Епископ Атанасије обављао је дужност Епископа хвостанског, викарног Епископа Патријарха српског у Архиепископији београдско-карловачкој, пуних 14 година. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је 1. јуна ове године Његово Преосвештенство Атанасија за Епископа бихаћко-петровачког.

– У име Београда и свих Београђана изражавам велику захвалност због одличне сарадње коју смо имали током протеклих година и великог доприноса који је Атанасије Ракита лично дао. Захваљујући томе у Београду је постигнут висок ниво верске толеранције, базиране на највишим вредностима – рекао је Антић, подсећајући да су сви учествовали и у конкретним пројектима.

Према његовим речима, Епископ Атанасије је у протеклих 14 година предано обављао дужност епископа хвостанског и викара српског патријарха у Београдско-карловачкој архиепископији.

– Поздрављамо се са владиком Ракитом, али се не растајемо. Ниво односа који смо успоставили је такав да ће сарадња сигурно трајати и у наредном периоду. Верници Српске православне цркве у области Босанске крајине, која још вида ране из претходних ратова, а пре свега у Бихаћу и Босанском Петровцу, могу да буду срећни што добијају оваквог владику. Верујем да ће његово искуство и знање помоћи да се читав регион развије, као и да дође до веће верске толеранције и помирења међу људима – истакао је Антић и додао да је на данашњем пријему уговорено иницирање неке од београдских општина да се побратими са Босанским Петровцем.

Владика Атанасије је нагласио добру координацију бројних активности, нарочито у области културе и просвете.

– Заједно са градом учествовали смо у истим радостима и жалостима, што говори о томе колико је сарадња била блиска. Такав однос био је врхунац мојих тежњи и жеља – истакао је владика.

Пријему су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Андреј, директор Канцеларије Владе Републике Србије за верска питања Милета Радојевић и заменик председника Скупштине града Београда Зоран Алимпић.

Извор: Скупштина града Београда, СПЦ

Христијанизација Европе није се догодила као једнолинијски процес, већ као динамичан феномен који се одвијао на различите начине у различитим областима Европе. Изложба описује постигнућа и неуспехе мисионара, чињенице о мисионарским залагањима која се често везују за војна освајања. Организатори изложбе се надају да ће посетиоци размишљати о значењу хришћанства данас и његовој улози у процесу стварања националних држава.

Око 800 експоната из око 230 музеја, библиотека и приватних збирки из многих европских земаља – од Исланда и Италије до Украјине као и САД, сакупљено је за изложбу. Међу највреднијим предметима су текст Посланице Св. Павла Римљанима из раног средњег века (која се чува у библиотеци Честер Бити у Даблину) и „Петроградско Јеванђеље“ из Руске националне библиотеке, што се иначе ретко излаже.

Чувени „Еп о Карлу Великом“, који описује сусрет франачког краља са папом Лавом III 799. г. у Падерборну (чува се у Централној библиотеци Цириха), такође је изложен.

Посебан део изложбе представљају недавна археолошка открића која бацају нову светлост на историју ширења хришћанства у Европи. Уз то, изложба обухвата налазе из гроба англосаксонског принца, тзв. „Принца притлвелског“ (око 700. по Хр.) који је откривен 2003. године. Сада се чува у музеју у Саутхенду на мору (Есекс).

Изложба се одржава под покровитељством председника Немачке г. Јоакима Гаука и заједнички је организују општинске власти Падерборна, Падернборшка надбискупија и Регионално удружење Вестфалија-Липе.

Извор: pravoslavie.ru

Ове године на васељенском нивоу прославићемо велики јубилеј, 1700 година од доношења Миланског едикта. Осмовековни јубилеј Ђурђевих Ступова навршава се такође ове године и он за Епархију будимљанско-никшићку има посебни значај. И не само за епархију, него и много шире, јер је опширни летопис овог манастира део историје Црне Горе, Србије и Српске Православне Цркве од праскозорја њене самосталности.

Овако Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, у разговору за „Новости“, објашњава важност обележавања 800 година постојања задужбине жупана Првослава, синовца Немањиног, у Беранама.

Обележавање осам векова живота манастира увелико траје?

- Акценат смо ставили на културну страну јубилеја па смо у сарадњи са појединим научним установама и институцијама културе организовали пре две године научни скуп у Беранама „Ђурђеви Ступови у црквеном животу и историји, у сусрет осамстогодишњици Будимљанске епархије“. Зборник радова са тог научног скупа под насловом „Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија“ изашао је прошле године. За Епархију будимљанску са седиштем у Ђурђевим Ступовима драгоцено је што је са научним скупом и изласком зборника добила снажну подршку великог броја људи од знања и пера за будуће сличне пројекте истраживања. Имамо на уму да се приближава 800-годишњица Српске православне Цркве уједно и Будимљанске епархије, па би до 2019. године ваљало да се појави још која вредна публикација те врсте.

Какву је улогу имао манастир и свештенство у протеклих осам векова?

- Овај манастир је од свог настанка до данас делио и добро и зло са народом. Зато је био и остао и божији и народни дом, топло прибежиште и лука спасења, светиња која је духовно хранила и формирала поколења наших предака. Од свештенства из периода турског ропства, после епохе будимљанских епископа, које је узимало тешкоће народа на своја плећа (и зато код народа остало у светлој успомени до данас) најчешће се помињу игуман Никифор из доба вожда Карађорђа, и тројица игумана из породице Зечевић: чувени Мојсије, и не мање заслужни Никодим и Јоаникије.

У манастиру је 1219. године Свети Сава основао једну од првих епископија, четврту по реду.

- Често се позивамо на један од средњовековних извора где се Епархија будимљанска помиње као четврта по реду од укупно осам које је основао Свети Сава. Стара Будимљанска епархија доносила је зреле духовне плодове у средњем веку и касније све до почетка осамнаестог века. Њен допринос у области духовности и културе на овом западном делу старе Рашке види се по броју светиња изграђених на њеном подручју од манастира Мораче, Шудикове, Калудре, Брезојевице, Урошевице, Лучице и многих других заборављених светиња од Бихора и обронака Ибарског Колашина до Плава и Гусиња. У овом крају цветала је стара српска писменост што се одлично може пратити од краја 12. па све до средине 18. века. Развој писмености, живописа и градитељства које је у време Светог Саве и жупана Првослава добило снажан замах продужавао се кроз наредне векове. Трагичне последице Прве, нарочито Друге сеобе, а потом и укидања Пећке патријаршије 1766. године на овом подручју нису ублажене за дуги низ деценија касније. На известан начин трају и до дана данашњег…

Ког дана ће бити обележен јубилеј, који припрема одбор на чијем је челу председник Црне Горе?

- Велики јубилеји наших светиња обавезују и Цркву и државу да их заједничким снагама што лепше обележе и прославе. Ми смо се на време обратили држави и подсетили је на место које јој у оквиру прославе осмовековног јубилеја Ђурђевих Ступова припада и у организационом и у протоколарном делу. Држава је нашу иницијативу прихватила, па је формиран Одбор за прославу у чијем саставу су осим председника Црне Горе, двојица архијереја, један министар, културни посленици и представници локалне самоуправе. Колико ће тај одбор урадити остаје да се види.

Споменица

Епархијски лист „Свевиђе“ у току јубиларне године објавиће књижевно-историјску споменицу о Ђурђевим Ступовима из које ће моћи да се сагледа живот манастира у протеклих осам векова, а посебно за последњих двеста година.

Стихови краља Николе

За Будимљанску жупу и манастир је речено „да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница“?

- Ти епски интонирани стихови краља Николе из његовог „Васојевићког кола“ ослоњени су на богато наслеђе Немањића у старој Рашкој и њене западне светиње Ђурђеви Ступови у Будимљанској жупи. Васојевићи одавно негују бајковито предање да су од рода Не мањића, а та прича била је још убедљивија са истицањем немањићке задужбине Ђурђевих Ступова као саборне светиње у Васојевићима. Епска традиција коју је добро разумевао краљ Никола дубоко је укорењена у души народа. Она је незамислива без дубоког памћења, старих светиња и легендарних јунака чиме обилује и поезија књаза песника. Иако просвећени владар, имао је епско надахнуће и кад је певао и кад је ратовао; то надахнуће носило је и њега и народ кад је пре сто година с песмом ослобађао Ђурђеве Ступове, Пећку патријаршију, Дечане… што је несумњиво најсветлији венац његове владавине и делимично испуњење завета који је саопштио у химни „Онамо намо“.

Платформа о заштити права бугарске мањине у Србији, потписана је у Нишу, 15. јула 2013. гoдине. Платформу су потписали: Зоран Петров, председник Националног савеза Бугара у Републици Србији, Драгољуб Иванчов, Драгољуб Нотев и Небојша Иванов, лидери политичких партија бугарске националне мањине у Републици Србији, председници Културно-информативних центара Босилеград и Цариброд (Димитровград) и десет удружења грађана која имају за циљ заштиту националног идентитета и права Бугара. Приликом потписивања Платформе постигнут је консензус, а о самој Платформи, Ангел Димитров амбасадор Републике Бугарске у Србији, рекао је да је ово позитиван и добронамеран европски документ о коме ће се расправљати на највишем државном нивоу у Софији, Београду и Бриселу.

ЦОУО ЦО Босилеград не мешајући се у цео садржај Платформе, јер то оставља надлежним органима државе Србије, сматра за своју дужност и обавезу да се, ради истине и верујућег народа Крајишта, осврне на тачку 12., у којој „братствена дружина“, окупљена у Нишу, захтева од државе Србије, а вероватно и Српске Православне Цркве неке уступке.

Дванаеста тачка пларформе гласи:

- Да испуни препоруке Консултативног комитета оквирне конвенције за заштиту права националних мањина и Европске комисије против расизма и дискриминацје при Савету Европе по питању права на вероисповест бугарске националне мањине у Србији;

- Да престане пракса неправилне промене имена религијским објектима, који су културно-историјско наслеђе бугарске националне мањине у Републици Србији, и да у њима престане самонасељавање служитеља који су припадници Српскe Православне Цркве;

- Да се охрабри Српска Православна Црква и да дозволи слободно остваривање права вероисповедања на бугарском језику и у сагласности са канонима Бугарске Православне Цркве, јер то постоји у пракси других православних цркава, које делују на територији Републике Србије.

Цела декларација се може наћи на сајту КИЦ Босилеград (www.kicbos.org)

.

Поводом 12. тачке сматрамо за потребно да саопштимо следеће:

1. Црквена општина Босилеград, са својим свештенством, монаштвом и верним народом, као саставни део Православне епархије врањске, самим тим и Српске Православне Цркве, никада није била, нити ће икада да буде творац, носилац и реализатор било каквог национализма и шовинизма. Напротив! Увек је била заштитник православне духовности, и историјски сведок страдања на овим просторима Срба, Бугара, Шопа, Рома и других, којима је једино заједничко било да су православни хришћани. Ми смо, као Црквена општина, као жива Црква, Црква Божја, у дело спроводили православно хришћанско учење Наше Свете Цркве, љубили и Богу се молили и за противнике и непријатеље наше, јер нас Јеванђеље учи „...љуби и непријатеље своје...“.

2. Ниједним својим потезом, ЦО Босилеград, Православна епархија врањска, што значи Српска Православна Црква, није узроковала или допринела стварању мржње, дискриминације или нетрпељивости према било коме, па ни према братском, хришћанском и православном, бугарском народу. Односи две сестринске цркве, СПЦ и БПЦ, су на изузетно високом нивоу, нема нерешених проблема или било каквих сукоба, а искрено се надамо да црквене односе неће решавати политичари, самим тим не и „братствена дружина“, већ Црквене власти.

3. Трагични историјски догађаји на овим просторима, остављали су кобне и несагледиво негативне последице, једнако код свих народа (Бугара, Срба, Шопа, Рома и др.), али и на Цркву у целини (верске објекте, свештенство, монаштво и вернике). Мајке су плакале на oбе стране, а границе су се мењале...Једино је Наша Света Црква остајала ту, заједно са својим народом.

4.Тачно је да су за време окупације и ропства на простору Крајишта, ма од кога та окупација долазила (војске османлијске царевине, империјалистичких и колонијалистичких сила Аустро-Угарске царевине, фашистичке војске Трећег рајха и његових фашистичких савезника, или неких других окупационих снага), на верским објектима скрнављена, оштећивана или трајно уклањана обележја која су јасно указивала на њихов историјски развој, настанак, поредак богослужења и присутности одређене државе. На срећу, уз помоћ савремених метода, техника и средстава, оно што је уништено, може да се види без да се било шта мења и да се уништавају трагови једноумља и вандализма који остају као живе ране да опомињу све нас да се тако нешто никада непонови.

5. Тачно је да су читаве архиве спаљене или опљачкане, како би се избрисали изворни трагови, али уз Божју промисао, а вероватно због журбе несретника, ипак су остали значајни документи који се сада брижљиво чувају у Црквеној општини Босилеград и користе се у научне сврхе.

6. Тачно је да су сви надгробни споменици на територији општине Босилеград сачувани у изворном облику, и о њима се искључиво брине Наша Света Црква. Најбољи показатељ истинитости ове наше тврдње је и надгробни споменик бугарског поручника у порти цркве Светих апостола Петра и Павла у селу Божица.

7. Није истинита тврдња, окупљене „братствене дружине“ у Нишу, да се мењају имена религијским објектима. На територији ЦО Босилеград постоје само верски објекти Наше Свете Цркве чија су имена адекватна изворном облику.

8. Није тачна тврдња да се свештенослужитељи самонастањују у објекте верског карактера. Сви свештенослужитељи су распоређени по месту службовања и пастирске бриге на основу валидних решења, легалних и легитимних Црквених власти и надлежног Епископа. Све цркве на територији ЦО Босилеград су у власништву СПЦ тако да свештеници и верујући народ нису узурпатори, нити се самонастањују него су свој на своме.

Сви свештенослужитељи на територији ЦО Босилеград говоре, читају и пишу на српском, бугарском и црквенословенском језику, а исто тако и Богослужења врше на сва три језика. Примат се даје црквенословенском језику, што је и нормално јер је велика већина Богослужебних књига написана на њему, мелодичнији је и услед дуге употребе и разумљивији, бар у црквеној употреби.

Сви свештенослужитељи ЦО Босилеград су рођени на територији Крајишта, од њих тројице, двојица су школована у Републици Бугарској за свештенослужитеље. То што се у читавом Крајишту говори језиком врло специфичним, и сами мештани ових крајева са поносом тај говор зову шопски, и са истим поносом и себе називају Шопима, Наша Света Црква није ништа крива. Једноставно, то је чињеница која се не може променити. Ми знамо да неки хоће да негирају постојање Краишта и шопизма, као и шопског језика, али узалуд се труде. То је чињенично стање, јер шопизам постоји и постојаће (сви волимо „шопску салату“), иако злонамерни уводе неке нове термине попут „западне покрајине“ које географија и историја не познају.

9. Што се тиче служења по канонима БПЦ, душебрижници из „Братствене дружине“ треба да знају да је Канон јединствен за целу Православну Цркву (Цариградска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Српска, Румунска, Бугарска, Грузијска, Кипарска, Грчка, Пољска, Албанска, Чешких земаља и Словачке,...). Наш верујући народ зна да је Божић увек 7. јануара, Рождество Пресвете Богородице 21. септембра и тако редом...

Већи број верника Кјустендила, Крајишта, околних села око Кјустендила, редовно долази на исповест и доноси колаче о великим празницима у Босилеград, тако да свако ко мисли да укида Крсне славе верном народу Крајишта у великој је заблуди. Овај народ је преживео заједно са Својом Светом Црквом много гора времена, преживеће и ово што покушава да наметне „Братствена дружина“ окупљена у Нишу.

10. Црквена општина Босилеград и Епархија врањска, а самим тим и Српска Православна Црква неће дозволити да се добросуседски односи два братска, словенска, православна народа, бугарског и српског поново урушавају ради било чије сујете или личне користи, нити ћемо дозволити да се неспорне историјске чињенице политизују, без обзира на то ко то и због чега радио.

И на самом крају, а искључиво због инсистирања верника, питамо господу која се окупила у Нишу, како то да када већина становника општине Босилеград, Србије и читавог региона, читавог Крајишта, једва прехрањује своје породице, они возе најбоља аута, граде нове куће и иду на скупоцена летовања, и како је могуће да, када Србија спроводи толики шовинизам, преко 90% становништва Крајишта мигрира према Београду, Нишу, Трстенику, Зајечару, Врању, Сурдулици, Куршумлији, Новом Саду...

И у обавези смо да додамо да у складу са законом државе Србије у Босилеграду на почетку школовања (у први разред) родитељи се слободно изјашњавају на ком ће језику њихова деца пратити наставу у току школовања. У великом броју се изјасне да се њихова деца школују на српском језику.

http://www.eparhijavranjska.org/Newsview.asp?ID=989

На Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама, господин др. Милета Радојевић, са својим сарадницима, председник Градске општине Лазаревац, господин Драган Алимпијевић, као и многи представници друштвеног и културног живота града Лазаревца. Овогодишња слава је уједно и јубилеј заједнице, јер већ пет година, са благословом нашег Владике Јована, ова заједница успешно ради на ресоцијализацији својих штићеника. За то време много је изграђено и урађено у сваком погледу. Свакако оно најважније је оздрављење личности, које се чудесно збива љубављу Господњом, и повратак „блудних синова“ на исправан пут.

У својој надахнутој беседи Владика нас поучава да су наше молитве, Пресветој узнете на Светој Литургији, принете за спасење целог света и за све нас. То што се ми не спасавамо, то је наш промашај, наше погрешно опредељење. Али се ми Мајци Божијиј молимо за све, најпре за помоћ заједници у којој се налазимо, да Господ помогне онима који се овде подвизавају, боре против себе, онога што је у нама негативно. Молимо се да их Господ сачува и оздрави. Сваки човек је болестан ако учини грех, а за грех се не покаје. Црква и јесте болница у којој се ми лечимо од наших болести. У њој се налазе лекови за све наше болести. Налазе се ако знамо Цркву да слушамо и ако знамо кад који лек треба да употребимо. А лек исцељује само онда када га узимамо са вером и на време. Ако овај духовни лек узимамо својевољно, без надзора Цркве, онда он постаје отров и смртоносан је. И данас у Цркви многи својевољно лече и преписују духовне лекове. Међутим, без благослова Цркве, овај лек не бива спасоносан. Али, овај истински духовни лек и оздрављење, духовно освешћење и просвећење, су нам заиста неопходни. Но, свега овога не може бити без присуства Духа Светога у нама. Без Духа Светога у нама човек постаје живи мртвац. Зато и живот као највећи дар Божији не смемо да прокоцкамо узалуд. Треба да га проживимо достојно Бога и човека, а то је могуће само ако будемо, већ овде, непрестано молили за Царство Божије. Ако преко Литургије Царство небеско не нађемо овде, нећемо га нигде наћи. То и јесте улога и задатак хришћана у свету, да земљу претварају у небеса, а људе у богове по благодати. Такав живот и размишљање у коме је све Царство Небеско, човеку доноси и све остало. Без Царства Небеског у нашим молитвама, мислима, срцу и души отварамо врата оном другом царству у којем царују злоба, пакост, мржња и оговарање. Зато и морамо бити чувари душа својих, јер је душа око нашег бића. Пре него што човек било шта и учини, било добро или зло, најпре је то у себи, у својој души пожелео. А тако како чини, тако ће му бити и враћено. Зато пожелимо спасење другом човеку, да бисмо и сами били спасени. Добро и зло постоји у свима нама. Свети оци нас уче да побеђује оно што у себи хранимо. Ако хранимо добро, оно побеђује, ако хранимо зло, оно надјачава. Ми хришћани треба да будемо сведоци живе вере у Христа Спаситеља и проповедници ове вере. А вера се најбоље проповеда и сведочи својим делима, личним животом и учешћем у Цркви Божијој. Јер без дела вера је мртва, каже апостол Јаков. Ко верује не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер нас ослобађа од самих себе и свих ствари. Она је даровање и принос самога себе за ближње.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

За овај принос и несебично даровање себе својим ближњима, штићеницима заједнице „Земља живих“, за делатну веру и љубав према Цркви, Владика шумадијски Господин Јован, одликовао је протојереја Александра Новаковића, правом ношења напрсног крста. Преосвећени је подсетио да крст треба носити у смирењу и да се крст, његова сила и моћ, најбоље сагледавају када човек клечи пред крстом. Само тада крст бива оно што и јесте, красота и лепота Цркве. Велика жртва је изградити човека и вратити га на прави пут, ако је са њега скренуо. Ово одликовање призив је на још већу жртву братства храма Светог влкмч. Димитрија.

Директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, др. Милета Радојевић, обратио се окупљеним верницима рекавши да је важност оваквих пројеката препозната и у Влади Републике Србије и да ће свака иницијатива заједнице „Земља живих“ бити подржана.

Уследила је Трпеза Љубави коју су за присутне припремили штићеници заједнице са својим старешином протојерејем-ставрофором Александром Новаковићем.

свештеник Влада Димитријевић

ЗАЈДНИЦА ЗЕМЉА ЖИВИХ У БРАЈКОВЦУ ПРОСЛАВИЛА СВОЈУ СЛАВУ

Велибор Џомић, координатор правног савјета МЦП, изјавио је да се Влаховић није одрекао богомржње и да ће се искрено молити за њега.

„Сумњам да ће надлежни тужилац овај Влаховићев говор мржње процесуирати, не само због чињенице да је тај државни орган и даље идеолошки оптерећен, него и због чињенице да је ријеч о оцу предсједнице Врховног суда. Ја ћу се као свештеник, с обзиром на то да је Гојко Влаховић крштен, искрено помолити Богу за њега, да му Бог опрости сваки, па и овај најновији гријех и да му Бог подари покајања да не тргује над гробовима жртава Другог свјетског рата, без обзира на војску и партију којој су припадале“ поручио је Џомић, преносе дневне новине „Дан“.

Он је нагласио да је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије више пута на годишњицу Другог свјетског рата у манастирима и црквама чинио помене за све жртве рата и да ће тако бити и убудуће.

„Митрополија ће наставити са оваквом праксом, без обзира на Влаховића и њему сличне, који би, судећи по његовим ријечима, и даље вршили обрачуне, макар и у говорима са неистомишљеницима. Историјска истина је да су сви припадници партизанског покрета, који су били православци, били крштени у православној цркви и да највећи број ондашњих партизана није идеолошки припадао Комунистичкој партији Југославије“, казао је о. Велибор.

Као примјер да не постоји ниједна канонска препрека да се погинулим припадницима партизанске војске одржи парастос, Џомић је навео Кадињачу, гдје свештеници сваке године на дан њиховог страдања врше помен.

„Они тамо не одлазе сами и непозвани него их позивају борачка организација и потомци жртава. Колико је мени познато, колашинска подружница СУБНОР-а никада се није обратила ни надлежном пароху ни Митрополији са жељом ла се изврши помен“ рекао је Џомић, позвавши Влаховића да га демантује.

Отац Велибор је објаснио да се свештеници и митрополити позивају на вршење вјерских обреда и да непозвани не иду ни на сахране, ни на парастосе.

„Митрополија је, да подсјетим, опојала и Милована Ђиласа, али је на ту сахрану била позвана од породице. Ето прилике да, кад је Влаховићу већ толико стало до помена и молитве, своју грешку исправи колико сјутра и заједно са својим члановима упути позив митрополиту Амфилохију у складу са црквеним правилима макар за наредну годину“ предложио је Џомић.

Према његовим ријечима црква поменима и парастосима не прекраја историју, него се моли за покој душа уз свједочење да се упокојени умире под земљом како би и живи на земљи имали истинског мира.

„Из Влаховићевих ријечи јасно се види да му није ни до Бога, ни до цркве, ни до Митрополије, него до покушаја да се у Црној Гори у 21. вијеку оживе идеолошке подјеле са половине 20. вијека. Умјесто ових ријечи боље би му било да се угледа на данашње совјетске ветеране, а не да говором мржње оптерећује црногорско друштво“, закључио је Џомић.

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-velibor-dzomic-crkva-se-moli-za-sve-zrtve-rata/

.

По благослову шефа Управе Московске патријаршије за заграничне установе Архиепископа јегорјевског Марка, чин малог освећења је обавио представник Руске цркве на Тајланду Ољег (Черепањин).

За настојатеља новога храма назначен је јереј Алексеј Головин.

Свечаностима су присуствовали вјерници из Бангкока, Патајиа и Пхукета.

При храму који је грађен три године подигнут је баптистериј (за обављање тајне крштења).

Велико освећење ће се обавити у децембру текуће године.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/06/19/%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B2%D1%83-%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81/

http://petruvoda.ro/2013/06/16/parintele-arhimandrit-justin-parvu-a-trecut-la-domnul-si-mintuitorul-nostru/

Оче Јустине, моли Бога за нас!

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=33768&id_jezyk=1

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=34447&id_jezyk=1

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=77876&id_jezyk=1

Свечаном откривању споменика Светом апостолу Павлу присуствовали су: градоначелница Верије, посланици грчког Парламента, представници Генералштаба, опуномоћени представник Руске Федерације и други. Међу грчким архијерејима били су митрополити: веријски Пантелејмон, еласонски Василије, касторијски Серафим, едески Јоил, козански и сервијски Павле и килкијски Емануил.

На тргу се Свјатејшем Патријарху обратио Митрополит веријски, који је истакао да је Цркву у Верији основао Свети апостол Павле, као и помоћ и подршку Руске Цркве и њеног верног народа у време економске кризе, уручивши притом највеће одликовање Веријске митрополије – Велики крст Светог апостола Павла. Градоначелница је истакла улогу светих равноапостолних Ћирила и Методија при просветљењу Словена, а тиме и руског народа, као и најбољег њиховог ученика Светог Климента Охридског, родом из тих предела, а који је сачинио азбуку ћирилицу и назвао је у част свог духовног оца. „Поздрављамо Вашу добродошлицу из земље, од народа који је веома много учинио за Православље, како у време владавине руских царева, тако и у време подвига новомученика руских чији су херојски поступци задивили неверујуће и безбожнике.“

Госпођа Хариклија Георгиаду је истакла да власти и житељи града радо поздрављају Патријарха Кирила изражавајући уважавање њему и плироми многонационалне Руске Цркве. У знак искреног признања и љубави Веријаца, Свјатејшем Владици је уручен символични кључ Малог Јерусалима, како се у радовима историчара назива град Верија.

У свом одговору Патријарх Кирил је напоменуо да се оснивање Цркве у Верији своди на рад Светог апостола Павла и његових ученика Тимотије и Силе. Он је житељима овог града донео благу вест и у граду Верији основао једну од првих хришћанских општина у Грчкој и у Европи.

Књига Дела апостолска излаже да су верници примили реч Божју сасвим усрдно, и многи од њих су поверовали. Из исте књиге сазнајемо да апостола Павла нису тако радосно примали на другим местима; негде су га засипали камењем, шибали, не хтевши да га слушају, но управо су житељи Верије усрдно и са пажњом слушали речи апостола Павла. И Црква Христова, која је остала до данас, чврсто стоји у Верији и на посебан начин поштује свог оснивача апостола Павла … Патријарх је, уз то, истакао да у овом граду постоји традиција да се о празнику овог апостола одржавају богословски форуми уз учествовање представника Помесних Православних Цркава.

„На посебно снажан сведок љубави житеља овог града – свих вас, љубав ове месне Цркве према апостолу Павлу пројављује се у откривању споменика њему у част. Симболично је што овај споменик долази у ваш град исто ове године када и наш народ празнује 1025-годишњицу свога крштења.“

Руски Патријарх је заблагодарио Господу што у овоме граду у част руског светитеља Луке (војно-јасенецког, за чији храм у изградњи при манастиру Панагија Довра истог дана је Патријарх осветио звона), лекара и светог епископа, који је живео сасвим недавно и ушао у историју руског народа и свег Православља као велики мисионар 20. века. „Светитељ Лука који је живео у оно тешко богоборачко време, нама је образац како мушки, чврсто треба остати у вери и хришћанском милосрђу.“

При том је руски Патријарх пожелео Божју помоћ и благослов Веријској цркви, а добро здравље и сваки напредак житељима Верије.

На крају је је Свјатејши Патријарх уручио митрополиту Пантелејмону панагију и спомен-медаљу израђену поводом његовог устоличења, док је градоначелница примила Владимирску икону Пресвете Богородице.

Најзад је Његово Свјатејшејство открио споменик подигнут управо на месту где се у 1. веку апостол Павле обратио житељима Верије. Скулпурну композицију уметника Зураба Церетелија подарио је Верији градоначелник Петрограда Г.С. Полтавченко.

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_kiril_otkrio_spomenik_apostolu_pavlu_u_veriji

Драга браћо и сестре, слушаоци радија, посетиоци сајта и поштоваоци Заједнице Земља живих: нови сајт је коначно заживео, а са њим и бројне новине које ће се у будуће константно умножавати. Што се тиче новина на сајту, нећемо вам их откривати - откријте их сами, а што се тиче интернет радија Земља живих, у наредном периоду вас очекују ауторске и реемитоване емисије, дуплиран аудио фонд квалитетне православне музике и још много тога. Надамо се да ћете нам сугестијама помоћи да креирамо интернет кутак који ће представљати збирно место многих 'жедних' боготржитеља.

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије налази се у вишедневној посети Русији заједно са професорима и ученицима другог разреда Призренске богословије. Њихови домаћини су монаси Сретењског манастира у Москви, који помажу Богословију у Призрену и прикупљају помоћ за Србе на Косову и Метохији. Заједно са јеромонахом Игњатијем Шестаковим, Владика, професори и монаси већ су обишли највеће знаменитости и светиње руске престонице. Наредних дана предвиђена је посета Сергијевом посаду, Петрограду и Оптини пустињи. За сада објављујемо само неколико фотографија из албума оца Игнатија.

Извор: Епархија рашко-призренска

Обновљену поставку Музеја Српске Православне Цркве отвориће Његова Светост Партријарх српски г. Иринеј, председник Републике Србије г. Томислав Николић и министар културе и информисања г. Братислав Петковић.

Убудуће приступ Музеју биће из улице Кнеза Симе Марковића број 3 (прекопута Саборне цркве).

Управа Музеја обавештава да се свечаности отварања Музеја може присуствовати искључиво уз званичну позивницу.

Извор: СПЦ

- Оче, кажите нам молим Вас о савременом положају православних хришћана у Сирији.

- Ми трпимо велики прогон од стране муслимана. Сада су у Сирију дошли муслимани из 29 различитих земаља да учествују у џихаду, да воде „свети рат“. Они добијају много новца из Саудијске Арабије, Катара и других земаља. Ови придошли муслимани у сарадњи са локалним сиријским муслиманима изводе и војне нападе и терористичке нападе и друге акте насиља над мирним становништвом.

У оквирима „светог рата“ који су објавили они муче и убијају православне свештенике – ваде им очи, ломе кости, ваде им органе као што је то било са оцем Фадејем ал-Хададом. Отимају и свештенике и епископе, и жене хришћанке и младе људе; и нико не зна где су ти људи и шта се дешава са њима. Неки су били отети пре годину дана и ми до сада не знамо ништа о њиховој судбини. Некима су одузели домове а нечије куће су разорене током војних дејстава.

Последњих месеци сваки дан нам јављају нове трагедије. На пример, јуче су отели цели аутобус жена са децом. Муслиманске вођа директно призивају на убијање свепштеника и монаха, ломе крстове, не остављају ништа. Разорили су мноштво цркава и манастира, чак је на зграду наше митрополије испаљена ракета. Прогони обухватају не само православне, већ и хришћане других конфесија. Многи хришћани живе у страху за своју децу. Ко има могућности бежи из земље, али то се пре свега тиче људи који имају рођаке у другим земљама и који имају довољно новца.

Постоја насеља која су у потпуности освојена од муслимана. Тамо управљају нови емири и хришћани који нису успели да побегну из тих места имају обавезу да плате џизу – посебан порез за право да остану хришћани, док жемне тамо морају да покривају лица као муслиманке. Ако не буду платили џизу, једноставно ће бити убијени. Неће бити добро ако сви хришћани напусте Сирију јер ће онда Црква овде нестати. Међутим, остајући они ризикују свој живот и живот своје деце. Зато се Црква налази у врло сложеном положају. Молитва је једини наш ослонац. Све је у рукама Божијим.

- Кажите нам молим Вас нешто о митрополиту алепском Павлу кога осу отели побуњеници – сунити.

- Прошло је већ месец и по дана од како су отели Владику и ми до сада не знамо шта се дешава са њим. Желели бисмо да знамо да ли је још жив али чак ни то не можемо. Владика Павле је мој духовни отац, већ има 22 године како се исповедам код њега.- то је заиста Божији човек, пун љубави према Богу, човек који живи за Цркву. Он је један од водећих духовника Антихијске Православне Цркве. владика је примио монаштво на Светој Гори и тамо се подвизавао. Али и касније када је изабран и хиротонисан за епископа, уопште није оставио своја монашка правила. Он сваке ноћи чита своје молитвено правило, устаје рано и уопште, у свему чува монашки начин живота. Владика је основао монашко братство, нас је двадесет, један из нашег братства је сада митролит у Аргентини. Такође је Владика подигао и женски манастир, где има око двадесет сестара, а сем тога има више од 1500 духовне деце по целом свету. Митрополит Павле је јако скроман човек, који мало говори и притом само оно што је заиста потребно. За мене је он образац епископа и монаха. Владика никада није улазио у питања политике, увек се бавио једино духовним животом, учио молитви. Не много пре његове отмице ми смо заједно ишли по граду. Ја сам га питао: „Старче, зашто идете пешке? Опасно, многи су већ отети“. Он ми је одговорио: „Мучеништво је јединствени непогрешиви пут“. Ја сада не знам шта је са њим, да ли је већ постао мученик. Не знамо кога да питамо, где да се обратимо, шта да радимо.

- Како, по Вашем мишљењу, могу на даље да се развијају догађаји у Сирији?

- Тешко је било шта претпоставити, јер у овом сукобу постоји јако много страна, ово није класичан рат између две стране. Међутим, могу рећи једно: да није било подршке из Русије, ми бисмо већ одавно изгубили Сирију. Једино што сада могу да учине сиријски хришћани је да се моле. Није важно то ко ће умрети раније а ко касније, већ то где ће наше душе отићи. Сада је смрт блиска свакоме. На пример, недавно смо ишли улицом и мој водич је желео да скрене у једну уличицу али сам му ја у последњем тренутку рекао: „Хајде да скренемо у следећу“. Тек што смо кренули даље, у тој уличици у коју смо малопре размишљали да уђемо експлодирала је бомба. Господ нас штити и доћи ће дан када ће Он питати оне који сада убијају, кољу и пљачкају.

- У Русији су сакупљали прилоге и хуманитарну помоћ за пострадале људе у Сирији. Да ли ми још некако можемо помоћи православним Сиријцима?

Извор текста:

- Можда ако би на неко време примили некога од жена и деце који се налазе у опасности. У стварности хришћани не желе да напусте своје домове и завичај, али је просто неопходно да се то учини ради спасења људи.

Међутим, најважније је да се молите за нас!

Интервју урадио Ђакон Георгије Максимов

http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/61799.htm

Изворник: Сведок верни