћи.“

– Ваше Високопреосвештеноство, владико Андреје, захваљујемо Вам се на разговору. Шта бисте могли лично да пожелите Његовој Светости Патријарху Илији поводом његовог јубилеја?

– Пре свега бих нашем Католикосу-Патријарху пожелео здравље и дуг живот. Потребан је свима нама: и Цркви и народу. Ако неко не схвата значај који Свјатејши има у савременој историји Грузије, рећи ћу вам да је Патријарх Илија човек који око себе обједињује све људе у Грузији, без обзира на њихову вероисповест и националност. А још бих свима нама пожелео да чујемо, схватимо и испунимо речи Патријарха.

26 / 12 / 2012

Извор: Православије.ру

Царски мученици ће се помињати на отпустима богослужења од 1/14 јануара до краја 2013. године, по сљедећем обрасцу ̶ „светих благовјерних страстотрпаца: цара мученика Николаја, царице Александре, царевића Алексија, принцеза Олге, Татјане, Марије и Анастасије, свете преподобномученице велике кнегиње Јелисавете и инокиње Варваре и са њима убијених“.

Општецрквено празновање 400 година Дома Романових биће у Свето-Тројицком саборном храму у Торонту (Канада) од 5. до 8. септембра 2013. године, када ће се организовати и конгрес руског православног друштва и редовно засједање архијерејског Синода.

Упоредо са тим, на предлог Архиепископа кливлендског Петра, одлучено је да се молитвено обиљежи 200 година побједе над Наполеоном.

Извор: Радио Светигора

Представник православне цркве Албаније саопштио је да су подаци пописа становништва 2011. године, које је објавио Статистички институт, “нереални и неприхватљиви”. Црква ће ових дана изаћи тим поводом са званичним саопштењем које ће потписати поглавар, архиепископ Тиране и целе Албаније, Анастасије, преноси Верска информативна агенција.

Организација грчке мањине “Омониа” такође одбацује резултате пописа као “фалсификат”, тврди да су они на штету не само Грка, већ и православних мањина – Македонаца и Црногораца. Тражи се да резултате не призна албанска влада као ни међународна заједница. “Омониа” ће сама спровести попис Грка.

Према званичним подацима, у Албанији има 24.360 Грка, што је 0,54 одсто становништва, а грчки је матерњи језик за 0,15 одсто. Укупан број становника износи 2,8 милиона. Подаци да у земљи живи по 8.000 Рома и Цинцара, доводе се такође у питање.

Непозната је структура 14,07 одсто становника који нису декларисали своју етничку припадност. За 98,77 одсто становника албански је матерњи језик.

Званичници и медији у Тирани истичу да резултати оповргавају тврдње “одређених кругова” да у Албанији живи и до 300.000 Грка.

Медији у Грчкој податке са пописа становништва у Албанији не сматрају веродостојним.

Извор: РТС

http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/16/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BD%D0%B0/

Присутнима се прво обратио Преосвећени Епископ хвостански г. Атанасије, председник Одбора, који је пренео најлепше жеље и благослове Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја подмлатку Војске Србије. Истакао је чињеницу да сарадња између Одбора и Војне академије траје већ пуних пет година и да је она веома плодна, разноврсна и да је већ дала уочљиве плодове у процесу васпитања и образовања будућих официра. Велики број ђака и кадета је потпуно добровољно учествовао у разним активностима које су организоване на темељу ове сарадње. Нагласио је да је Српска Црква чврсто уз припаднике наше Војске и да ће несебично подржавати развој свега доброга у њима, поготово ако се ради о младима који стасавају у зреле и одговорне људе.

Потом је војни секретар Одбора, свештеник Јован Бабић, упознао кадете са активностима у којима по жељи и духовној потреби могу да учествују. Предвиђено је да група војних академаца узме важно место у хришћанским прославама на нивоу града Београда, као што су прославе градске славе – Спасовдана и Богојављења на Ади Циганлији и слично. Дата је могућност да учествују у молитвеним сећањима на невино пострадале у недавним ратовима. Биће организована популарна предавања и трибине на актуелне теме у којима вера има важну улогу. Организоваће се поклоничка путовања у Отаџбини и иностранству у којима ће се посетити велики духовни центри нашег народа, попут Хиландара, Студенице, Острога, Жиче...

На крају је владика Атанасије истакао велико задовољство што ће се ускоро на Војну академију поставити војни свештеник у склопу имплементације верске службе у Војсци Србије, чиме ће се системски заокружити питање верских права и слобода и верског живота, што даје свеобухватност, у којој своје место, улогу и важност има и просветна сарадња између Одбора за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Војне академије.

Информативна служба Српске Православне Цркве

Ако је активност црквених заједница на Интернету добро организована, маса најчешћих питања, који се тичу пре свега свакодневице, па можда и катихизације или црквене просвете, може бити решена већ на овом нивоу. То значи следеће: ако је сајт информативан, лице црквене заједнице биће видљиво већ на први поглед. Ако сајт изазове интересовање нецрквених људи, из тог чиниоца као из тачке раста моћи ће да се развија једна грана мисионарског рада. Ако је удобан за комуникацију, сајт може постати привлачна платформа за неформалне контакте унутар црквених заједница, нарочито када је у питању православна омладина."

Извор: ORTOX хостинг

Превод: Поуке.орг

Образлажући награду Човекољубљу, добротворној фондацији Српске Православне Цркве, заштитник грађана г. Саша Јанковић нагласио је да та фондација професионално и са пуно полета и енергије обавља свој посао и постиже видљиве резултате. Награду за унапређење квалитета живота људи који живе у удаљеним местима примио је директор фондације, мр Драган М. Макојевић.

Он се у име фондације захвалио пре свега народу Краљевине Норвешке на помоћи коју пружа нашем народу, а потом господину Јанковићу на пригодним и инспиративним речима. - Ова награда је велика част и подршка у напорима које је Човекољубље предузимало и предузима у циљу очувања достојанства и права на достојанствен живот. Истовремено ова награда је и позив на још већу жртву и обавеза да се још истрајније настави на путу пружања помоћи онима којима је најпотребнија, истакао је господин Макојевић.

Информативна служба Српске Православне Цркве