Да заједнички рад и љубав према лепоти и добру ипак на крају побеђују доказ је отварање Ризнице Црквене општине Задар. Ова Ризница је постојала од 1984. године и радила је све до недавног трагичног рата деведесетих година, када је због заштите од ратних разарања морала бити затворена и уклоњена.

Поновно освећење и благослов задарске Ризнице извршио је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије уз саслужење протојереја-ставрофора Петра Јовановића, пароха задарског; протосинђела мр Никодима (Косовића), настојатеља манастира Крке; игумана крупског Гаврила (Стевановића) и протођакона Дајана Трифуновића.

Овом свечаном чину присуствовали су многи угледни гости, између осталих Бранимир Шипош, заменик Министра културе Р. Хрватске; Звонимир Вранчић, градоначелник града Задра; Миљенко Домјан, бивши главни рестауратор Р. Хрватске; г. Зоран Вапа, директор Завода за заштиту споменика Нови Сад; Чедо Вишњић, председник СКД Просвјета из Загреба и г. Милорад Пуповац, председник СНВ-а из Загреба.

Ризница при цркви Светог Илије у Задру ће од сада бити отворена за све посетиоце, како православне вернике, тако и све задарске и многобројне туристе из Европске уније.

Часни оци, уважена господо, браћо и сестре,

Дозволите да вас са неколико речи поздравим на отварању наше Ризнице при храму Светог пророка Илије у Задру. Ово је значајан догађај не само за Црквену општину Задар, већ и за читаву Епархију далматинску, али и за све нас овде сабране, који смо на овај или онај начин љубитељи лепоте и црквене уметности.

Ризница у Задру је радила од 1984. године до почетка рата деведесетих година, а данас смо ево благословили њено ново отварање. Ово је заједничко дело Министарства културе Републике Хрватске, Завода за заштиту споменика – Задар, Завода за заштиту споменика – Нови Сад, те Црквене општине Задар и њених верника. Наравно, и многих других који су на свој начин помогли да се ово богоугодно дело доврши.

Дубоко верујем да је и сам град Задар обогаћен овом Ризницом, јер ће од сада моћи да је посете сви задарски туристи, који у току године дођу у овај град – град дубоких хришћанских корена и пребогате културе. Отварање задарске Ризнице за нас је знак наде, знак вере да добро и лепота на крају увек тријумфују.

Сви смо малопре видели дивне иконе итало-критске школе из XV и XVI века, богослужбене предмете и књиге, старе антиминсе, свештеничка одјејанија. Све то заједно чини један мали храм културе. Добро је да се он налази уз саму цркву, да се и на тај начин покаже нераскидиво јединство вере и Литургије са једне стране и православне уметности, језика и културе са друге.

Икона је најпрепознатљивији израз православне уметности, а тако је било и у Западном хришћанству, пошто смо заједно од VIII века, тј. од Седмог васељенског сабора (787. године у Никеји) прихватили теологију иконе. Теологија иконе у основи потврђује главни догмат наше вере, а то је вера у оваплоћење Бога Логоса - Господа нашег Исуса Христа. Бог је постао човек у Христу да би нас спасао. То сведочи икона Христова. Уз икону Христову, у Цркви постоје и друге иконе, иконе Пресвете Богородице и светитеља – спасених и обожених људи у Цркви. Бог је све људе позвао на светост речима: „Будите свети као што сам ја свет, говори Господ Сведржитељ“ (Мт. 5, 48). То нам у своме домену и својим језиком поручује и ова скромна Ризница у Задру, скромна по обиму, али савршена по поруци.

По речима преподобног старца Софронија (Сахарова), савремени свет нажалост све више губи Христа – живот вечни, те отуда тама греха, страсти, мржња и ратови доминантно обликују земаљски живот данашњег човека.

Међутим, иконе и свештени предмети ове Ризнице нам указују на други пут – пут светлости, пут добра, пут крста, који је савршени израз љубави према Богу и ближњем. Дај Боже да се сви будући посетиоци ове задарске Ризнице надахњују тим вредностима, које дају и враћају смисао људском животу уопште, па и свету у којем живимо. Амин.

Задар, 17. мај 2013. године

Извор: Епархија далматинска

Линк ка теми

Линк ка видео запису

Почело је оспособљавање прве групе кандидата за официре верске службе у Војној академији. У професионалну војну службу биће примљено 13 свештеника СПЦ, један имам и један војни капелан.

У Војску Србије се после 70 година уводи војни свештеници. Сви ће бити у истој униформи на заједничкој служби - свештеници, имам, капелан. Устајање у 6 сати, затим фискултура, доручак, смотра, па онда све по војничком реду.

"Они су овде у војничким условима живота и рада. Све што важи за остале слушаоце кадете важи и за кандидате верске службе", објашњава начелник класе Зоранчо Давитков.

Свакодневно изучавају стратегијска документа и организацију војске, војну етику и психологију, како би завршили обуку за официре.

"У мањем обиму пролазе садржаје стројеве обуке и војне топографије, док ће се са наоружањем и опремом ВС упознати само информативно, јер спадају у категорују која током службе у ВС неће дужити ни користити оружије", рекао је пуковник Стевица Карапанџин.

На обуци у Војној академији тренутно је шест свештеника Српске православне цркве, имам и капелан. Неће моћи да командују, али ће бринути о моралном и духовном животу припадника своје јединице.

"Ангажман свештеника имама у војсци Србије доприонеће бољитку, а поготову заједништву. Сматам да ће ово бити један веома успешан пројекат и Бог нека благослови све који су допринели да се након 70 и више година ово деси", каже ефендија Мустафа Јусуфспахић.

Свештеник Ђорђе Стојисављевић војнички наглашава да су спремни као запета пушка.

"Изузетно лепо, не само што сарађујемо, него изузетно, могу слободно да кажем, и братски живимо. Тако и у добру и злу. Све оно најгоре и најлепше између себе делимо и једни другима помажемо", говори капелан Горан Аврамов.

Војни свештеници служиће у јединицама и установама Војске Србије и Министарства одбране, а прва богослужења очекују се већ на лето.

РТС

У интервјуу митрополит излаже свој став који уједно сматра и општим ставом Цркве о Косову, косовском завету, властима у Србији као и властима у Црној Гори, предању, српској историји и најновијој српској историји, односима у Цркви, и глобализму.

Земни остаци краљевића Андреја, најмлађег сина краља Александра I и брата последњег југословенског монарха Петра II, враћени су из Сједињених Америчких Држава у Србију. Помен принцу Андреју одржан је у краљевској капели у дворском комплексу на Дедињу.

Помен у капели Светог Андреја Првозваног служио је српски патријарх Иринеј у присуству принчевске породице Карађорђевић, специјалног сааветника председника Србије Оливера Антића и епископа хвостанског Атанасија.

Патријарх је истакао да је данас тужан, али и радостан тренутак за Србију, јер је, како је рекао, сабран краљевски дом у отаџбини за коју је страдао.

"Стицајем историјских прилика Карађорђевићи су морали да напусте домовину и да живе као странци с великом тугом што нису у свом народу, отачаству, поред светиња за које су њихови преци проливали крв и даривали живот", рекао је патријарх.

Према његовим речима, враћањем посмртних остатака Карађорђевића у Србију, "исцељена" је велика неправда.

"Принц Андреј једва да је и запамтио дом о коме је сигурно маштао са жељом да се поново настани у њему. Карађорђевићи су дошли у свој дом који им је отац подигао, на који имају пуно права да у њему живе. Њихов долазак обрадовао је српски народ, који сматра да када Карађорђевићи нису за живота могли да барем њихови земни остаци у њој почивају", поручио је српски патријарх.

Принц Александар Карађорђевић оценио је да је данас испуњено завештање краља Петра Другог који је, како је рекао, оставио аманет да се сви Карађорђевићи врате у Србију.

"Исправљена је историјска неправда, мозаик Србије је склопљен, а тиме и њен идентитет и легитимитет и она сада храбро корача у будућност, поштујући своје претке и њихова права", рекао је Александар Карађорђевић.

Тежак живот породице Карађорђевић

Антић је подсетио да је породица Карађорђевић имала тежак живот и да је њихова патња на неки начин била "наша брука".

"Њихов бол осећао се у земљи и њихова једина кривица је била што се презивају Карађорђевић", рекао је Антић и поручио да Србија сада покушава да исправи тај апсурд, неправду и грех.

Остаци краљевића Андреја пренесени су у Србију са гробља Нова Грачаница у Илиноису, по одобрењу Окружног суда Греј Лејка у Илиноису.

У краљевску капелу Светог Андреја Првозваног на Дедињу раније су похрањени земни остаци краља Петра Дргог, његове супруге краљице Александре и његове мајке краљице Марије.

Остаци краља Петра Другог пренети су у Србију 22. јануара ове године, његове мајке 29. априла, а краљице Александре 9. маја.

Планирано је да сви буду сахрањени 26. маја у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, у маузолеју краљевске породице.

На сахрани 26. маја на Опленцу најављено је присуство више од 2.500 званица из читавог света, укључујући и представнике краљевских породица Велике Британије, Грчке, Шпаније и царске породице Јапана.

Краљевић Андреј рођен је 26. јуна 1929. године у Словенији на Бледу, а преминуо је 7. маја 1990. године у Ирвину у Калифорнији.

Након прогонства краљевске породице 1941. године, дипломирао је математику на Клер колеџу на Кембриџу и изградио успешну каријеру брокера за осигурања.

Имао је три брака - први са принцезом Кристином од Хеса, кћерком принца Кристофа од Хеса и принцезе Софије од Грчке и Данске, други са принцезом Киром од Леинингена, кћерком принца Карла од Леинингена и војвоткиње Марије Кириловне од Русије, а трећи са Милицом Анђелковић.

Извор: РТС

Чин освећења колача и кољива обавио је кординатор СОЗа Бањалука јереј мр Драган Грујић. Отац Драган је у својој поздравној бесједи истакао да СОЗ није посебна организација, него саставни и неотуђиви дио Цркве, и посебно напоменуо да су сва наша сабирања слаба ако нисмо окупљени на Светој Литургији. Ни овога пута бањалучки светосавци нису заборавили свог оснивача оца Владислава Радујковића, који службује у далеком Њу Џерсију, те му и овом приликом од срца честитамо крсну славу.

И где год је трунка пепела му пала,

ту је нова љубав к роду засијала!

Јован Јовановић Змај

Извор: http://hhsbl.org

Ово је била друга посета у кратком временском року организована у циљу да се ближе упозна начин рада ове реномиране установе и успоставе нови облици сарадње. Центар има дугу традицију привременог збрињавања деце свих узраста услед немогућности њиховог боравка у природној породици.

Представници управе и стручних тимова Центра су у срдачном разговору са члановима Милосрдне секције ВДС-а истакли колико је важно да деца, од којих њих 130 има тешкоће у развоју, буду активна, укључена у наставу и задовљна. Врло је важно и да не буду у друштву изолована - „невидљива”. За рад са овом децом су, поред стручног знања, потребни и велики труд и стрпљење. Ми бисмо рекли, и љубав коју васпитачи и психолози са којима смо разговарали очигледно имају. После обиласка деце завршили смо посету уз договор да се чланови Милосрдне секције ВДС-а укључе у систем волонтера Центра и пруже подршку овој деци којој, рекли су нам у Центру, најлепша играчка јесте људско лице.

Удружење Живимо заједно - Прослава црквених празника је увек радосна, јер сваки од њих, на свој начин, преноси радост јеванђељске вести. Међу празницима којима се посебно радују деца зацело је Лазарева субота, Врбица. Лепи обичај кога се сећају старије генерације, да се на Врбицу дете понови и са родитељима дође у цркву и, носећи звончић и врбицу, крене у литију на посредан начин је говорио деци да се дешава нешто врло свечано и важно, и да су и она, иако мала, део тог великог и радосног догађаја

Да бисмо обрадовали своју децу, родитељи окупљени у Удружењу за помоћ особама са сметњамa у развоју Стари град - Живимо заједно су организовали у суботу 27. априла 2013. године прославу Врбице на платоу испред капеле Свете Петке на Калемегдану. По лепом и изузетно топлом дану, на платоу је око 11 часова било пуно чланова Удружења, њихових родитеља и васпитача, учесника приредбе и других гостију. Чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су се, као и претходних година, одазвали позиву и придружили прослави. Окупљеној деци и учесницима приредбе поделили су врбице и звонца што их је обрадовало.

Протојереј Милорад Средојевић, духовник при цркви Ружици, поздравио је присутне и благословио. Пожелео је да сви у добром здрављу дочекају Васкрс и да се што достојније припреме за овај велики Празник. Казао је да само ако нам Јеванђеље и живот по Јеванђељу буде свима на првом месту, можемо сачувати Божји лик у себи. А то, између осталог, значи да имамо осећај за оне који су поред нас и којима је потребна наша пажња, разумевање и помоћ.

Програм су извели чланови Удружења Живимо заједно и њихови гости, међу којима су били хор Основне школе „Лаза Костић”, карате клуб „Нипон” и чланови Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама Нови Београд. Хор Удружења је отпевао своју омиљену песму „Врбица” са стиховима „Мирише пролеће, на тебе мирише. Цветна је недеља Васкрс се примиче... Христос васкрсе - Ваистину васкрсе! Наду, љуба, радост свима нам донесе.” Верујемо да је и ова заједничка прослава Врбице била под окриљем те наде, љубави и радости.

Извор: ВДС, СПЦ

Ова историјска, према мишљењу амбасадора, посета већ је почела да даје прве резултате. Тако је, током два дана боравка патријарха Кирила у Пекингу било иницирано мноштво актуелних и битних за даљи развој руско-кинеских односа питања, наглашава Андреј Денисов.

Било је, на пример, речи о размени студената у области духовног образовања, о развоју духовног дијалога као дела дијалога цивилизација, што је важан елеменат хуманитарног блока наших билатералних односа. Ова посета је од значаја за нашу православну јавност. Фактички, колико је мени познато, то је прва велика посета Поглавара Руске православне цркве у неправославну земљу. Уколико изузмемо Пољску, коју је Његова Светост скоро посетио са изузетно значајном мисијом потписивања заједничког документа о примирењу народа двеју земаља.

Сасвим је могуће, да ће и ова посета патријарха Кирила Кини имати исто толико велики међународни јавни одјек, као и потписивање варшавског документа. Већ се данас у Кини све чешће говори о православљу, о којем је још пре неколико дана мало ко спомињао. Историја православља у земљи протеже се на више од 300 година, и развијала се претежно напорима руских мисионара, међутим задњих година дошло је до њеног пада. У аутономној кинеској цркви данас нема ни поглавара, ни националног свештенства. Веома је мало храмова. Многи су запуштени, јер према кинеском законодавству богослужење на територији Кине могу да држе само Кинези, који су примили православну веру. Данас их је само два. Добрим делом услед тога што су традиције православља напуштене у савременом кинеском друштву, православна заједница Шангаја, на пример, до данашњег дана не може да добије дозволу за богослужење у катедралном сабору који је посвећен икони Богородице „Посреднице грешнима“. Он се данас користи као изложбени простор и сви верски обреди су у овом простору забрањени. Уосталом чак у Пекингу, на простору цркве Успенија Пресвете Богородице при амбасади, не држе се литургије, него „сусрети са верницима“. Патријарх Кирил је уверен, да се путем мирног и пријатељског дијалога може спасити православље у Кини.

Државна власт Кине данас на разне начине тежи да допринесе изградњи хармоничног друштва, у којем би представници разних верских заједница дали велики допринос. Наравно да то није једноставан процес. Али се веома надам да ће резултат дијалога, који наша Црква остварује са државном управом за верска питања НР Кине, бити постепено решавање свих тих битних питања која су данас на дневном реду, уз пуно поштовање према законодавству Кине, са ослонцем на локалне ресурсе и уз Божју помоћ.

А да би локално становништво могло више сазнати о православљу, специјално је на кинески језик преведена књига патријарха Кирила „Слобода и одговорност“. Она садржи размишљања о томе шта је православна духовност, коју улогу има вера у стасању личности, шта је слобода и достојанство човека. Књига је већ изашла на неколико страних језика, међу њима на арапском, јапанском, хебрејском. Презентација кинеског издања, која завршава програм боравка Патријарха Руске православне цркве у Пекингу, биће одржана увече, 12. маја.

http://serbian.ruvr.ru/2013_05_12/U-ime-razvoja-pravoslavlja-u-Kini/

Испуњавајући вољу Божју о љубави и носећи бремена једни других, како бисмо и тако испунили закон Христов, помозимо онима којима је услед болести или смртне опасности помоћ потребна и једним, за нас малим, гестом, а великим за оне којима је та помоћ потребна - покажимо љубав према ближњима.

Осим тога, истог дана током поменуте акције биће организована и

ХУМАНИТАРНА ПРОДАЈА КОЛАЧА И ПИТА (слатких и сланих).

Најљубазније вас молимо да, уколико сте у могућности, учествујете у овоме и поклоните својих руку дело. Продајом тих колача и пита биће помогнути они који су заиста у великој потреби, који су потребити.

Упоредо са овим, Удружење „ПАНДА“, које ради са особама са сметњама у развоју понудиће дивне креације које су настале на њиховим радионицама. Њиховом куповином помажете својим ближњима, а саме себе спречавате да и један дар, таленат, 'закопате' у земљу. Ваше је само оно што дате - ближњима!

Цела ова акција биће увеличана са два концерта: нашег Певачког друштва „Преображење“ и дуета „ПИРГ“.

Молимо Васкрслог Христа да свима којима је потребна помоћ, помогне, оснажи их и укрепи, а нама, драга браћо и сестре, нека је на здравље и спасење.

Извор: СПЦ

„Мислим да доста Аустријанаца још није упознало православну цркву, барем не онако како би требало да је упознају. Мада се мора рећи да су веома толерантни и да ми овде живимо у слози једни поред других. Али када би више упознали православље, мислим да би се њиме и одушевили“, тврди Александрус Галанис, након што је обавио молитву и упалио свећу у Храму васкрсења Христовог, српској православној цркви у другом бечком округу. Алаксандрус живи само неколико улица од ове цркве и често је посећује, а оно што га привлачи православљу јесте, како каже, оригиналност хришћанства.

„Када се улази у православну цркву, осети се тај прави хришћански дух. Друга ствар су та православна срдачност, духовност и та медитација у молитви. То је изворно и оригинално хришћанство. У католичкој или протестантској цркви то изгледа као да је напуштено и модификовано, а православље је сачувало те старе корене. Мени лично било би драго када би о томе више знали и моји аустријски суграђани“, прича Александрус, чији је отац пореклом из Грчке, а мајка из Србије.

Присутност у јавности

Но, ту и тамо за православље се интересује и понеки Аустријанац, додаје Драгослав Добојница, који у том храму продаје свеће, иконе и књиге. „Па долазе, траже књиге и часописе, значи да их занима. Иако је то мали број људи, ипак постоји неко интересовање. Има и наших који су овде рођени и не знају ћирилицу, па онда траже нешто на немачком језику или бар на латиници“, прича Добојница.

Међу часописима који се могу добити у том храму, однедавно се налази и бесплатно црквено гласило „Православне црквене новине“ (Ортходоxе Кирцхензеитунг). Та публикација од јесени излази на немачком језику и у њој се могу добити све информације о активностима Православне цркви у Аустрији.

Те информације намењене су како домицилном, већински католичком становништву које се интересује за православље, тако и члановима различитих православних дијаспорских заједница у Аустрији, објашњава Михаило Поповић, историчар на Аустријској академији наука, и секретар аустријског митрополита Арсенијуса, са седиштем у Бечу.

„У Аустрији имамо неколико заједница из различитих земаља, које подлежу различитим православним јурисдикцијама. Овде живе грчки, српски, руски, грузијски, бугарски, румунски и сиријски православци. Идеја је била да се успостави једна заједничка публикација, у којој би се приказивало све што се дешава у појединим заједницама. Часопис излази на немачком језику, како те информације не би биле доступне само једној заједници, већ свима, па тако и аустријској јавности. Сматрамо да је добро да што више људи познаје структуру православне заједнице у Аустрији, који празници се када и зашто славе и где се може доћи до додатних информација“, објашњава Поповић.

Представљање аустријском друштву

Та платформа о историји православља и данашњим друштвеним активностима заједнице, покренута је у сарадњи са Аустријским секретаром за интеграцију, Себастијаном Курцом, и Бечким интеграционим фондом. Поповић сматра да је знање домицилног становништва о православљу доста широко, јер је православље, како наводи, интегрални део аустријског друштва још од времена Аустро-Угарске монархије. Православна црква, такође, интензивно сарађује са католичком црквом, и организује разна дешавања на која се позивају сви грађани, било да је реч о добротворним или културним манифестацијама. А и то је, каже Поповић, један од начина да се православље представи аустријском друштву.

„Још један од начина јесте, на пример и прослава Ускрса. То славље се делом дешава у јавном простору, испред цркве. Људи то виде, питају се шта се дешава и онда долазе до информација и тако упознају православље. У Аустрији такође делује ортодоксна бискупска конференција, која се бави разним темама са којима иде у јавност – брига о болеснима, служба у затворима, религијска настава у школама итд. Све то је део те вишестране комуникације са свим аустријским грађанима“, каже Поповић.

Историчар Михаило Поповић Историчар Михаило Поповић

Православље у Аустрији има дугу историју

Средином 17. века трговци из тадашњег Отоманског царства довозили су робу у Беч, а међу њима су се налазили и православци из разних земаља Југоисточне Европе. Неки од њих ту су се временом трајно настанили и изграђене су две православне општине. Обе су биле грчке јурисдикције – грчка заједница Светог Ђорђа и грчка заједница Свете тројице – чије се две цркве све до данас налазе у ужем центру Беча. Данас тај град броји готово петнаест православних богомоља, било да је реч о црквама или капелама, а процењује се да у целој Аустрији данас живи 400.000 до 500.000 православаца различитих јурисдикција.

О свему томе, било би важно информисати и аустријску јавност, сматра и Александрус Галанис, који је незнањем његових суграђана о православљу, некада знао да буде шокиран. „Па кад се само сетим како су ме у школи питали да ли ми верујемо у Бога и да ли једемо свињско месо! Многи о томе, дакле, немају појма и мислим да је и овај часопис, као и све друге активности Православне цркве у Аустрији, веома позитивна и важна ствар.“

Извор: Дојче Веле

СВЕ је промисао Божја. До 21. године, о вери нисам знао готово ништа, осим да су моји Словаци евангелисти. А онда сам, на другој години студија, срео Душана Сланкаменца, који ће ми, доцније, постати више од пријатеља и брата и који је, кад већ говоримо о промисли, рођен истог дана и исте године када и ја. Иако ни сам није био из религиозне породице и мада то временије било нимало наклоњено вери, он је, сам, већ тада понирао у раскошне дубине православља. Онда смо кренули заједно.

Овако, у лековитом миру манастира Ковиљ, говори монах Ермолај. До 2006, када је примио монашки постриг, звао се Владимир Турчан. Уз то име ишла је и титула доктора медицине, стечена на Медицинском факултету у Новом Саду.

- То почетно зарањање у беекрајни простор православља је кулминирало 1984, током туристичког путовања у СССР. За разлику од других колега, Душан и ја смо, на ужас водича, обилазили раскошне московске цркве. У новембру те године крстио сам се у православном храму у Зрењанину.

Владимиру је, разуме се, кум био Сланкаменац, данас иначе угледни гастроентеролог у граду на Бегеју. Ипак, родитељима Зденки и Јану није одмах рекао какав обрт у свом животу је направио.

- Сазнали су то много година касније и дуго им је требало да се с тим и помире. Као и већина, и они су Словаке изједначавали са евангелистима, Србе са православцима... Касније су схватили да ја тиме што сам постао православац нисам престао да будем Словак.

Зов монашког живота му се, наставља, јавио још током студија. О томе је, уз остале, разговарао и са светогорским монахом Макаријем, с којим се спријатељио током потоњих одлазака у Грчку, али му је он саветовао да, пре тога, ипак, заврши студије. То је и урадио.

- У међувремену сам завршио и специјалистичке студије и животне околности су ме одвеле у Грчку, тачније у Атину. Ту сам, као офталмолог, девет година радио у једној угледној очној клиници.

Монашки зов га, међутим, није напуштао, па се с почетка овог века вратио у Србију, а пре него што је 2006. примио постриг, у Ковиљу је четири године био искушеник. Своју стручну литературу поделио је колегама, верујући да је лекарска каријера дефинитивно иза њега, али...

- Све је, па и то, била промисао Божја. Игуман нашег манастира, владика Порфирије, тада је писао докторску дисертацију у Атини, а ја сам често, што због знања језика, што због познавања града, тамо ишао с њим. Једном ми је, више узгред, рекао да се распитам колико би коштала половна офталмолошка ординација. Отишао сам до мог бившег колеге, добротвора и великог пријатеља др Томаса Кицоса. "За тебе ништа", рекао ми је, "имамо две у подруму, бирај коју хоћеш".

Штавише, Кицос је, о свом трошку, опрему довезао у најстарији манастир српског дела Паноније, који датира још из 13. века, па се монах Ермолај, ипак, вратио својој основној струци. Он не лечи само тридесетак монаха манастирско братство, већ и мештане Ковиља, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Чуруга, Титела, Каћа, Будисаве... Ту, подједнако, лече и свој вид и своје душе.

МОНАШКО ИМЕ

МОНАШКО име саговорнику "Новости" дао је владика Порфирије, по светом свештеномученику Ермолају. Он, истина, није био лекар, али је био духовни отац Светог Пантелејмона, који то јесте био. Отуда и духовна веза са ковиљским монахом који је понео његово име.

Извор

1. Ви сте владика СПЦ, оног дела Хрватске, који је у свим ратовима највише платио животима, крвљу? У којој мјери се то и данас осјећа, ту у првом реду мислим на духовну димензију српског страдалаштва, с једне стране и страдање које с е и даље латентно наставља, с друге стране?

- На територији Републике Хрватске организовано је пет Епархија Српске православне цркве, једна од њих на подручју Западне Славоније јесте и Епархија славонска. Епархија богате историје, која своје почетке везује за обнову Пећке патријаршије у времену Макарија Соколовића 1557. године, када је основана Пожешка Митрополија са сједиштем у Манастиру Ораховица. У сљедећим вијековима православни живаљ на овим просторима сусрео се са многима искушењима и историјским приликама и неприликама. У том времену настојала се очувати православна вјера са својим српским идентитетом. То су били погранични крајеви, власти и системи су се смјењивали, а народ је живио и настојао што мирније проћи кроз све таласе које су стварала животна дешавања. У том периоду градиле су се богомоље, Пакрац постаје сједиште Епархије пакрачке. У Другом свјетском рату страдао је велик број храмова, парохијских домова и других црквених објеката. Након тога у времену од 1945. године па надаље у времену Епископа пакрачког Емилијана (Маринковића) почиње физичка и духовна обнова Епархије пакрачке, којој се 1959. године мјења назив у Епархија славонска. У времену Другог свјетског рата Срби са простора Западне Славоније били су великој мјери устаници, тако да су били вјерни друштвеном систему тога времена који с почео развијати. Након 1945. године социјализам се све више ширио и укоријенио у до тада православном српском народу. То је било вријеме атеизма, безбожништва у којем су многи заборавили свој вјерски и национални идентитет, генерције су одгајане без дотицаја Цркве и вјере, тако да је то оставило дубок печат у времену у којем данас живимо. Поред свих ратних невоља, велике посљедице прошлога система осјећамо и сада. Тако да поред веома великог ратног страдања у Другом свјетском рату, нарочито у посљедњем, када је поред тјелесних страдања забиљежен и велики егзодус српскога народа са простора Славоније, у великој мјери страдали смо и од нас самих, окренувши леђа Цркви те духовном и историјском наслијеђу које смо примили од својих предака.

2. Колико је велика Ваша славонска Епархија, колико мјеста, села, градова? Колико има вјерника СПЦ? Колико дуго сте монах СПЦ, колико сте у Хрватској, и колико у Јасеновцу?

- Епархија славонска територијом је једна од најмањих Епархија Српске православне цркве. Она у просјеку броји између 3.500 до 4.000 домова које опслужује укупно осам парохијских свештеника. До посљедњег рата у Епархији је било укупно 65. свештеника, што довољно говори о великом броју људи који су напустили просторе Епархије. Наше свештенство живи у градовима који се налазе на простору Епархије славонске, то су свакако мањи градићи који броје по неколико хиљада становника. Поред тога они опслужују већи број села, на жалост нека од њих су у потпуности исељена па их само административно наводимо. Сваки свештеник опслужује по неколико парохија које су до последњег рата биле вођене као засебне парохије са својим парохом. У тих 4.000 домова живи у просјеку 8.000 душа, претежно су то становници старије животне доби.

Сљедеће године навршиће се пуних 50. година како смо примили монашки постриг, на Сретење 1964. године. Сутрадан смо рукоположени у ђаконски чин, а седам дана касније у презвитерски чин. Сљедећих 30. година обављали смо разна послушања и своју пастирску дјелатност у Америци, а потом и у Аустралији. Године 1994. одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабрани смо за Епископа Аустралијско-новозеландског Новограчаничке Митрополије гдје смо били све до 1999. када смо премјештени у Епархију славонску, у којој се и сада налазимо већ 14. година, као њен 21-и Архијереј.

3. Да ли су Срби сада више окренути православљу у односу на, рецимо, титоистичка времена, а поготово, посље недавног рата у Хрватској. Молим Вас направите паралелу!

- Морамо рећи да на жалост не видимо великог помака. Како смо и рекли у одговору на прво питање, Срби су великој мјери били одани социјалистичком систему. У том периоду готово 50. година били су удаљени од Цркве, а такође у том правцу су васпитавали и своју дјецу, која су и даље своје потомке на исти начин васпитавали. Када погледамо да је данас у Епархији славонској становништво претежно старије животне доби, знамо да ти људи у себи носе дубок печат онога времена. Свакако постоје изузеци, али генерално не можемо рећи да су људи ближи Цркви него ли прије.

4. Стиче се утисак, гледајући и доживљавајући Архијерејску Литургију у Манастиру у Јасеновцу (прошле године) гдје сте Ви били домаћин, да је на Дан јасеновачких мученика пристигло много више Срба из српских крајева, него претходних година у Јасеновац. Да ли је народ постао свјеснији српских жртава?

- На жалост морамо рећи да је Јасеновац мало присутан у свијести српскога народа. Свети Архијерејски Сабор одредио је 13. септембар као фиксни датум прославе Новомученика јасеновачких. Тога дана служимо Свету Архијерејску Литургију и прослављамо Новомученике. Прошле године било је присутно око 150. вјерника. Од тога један аутобус из Београда, три из Бањалуке, а вјерници из трећег због техничких проблема дошли су нешто касније. Са простора Епархије славонске било је свега неколико вјерника. Жалосно је видјети да Јасеновац као српски Јерусалим, као друго Косово бива тако заборављен од свога народа, прије свега од самих Славонаца. Неколико пута у години организују се екскурзије из Србије, Босне, Аустрије, које посјете Манастир и спомен подручје. Јасеновац за наш народ има посебно значење које се не може описати ријечима. Наша душа и срце треба да живи са Јасеновцем, да се молитвено обратимо Светим Новомученицима. Јасеновац не смије изблиједити из нашега народа, не из разлога да би смо подстицали мржњу, јер тада би смо гријех чинили, већ из разлога да обратимо нашим заступницима пред Престолом Вишњег Творца, Светим Новомученицима за спас нашега рода и да се сјетимо свих оних наших предака, сродника и браће којима је живот на тако свиреп начин узет.

5. Преосвећени, какав је положај српског живља, односно Православних вјерника данас у Хрватској? У којој мјери се Срби враћају, односно у којој мјери им званична Хрватска враћа њихове отете, уништене, срушене, попаљене куће, станове, имања. Обнавља гробља, домове културе, библијотеке, школе, обданишта, парохијске домове СПЦ?

- Наш одговор прије свега можемо дати на ситуацију коју видимо на просторима Епархије славонске. Куће које су у ратним дешавањима уништене у великој мјери су обновљене. Међутим, наш народ у малом броју се враћа на своја вјековна огњишта. Разлог је прије свега материјалне природе будући да немају могућност запошљавања, а самим тим није ријешено питање егзистенције. Млади људи поготово се не враћају јер немају начина и могућности за издржавање своје породице. Повратници су углавном људи старије животне доби који имају остварене пензије и од тога сталног мјесечног прихода ма колики он био, могу задовољити основне животне потребе. Поред свега веома је тешко, готово немогуће пронаћи запослење. У ратним дешавањима индустрија је у великој мјери уништена. Конкретно примјер Пакраца гдје од пријератног мјеста које је имало јаку индустрију, производњу, активна предузећа и које се налази на погодном геопрометном положају, будући да овај дио Славоније спаја са средишњом Хрватском, данас имамо мали градић у којем су још изузетно присутни трагови рата и у којем је све сведено на минимум. Без обзира на вјеру и нацију, прије свега млади људи одлазе из овако малих мјеста због немогућности проналажења запослења и будуће егзистенције. По питању повратка имовине то су дуги и мукотрпни процеси који се одвијају веома споро, ово говоримо прије свега по питању црквене имовине. Већина те имовине одузета је још у социјалистичко вријеме, нека је одузета и у ратном времену, у главном по том питању се ради уз неопходну правну помоћ. Понегдје се може остварити натурални поврат, а у неким случајевима добијемо накнаду за одузету имовину. Проћиће још доста времена док сви ти процеси дођу до свога краја.

6. Да ли и у којој мјери Срби трпе притисак покатоличења у Хрватској? О томе се никако не говори или врло неодређено, зашто се ћути, када се зна да Срби путем разних облика уцјена, присиле, притисака мјењају вјеру. Неки то раде из страха, зар не? Молим Вас Ваш коментар! Гдје су, у том смислу Срби најугроженији?

- Када говоримо о простору Епархије славонске свједоци смо да и од овога малога броја младих људи неки од њих својом добром вољом ради уласка у мјешовиту брачну заједницу вјенчава се у Римокатоличкој цркви. То је прије свега ријеч о људима који нису васпитани у својој вјери будући да им родитељи нису вјерујући људи, и онда њима није проблем „промјенити вјеру“ будући да нису сами вјерујући и као такви називају се само формално. Аутоматски након тога када добију своје потомство крштавају их у Римокатоличкој цркви и на тај начин у потпуности губе свој национални, а формално речено и вјерски идентитет. Наши свештеници у својим парохијама сазнају за неке људе да су они Срби иако су им они у потпуности непознати и не налазе се у адресару њихове парохије. У разговору са тим људима они на свештениково питање зашто не примају свештеника у свој дом, не долазе у храм, изговарају се разним изговорима, између осталога и тиме да не желе да околина сазна ко су они. А када имају смртни случај у фамилији, онда зову свештеника за опело и послије тога и даље не желе свештеника у свом дому због реакције околине. По нама не видимо смисленост оваквога оправдања. У нашој Епархији све су мала мјеста и људи се међусобно познају.

7. Какав је осјећај живети, гледати, служити у највећем Српском стратишту свих времена – Јасеновцу? Молим прокоментаришите!

- Ми живимо у миру, у окружењу већег броја Хрвата, Римокатолика. Јасеновац броји преко 650. домова а од тога броја свега је 10. православних домова.

Често се испреплићу осјећаји радости и туге. Осејећај радости и страхопоштовања да смо удостојени бити на том светом мјесту и богослужити, а такође и осјећај туге када видимо велику пасивност и незаинтересованост за ову Светињу о чему смо већ раније говорили. Јасеновац је мјесто духовнога, историјскога и моралног значаја. Како ће неко гледати на Јасеновац, овиси искључиво о профилу тог човјека, да ли је вјерујући или не, посматра ли Јасеновац као једну тачку у историји или као оазу духовности наших простора. Јасеновац не смије бити мјесто сакупљања политичких и других поена и нико га не смије користити за своје личне циљеве.

8. Стиче се утисак да у Хрватској, у српским Манастирима нема монаштва. Шта треба да се уради да би се мотивисали они који су ријешили свој живот да посвете Богу далеко од мирјанског живота – да дођу, рецимо, у Јасеновац? Или у било који наш Православни Манастир у Хрватској?

- У неким Манастирима има монаштва као што је Манастир Лепавина у Митрополији Загребачко–љубљанској, Манастир Гомирје у Епархији Горњокарловачкој, Манастир Крка у Епархији Далматинској, Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини у Епархији Осјечкопољској и барањској и у њима је активан монашки живот. У Епархији славонској имамо четири манастира, то су Манастир Преноса моштију Светог Оца Николаја Мирликијског поред Ораховице, Манастир Ваведења Пресвете Богородице – Пакра, Манастир Успења Свете Ане код Доње Вријеске и Манастир Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Манастир Јасеновац јесте најмлађи по постанку, будући да смо Ми о Ваведењу 2000. године парохијску цркву са имањем и парохијским домом који се тек требао обнављати, будући да је био срушен у последњем рату, прогласили манастиром. У ових 14. година колико смо у Епархији славонској, долазило је много кандидата који су свој монашки пут жељели овдје започети, а неки и наставити. На жалост данас немамо монаштва у Епархији. Манастири су у великој мјери обновљени и уређени, у некима од њих обнова још траје, али сваки има могућност и услове за монашки живот. Није лако бити свештенослужитељ на овим просторима и управо због недостатка снаге и духовности, већина од њих брзо је отишла. Многи долазе са одређеним идејама и унапред замишљеним плановима без жеље за подвигом и жртвовањем. Таквом путу брзо дође крај! Како у Манастирима у другим просторима, тако и овдје, потребна је вјера, одрицање и искрена жеља да се свој живот посвети Богу. У колико човјек тако размишља и прије свега живи таквим животом, онда му је свеједно гдје ће живјети свој монашки живот и никакве овоземаљске, друштвене и остале прилике не могу га скренути са тога пута, пута Бога и вјере.

9. Колико је било наших Манастира, колико цркава у Хрватској пре 1941 године, колико је обновљено после 1945 године? Колико их је изграђено у социјалистичко вријеме и молим Вас, колико је било наших светиња 1991 а колико је уништено послије недавног рата? Колико их има данас и да ли се обнављају српске светиње у Хрватској? Да ли се ти подаци знају или је и то под велом магле и мрака? Ако сте у могућности, молим Вас помозите ми да дођем до свих тих података.

- По питању Епархије славонске у Другом свјетском рату уништене су 54. цркве, а оштећена 21. У послиједњем рату 90-их година срушено је 39. храмова а оштећено 41. Између осталога и епископски двор у Пакрацу из 1732. године и Саборни храм Свете Тројице из 1758. године. Наведени објекти су и споменици културе Републике Хрватске и ради се на њиховој обнови која иде веома споро, али захваљујући средствима Министарства културе РХ они се обнављају, а без тих средстава Епархија не би могла ништа учинити. Поред тога споменици кутуре су и Манастири Ораховица, Пакра, Света Ана, чија се обнова такође из истог извора финансира и још ће дуго трајати. Када смо 1999. године дошли у Епархију, било је свега 18. храмова у којима се могло Богослужити, сада их има 45. који су уређени и у којима Богослужимо. Свакако да већина и од њих још захтијева потребне радове, али то су сада безбједни објекти – храмови, са уређеним богослужбеним простором и инвентаром. Велики подушват Епархије славонске јесте обнова храма Светих Апостола Петра и Павла у Кућанцима, што је и спомен-храм Блаженопочившем Патријарху Павлу. Храм зидамо из темеља, изузев звоника који је саниран и радови се изводе искључиво према прилозима које добијамо. Доста је учињено, али још пуно тога има се радити, а прилози су слабији. На жалост постоји и доста рушевина некадашњих храмова које су зарасле, а које настојимо очистити, уредити и поставити барем крсно знамење испред којега ћемо се барем на дан храмовне Славе помолити и пресјећи славски Колач. Будући да нема назнаке нити могућности за њихову обнову, а прије свега што је још тужније нема за кога да се обнавља.

10. Ко Манастиру Јасеновац и Вама најчешће долази у посјету? Да ли је био и Патријарх СПЦ Иринеј у Јасеновцу?

- По питању Богослужења у Манастиру Јасеновац, Света Литургија служи се сваке суботе. Тада дођу једна до двије, највише три старије жене. Манастир обиљежава годишње двије Славе, то су Рођење Светога Јована Крститеља 07. јула и Свете Новомученике Јасеновачке 13. септембра када нас посјете вјерници из Србије и Босне, о чему је већ било ријечи.

11. Шта поручујете Србима у Хрватској, а шта Србима у Дијаспори и наравно, Србима у Матици.

- Наша порука као Епископа, духовнога старатеља јесте уједно и позив да не заборављају своју Православну вјеру, коју смо наслиједили од наших предака. Човјек не смије изгубити свој национални нити вјерски идентитет, нити та два идентитета могу бити одвојена, већ међусобно треба да се прожимају и надопуњују. Србин не може бити без Православља, без вјере без Светога Саве. Гдје год да се налазимо требамо прије свега проповједати Православље а не Српство. И када живимо у мјешаним срединама, требамо показати и богатство своје вјере, својих обичаја, а то не можемо у колико ништа не знамо о вјери својој. Позивамо и сву браћу да посјете Епархију славонску, Манастир Јасеновац, да посјете своју браћу са ових простора лијепе Славоније и упознају се са тим како они живе и понесу благослов Новомученика Јасеновачких у своје крајеве.

Извор: Епархија славонска

Стефанов син Петар, парох сутоморски, казао је за портал ИН4С да сумња да је његов отац живот изгубио насилним путем и да је онда гурнут у канал крај сеоског пута.

„Све је веома чудно. Беживотно тијело мог оца нађено је у чучећем положају у тако дубоком каналу. Качкет му је био на глави, а наочари су пронађене неоштећене.По свој прилици да је у каналу мртав био од сриједе, када је задњи пут виђен жив“ – рекао нам је презвитер Петар Церовић. Иако је покојни Стефан од 1999.године живио у Београду, по његовој раније исказаној жељи, биће сахрањен у родном селу крај Пећи.

Информацију о епилогу потраге за несталим пензионисам професором Церовићем, у суботу је први објавио наш портал.

У тренутку док је свештеник Петар очев нестанак пријављивао пећкој полицији, Стефана је мртвог пронашао повратник у Белом Пољу Иван Мирић.

„Одмах пошто ми је Мирић јавио да је епилог потраге за мојим оцем најгори, дошао сам на лице мјеста и имао шта да видим. Потрешен сам, немам ријечи. На лицу мјеста су видљиви трагови крви” – каже он.

Петар се из Сутомора према Пећи запутио касно прексиноћ, заједно са кумом Александром Величковићем, пошто му је претходно јављено да се његов отац није јављао својој жени у Београду неколико дана.

„Мајка ми је јавила да је отац отишао за Пећ како би покушао да регулише нека имовинска питања у тамошњој локалној управи и катастру, те да се од уторка није јављао. Задњи пут је жив виђен у згради Општине Пећ у сриједу“ – истиче Петар. Сва је прилика, каже он, да је од сриједе у каналу,јер му је тијело било више него модро.

Момчило Савић, представник села Бело Поље казао је да се Стефан надао да ће му међународне организације на Космету направити кућу како би се вратио да овдје живи, заједно са осталим повратничким породицама. Зато је и долазио неколико пута годишње из расељеништва. Тако је и сада дошао да обиђе порушену кућу и имање. Стигао је у уторак, а већ сјутрадан изгубио му се сваки траг – рекао је Савић за ИН4С.

Прије него је са осталим сународницима прогнан из Пећи, Стефан је радио као професор у Средњој економској школи у том метохијском граду.Важио је за узорног грађанина и домаћина. Од 1999.године живио је у Београду. Сахрана Стефана Церовића биће обављена у уторак у 14 часова на сеоском гробљу у Белом Пољу, код Пећи.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/04/29/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BC%D1%9A%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D1%83-%D0%BC%D1%83-%D0%B0%D0%BB/

„Уредник и преводилац на српски овог Православног молитвеника је блаженоупокојени Патријарх Павле. Мислим да би он сада био најсрећнији по оној заповести Христовој да идимо по свему свету и проповедамо јеванђеље сваком ... Управо ово сведочи данас Мали православни молитвеник на српском и ромском језику свима, целој васељени и целоме свету...“ - казивао је у поздравном слову Градимир Станић, управник Штампарије СПЦ у Београду.

Овај мали молитвеник, са основним молитвама, са српског језика превео је на ромски Златомир Јовановић уз сарадњу са Бајрамом Халитијем и под будним надзором протођакона Радомира Ракића. Издавачка фондација је уступила право штампања овог молитвеника на српском и ромском језику са молитвеном жељом како би до свака ромска душа читала молитве.

Протођакон Радомир Ракић је истакао: „Данас је велики дан за ромску православну заједницу у Србији и свету, јер Мали православни молитвеник на српском и ромском језику неће бити ограничен само на Србију. Догађај је раван догађајима из првих периода приласка народа хришћанству. Али, ово је наша прича, јер су ово Роми који су код нас, у оквиру наше Цркве...“

Бајрам Халити, књижевни стваралац и аутор Речника српско-ромски-енглески језик, подсетио је на важност увођења веронауке у образовни систем. Тад се почела више обраћати пажња на духовно биће младих Рома. Истовремено, са ширењем веронауке код Рома, отворило се и питање ромског језика на којем се млади моле и разговарају у својим породицама.

О самој стандардизацији ромског језика присутне је упознао политиколог Љуан Коко.

Златомир Јовановић, преводилац Малог православног молитвеника са српског на ромски језик, истакао је да је ромски језик овим преводом обогаћен и религијским појмовима и да само наизглед „мало“ дело превода Молитвеника за Роме је капитално дело.

Тања Јанковић је говорила о даљим плановима на мисионарењу ромске заједнице РРОМ продукције, која је постала саставни део духовних и молитвених сабрања под окриљем наше Цркве.

Зорица Зец

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

http://www.spc.rs/sr/mali_pravoslavni_molitvenik_na_srpskom_romskom_jeziku

њиховим сведочењем о ђаволу из праха, млади су остали без речи. Ученици из неколико средњих школа са професорима, психолозима и вероучитељима, постављали су питања и остали у разговору и након предавања са свештенством и учесницима пројекта, како би добили одговоре и пренели своја сазнања у својим школским установама, деловали својом причом превентивно и покушали да укажу на све опасности младима, који се овој пошасти, на жалост, увелико одају.

Данашњи млад човек обузет бесмислом, бројним проблемима, неактиван и физички и не испуњавајући своје време садржајним активностима, олако прихвата јевтину понуду која разара његово биће, али и бића ближњих.

„Часни оци и драга браћо и сестре, хтео бих да захвалим организаторима на позиву и да изразим велику радост што у престоном граду Српске Православне Цркве и државе имамо прилику да говоримо о пројекту Земља живих, који већ пуних седам година функционише под окриљем Српске Православне Цркве и бави се ресоцијализацијом и рехабилитацијом зависника. Под окриљем Бачке, Шумадијске и Нишке епархије, а под покровитељством манастира Ковиља, имамо пет мушких и једну женску кућу у којима сви они који имају проблем са било којим обликом зависности, могу потражити помоћ“, представио је отац Александар Новаковић ову посебно важну делатност наше Цркве. Отац Александар бди над штићеницима куће у Брајковцу.

Домаћин вечери је био старешина Вазнесенске цркве протојереј Арсеније Арсенијевић.

Предавању су присуствовали и представници Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, која иначе подржава пројекат Земља живих и у Брајковцу, у Епархији шумадијској.

Зорица Зец

Извор: СПЦ