Велибор Џомић, координатор правног савјета МЦП, изјавио је да се Влаховић није одрекао богомржње и да ће се искрено молити за њега.

„Сумњам да ће надлежни тужилац овај Влаховићев говор мржње процесуирати, не само због чињенице да је тај државни орган и даље идеолошки оптерећен, него и због чињенице да је ријеч о оцу предсједнице Врховног суда. Ја ћу се као свештеник, с обзиром на то да је Гојко Влаховић крштен, искрено помолити Богу за њега, да му Бог опрости сваки, па и овај најновији гријех и да му Бог подари покајања да не тргује над гробовима жртава Другог свјетског рата, без обзира на војску и партију којој су припадале“ поручио је Џомић, преносе дневне новине „Дан“.

Он је нагласио да је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије више пута на годишњицу Другог свјетског рата у манастирима и црквама чинио помене за све жртве рата и да ће тако бити и убудуће.

„Митрополија ће наставити са оваквом праксом, без обзира на Влаховића и њему сличне, који би, судећи по његовим ријечима, и даље вршили обрачуне, макар и у говорима са неистомишљеницима. Историјска истина је да су сви припадници партизанског покрета, који су били православци, били крштени у православној цркви и да највећи број ондашњих партизана није идеолошки припадао Комунистичкој партији Југославије“, казао је о. Велибор.

Као примјер да не постоји ниједна канонска препрека да се погинулим припадницима партизанске војске одржи парастос, Џомић је навео Кадињачу, гдје свештеници сваке године на дан њиховог страдања врше помен.

„Они тамо не одлазе сами и непозвани него их позивају борачка организација и потомци жртава. Колико је мени познато, колашинска подружница СУБНОР-а никада се није обратила ни надлежном пароху ни Митрополији са жељом ла се изврши помен“ рекао је Џомић, позвавши Влаховића да га демантује.

Отац Велибор је објаснио да се свештеници и митрополити позивају на вршење вјерских обреда и да непозвани не иду ни на сахране, ни на парастосе.

„Митрополија је, да подсјетим, опојала и Милована Ђиласа, али је на ту сахрану била позвана од породице. Ето прилике да, кад је Влаховићу већ толико стало до помена и молитве, своју грешку исправи колико сјутра и заједно са својим члановима упути позив митрополиту Амфилохију у складу са црквеним правилима макар за наредну годину“ предложио је Џомић.

Према његовим ријечима црква поменима и парастосима не прекраја историју, него се моли за покој душа уз свједочење да се упокојени умире под земљом како би и живи на земљи имали истинског мира.

„Из Влаховићевих ријечи јасно се види да му није ни до Бога, ни до цркве, ни до Митрополије, него до покушаја да се у Црној Гори у 21. вијеку оживе идеолошке подјеле са половине 20. вијека. Умјесто ових ријечи боље би му било да се угледа на данашње совјетске ветеране, а не да говором мржње оптерећује црногорско друштво“, закључио је Џомић.

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-velibor-dzomic-crkva-se-moli-za-sve-zrtve-rata/

.

По благослову шефа Управе Московске патријаршије за заграничне установе Архиепископа јегорјевског Марка, чин малог освећења је обавио представник Руске цркве на Тајланду Ољег (Черепањин).

За настојатеља новога храма назначен је јереј Алексеј Головин.

Свечаностима су присуствовали вјерници из Бангкока, Патајиа и Пхукета.

При храму који је грађен три године подигнут је баптистериј (за обављање тајне крштења).

Велико освећење ће се обавити у децембру текуће године.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/06/19/%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B2%D1%83-%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81/

http://petruvoda.ro/2013/06/16/parintele-arhimandrit-justin-parvu-a-trecut-la-domnul-si-mintuitorul-nostru/

Оче Јустине, моли Бога за нас!

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=33768&id_jezyk=1

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=34447&id_jezyk=1

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=77876&id_jezyk=1

Свечаном откривању споменика Светом апостолу Павлу присуствовали су: градоначелница Верије, посланици грчког Парламента, представници Генералштаба, опуномоћени представник Руске Федерације и други. Међу грчким архијерејима били су митрополити: веријски Пантелејмон, еласонски Василије, касторијски Серафим, едески Јоил, козански и сервијски Павле и килкијски Емануил.

На тргу се Свјатејшем Патријарху обратио Митрополит веријски, који је истакао да је Цркву у Верији основао Свети апостол Павле, као и помоћ и подршку Руске Цркве и њеног верног народа у време економске кризе, уручивши притом највеће одликовање Веријске митрополије – Велики крст Светог апостола Павла. Градоначелница је истакла улогу светих равноапостолних Ћирила и Методија при просветљењу Словена, а тиме и руског народа, као и најбољег њиховог ученика Светог Климента Охридског, родом из тих предела, а који је сачинио азбуку ћирилицу и назвао је у част свог духовног оца. „Поздрављамо Вашу добродошлицу из земље, од народа који је веома много учинио за Православље, како у време владавине руских царева, тако и у време подвига новомученика руских чији су херојски поступци задивили неверујуће и безбожнике.“

Госпођа Хариклија Георгиаду је истакла да власти и житељи града радо поздрављају Патријарха Кирила изражавајући уважавање њему и плироми многонационалне Руске Цркве. У знак искреног признања и љубави Веријаца, Свјатејшем Владици је уручен символични кључ Малог Јерусалима, како се у радовима историчара назива град Верија.

У свом одговору Патријарх Кирил је напоменуо да се оснивање Цркве у Верији своди на рад Светог апостола Павла и његових ученика Тимотије и Силе. Он је житељима овог града донео благу вест и у граду Верији основао једну од првих хришћанских општина у Грчкој и у Европи.

Књига Дела апостолска излаже да су верници примили реч Божју сасвим усрдно, и многи од њих су поверовали. Из исте књиге сазнајемо да апостола Павла нису тако радосно примали на другим местима; негде су га засипали камењем, шибали, не хтевши да га слушају, но управо су житељи Верије усрдно и са пажњом слушали речи апостола Павла. И Црква Христова, која је остала до данас, чврсто стоји у Верији и на посебан начин поштује свог оснивача апостола Павла … Патријарх је, уз то, истакао да у овом граду постоји традиција да се о празнику овог апостола одржавају богословски форуми уз учествовање представника Помесних Православних Цркава.

„На посебно снажан сведок љубави житеља овог града – свих вас, љубав ове месне Цркве према апостолу Павлу пројављује се у откривању споменика њему у част. Симболично је што овај споменик долази у ваш град исто ове године када и наш народ празнује 1025-годишњицу свога крштења.“

Руски Патријарх је заблагодарио Господу што у овоме граду у част руског светитеља Луке (војно-јасенецког, за чији храм у изградњи при манастиру Панагија Довра истог дана је Патријарх осветио звона), лекара и светог епископа, који је живео сасвим недавно и ушао у историју руског народа и свег Православља као велики мисионар 20. века. „Светитељ Лука који је живео у оно тешко богоборачко време, нама је образац како мушки, чврсто треба остати у вери и хришћанском милосрђу.“

При том је руски Патријарх пожелео Божју помоћ и благослов Веријској цркви, а добро здравље и сваки напредак житељима Верије.

На крају је је Свјатејши Патријарх уручио митрополиту Пантелејмону панагију и спомен-медаљу израђену поводом његовог устоличења, док је градоначелница примила Владимирску икону Пресвете Богородице.

Најзад је Његово Свјатејшејство открио споменик подигнут управо на месту где се у 1. веку апостол Павле обратио житељима Верије. Скулпурну композицију уметника Зураба Церетелија подарио је Верији градоначелник Петрограда Г.С. Полтавченко.

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_kiril_otkrio_spomenik_apostolu_pavlu_u_veriji

Драга браћо и сестре, слушаоци радија, посетиоци сајта и поштоваоци Заједнице Земља живих: нови сајт је коначно заживео, а са њим и бројне новине које ће се у будуће константно умножавати. Што се тиче новина на сајту, нећемо вам их откривати - откријте их сами, а што се тиче интернет радија Земља живих, у наредном периоду вас очекују ауторске и реемитоване емисије, дуплиран аудио фонд квалитетне православне музике и још много тога. Надамо се да ћете нам сугестијама помоћи да креирамо интернет кутак који ће представљати збирно место многих 'жедних' боготржитеља.

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије налази се у вишедневној посети Русији заједно са професорима и ученицима другог разреда Призренске богословије. Њихови домаћини су монаси Сретењског манастира у Москви, који помажу Богословију у Призрену и прикупљају помоћ за Србе на Косову и Метохији. Заједно са јеромонахом Игњатијем Шестаковим, Владика, професори и монаси већ су обишли највеће знаменитости и светиње руске престонице. Наредних дана предвиђена је посета Сергијевом посаду, Петрограду и Оптини пустињи. За сада објављујемо само неколико фотографија из албума оца Игнатија.

Извор: Епархија рашко-призренска

Обновљену поставку Музеја Српске Православне Цркве отвориће Његова Светост Партријарх српски г. Иринеј, председник Републике Србије г. Томислав Николић и министар културе и информисања г. Братислав Петковић.

Убудуће приступ Музеју биће из улице Кнеза Симе Марковића број 3 (прекопута Саборне цркве).

Управа Музеја обавештава да се свечаности отварања Музеја може присуствовати искључиво уз званичну позивницу.

Извор: СПЦ

- Оче, кажите нам молим Вас о савременом положају православних хришћана у Сирији.

- Ми трпимо велики прогон од стране муслимана. Сада су у Сирију дошли муслимани из 29 различитих земаља да учествују у џихаду, да воде „свети рат“. Они добијају много новца из Саудијске Арабије, Катара и других земаља. Ови придошли муслимани у сарадњи са локалним сиријским муслиманима изводе и војне нападе и терористичке нападе и друге акте насиља над мирним становништвом.

У оквирима „светог рата“ који су објавили они муче и убијају православне свештенике – ваде им очи, ломе кости, ваде им органе као што је то било са оцем Фадејем ал-Хададом. Отимају и свештенике и епископе, и жене хришћанке и младе људе; и нико не зна где су ти људи и шта се дешава са њима. Неки су били отети пре годину дана и ми до сада не знамо ништа о њиховој судбини. Некима су одузели домове а нечије куће су разорене током војних дејстава.

Последњих месеци сваки дан нам јављају нове трагедије. На пример, јуче су отели цели аутобус жена са децом. Муслиманске вођа директно призивају на убијање свепштеника и монаха, ломе крстове, не остављају ништа. Разорили су мноштво цркава и манастира, чак је на зграду наше митрополије испаљена ракета. Прогони обухватају не само православне, већ и хришћане других конфесија. Многи хришћани живе у страху за своју децу. Ко има могућности бежи из земље, али то се пре свега тиче људи који имају рођаке у другим земљама и који имају довољно новца.

Постоја насеља која су у потпуности освојена од муслимана. Тамо управљају нови емири и хришћани који нису успели да побегну из тих места имају обавезу да плате џизу – посебан порез за право да остану хришћани, док жемне тамо морају да покривају лица као муслиманке. Ако не буду платили џизу, једноставно ће бити убијени. Неће бити добро ако сви хришћани напусте Сирију јер ће онда Црква овде нестати. Међутим, остајући они ризикују свој живот и живот своје деце. Зато се Црква налази у врло сложеном положају. Молитва је једини наш ослонац. Све је у рукама Божијим.

- Кажите нам молим Вас нешто о митрополиту алепском Павлу кога осу отели побуњеници – сунити.

- Прошло је већ месец и по дана од како су отели Владику и ми до сада не знамо шта се дешава са њим. Желели бисмо да знамо да ли је још жив али чак ни то не можемо. Владика Павле је мој духовни отац, већ има 22 године како се исповедам код њега.- то је заиста Божији човек, пун љубави према Богу, човек који живи за Цркву. Он је један од водећих духовника Антихијске Православне Цркве. владика је примио монаштво на Светој Гори и тамо се подвизавао. Али и касније када је изабран и хиротонисан за епископа, уопште није оставио своја монашка правила. Он сваке ноћи чита своје молитвено правило, устаје рано и уопште, у свему чува монашки начин живота. Владика је основао монашко братство, нас је двадесет, један из нашег братства је сада митролит у Аргентини. Такође је Владика подигао и женски манастир, где има око двадесет сестара, а сем тога има више од 1500 духовне деце по целом свету. Митрополит Павле је јако скроман човек, који мало говори и притом само оно што је заиста потребно. За мене је он образац епископа и монаха. Владика никада није улазио у питања политике, увек се бавио једино духовним животом, учио молитви. Не много пре његове отмице ми смо заједно ишли по граду. Ја сам га питао: „Старче, зашто идете пешке? Опасно, многи су већ отети“. Он ми је одговорио: „Мучеништво је јединствени непогрешиви пут“. Ја сада не знам шта је са њим, да ли је већ постао мученик. Не знамо кога да питамо, где да се обратимо, шта да радимо.

- Како, по Вашем мишљењу, могу на даље да се развијају догађаји у Сирији?

- Тешко је било шта претпоставити, јер у овом сукобу постоји јако много страна, ово није класичан рат између две стране. Међутим, могу рећи једно: да није било подршке из Русије, ми бисмо већ одавно изгубили Сирију. Једино што сада могу да учине сиријски хришћани је да се моле. Није важно то ко ће умрети раније а ко касније, већ то где ће наше душе отићи. Сада је смрт блиска свакоме. На пример, недавно смо ишли улицом и мој водич је желео да скрене у једну уличицу али сам му ја у последњем тренутку рекао: „Хајде да скренемо у следећу“. Тек што смо кренули даље, у тој уличици у коју смо малопре размишљали да уђемо експлодирала је бомба. Господ нас штити и доћи ће дан када ће Он питати оне који сада убијају, кољу и пљачкају.

- У Русији су сакупљали прилоге и хуманитарну помоћ за пострадале људе у Сирији. Да ли ми још некако можемо помоћи православним Сиријцима?

Извор текста:

- Можда ако би на неко време примили некога од жена и деце који се налазе у опасности. У стварности хришћани не желе да напусте своје домове и завичај, али је просто неопходно да се то учини ради спасења људи.

Међутим, најважније је да се молите за нас!

Интервју урадио Ђакон Георгије Максимов

http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/61799.htm

Изворник: Сведок верни

У посету, коју је организовала Фондација принцезе Катарине у сарадњи са организацијом Life line, је дошла група од око тридесет људи различтих генерација, претежно млађих. Многима је ово била прва посета Србији.

Јереј Владимир Марковић секретар ВДС-а је госте упознао с радом ове добротворне установе Архиепископије београдско карловачке. Рекао је: „наш посао је комплексан. Сиромашнима се, поред основног топлог оброка у Црквеној кухињи пружа и саветодавна, посебно мединцинска и други видови помоћи. Пошто све почива на добровољном раду, истакао је, то највише подсећа на мобу која је као вид узајамне помоћи била дубоко укорењена у нашем народу. Можемо слободно рећи да су рад у Црквеној кухињи и друге активности ВДС-а један вид мобе у савременим условима”. О томе је јереј Владимир Марковић детаљније говорио јер се једно питање и односило на карактер добровољног рада и број волонтера .

Гости из Америке су били врло љубазни и радознали али је разговор, нажалост вођен на енглеском језику јер већи број наших сународника није знао српски језик, изузев „Добар дан” и „Довиђења”. Многи од њих су трећа или четврта генерација рођена у Америци па је посета Србији и Београду прилика да боље упознају земљу из које су дошли њихови преци.

Извор: ВДС

Славећи Васкрсење Христово, највећи и најрадоснији Хришћански празник, празник тријумфа живота над смрћу, истине над неистином, правде над неправдом, приближавамо се другом великом јеванђелском Празнику наше вере и наше Цркве, празнику Свете Педесетнице, дану и благодатном догађају силаска Светог Духа на Апостоле, а преко њих на све људе, на сву творевину Божију, на сву васељену.

Дух Свети – Господ Животворни, све освећује, просвећује, надахњује и исцељује све људске слабости и немоћи, а недостатке надопуњује својим божанским силама. У светлости ове божанске истине, данас смо сведоци исправљања и отклањања једне велике историјске неправде. Неправде људске, која вапије на небо и тражи интервенцију Божију.

Потомци Карађорђа – оца Србије, и Краља Петра I славног унука Карађорђевог, и његовог сина Краља мученика, Александра I Ујединитеља, заједно са својим народом доживели су окупацију своје земље и били принуђени да напусте своју вољену Отаџбину и да деценијама живе животом изгнаника, у сиромаштву, великој оскудици и незаслуженом понижењу.

Нова власт у Југославији одузела им је сав иметак, вековима стицан. Но, ова невоља и ово безакоње није било и највеће зло, које их је могло снаћи. Највећа невоља и зло које их је могло снаћи и снашло, било је лишавање свих права повратка у своју рођену земљу. У земљу коју су од неба добили и својом крвљу бранили.

Код старих Грка постојала је једна казна која је тешко падала на душу културних Грка, била је то забрана посете позоришту. Можемо само да замислимо како је одлука безаконе власти тешко пала и повредила понос и душу Краља Петра II, Краљице мајке и краљевске породице Карађорђевић. Краљевске породице која је донела слободу и живот српском народу и делила судбину са народом пуних две стотине године, слично династији Немањића.

Зато данас, кад је васпостављена божанска и људска правда, када је испуњена животна жеља Краља Петра II, мајке Краљице Марије, Краља Александра и краљевића Андреја, да ако им судбина није била наклоњена да живе у својој земљи и земљи свога народа, да својим земним остацима почивају у њој, у храму Св. Великомученика Ђорђа, заједно са својим прецима и потомцима и да овде чекају Парусију.

Верујем да се радују душе њихове што су тела њихова са радошћу и поштовањем дочекана од народа који су волели, тамјаном и молитвом испраћена Господу Живих и мртвих.

Исто тако дубоко верујемо да се радују душе: Карађорђа, Кнеза Александра, Краља Петра I, Краља Александра I и душе свих који почивају у Опленачком храму што су после дугог и невољног странствовања, дошли својима најближима, своме доме и своме роду.

То је велики догађај за Краљевски дом Карађорђевића што је своје почивше миле и драге сабрао на свето место, одређено за заједничко почивалиште лозе Карађорђевића.

То је велики догађај и радост српског народа, што ће чланови његове, народне династије, почивати у дому Божијем, задужбини Краља Петра I овде на Опленцу, благословеном месту Шумадије, одакле се простире поглед на њиве, винограде, брежуљке, планине Космаја, Букуље и Рудника недалеко од Вишевца, родног места бесмртног Карађорђа.

Сваки гроб у овом велелепном храму Св. Ђорђа и личност која у њему почива, представља живу историју српског народа у којој су они били главни субјекти и носиоци свих збивања и догађаја у своме времену.

Око њихових светлих гробова окупиће се српска деца и српски родољубиви народ и учиће се лекцији родољубља, како треба волети своју родну груду, свој народ, своју историју и своју културу.

Овај историјски догађај преноса земних остатака краљевске династије Карађорђевић пружа нам диван пример и даје драгоцену поуку о величини и значају измирења, тако потребног нама и нашем времену. Људски је грешити, али је људски и увидети свој грех и покајати се. Ово су добро схватили данашњи представници највише власти народа, и исправили неправде и безакоња претходне власти ставивши се у организацији и главних носиоца овог историјског подухвата.

Драгим покојницима Краљевског дома нека Васкрсли Господ дарује блаженство душама њиховим у Царству Свом, а телима њиховим мирно почивање у дому Божјем, у њиховој и нашој светој земљи српској.

СПЦ

Слави су присуствовали: отац Стефан, игуман манастира Велика Ремета, отац Милорад из Шајкаша, отац Остоја из Жабља, отац Бранко - духовник заједнице, братија из манастира Ковиљ као и пријатељи и донатори заједнице Земља Живих.

Братија из Вилова су се својствено потрудила да, као и до сада, домаћински дочекају госте и прославе славу куће - Богородица Чаша Неиспијена.

Извор:http://www.zemljazivih.info/dogadjajizemljazivih/162-slava-vilovo-2013.html

По завршетку Литургије студентима и професорима обратио се протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо подсетивши да је свети Јован Богослов узор истинског богословствовања које надахнуто Богом обухвата тајне оваплоћења Сина Божјег и Његовог дела спасења за људски род. Дипломираним студентима уручио је дипломе протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић.

Бденију уочи празника присуствовали су Преосвећена Господа Епископи западноамерички Максим и крушевачки Давид.

Извор: Радио Слово љубве, bfspc.bg.ac.rs, СПЦ

О љубави по Богу и љубави по човеку, разговарало се у препуној крипти храма Светог Марка. Шта је љубав, има ли дефиниције за љубав, о разлици између љубави и заљубљености и спремности за љубав која је основ свега, али и о безнађу које обузме свакога од нас некад на сат, некад на дуже, из медицинског и теолошког угла говорили су врсни предавачи. Њихово искуство са животним примерима допуњено питањима публике, у времену заокупљености разним бесмисленостима, унело је светло у душе и мисли присутних, али и оних који ће пратити предавања на Радију Слово љубве. Свима нам је потребна љубав, можда више него икад, како да је дајемо, тако и да је примамо; зато ћемо све подсетити на прву Павлову посланицу Коринћанима, како нас је подсетио и проф. др Милош Весин (парох чикашки):

-...Када бих језицима људи и анђела говорио, а љубави не бих имао, био бих као меденица која звечи или цимбал који јечи. Кад бих имао и дар прорицања, и знање свих тајни и цело познање, и кад бих имао и сву веру, да бих и горе могао премештати, а љубави не бих имао, био бих ништа. И кад бих раздао све имање своје да сиромахе нахраним, и предао тело своје да се сажеже, а љубави не бих имао, ништа ми све то не би помогло. Љубав је стрпљива, пуна доброте; љубав није завидљива, љубав се не узноси, не надима се не чини што не ваља, није користољубива, не раздражује се, није злослутна; не радује се неправди, а радује се истини; све подноси, увек верује, сваку наду чува, све сноси. Љубав никада не гине, а пророштва ће свршити, и језици ће престати; и познање ће се исцрпсти. Јер је наше познање само делимично и наше је пророковање само деломично, али кад дође оно што је савршено, нестаће оно што је непотпуно. Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете просуђивах, а кад постадох човек, нестаде оно што је било детиње. Ми сад гледамо као помоћу огледала у загонетку, а онда ћемо лицем у лице. Сад познајем само нешто, а онда ћу познати као и сам што сам био познат. Сад, дакле, остаје ово троје: вера, нада, љубав, али је љубав највећа међу њима. (слободан превод)

• Љубав - лек за свако стање безнађа /Слово љубве/
  

Зорица Зец

Извор: СПЦ