СВЕ је промисао Божја. До 21. године, о вери нисам знао готово ништа, осим да су моји Словаци евангелисти. А онда сам, на другој години студија, срео Душана Сланкаменца, који ће ми, доцније, постати више од пријатеља и брата и који је, кад већ говоримо о промисли, рођен истог дана и исте године када и ја. Иако ни сам није био из религиозне породице и мада то временије било нимало наклоњено вери, он је, сам, већ тада понирао у раскошне дубине православља. Онда смо кренули заједно.

Овако, у лековитом миру манастира Ковиљ, говори монах Ермолај. До 2006, када је примио монашки постриг, звао се Владимир Турчан. Уз то име ишла је и титула доктора медицине, стечена на Медицинском факултету у Новом Саду.

- То почетно зарањање у беекрајни простор православља је кулминирало 1984, током туристичког путовања у СССР. За разлику од других колега, Душан и ја смо, на ужас водича, обилазили раскошне московске цркве. У новембру те године крстио сам се у православном храму у Зрењанину.

Владимиру је, разуме се, кум био Сланкаменац, данас иначе угледни гастроентеролог у граду на Бегеју. Ипак, родитељима Зденки и Јану није одмах рекао какав обрт у свом животу је направио.

- Сазнали су то много година касније и дуго им је требало да се с тим и помире. Као и већина, и они су Словаке изједначавали са евангелистима, Србе са православцима... Касније су схватили да ја тиме што сам постао православац нисам престао да будем Словак.

Зов монашког живота му се, наставља, јавио још током студија. О томе је, уз остале, разговарао и са светогорским монахом Макаријем, с којим се спријатељио током потоњих одлазака у Грчку, али му је он саветовао да, пре тога, ипак, заврши студије. То је и урадио.

- У међувремену сам завршио и специјалистичке студије и животне околности су ме одвеле у Грчку, тачније у Атину. Ту сам, као офталмолог, девет година радио у једној угледној очној клиници.

Монашки зов га, међутим, није напуштао, па се с почетка овог века вратио у Србију, а пре него што је 2006. примио постриг, у Ковиљу је четири године био искушеник. Своју стручну литературу поделио је колегама, верујући да је лекарска каријера дефинитивно иза њега, али...

- Све је, па и то, била промисао Божја. Игуман нашег манастира, владика Порфирије, тада је писао докторску дисертацију у Атини, а ја сам често, што због знања језика, што због познавања града, тамо ишао с њим. Једном ми је, више узгред, рекао да се распитам колико би коштала половна офталмолошка ординација. Отишао сам до мог бившег колеге, добротвора и великог пријатеља др Томаса Кицоса. "За тебе ништа", рекао ми је, "имамо две у подруму, бирај коју хоћеш".

Штавише, Кицос је, о свом трошку, опрему довезао у најстарији манастир српског дела Паноније, који датира још из 13. века, па се монах Ермолај, ипак, вратио својој основној струци. Он не лечи само тридесетак монаха манастирско братство, већ и мештане Ковиља, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Чуруга, Титела, Каћа, Будисаве... Ту, подједнако, лече и свој вид и своје душе.

МОНАШКО ИМЕ

МОНАШКО име саговорнику "Новости" дао је владика Порфирије, по светом свештеномученику Ермолају. Он, истина, није био лекар, али је био духовни отац Светог Пантелејмона, који то јесте био. Отуда и духовна веза са ковиљским монахом који је понео његово име.

Извор

1. Ви сте владика СПЦ, оног дела Хрватске, који је у свим ратовима највише платио животима, крвљу? У којој мјери се то и данас осјећа, ту у првом реду мислим на духовну димензију српског страдалаштва, с једне стране и страдање које с е и даље латентно наставља, с друге стране?

- На територији Републике Хрватске организовано је пет Епархија Српске православне цркве, једна од њих на подручју Западне Славоније јесте и Епархија славонска. Епархија богате историје, која своје почетке везује за обнову Пећке патријаршије у времену Макарија Соколовића 1557. године, када је основана Пожешка Митрополија са сједиштем у Манастиру Ораховица. У сљедећим вијековима православни живаљ на овим просторима сусрео се са многима искушењима и историјским приликама и неприликама. У том времену настојала се очувати православна вјера са својим српским идентитетом. То су били погранични крајеви, власти и системи су се смјењивали, а народ је живио и настојао што мирније проћи кроз све таласе које су стварала животна дешавања. У том периоду градиле су се богомоље, Пакрац постаје сједиште Епархије пакрачке. У Другом свјетском рату страдао је велик број храмова, парохијских домова и других црквених објеката. Након тога у времену од 1945. године па надаље у времену Епископа пакрачког Емилијана (Маринковића) почиње физичка и духовна обнова Епархије пакрачке, којој се 1959. године мјења назив у Епархија славонска. У времену Другог свјетског рата Срби са простора Западне Славоније били су великој мјери устаници, тако да су били вјерни друштвеном систему тога времена који с почео развијати. Након 1945. године социјализам се све више ширио и укоријенио у до тада православном српском народу. То је било вријеме атеизма, безбожништва у којем су многи заборавили свој вјерски и национални идентитет, генерције су одгајане без дотицаја Цркве и вјере, тако да је то оставило дубок печат у времену у којем данас живимо. Поред свих ратних невоља, велике посљедице прошлога система осјећамо и сада. Тако да поред веома великог ратног страдања у Другом свјетском рату, нарочито у посљедњем, када је поред тјелесних страдања забиљежен и велики егзодус српскога народа са простора Славоније, у великој мјери страдали смо и од нас самих, окренувши леђа Цркви те духовном и историјском наслијеђу које смо примили од својих предака.

2. Колико је велика Ваша славонска Епархија, колико мјеста, села, градова? Колико има вјерника СПЦ? Колико дуго сте монах СПЦ, колико сте у Хрватској, и колико у Јасеновцу?

- Епархија славонска територијом је једна од најмањих Епархија Српске православне цркве. Она у просјеку броји између 3.500 до 4.000 домова које опслужује укупно осам парохијских свештеника. До посљедњег рата у Епархији је било укупно 65. свештеника, што довољно говори о великом броју људи који су напустили просторе Епархије. Наше свештенство живи у градовима који се налазе на простору Епархије славонске, то су свакако мањи градићи који броје по неколико хиљада становника. Поред тога они опслужују већи број села, на жалост нека од њих су у потпуности исељена па их само административно наводимо. Сваки свештеник опслужује по неколико парохија које су до последњег рата биле вођене као засебне парохије са својим парохом. У тих 4.000 домова живи у просјеку 8.000 душа, претежно су то становници старије животне доби.

Сљедеће године навршиће се пуних 50. година како смо примили монашки постриг, на Сретење 1964. године. Сутрадан смо рукоположени у ђаконски чин, а седам дана касније у презвитерски чин. Сљедећих 30. година обављали смо разна послушања и своју пастирску дјелатност у Америци, а потом и у Аустралији. Године 1994. одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабрани смо за Епископа Аустралијско-новозеландског Новограчаничке Митрополије гдје смо били све до 1999. када смо премјештени у Епархију славонску, у којој се и сада налазимо већ 14. година, као њен 21-и Архијереј.

3. Да ли су Срби сада више окренути православљу у односу на, рецимо, титоистичка времена, а поготово, посље недавног рата у Хрватској. Молим Вас направите паралелу!

- Морамо рећи да на жалост не видимо великог помака. Како смо и рекли у одговору на прво питање, Срби су великој мјери били одани социјалистичком систему. У том периоду готово 50. година били су удаљени од Цркве, а такође у том правцу су васпитавали и своју дјецу, која су и даље своје потомке на исти начин васпитавали. Када погледамо да је данас у Епархији славонској становништво претежно старије животне доби, знамо да ти људи у себи носе дубок печат онога времена. Свакако постоје изузеци, али генерално не можемо рећи да су људи ближи Цркви него ли прије.

4. Стиче се утисак, гледајући и доживљавајући Архијерејску Литургију у Манастиру у Јасеновцу (прошле године) гдје сте Ви били домаћин, да је на Дан јасеновачких мученика пристигло много више Срба из српских крајева, него претходних година у Јасеновац. Да ли је народ постао свјеснији српских жртава?

- На жалост морамо рећи да је Јасеновац мало присутан у свијести српскога народа. Свети Архијерејски Сабор одредио је 13. септембар као фиксни датум прославе Новомученика јасеновачких. Тога дана служимо Свету Архијерејску Литургију и прослављамо Новомученике. Прошле године било је присутно око 150. вјерника. Од тога један аутобус из Београда, три из Бањалуке, а вјерници из трећег због техничких проблема дошли су нешто касније. Са простора Епархије славонске било је свега неколико вјерника. Жалосно је видјети да Јасеновац као српски Јерусалим, као друго Косово бива тако заборављен од свога народа, прије свега од самих Славонаца. Неколико пута у години организују се екскурзије из Србије, Босне, Аустрије, које посјете Манастир и спомен подручје. Јасеновац за наш народ има посебно значење које се не може описати ријечима. Наша душа и срце треба да живи са Јасеновцем, да се молитвено обратимо Светим Новомученицима. Јасеновац не смије изблиједити из нашега народа, не из разлога да би смо подстицали мржњу, јер тада би смо гријех чинили, већ из разлога да обратимо нашим заступницима пред Престолом Вишњег Творца, Светим Новомученицима за спас нашега рода и да се сјетимо свих оних наших предака, сродника и браће којима је живот на тако свиреп начин узет.

5. Преосвећени, какав је положај српског живља, односно Православних вјерника данас у Хрватској? У којој мјери се Срби враћају, односно у којој мјери им званична Хрватска враћа њихове отете, уништене, срушене, попаљене куће, станове, имања. Обнавља гробља, домове културе, библијотеке, школе, обданишта, парохијске домове СПЦ?

- Наш одговор прије свега можемо дати на ситуацију коју видимо на просторима Епархије славонске. Куће које су у ратним дешавањима уништене у великој мјери су обновљене. Међутим, наш народ у малом броју се враћа на своја вјековна огњишта. Разлог је прије свега материјалне природе будући да немају могућност запошљавања, а самим тим није ријешено питање егзистенције. Млади људи поготово се не враћају јер немају начина и могућности за издржавање своје породице. Повратници су углавном људи старије животне доби који имају остварене пензије и од тога сталног мјесечног прихода ма колики он био, могу задовољити основне животне потребе. Поред свега веома је тешко, готово немогуће пронаћи запослење. У ратним дешавањима индустрија је у великој мјери уништена. Конкретно примјер Пакраца гдје од пријератног мјеста које је имало јаку индустрију, производњу, активна предузећа и које се налази на погодном геопрометном положају, будући да овај дио Славоније спаја са средишњом Хрватском, данас имамо мали градић у којем су још изузетно присутни трагови рата и у којем је све сведено на минимум. Без обзира на вјеру и нацију, прије свега млади људи одлазе из овако малих мјеста због немогућности проналажења запослења и будуће егзистенције. По питању повратка имовине то су дуги и мукотрпни процеси који се одвијају веома споро, ово говоримо прије свега по питању црквене имовине. Већина те имовине одузета је још у социјалистичко вријеме, нека је одузета и у ратном времену, у главном по том питању се ради уз неопходну правну помоћ. Понегдје се може остварити натурални поврат, а у неким случајевима добијемо накнаду за одузету имовину. Проћиће још доста времена док сви ти процеси дођу до свога краја.

6. Да ли и у којој мјери Срби трпе притисак покатоличења у Хрватској? О томе се никако не говори или врло неодређено, зашто се ћути, када се зна да Срби путем разних облика уцјена, присиле, притисака мјењају вјеру. Неки то раде из страха, зар не? Молим Вас Ваш коментар! Гдје су, у том смислу Срби најугроженији?

- Када говоримо о простору Епархије славонске свједоци смо да и од овога малога броја младих људи неки од њих својом добром вољом ради уласка у мјешовиту брачну заједницу вјенчава се у Римокатоличкој цркви. То је прије свега ријеч о људима који нису васпитани у својој вјери будући да им родитељи нису вјерујући људи, и онда њима није проблем „промјенити вјеру“ будући да нису сами вјерујући и као такви називају се само формално. Аутоматски након тога када добију своје потомство крштавају их у Римокатоличкој цркви и на тај начин у потпуности губе свој национални, а формално речено и вјерски идентитет. Наши свештеници у својим парохијама сазнају за неке људе да су они Срби иако су им они у потпуности непознати и не налазе се у адресару њихове парохије. У разговору са тим људима они на свештениково питање зашто не примају свештеника у свој дом, не долазе у храм, изговарају се разним изговорима, између осталога и тиме да не желе да околина сазна ко су они. А када имају смртни случај у фамилији, онда зову свештеника за опело и послије тога и даље не желе свештеника у свом дому због реакције околине. По нама не видимо смисленост оваквога оправдања. У нашој Епархији све су мала мјеста и људи се међусобно познају.

7. Какав је осјећај живети, гледати, служити у највећем Српском стратишту свих времена – Јасеновцу? Молим прокоментаришите!

- Ми живимо у миру, у окружењу већег броја Хрвата, Римокатолика. Јасеновац броји преко 650. домова а од тога броја свега је 10. православних домова.

Често се испреплићу осјећаји радости и туге. Осејећај радости и страхопоштовања да смо удостојени бити на том светом мјесту и богослужити, а такође и осјећај туге када видимо велику пасивност и незаинтересованост за ову Светињу о чему смо већ раније говорили. Јасеновац је мјесто духовнога, историјскога и моралног значаја. Како ће неко гледати на Јасеновац, овиси искључиво о профилу тог човјека, да ли је вјерујући или не, посматра ли Јасеновац као једну тачку у историји или као оазу духовности наших простора. Јасеновац не смије бити мјесто сакупљања политичких и других поена и нико га не смије користити за своје личне циљеве.

8. Стиче се утисак да у Хрватској, у српским Манастирима нема монаштва. Шта треба да се уради да би се мотивисали они који су ријешили свој живот да посвете Богу далеко од мирјанског живота – да дођу, рецимо, у Јасеновац? Или у било који наш Православни Манастир у Хрватској?

- У неким Манастирима има монаштва као што је Манастир Лепавина у Митрополији Загребачко–љубљанској, Манастир Гомирје у Епархији Горњокарловачкој, Манастир Крка у Епархији Далматинској, Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини у Епархији Осјечкопољској и барањској и у њима је активан монашки живот. У Епархији славонској имамо четири манастира, то су Манастир Преноса моштију Светог Оца Николаја Мирликијског поред Ораховице, Манастир Ваведења Пресвете Богородице – Пакра, Манастир Успења Свете Ане код Доње Вријеске и Манастир Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Манастир Јасеновац јесте најмлађи по постанку, будући да смо Ми о Ваведењу 2000. године парохијску цркву са имањем и парохијским домом који се тек требао обнављати, будући да је био срушен у последњем рату, прогласили манастиром. У ових 14. година колико смо у Епархији славонској, долазило је много кандидата који су свој монашки пут жељели овдје започети, а неки и наставити. На жалост данас немамо монаштва у Епархији. Манастири су у великој мјери обновљени и уређени, у некима од њих обнова још траје, али сваки има могућност и услове за монашки живот. Није лако бити свештенослужитељ на овим просторима и управо због недостатка снаге и духовности, већина од њих брзо је отишла. Многи долазе са одређеним идејама и унапред замишљеним плановима без жеље за подвигом и жртвовањем. Таквом путу брзо дође крај! Како у Манастирима у другим просторима, тако и овдје, потребна је вјера, одрицање и искрена жеља да се свој живот посвети Богу. У колико човјек тако размишља и прије свега живи таквим животом, онда му је свеједно гдје ће живјети свој монашки живот и никакве овоземаљске, друштвене и остале прилике не могу га скренути са тога пута, пута Бога и вјере.

9. Колико је било наших Манастира, колико цркава у Хрватској пре 1941 године, колико је обновљено после 1945 године? Колико их је изграђено у социјалистичко вријеме и молим Вас, колико је било наших светиња 1991 а колико је уништено послије недавног рата? Колико их има данас и да ли се обнављају српске светиње у Хрватској? Да ли се ти подаци знају или је и то под велом магле и мрака? Ако сте у могућности, молим Вас помозите ми да дођем до свих тих података.

- По питању Епархије славонске у Другом свјетском рату уништене су 54. цркве, а оштећена 21. У послиједњем рату 90-их година срушено је 39. храмова а оштећено 41. Између осталога и епископски двор у Пакрацу из 1732. године и Саборни храм Свете Тројице из 1758. године. Наведени објекти су и споменици културе Републике Хрватске и ради се на њиховој обнови која иде веома споро, али захваљујући средствима Министарства културе РХ они се обнављају, а без тих средстава Епархија не би могла ништа учинити. Поред тога споменици кутуре су и Манастири Ораховица, Пакра, Света Ана, чија се обнова такође из истог извора финансира и још ће дуго трајати. Када смо 1999. године дошли у Епархију, било је свега 18. храмова у којима се могло Богослужити, сада их има 45. који су уређени и у којима Богослужимо. Свакако да већина и од њих још захтијева потребне радове, али то су сада безбједни објекти – храмови, са уређеним богослужбеним простором и инвентаром. Велики подушват Епархије славонске јесте обнова храма Светих Апостола Петра и Павла у Кућанцима, што је и спомен-храм Блаженопочившем Патријарху Павлу. Храм зидамо из темеља, изузев звоника који је саниран и радови се изводе искључиво према прилозима које добијамо. Доста је учињено, али још пуно тога има се радити, а прилози су слабији. На жалост постоји и доста рушевина некадашњих храмова које су зарасле, а које настојимо очистити, уредити и поставити барем крсно знамење испред којега ћемо се барем на дан храмовне Славе помолити и пресјећи славски Колач. Будући да нема назнаке нити могућности за њихову обнову, а прије свега што је још тужније нема за кога да се обнавља.

10. Ко Манастиру Јасеновац и Вама најчешће долази у посјету? Да ли је био и Патријарх СПЦ Иринеј у Јасеновцу?

- По питању Богослужења у Манастиру Јасеновац, Света Литургија служи се сваке суботе. Тада дођу једна до двије, највише три старије жене. Манастир обиљежава годишње двије Славе, то су Рођење Светога Јована Крститеља 07. јула и Свете Новомученике Јасеновачке 13. септембра када нас посјете вјерници из Србије и Босне, о чему је већ било ријечи.

11. Шта поручујете Србима у Хрватској, а шта Србима у Дијаспори и наравно, Србима у Матици.

- Наша порука као Епископа, духовнога старатеља јесте уједно и позив да не заборављају своју Православну вјеру, коју смо наслиједили од наших предака. Човјек не смије изгубити свој национални нити вјерски идентитет, нити та два идентитета могу бити одвојена, већ међусобно треба да се прожимају и надопуњују. Србин не може бити без Православља, без вјере без Светога Саве. Гдје год да се налазимо требамо прије свега проповједати Православље а не Српство. И када живимо у мјешаним срединама, требамо показати и богатство своје вјере, својих обичаја, а то не можемо у колико ништа не знамо о вјери својој. Позивамо и сву браћу да посјете Епархију славонску, Манастир Јасеновац, да посјете своју браћу са ових простора лијепе Славоније и упознају се са тим како они живе и понесу благослов Новомученика Јасеновачких у своје крајеве.

Извор: Епархија славонска

Стефанов син Петар, парох сутоморски, казао је за портал ИН4С да сумња да је његов отац живот изгубио насилним путем и да је онда гурнут у канал крај сеоског пута.

„Све је веома чудно. Беживотно тијело мог оца нађено је у чучећем положају у тако дубоком каналу. Качкет му је био на глави, а наочари су пронађене неоштећене.По свој прилици да је у каналу мртав био од сриједе, када је задњи пут виђен жив“ – рекао нам је презвитер Петар Церовић. Иако је покојни Стефан од 1999.године живио у Београду, по његовој раније исказаној жељи, биће сахрањен у родном селу крај Пећи.

Информацију о епилогу потраге за несталим пензионисам професором Церовићем, у суботу је први објавио наш портал.

У тренутку док је свештеник Петар очев нестанак пријављивао пећкој полицији, Стефана је мртвог пронашао повратник у Белом Пољу Иван Мирић.

„Одмах пошто ми је Мирић јавио да је епилог потраге за мојим оцем најгори, дошао сам на лице мјеста и имао шта да видим. Потрешен сам, немам ријечи. На лицу мјеста су видљиви трагови крви” – каже он.

Петар се из Сутомора према Пећи запутио касно прексиноћ, заједно са кумом Александром Величковићем, пошто му је претходно јављено да се његов отац није јављао својој жени у Београду неколико дана.

„Мајка ми је јавила да је отац отишао за Пећ како би покушао да регулише нека имовинска питања у тамошњој локалној управи и катастру, те да се од уторка није јављао. Задњи пут је жив виђен у згради Општине Пећ у сриједу“ – истиче Петар. Сва је прилика, каже он, да је од сриједе у каналу,јер му је тијело било више него модро.

Момчило Савић, представник села Бело Поље казао је да се Стефан надао да ће му међународне организације на Космету направити кућу како би се вратио да овдје живи, заједно са осталим повратничким породицама. Зато је и долазио неколико пута годишње из расељеништва. Тако је и сада дошао да обиђе порушену кућу и имање. Стигао је у уторак, а већ сјутрадан изгубио му се сваки траг – рекао је Савић за ИН4С.

Прије него је са осталим сународницима прогнан из Пећи, Стефан је радио као професор у Средњој економској школи у том метохијском граду.Важио је за узорног грађанина и домаћина. Од 1999.године живио је у Београду. Сахрана Стефана Церовића биће обављена у уторак у 14 часова на сеоском гробљу у Белом Пољу, код Пећи.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/04/29/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BC%D1%9A%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D1%83-%D0%BC%D1%83-%D0%B0%D0%BB/

„Уредник и преводилац на српски овог Православног молитвеника је блаженоупокојени Патријарх Павле. Мислим да би он сада био најсрећнији по оној заповести Христовој да идимо по свему свету и проповедамо јеванђеље сваком ... Управо ово сведочи данас Мали православни молитвеник на српском и ромском језику свима, целој васељени и целоме свету...“ - казивао је у поздравном слову Градимир Станић, управник Штампарије СПЦ у Београду.

Овај мали молитвеник, са основним молитвама, са српског језика превео је на ромски Златомир Јовановић уз сарадњу са Бајрамом Халитијем и под будним надзором протођакона Радомира Ракића. Издавачка фондација је уступила право штампања овог молитвеника на српском и ромском језику са молитвеном жељом како би до свака ромска душа читала молитве.

Протођакон Радомир Ракић је истакао: „Данас је велики дан за ромску православну заједницу у Србији и свету, јер Мали православни молитвеник на српском и ромском језику неће бити ограничен само на Србију. Догађај је раван догађајима из првих периода приласка народа хришћанству. Али, ово је наша прича, јер су ово Роми који су код нас, у оквиру наше Цркве...“

Бајрам Халити, књижевни стваралац и аутор Речника српско-ромски-енглески језик, подсетио је на важност увођења веронауке у образовни систем. Тад се почела више обраћати пажња на духовно биће младих Рома. Истовремено, са ширењем веронауке код Рома, отворило се и питање ромског језика на којем се млади моле и разговарају у својим породицама.

О самој стандардизацији ромског језика присутне је упознао политиколог Љуан Коко.

Златомир Јовановић, преводилац Малог православног молитвеника са српског на ромски језик, истакао је да је ромски језик овим преводом обогаћен и религијским појмовима и да само наизглед „мало“ дело превода Молитвеника за Роме је капитално дело.

Тања Јанковић је говорила о даљим плановима на мисионарењу ромске заједнице РРОМ продукције, која је постала саставни део духовних и молитвених сабрања под окриљем наше Цркве.

Зорица Зец

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

http://www.spc.rs/sr/mali_pravoslavni_molitvenik_na_srpskom_romskom_jeziku

њиховим сведочењем о ђаволу из праха, млади су остали без речи. Ученици из неколико средњих школа са професорима, психолозима и вероучитељима, постављали су питања и остали у разговору и након предавања са свештенством и учесницима пројекта, како би добили одговоре и пренели своја сазнања у својим школским установама, деловали својом причом превентивно и покушали да укажу на све опасности младима, који се овој пошасти, на жалост, увелико одају.

Данашњи млад човек обузет бесмислом, бројним проблемима, неактиван и физички и не испуњавајући своје време садржајним активностима, олако прихвата јевтину понуду која разара његово биће, али и бића ближњих.

„Часни оци и драга браћо и сестре, хтео бих да захвалим организаторима на позиву и да изразим велику радост што у престоном граду Српске Православне Цркве и државе имамо прилику да говоримо о пројекту Земља живих, који већ пуних седам година функционише под окриљем Српске Православне Цркве и бави се ресоцијализацијом и рехабилитацијом зависника. Под окриљем Бачке, Шумадијске и Нишке епархије, а под покровитељством манастира Ковиља, имамо пет мушких и једну женску кућу у којима сви они који имају проблем са било којим обликом зависности, могу потражити помоћ“, представио је отац Александар Новаковић ову посебно важну делатност наше Цркве. Отац Александар бди над штићеницима куће у Брајковцу.

Домаћин вечери је био старешина Вазнесенске цркве протојереј Арсеније Арсенијевић.

Предавању су присуствовали и представници Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, која иначе подржава пројекат Земља живих и у Брајковцу, у Епархији шумадијској.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Посебно су дирљиве биле топле речи игумана Светог манастира Хиландара оца Методија када је у свом говору у Саборном храму Светог Георгија у Неаполису, где су били изложени део Часног крста и копија Богородице Тројеручице из Хиландара ради поклоњења и благосиљања верника, препричао један истинити догађај:

“Током бомбардовања Србије 1999. године цео свет се окренуо против српског народа. Било је јако мало изузетака. Један такав изузетак била је, свакако, Грчка и Грчка црква. Из Грчке је свакодневно долазила у Србију помоћ свих врста.

Једног дана у Ниш је дошао камион који је доставио помоћ из Грчке. Возач је изненађено констатовао како на путу није срео никога, ни пешака ни аутомобил.

Помислио је како се народ сакрио по подрумима због бомбардовања. Међутим, изненада је на тротоару прекопута угледао једну девојку. Пришао јој је, застао и питао треба ли јој нешто од ствари које има у пуном камиону: намирнице, ћебад, обућа, одећа итд.

Девојка је љубазно одбила и рекла да има све шта јој је потребно. Касније су се поздравили, али му је девојка, пре него што је одмакла показала руком да стане. Када је пришла камиону рекла је: “Хтела бих да ми нешто поклоните”. Возач је помислио да је променила мишљење и да жели нешто од онога шта има у возилу.

Међутим, девојка је показала на малу грчку заставу која се налазила у возачевој кабини и њу је затражила. Изненађен, возач је узео заставицу и поклонио је девојци. А она, млада девојка из Србије, узела је заставу, пољубила је и прислонила на срце.

Потом је, без речи, наставила својим путем. Можемо само да замислимо како се осећао возач у том тренутку.

"Управо овакав девојчин поступак”, закључио је отац Методије, ”верујем да одражава осећања целокупног српског народа за народ који га није напустио у тешким тренуцима, осећања српског према грчком народу.

Међу бројним парохијама и митрополијама које су пружиле помоћ посебно и незаборавно место заузима Митрополија Неаполиса и Ставрополиса.

Извор: манастир Хиландар

Архимандрит Вартоломеј Самарас, главни секретар Светог Синода, дочекао је секретара Керија испред Патријаршијске резиденције. Састанку су присуствовали и Његово Високопреосвештенство Митрополит њуџерзијски Евангел, амбасадор САД у Републици Турској, г. Френсис Џ. Ричардоне; и генерални конзул САД у Истанбулу г. Скот Фредерик Килнер; а у име Патријаршије архимандрит Вартоломеј Самарас и ђакон Нифон Цималис.

Амерички секретар је уверио Његову Свесветост у потпуну подршку Сједињених Држава у имплементацији верских слобода и поновном отварању Богослоске школе у Халки. Заузврат, Његова Свесветост је изразио захвалност г. Керију и притом је пренео своје усрдне молитве за жртве трагичног догађаја на Бостонском маратону и народ Масачусетса.

На крају Васељенски Патријарх Вартоломеј је отпратио секретара Керија до Патријаршијске цркве Светог Георгија и до спомен капије Патријарха Григорија V. Државни секретар Кери се држи традиције успостављене од стране претходног државног секретара Хилари Клинтон, која је посетила Фанар три пута у свом мандату.

Извор: СПЦ

Владика Григорије и реис Кавазовић сагласили су се да је дошло вријеме за нове и квалитетније односе међу црквама и вјерским заједницама у БиХ, те да позитивни примјери заједничке сарадње треба да буду пут којим треба ићи, а да могуће проблеме треба рјешавати у духу вјере и добронамјерно, увијек разумијевајући једни друге.

Великодостојници Српске Православне Цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини истакли су да је православни и муслимански свијет увијек живио један поред другог, како кроз историју тако и данас и да је то основа на којој се сарадња може оплодити на добробит и једних и других.

На састанку у кабинету реиса Кавазовића вођен је пријатељски и отворен разговор о вјерским и међурелигијским темама, али и оним које се односе на питања везана за статус цркава и вјерских заједница у држави.

Епископ Григорије честитао је Кавазовићу на избору за реиса.

Извор: Митрополија дабробосанска

Сусрет се одржао у просторијама МРВ у Сарајеву у 11:00ч. Разговарало се о актуелним темама за Цркве и Верске Заједнице у БиХ, од којих је највише значаја дато реституцији и здравственом осигурању свештеника. Владика Григорије је као предсједавајући пожелио добродошлицу Његовој Еминенцији г. Муну и изнио ставове Цркава и Вјерских заједница, по наведеним питањима. Сви чланови МРВ су се сложили да је неопходна праведна реституција како Цркве и Вјерске заједнице не би зависиле од државе. Такође су напоменули да се држава доносећи Закон о слободи Цркава и Верских Заједница у БиХ обавезала да помогне ПИО МИО вјерских службеника. Његова Еминенција Амбасадор Патрик Мун изразио је велико задовољство што се у саставу МРВ одлуком СПЦ сада налази Владика Григорије, цјенећи његов досадашњи миротворни рад у Бих. Он је нагласио да заједнички став чланова МРВ БиХ има посебну моралну тежину и ауторитет, и да ће он сваку такву врсту активности подржати!

У 12ч. је одржана пресс конференција, на коју се одазвала већина медија у БиХ.

Извор: Епархија ЗХиП

Линк ка теми

О томе је саопштио у име Свете епистасије отац Никодим, који је такође рекао да ће делегација светогорских монаха предати писмо Свете епистасије премијер министру Грчке Антонису Самарасу, са молбом да се ослободе два притворена мјештанина који су подметнули пожар у мјесту Скурес, гдје предузеће „Грчко злато“ планира своје радове. Њихов поступак је окарактерисан као „терористички и политички“.

Света епистасија гарантује за ухапшене јер их атонски монаси лично познају.

Мјештани су више пута блокирали пут који води на Свету Гору, како би привукли пажњу друштва на проблем вађења злата.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/04/18/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%B2%D0%B0%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%B0/

Мр Виктор Савић са Института за српски језик Српске академије наука и уметности говорио је о древном словенском писму глагољици, самом настанку и развијању ћириличног писма, скрећући нам пажњу на велику употребу латиничног писма на штету ћириличног писма.

Делове Небеске Литургије Светог Николаја Охридског и Жичког казивала је драмски уметник Дијана Јовичић.

Среда, 17. април 2013. - Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке објавила је Увод у девтероканонске књиге Старога завета, као прву књигу у библиотеци Уџбеници и приручници. Горан Раденковић, професор Богословије Светог Саве у Београду, представио је протођакона Радомира Ракића, дугогодишњег преводиоца, својевремено уредника листа Православље и секретара Комисије Светог Архијерејског Синода за исправку Вуковог превода Новога Завета који је 1984. објављен као званични превод Српске Православне Цркве.

Својеврсни стваралац, преводилац, предавач, професор, мисионар који представља и данас нашу Цркву на међународним и црквеним скуповима, аутор је посебне књиге, први пут овако целовито припремљене, на основу обимне грађе, библиографских извора, записа, докумената.

Градимир Станић је у име издавача изложио рад на издавању Светога Писма и богослужбених књига у којима и данас протођакон Радомир Ракић даје свој допринос.

Протођакон Радомир Ракић, аутор, у непосредном и живом дијалогу са учесницима казивао је на посебан начин о овој књизи која се први пут објављује на српском језику. Такође је говорио о времену и месту настанка девтероканонских књига, језику на којем су писане, адресатима, месту у Библији и њиховој употреби у богослужењу Цркве, али и надахнућу уметницима, писцима, песницима...

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Архимандрит Данило Љуботина, духовник и свештенослужитељ при Храму светога Саве одржао је у парохијском дому овог храма предавање на тему „Света тајна Евхаристије“. Велики број слушалаца је са пажњом пратио надахнуто предавање оца Данила у којем је Света тајна Евхаристије представљена у њеном богословском, историјском и пастирком виду. Учешће верника у овој светој тајни је одлучујућег значаја, будући да нам Бог кроз њу дарује да кушамо од тела и Крви Христове хране и пића вечног живота.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/04/05.04.13_-_zbor_-_o.danilo_ljubotina_-_o_svetoj_tajni_evharistije_64.mp3

Извор: Слово Љубве

Владика је благословио присутне и са својом мајком гђом Маријаном Ћилерџић прочитао Оче наш, а затим су и отпевали Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни помилуј нас. Међу људима са маргине друштва, одбаченим и често презреним, ова молитва је - а то се осетило у немој тишини која је владала у трпезарији - представљала вапај Богу из душа оних који у Црквеној народној кухињи налазе једини топли оброк у току дана.

Владика Андреј је истакао да је брига за сиромашне дубоко укорењена у учењу и животу наше Цркве: - Наши манастири - Студеница, Жича, Раваница... - увек су имали једну трпезу за сиромашне. Свети Сава је унео у манастирске типике да се у манастирима организује ручак онима којима је потребно. Та се пракса наставља до наших дана.

Владика Андреј је позвао кориснике Црквене кухиње да, без обзира на њихове животне околности, треба да се осећају као део једне породице. - Ми у Цркви гледамо на вас као на део породице, истакао је Владика.

Неколико присутних је спонтано изразило захвалност на топлом оброку који добијају у Црквеној кухињи речима „да није овога били бисмо на улици и гладни”, „ово је спас што нам дајете, хвала вам”.

Владика је пред одлазак испричао једну шаљиву загонетку, везану за ускршње јаје, што је његовој посети дало ведар тон. Владика је разговарао и са волонтерима који раде у Црквеној кухињи и захвалио им се на труду и пожртвовању.

Секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић упознао је Владику с активностима ВДС-а по ресорима и показао учионицу и амбуланту где се одвијају настава и саветодавна лекарска помоћ.

Владика је поновио да харитативна делатност наше Цркве почива на учењу Цркве, да је она била развијена при нашим манастирима и да Верско добротворно старатељство на најбољи могући начин наставља ту активност.

Подршка Преосвећеног Владике ремезијанског Андреја и његов благослов су велики подстицај како за запослене у ВДС-у тако и за бројне волонтере да заједничким снагама, уз Божју помоћ, наставе и прошире активност пружања помоћи људима с маргине друштва који су угрожени и којима је помоћ и топла реч најпотрбнија.

Извор: ВДС, СПЦ