У посету, коју је организовала Фондација принцезе Катарине у сарадњи са организацијом Life line, је дошла група од око тридесет људи различтих генерација, претежно млађих. Многима је ово била прва посета Србији.

Јереј Владимир Марковић секретар ВДС-а је госте упознао с радом ове добротворне установе Архиепископије београдско карловачке. Рекао је: „наш посао је комплексан. Сиромашнима се, поред основног топлог оброка у Црквеној кухињи пружа и саветодавна, посебно мединцинска и други видови помоћи. Пошто све почива на добровољном раду, истакао је, то највише подсећа на мобу која је као вид узајамне помоћи била дубоко укорењена у нашем народу. Можемо слободно рећи да су рад у Црквеној кухињи и друге активности ВДС-а један вид мобе у савременим условима”. О томе је јереј Владимир Марковић детаљније говорио јер се једно питање и односило на карактер добровољног рада и број волонтера .

Гости из Америке су били врло љубазни и радознали али је разговор, нажалост вођен на енглеском језику јер већи број наших сународника није знао српски језик, изузев „Добар дан” и „Довиђења”. Многи од њих су трећа или четврта генерација рођена у Америци па је посета Србији и Београду прилика да боље упознају земљу из које су дошли њихови преци.

Извор: ВДС

Славећи Васкрсење Христово, највећи и најрадоснији Хришћански празник, празник тријумфа живота над смрћу, истине над неистином, правде над неправдом, приближавамо се другом великом јеванђелском Празнику наше вере и наше Цркве, празнику Свете Педесетнице, дану и благодатном догађају силаска Светог Духа на Апостоле, а преко њих на све људе, на сву творевину Божију, на сву васељену.

Дух Свети – Господ Животворни, све освећује, просвећује, надахњује и исцељује све људске слабости и немоћи, а недостатке надопуњује својим божанским силама. У светлости ове божанске истине, данас смо сведоци исправљања и отклањања једне велике историјске неправде. Неправде људске, која вапије на небо и тражи интервенцију Божију.

Потомци Карађорђа – оца Србије, и Краља Петра I славног унука Карађорђевог, и његовог сина Краља мученика, Александра I Ујединитеља, заједно са својим народом доживели су окупацију своје земље и били принуђени да напусте своју вољену Отаџбину и да деценијама живе животом изгнаника, у сиромаштву, великој оскудици и незаслуженом понижењу.

Нова власт у Југославији одузела им је сав иметак, вековима стицан. Но, ова невоља и ово безакоње није било и највеће зло, које их је могло снаћи. Највећа невоља и зло које их је могло снаћи и снашло, било је лишавање свих права повратка у своју рођену земљу. У земљу коју су од неба добили и својом крвљу бранили.

Код старих Грка постојала је једна казна која је тешко падала на душу културних Грка, била је то забрана посете позоришту. Можемо само да замислимо како је одлука безаконе власти тешко пала и повредила понос и душу Краља Петра II, Краљице мајке и краљевске породице Карађорђевић. Краљевске породице која је донела слободу и живот српском народу и делила судбину са народом пуних две стотине године, слично династији Немањића.

Зато данас, кад је васпостављена божанска и људска правда, када је испуњена животна жеља Краља Петра II, мајке Краљице Марије, Краља Александра и краљевића Андреја, да ако им судбина није била наклоњена да живе у својој земљи и земљи свога народа, да својим земним остацима почивају у њој, у храму Св. Великомученика Ђорђа, заједно са својим прецима и потомцима и да овде чекају Парусију.

Верујем да се радују душе њихове што су тела њихова са радошћу и поштовањем дочекана од народа који су волели, тамјаном и молитвом испраћена Господу Живих и мртвих.

Исто тако дубоко верујемо да се радују душе: Карађорђа, Кнеза Александра, Краља Петра I, Краља Александра I и душе свих који почивају у Опленачком храму што су после дугог и невољног странствовања, дошли својима најближима, своме доме и своме роду.

То је велики догађај за Краљевски дом Карађорђевића што је своје почивше миле и драге сабрао на свето место, одређено за заједничко почивалиште лозе Карађорђевића.

То је велики догађај и радост српског народа, што ће чланови његове, народне династије, почивати у дому Божијем, задужбини Краља Петра I овде на Опленцу, благословеном месту Шумадије, одакле се простире поглед на њиве, винограде, брежуљке, планине Космаја, Букуље и Рудника недалеко од Вишевца, родног места бесмртног Карађорђа.

Сваки гроб у овом велелепном храму Св. Ђорђа и личност која у њему почива, представља живу историју српског народа у којој су они били главни субјекти и носиоци свих збивања и догађаја у своме времену.

Око њихових светлих гробова окупиће се српска деца и српски родољубиви народ и учиће се лекцији родољубља, како треба волети своју родну груду, свој народ, своју историју и своју културу.

Овај историјски догађај преноса земних остатака краљевске династије Карађорђевић пружа нам диван пример и даје драгоцену поуку о величини и значају измирења, тако потребног нама и нашем времену. Људски је грешити, али је људски и увидети свој грех и покајати се. Ово су добро схватили данашњи представници највише власти народа, и исправили неправде и безакоња претходне власти ставивши се у организацији и главних носиоца овог историјског подухвата.

Драгим покојницима Краљевског дома нека Васкрсли Господ дарује блаженство душама њиховим у Царству Свом, а телима њиховим мирно почивање у дому Божјем, у њиховој и нашој светој земљи српској.

СПЦ

Слави су присуствовали: отац Стефан, игуман манастира Велика Ремета, отац Милорад из Шајкаша, отац Остоја из Жабља, отац Бранко - духовник заједнице, братија из манастира Ковиљ као и пријатељи и донатори заједнице Земља Живих.

Братија из Вилова су се својствено потрудила да, као и до сада, домаћински дочекају госте и прославе славу куће - Богородица Чаша Неиспијена.

Извор:http://www.zemljazivih.info/dogadjajizemljazivih/162-slava-vilovo-2013.html

По завршетку Литургије студентима и професорима обратио се протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо подсетивши да је свети Јован Богослов узор истинског богословствовања које надахнуто Богом обухвата тајне оваплоћења Сина Божјег и Његовог дела спасења за људски род. Дипломираним студентима уручио је дипломе протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић.

Бденију уочи празника присуствовали су Преосвећена Господа Епископи западноамерички Максим и крушевачки Давид.

Извор: Радио Слово љубве, bfspc.bg.ac.rs, СПЦ

О љубави по Богу и љубави по човеку, разговарало се у препуној крипти храма Светог Марка. Шта је љубав, има ли дефиниције за љубав, о разлици између љубави и заљубљености и спремности за љубав која је основ свега, али и о безнађу које обузме свакога од нас некад на сат, некад на дуже, из медицинског и теолошког угла говорили су врсни предавачи. Њихово искуство са животним примерима допуњено питањима публике, у времену заокупљености разним бесмисленостима, унело је светло у душе и мисли присутних, али и оних који ће пратити предавања на Радију Слово љубве. Свима нам је потребна љубав, можда више него икад, како да је дајемо, тако и да је примамо; зато ћемо све подсетити на прву Павлову посланицу Коринћанима, како нас је подсетио и проф. др Милош Весин (парох чикашки):

-...Када бих језицима људи и анђела говорио, а љубави не бих имао, био бих као меденица која звечи или цимбал који јечи. Кад бих имао и дар прорицања, и знање свих тајни и цело познање, и кад бих имао и сву веру, да бих и горе могао премештати, а љубави не бих имао, био бих ништа. И кад бих раздао све имање своје да сиромахе нахраним, и предао тело своје да се сажеже, а љубави не бих имао, ништа ми све то не би помогло. Љубав је стрпљива, пуна доброте; љубав није завидљива, љубав се не узноси, не надима се не чини што не ваља, није користољубива, не раздражује се, није злослутна; не радује се неправди, а радује се истини; све подноси, увек верује, сваку наду чува, све сноси. Љубав никада не гине, а пророштва ће свршити, и језици ће престати; и познање ће се исцрпсти. Јер је наше познање само делимично и наше је пророковање само деломично, али кад дође оно што је савршено, нестаће оно што је непотпуно. Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете просуђивах, а кад постадох човек, нестаде оно што је било детиње. Ми сад гледамо као помоћу огледала у загонетку, а онда ћемо лицем у лице. Сад познајем само нешто, а онда ћу познати као и сам што сам био познат. Сад, дакле, остаје ово троје: вера, нада, љубав, али је љубав највећа међу њима. (слободан превод)

• Љубав - лек за свако стање безнађа /Слово љубве/
  

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Да заједнички рад и љубав према лепоти и добру ипак на крају побеђују доказ је отварање Ризнице Црквене општине Задар. Ова Ризница је постојала од 1984. године и радила је све до недавног трагичног рата деведесетих година, када је због заштите од ратних разарања морала бити затворена и уклоњена.

Поновно освећење и благослов задарске Ризнице извршио је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије уз саслужење протојереја-ставрофора Петра Јовановића, пароха задарског; протосинђела мр Никодима (Косовића), настојатеља манастира Крке; игумана крупског Гаврила (Стевановића) и протођакона Дајана Трифуновића.

Овом свечаном чину присуствовали су многи угледни гости, између осталих Бранимир Шипош, заменик Министра културе Р. Хрватске; Звонимир Вранчић, градоначелник града Задра; Миљенко Домјан, бивши главни рестауратор Р. Хрватске; г. Зоран Вапа, директор Завода за заштиту споменика Нови Сад; Чедо Вишњић, председник СКД Просвјета из Загреба и г. Милорад Пуповац, председник СНВ-а из Загреба.

Ризница при цркви Светог Илије у Задру ће од сада бити отворена за све посетиоце, како православне вернике, тако и све задарске и многобројне туристе из Европске уније.

Часни оци, уважена господо, браћо и сестре,

Дозволите да вас са неколико речи поздравим на отварању наше Ризнице при храму Светог пророка Илије у Задру. Ово је значајан догађај не само за Црквену општину Задар, већ и за читаву Епархију далматинску, али и за све нас овде сабране, који смо на овај или онај начин љубитељи лепоте и црквене уметности.

Ризница у Задру је радила од 1984. године до почетка рата деведесетих година, а данас смо ево благословили њено ново отварање. Ово је заједничко дело Министарства културе Републике Хрватске, Завода за заштиту споменика – Задар, Завода за заштиту споменика – Нови Сад, те Црквене општине Задар и њених верника. Наравно, и многих других који су на свој начин помогли да се ово богоугодно дело доврши.

Дубоко верујем да је и сам град Задар обогаћен овом Ризницом, јер ће од сада моћи да је посете сви задарски туристи, који у току године дођу у овај град – град дубоких хришћанских корена и пребогате културе. Отварање задарске Ризнице за нас је знак наде, знак вере да добро и лепота на крају увек тријумфују.

Сви смо малопре видели дивне иконе итало-критске школе из XV и XVI века, богослужбене предмете и књиге, старе антиминсе, свештеничка одјејанија. Све то заједно чини један мали храм културе. Добро је да се он налази уз саму цркву, да се и на тај начин покаже нераскидиво јединство вере и Литургије са једне стране и православне уметности, језика и културе са друге.

Икона је најпрепознатљивији израз православне уметности, а тако је било и у Западном хришћанству, пошто смо заједно од VIII века, тј. од Седмог васељенског сабора (787. године у Никеји) прихватили теологију иконе. Теологија иконе у основи потврђује главни догмат наше вере, а то је вера у оваплоћење Бога Логоса - Господа нашег Исуса Христа. Бог је постао човек у Христу да би нас спасао. То сведочи икона Христова. Уз икону Христову, у Цркви постоје и друге иконе, иконе Пресвете Богородице и светитеља – спасених и обожених људи у Цркви. Бог је све људе позвао на светост речима: „Будите свети као што сам ја свет, говори Господ Сведржитељ“ (Мт. 5, 48). То нам у своме домену и својим језиком поручује и ова скромна Ризница у Задру, скромна по обиму, али савршена по поруци.

По речима преподобног старца Софронија (Сахарова), савремени свет нажалост све више губи Христа – живот вечни, те отуда тама греха, страсти, мржња и ратови доминантно обликују земаљски живот данашњег човека.

Међутим, иконе и свештени предмети ове Ризнице нам указују на други пут – пут светлости, пут добра, пут крста, који је савршени израз љубави према Богу и ближњем. Дај Боже да се сви будући посетиоци ове задарске Ризнице надахњују тим вредностима, које дају и враћају смисао људском животу уопште, па и свету у којем живимо. Амин.

Задар, 17. мај 2013. године

Извор: Епархија далматинска

Линк ка теми

Линк ка видео запису

Почело је оспособљавање прве групе кандидата за официре верске службе у Војној академији. У професионалну војну службу биће примљено 13 свештеника СПЦ, један имам и један војни капелан.

У Војску Србије се после 70 година уводи војни свештеници. Сви ће бити у истој униформи на заједничкој служби - свештеници, имам, капелан. Устајање у 6 сати, затим фискултура, доручак, смотра, па онда све по војничком реду.

"Они су овде у војничким условима живота и рада. Све што важи за остале слушаоце кадете важи и за кандидате верске службе", објашњава начелник класе Зоранчо Давитков.

Свакодневно изучавају стратегијска документа и организацију војске, војну етику и психологију, како би завршили обуку за официре.

"У мањем обиму пролазе садржаје стројеве обуке и војне топографије, док ће се са наоружањем и опремом ВС упознати само информативно, јер спадају у категорују која током службе у ВС неће дужити ни користити оружије", рекао је пуковник Стевица Карапанџин.

На обуци у Војној академији тренутно је шест свештеника Српске православне цркве, имам и капелан. Неће моћи да командују, али ће бринути о моралном и духовном животу припадника своје јединице.

"Ангажман свештеника имама у војсци Србије доприонеће бољитку, а поготову заједништву. Сматам да ће ово бити један веома успешан пројекат и Бог нека благослови све који су допринели да се након 70 и више година ово деси", каже ефендија Мустафа Јусуфспахић.

Свештеник Ђорђе Стојисављевић војнички наглашава да су спремни као запета пушка.

"Изузетно лепо, не само што сарађујемо, него изузетно, могу слободно да кажем, и братски живимо. Тако и у добру и злу. Све оно најгоре и најлепше између себе делимо и једни другима помажемо", говори капелан Горан Аврамов.

Војни свештеници служиће у јединицама и установама Војске Србије и Министарства одбране, а прва богослужења очекују се већ на лето.

РТС

У интервјуу митрополит излаже свој став који уједно сматра и општим ставом Цркве о Косову, косовском завету, властима у Србији као и властима у Црној Гори, предању, српској историји и најновијој српској историји, односима у Цркви, и глобализму.

Земни остаци краљевића Андреја, најмлађег сина краља Александра I и брата последњег југословенског монарха Петра II, враћени су из Сједињених Америчких Држава у Србију. Помен принцу Андреју одржан је у краљевској капели у дворском комплексу на Дедињу.

Помен у капели Светог Андреја Првозваног служио је српски патријарх Иринеј у присуству принчевске породице Карађорђевић, специјалног сааветника председника Србије Оливера Антића и епископа хвостанског Атанасија.

Патријарх је истакао да је данас тужан, али и радостан тренутак за Србију, јер је, како је рекао, сабран краљевски дом у отаџбини за коју је страдао.

"Стицајем историјских прилика Карађорђевићи су морали да напусте домовину и да живе као странци с великом тугом што нису у свом народу, отачаству, поред светиња за које су њихови преци проливали крв и даривали живот", рекао је патријарх.

Према његовим речима, враћањем посмртних остатака Карађорђевића у Србију, "исцељена" је велика неправда.

"Принц Андреј једва да је и запамтио дом о коме је сигурно маштао са жељом да се поново настани у њему. Карађорђевићи су дошли у свој дом који им је отац подигао, на који имају пуно права да у њему живе. Њихов долазак обрадовао је српски народ, који сматра да када Карађорђевићи нису за живота могли да барем њихови земни остаци у њој почивају", поручио је српски патријарх.

Принц Александар Карађорђевић оценио је да је данас испуњено завештање краља Петра Другог који је, како је рекао, оставио аманет да се сви Карађорђевићи врате у Србију.

"Исправљена је историјска неправда, мозаик Србије је склопљен, а тиме и њен идентитет и легитимитет и она сада храбро корача у будућност, поштујући своје претке и њихова права", рекао је Александар Карађорђевић.

Тежак живот породице Карађорђевић

Антић је подсетио да је породица Карађорђевић имала тежак живот и да је њихова патња на неки начин била "наша брука".

"Њихов бол осећао се у земљи и њихова једина кривица је била што се презивају Карађорђевић", рекао је Антић и поручио да Србија сада покушава да исправи тај апсурд, неправду и грех.

Остаци краљевића Андреја пренесени су у Србију са гробља Нова Грачаница у Илиноису, по одобрењу Окружног суда Греј Лејка у Илиноису.

У краљевску капелу Светог Андреја Првозваног на Дедињу раније су похрањени земни остаци краља Петра Дргог, његове супруге краљице Александре и његове мајке краљице Марије.

Остаци краља Петра Другог пренети су у Србију 22. јануара ове године, његове мајке 29. априла, а краљице Александре 9. маја.

Планирано је да сви буду сахрањени 26. маја у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, у маузолеју краљевске породице.

На сахрани 26. маја на Опленцу најављено је присуство више од 2.500 званица из читавог света, укључујући и представнике краљевских породица Велике Британије, Грчке, Шпаније и царске породице Јапана.

Краљевић Андреј рођен је 26. јуна 1929. године у Словенији на Бледу, а преминуо је 7. маја 1990. године у Ирвину у Калифорнији.

Након прогонства краљевске породице 1941. године, дипломирао је математику на Клер колеџу на Кембриџу и изградио успешну каријеру брокера за осигурања.

Имао је три брака - први са принцезом Кристином од Хеса, кћерком принца Кристофа од Хеса и принцезе Софије од Грчке и Данске, други са принцезом Киром од Леинингена, кћерком принца Карла од Леинингена и војвоткиње Марије Кириловне од Русије, а трећи са Милицом Анђелковић.

Извор: РТС

Чин освећења колача и кољива обавио је кординатор СОЗа Бањалука јереј мр Драган Грујић. Отац Драган је у својој поздравној бесједи истакао да СОЗ није посебна организација, него саставни и неотуђиви дио Цркве, и посебно напоменуо да су сва наша сабирања слаба ако нисмо окупљени на Светој Литургији. Ни овога пута бањалучки светосавци нису заборавили свог оснивача оца Владислава Радујковића, који службује у далеком Њу Џерсију, те му и овом приликом од срца честитамо крсну славу.

И где год је трунка пепела му пала,

ту је нова љубав к роду засијала!

Јован Јовановић Змај

Извор: http://hhsbl.org

Ово је била друга посета у кратком временском року организована у циљу да се ближе упозна начин рада ове реномиране установе и успоставе нови облици сарадње. Центар има дугу традицију привременог збрињавања деце свих узраста услед немогућности њиховог боравка у природној породици.

Представници управе и стручних тимова Центра су у срдачном разговору са члановима Милосрдне секције ВДС-а истакли колико је важно да деца, од којих њих 130 има тешкоће у развоју, буду активна, укључена у наставу и задовљна. Врло је важно и да не буду у друштву изолована - „невидљива”. За рад са овом децом су, поред стручног знања, потребни и велики труд и стрпљење. Ми бисмо рекли, и љубав коју васпитачи и психолози са којима смо разговарали очигледно имају. После обиласка деце завршили смо посету уз договор да се чланови Милосрдне секције ВДС-а укључе у систем волонтера Центра и пруже подршку овој деци којој, рекли су нам у Центру, најлепша играчка јесте људско лице.

Удружење Живимо заједно - Прослава црквених празника је увек радосна, јер сваки од њих, на свој начин, преноси радост јеванђељске вести. Међу празницима којима се посебно радују деца зацело је Лазарева субота, Врбица. Лепи обичај кога се сећају старије генерације, да се на Врбицу дете понови и са родитељима дође у цркву и, носећи звончић и врбицу, крене у литију на посредан начин је говорио деци да се дешава нешто врло свечано и важно, и да су и она, иако мала, део тог великог и радосног догађаја

Да бисмо обрадовали своју децу, родитељи окупљени у Удружењу за помоћ особама са сметњамa у развоју Стари град - Живимо заједно су организовали у суботу 27. априла 2013. године прославу Врбице на платоу испред капеле Свете Петке на Калемегдану. По лепом и изузетно топлом дану, на платоу је око 11 часова било пуно чланова Удружења, њихових родитеља и васпитача, учесника приредбе и других гостију. Чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су се, као и претходних година, одазвали позиву и придружили прослави. Окупљеној деци и учесницима приредбе поделили су врбице и звонца што их је обрадовало.

Протојереј Милорад Средојевић, духовник при цркви Ружици, поздравио је присутне и благословио. Пожелео је да сви у добром здрављу дочекају Васкрс и да се што достојније припреме за овај велики Празник. Казао је да само ако нам Јеванђеље и живот по Јеванђељу буде свима на првом месту, можемо сачувати Божји лик у себи. А то, између осталог, значи да имамо осећај за оне који су поред нас и којима је потребна наша пажња, разумевање и помоћ.

Програм су извели чланови Удружења Живимо заједно и њихови гости, међу којима су били хор Основне школе „Лаза Костић”, карате клуб „Нипон” и чланови Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама Нови Београд. Хор Удружења је отпевао своју омиљену песму „Врбица” са стиховима „Мирише пролеће, на тебе мирише. Цветна је недеља Васкрс се примиче... Христос васкрсе - Ваистину васкрсе! Наду, љуба, радост свима нам донесе.” Верујемо да је и ова заједничка прослава Врбице била под окриљем те наде, љубави и радости.

Извор: ВДС, СПЦ

Ова историјска, према мишљењу амбасадора, посета већ је почела да даје прве резултате. Тако је, током два дана боравка патријарха Кирила у Пекингу било иницирано мноштво актуелних и битних за даљи развој руско-кинеских односа питања, наглашава Андреј Денисов.

Било је, на пример, речи о размени студената у области духовног образовања, о развоју духовног дијалога као дела дијалога цивилизација, што је важан елеменат хуманитарног блока наших билатералних односа. Ова посета је од значаја за нашу православну јавност. Фактички, колико је мени познато, то је прва велика посета Поглавара Руске православне цркве у неправославну земљу. Уколико изузмемо Пољску, коју је Његова Светост скоро посетио са изузетно значајном мисијом потписивања заједничког документа о примирењу народа двеју земаља.

Сасвим је могуће, да ће и ова посета патријарха Кирила Кини имати исто толико велики међународни јавни одјек, као и потписивање варшавског документа. Већ се данас у Кини све чешће говори о православљу, о којем је још пре неколико дана мало ко спомињао. Историја православља у земљи протеже се на више од 300 година, и развијала се претежно напорима руских мисионара, међутим задњих година дошло је до њеног пада. У аутономној кинеској цркви данас нема ни поглавара, ни националног свештенства. Веома је мало храмова. Многи су запуштени, јер према кинеском законодавству богослужење на територији Кине могу да држе само Кинези, који су примили православну веру. Данас их је само два. Добрим делом услед тога што су традиције православља напуштене у савременом кинеском друштву, православна заједница Шангаја, на пример, до данашњег дана не може да добије дозволу за богослужење у катедралном сабору који је посвећен икони Богородице „Посреднице грешнима“. Он се данас користи као изложбени простор и сви верски обреди су у овом простору забрањени. Уосталом чак у Пекингу, на простору цркве Успенија Пресвете Богородице при амбасади, не држе се литургије, него „сусрети са верницима“. Патријарх Кирил је уверен, да се путем мирног и пријатељског дијалога може спасити православље у Кини.

Државна власт Кине данас на разне начине тежи да допринесе изградњи хармоничног друштва, у којем би представници разних верских заједница дали велики допринос. Наравно да то није једноставан процес. Али се веома надам да ће резултат дијалога, који наша Црква остварује са државном управом за верска питања НР Кине, бити постепено решавање свих тих битних питања која су данас на дневном реду, уз пуно поштовање према законодавству Кине, са ослонцем на локалне ресурсе и уз Божју помоћ.

А да би локално становништво могло више сазнати о православљу, специјално је на кинески језик преведена књига патријарха Кирила „Слобода и одговорност“. Она садржи размишљања о томе шта је православна духовност, коју улогу има вера у стасању личности, шта је слобода и достојанство човека. Књига је већ изашла на неколико страних језика, међу њима на арапском, јапанском, хебрејском. Презентација кинеског издања, која завршава програм боравка Патријарха Руске православне цркве у Пекингу, биће одржана увече, 12. маја.

http://serbian.ruvr.ru/2013_05_12/U-ime-razvoja-pravoslavlja-u-Kini/

Испуњавајући вољу Божју о љубави и носећи бремена једни других, како бисмо и тако испунили закон Христов, помозимо онима којима је услед болести или смртне опасности помоћ потребна и једним, за нас малим, гестом, а великим за оне којима је та помоћ потребна - покажимо љубав према ближњима.

Осим тога, истог дана током поменуте акције биће организована и

ХУМАНИТАРНА ПРОДАЈА КОЛАЧА И ПИТА (слатких и сланих).

Најљубазније вас молимо да, уколико сте у могућности, учествујете у овоме и поклоните својих руку дело. Продајом тих колача и пита биће помогнути они који су заиста у великој потреби, који су потребити.

Упоредо са овим, Удружење „ПАНДА“, које ради са особама са сметњама у развоју понудиће дивне креације које су настале на њиховим радионицама. Њиховом куповином помажете својим ближњима, а саме себе спречавате да и један дар, таленат, 'закопате' у земљу. Ваше је само оно што дате - ближњима!

Цела ова акција биће увеличана са два концерта: нашег Певачког друштва „Преображење“ и дуета „ПИРГ“.

Молимо Васкрслог Христа да свима којима је потребна помоћ, помогне, оснажи их и укрепи, а нама, драга браћо и сестре, нека је на здравље и спасење.

Извор: СПЦ

„Мислим да доста Аустријанаца још није упознало православну цркву, барем не онако како би требало да је упознају. Мада се мора рећи да су веома толерантни и да ми овде живимо у слози једни поред других. Али када би више упознали православље, мислим да би се њиме и одушевили“, тврди Александрус Галанис, након што је обавио молитву и упалио свећу у Храму васкрсења Христовог, српској православној цркви у другом бечком округу. Алаксандрус живи само неколико улица од ове цркве и често је посећује, а оно што га привлачи православљу јесте, како каже, оригиналност хришћанства.

„Када се улази у православну цркву, осети се тај прави хришћански дух. Друга ствар су та православна срдачност, духовност и та медитација у молитви. То је изворно и оригинално хришћанство. У католичкој или протестантској цркви то изгледа као да је напуштено и модификовано, а православље је сачувало те старе корене. Мени лично било би драго када би о томе више знали и моји аустријски суграђани“, прича Александрус, чији је отац пореклом из Грчке, а мајка из Србије.

Присутност у јавности

Но, ту и тамо за православље се интересује и понеки Аустријанац, додаје Драгослав Добојница, који у том храму продаје свеће, иконе и књиге. „Па долазе, траже књиге и часописе, значи да их занима. Иако је то мали број људи, ипак постоји неко интересовање. Има и наших који су овде рођени и не знају ћирилицу, па онда траже нешто на немачком језику или бар на латиници“, прича Добојница.

Међу часописима који се могу добити у том храму, однедавно се налази и бесплатно црквено гласило „Православне црквене новине“ (Ортходоxе Кирцхензеитунг). Та публикација од јесени излази на немачком језику и у њој се могу добити све информације о активностима Православне цркви у Аустрији.

Те информације намењене су како домицилном, већински католичком становништву које се интересује за православље, тако и члановима различитих православних дијаспорских заједница у Аустрији, објашњава Михаило Поповић, историчар на Аустријској академији наука, и секретар аустријског митрополита Арсенијуса, са седиштем у Бечу.

„У Аустрији имамо неколико заједница из различитих земаља, које подлежу различитим православним јурисдикцијама. Овде живе грчки, српски, руски, грузијски, бугарски, румунски и сиријски православци. Идеја је била да се успостави једна заједничка публикација, у којој би се приказивало све што се дешава у појединим заједницама. Часопис излази на немачком језику, како те информације не би биле доступне само једној заједници, већ свима, па тако и аустријској јавности. Сматрамо да је добро да што више људи познаје структуру православне заједнице у Аустрији, који празници се када и зашто славе и где се може доћи до додатних информација“, објашњава Поповић.

Представљање аустријском друштву

Та платформа о историји православља и данашњим друштвеним активностима заједнице, покренута је у сарадњи са Аустријским секретаром за интеграцију, Себастијаном Курцом, и Бечким интеграционим фондом. Поповић сматра да је знање домицилног становништва о православљу доста широко, јер је православље, како наводи, интегрални део аустријског друштва још од времена Аустро-Угарске монархије. Православна црква, такође, интензивно сарађује са католичком црквом, и организује разна дешавања на која се позивају сви грађани, било да је реч о добротворним или културним манифестацијама. А и то је, каже Поповић, један од начина да се православље представи аустријском друштву.

„Још један од начина јесте, на пример и прослава Ускрса. То славље се делом дешава у јавном простору, испред цркве. Људи то виде, питају се шта се дешава и онда долазе до информација и тако упознају православље. У Аустрији такође делује ортодоксна бискупска конференција, која се бави разним темама са којима иде у јавност – брига о болеснима, служба у затворима, религијска настава у школама итд. Све то је део те вишестране комуникације са свим аустријским грађанима“, каже Поповић.

Историчар Михаило Поповић Историчар Михаило Поповић

Православље у Аустрији има дугу историју

Средином 17. века трговци из тадашњег Отоманског царства довозили су робу у Беч, а међу њима су се налазили и православци из разних земаља Југоисточне Европе. Неки од њих ту су се временом трајно настанили и изграђене су две православне општине. Обе су биле грчке јурисдикције – грчка заједница Светог Ђорђа и грчка заједница Свете тројице – чије се две цркве све до данас налазе у ужем центру Беча. Данас тај град броји готово петнаест православних богомоља, било да је реч о црквама или капелама, а процењује се да у целој Аустрији данас живи 400.000 до 500.000 православаца различитих јурисдикција.

О свему томе, било би важно информисати и аустријску јавност, сматра и Александрус Галанис, који је незнањем његових суграђана о православљу, некада знао да буде шокиран. „Па кад се само сетим како су ме у школи питали да ли ми верујемо у Бога и да ли једемо свињско месо! Многи о томе, дакле, немају појма и мислим да је и овај часопис, као и све друге активности Православне цркве у Аустрији, веома позитивна и важна ствар.“

Извор: Дојче Веле