Случај овог дивног свештеномученика је најбољи примјер како су се аустроугарске власти односиле према Српској Православној Цркви, њеном свештенству и народу. Свештеномученик Петар Лазаревић је неизмјерно волио свој српски народ и Србију. Ево како је 1919. и 1920. године лист "Српска Црква" пренио опис његовог страдања: Петар Лазаревић, син тежака Лазара и Руже из Богутова Села, у ком је рођен 1854. године, свршио је основну школу у Брчком и Мачковцу, један разред гимназије и два разреда Богословије у Београду. Рукоположен за ђакона 7. а за презвитера 8. марта 1881. године од митрополита Дионисија и постављен за пароха Друге парохије у Зворнику 12. априла исте године. Премјештен 12. јула 1896. године на парохију Загоне, а одатле по својој молби премјештен 4. јула 1901. године на парохију Скочић код Козлука. Остало је запамћено да му је за вријеме "анексионе кризе" један аустријски официр рекао: „Чујеш попе, прва пукне на нас с Дрине, оде твоја глава“. Отац Перо му је на то одговорио: „Нека она само пукне, па нека иде моја глава“. И тако је и заиста и било послије шест година тј. 1914.

Када су 7. августа 1914. године потјерали Зворничане преко Тузле у Арад у интернацију, на пола пута између Зворника и Тузле, стигне телефонско наређење да се неки врате у Зворник. Покојни Петар том приликом викне: „Живјела Србија која нас је спасила и спасиће“. Ту га одмах вежу жандари у ланце, отјерају у Тузлу у војни затвор и ту осуде на смрт и објесе у дворишту војног затвора 11/24. августа 1914. године. Мртво тијело оца Пере оставили су око 4 сата да виси у дворишту а читава два сата тјерали су Србе из војног затвора да шетају два и два око мртвог тијела оца Пере. Те ноћи око 10 сати одвукли су га на воловским колима и закопали у близини војничког гробља у Тузли. Са оцем Петром затворена су и његова два сина: Јово, призренски богослов, и Владимир, трговац, који су отпраћени у Арад. Тамо су дуго робовали а онда узети у војску. Владимир је оболио од бубрега и умро у Пешти, а Јово је отишао на руски фронт па се до данас о њему ништа не зна.

И остала четири сина Петрова, Велимира, Лазара, Милана и Чеду отјерали су у војску и коморе од којих су Чедо и Лазар умрли у војсци, а Милан и Велимир вратили су се послије рата кући болесни, а Милан умре 1919. године, као и сестра му Зорка од 25 година. Тако је ова многобројна породица оца Петра поптпуно упропашћена. Иметак су им сав разграбили и упропастили, а удова Јока остала је без игдје ичега да јаде јадује за изгубљеним мужем и синовима, са болесним Велимиром и нејаким сином Николом.

Пренос костију Петра Лазаревића

У Тузли је 12. јула 1920. године обављен на свечан начин пренос посмртних остатака прве жртве пале за славу и част српског имена, слободу и величину наших народа, Петра Лазаревића, свештеника из Козлука. Овај шездесет година стари свештеник, дотеран је, везан ланцима, у Тузлу 9. августа и након кратке пресуде ради пет речи: „Живела Србија која нас је ослободила“, које је у ганућу свог српског срца изговорио, задрхта на вешалима 11. августа. По жељи његове супруге да му се кости пренесу у Козлук, заузео се српски пододбор свештеничког удружења у Тузли - конституисавши и одбор за пренос - да тај пренос буде што свечанији и достојан тог хероја.

"Мученику, који је погинуо за правду, нека је слава! И мир пепелу његовом у ослобођеној отаџбини!"

проф. Зоран Ивановић

Преузето из: Православни благовјесник, 2004. година,

односно из Православља бр.945-946

Поводом 100-годишњице мученичког страдања свештеника Петра Лазаревића у Козлуку ће, ако Бог да, ове 2014. године, 27. јула, бити служен парастос мученику, а потом ће бити одржана духовна академија посвећена њему и свим другим страдалницима и мученицима од 1914. до 1918. године.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Беч, 4.03.2014. Уступање католичке цркве у бечкој четврти Нојлерхенфелду Српској Православној Цркви врши се сходно одлуци Бечке надбискупије. Идуће недеље, у овој парохијској цркви у 16. бечком дистрикту одслужиће се опроштајна римокатоличка миса.

У наставку ће црква бити затворена неко време како би се припремила за православна богослужења. Свечана примопредаја је предвиђена после Васкрса.

Иначе, ова црква је подигнута 1939. године, и до 2013.г. при њој су се налазиле две парохије.

Извор: Катпрес

• Хришћански свет
  

Под насловом „Прво уточиште и последња одбрана: Јерменска Црква, Ечмиадзин, и геноцид над Јерменима“ изложба показује значај Цркве Светог Ечмиадзина током геноцида над Јерменима. Она осветљава и водећу улогу свештенства за време тога геноцида, а нарочито веома значајну интервенцију Његове Светости Католикоса Георгија V који је скретао пажњу светских лидера на масакре.

Изложба пружа значајни доказ о помоћи коју су пружали сабраћа Јермени избеглицама док су бежали из отоманске Турске након што су Турци започели истребљење Јермена. Такође није заборављено да су први људи који су добили помоћ били изгладнели Јермени док су прелазили руско-турску границу; тамошњи земљаци Јермени, свештеници и мирјан и, указивали су им гостољубље, оснивали школе, болнице, старачке домове, хранили гладне и болесне, изнемогле и бескућнике.

Из сведочанстава очевидаца и сведока изложба реконструише ово поглавље о улози Цркве за време геноцида, а које је било често занимаривано у контексту масовних депортација Јермена из свих области Турске у сиријску пустињу где су стотине хиљаде људи умрли од глади, жеђи или били убијани.

Изложба показује и улогу световњака који су се одазивали на апеле Јерменске Цркве, и показује како су интелектуалци уско сарађивали са Мајком Столицом приликом помагања западним јерменским избеглицама. Могу се видети и фотографије и сведочења значајних ондашњих политичких личности, као америчког председника Вудроа Вилсона, кнеза Долгорукова и других.

Извор: OCP Orthodox Info

• Хришћански свет
  

Према извештајима из Цариградске патријаршије, сусрет ће бити превасходно потврда јединства помесних православних Цркава, али и прилика да се размотре важна питања која се тичу живота Цркве. Главна тема састанка биће организација Свеправославног Сабора. Иначе, састанак је планиран за период од 5. до 9. марта 2014. године, а завршиће се саборном Литургијом свих поглавара у Недељу Православља, на дан који је због своје узвишене символике погодан за објављивање донесених одлука.

Извор: theorthodoxchurch.info

7. марта у Истанбулу одржаће се „Синаксис“- сусрет поглавара четрнаест Помесних православних цркава, које је Константинопољски патријарх Вартоломеј позвао у своју резиденцију на Фанару ради разматрања питања повезаних са планираним Свеправославним сабором. Претходни сусрет ове врсте био је 2008. године.

Патријарх Вартоломеј је протеклог викенда приликом посете острва Халке изјавио да је уверен да ће сусрет православних лидера у Истанбулу протећи успешно. Патријарх је такође објавио да ће Свеправославни сабор бити одржан 2015. године. Према речима поглавара Константинопољске патријаршије, на мартовском састанку у Истанбулу треба да се утврди датум одржавања Сабора, саопштава немачка редакција Радио „Ватикана“.

са руског М.Живковић

Светигора пресс

Пријемима је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Андреј, викар Патријарха српског.

• 
  
• 
  
• 
  
• Званичне посете
  

Уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, Владика Порфирије говорио је за наш сајт о солидарности нашег народа, доприносу Цркве у лечењу болести зависности и улози медија у животу савременог човека.

Питање: Свети Сава, као велики ктитор и задужбинар, сопственим примером сведочио је да је наше само оно што другима дамо. Као црквени пастир и председник филантропске Фондације „Привредник“ из Новог Сада, која помаже преко две хиљаде ђака и студената лошег имовинског стања и(ли) без родитељског старања, како видите стање духа нашег народа када је реч о делима милосрђа? Да ли смо, након низа немилих година, остали верни светосавском аманету даривања?

Владика Порфирије: Искуство које имам у „Привреднику“, али и искуство у најширем смислу, говори да у дубини душе нашег народа постоји „хришћански етос“, илити свест о томе да је човек- човек само онда када воли Бога и љуби ближњег као себе самога. У нашем народу препознајем снажно саосећање и солидарност са онима који су страдалници и који подршку и помоћ требају. Много је људи који од својих скромних прихода одвајају и прилажу за ближње. Штавише, знатно су бројнији од имућних, од чијег сувишка се не би ни приметило одвајање за угрожене. Радећи са Фондацијом „Привредник“, приметио сам да међу донаторима доминирају људи са малим прилозима. Богати вероватно мисле да је богатство које имају смисао њиховог постојања.

Питање: Заправо, само дељењем се добра умножавају...

Владика Порфирије: Свакако. То је као ватра. Већа је и јача је што се више на пламенове дели.

Питање: Од 2005. године, духовно и организационо стојите иза богоугодног пројекта „Земља живих“- велике хришћанске породице, која под своје окриље прима све вапијуће за Божјом руком спасења. Међу њима преовлађују зависници од разних врста опојних дрога. Колико Црква може да допринесе „обрачуну“ са овом пошасти модерног доба и каква је њена улога у превенцији болести зависности?

Владика Порфирије: Црква по природи својој, благодаћу Духа Светога, пружа духовну потпору човеку. Када је реч о харитативној делатности, нису довољне молитва и добра воља. Она захтева и економску подлогу. У мери у којој је има у Србији и на свим меридијанима света, наша Црква чини максимално. У прилог томе говори „Земља живих“, која је заступљена у четири епархије (бачка, сремска, жичка и шумадијска, нап. аут.). Не треба заборавити да је Српској Православној Цркви у послератним годинама одузето све што је имала. Сада јој се полако враћа, али још увек нема могућности да се развије харитативна делатност као, рецимо, у Грчкој. Тамо Црква има сиротишта за децу, домове за стара лица и народне кухиње. Верујем да ћемо једног дана и ми успети да то остваримо.

У основи било које социјалне девијације или порока стоји духовна празнина, одсуство давања и примања љубави. Црква има могућност да научи човека да активира сопствени капацитет љубави. Када се то догоди, страсти се смањују, ишчезавају и замењују врлинама. Наркоманија, тај страшан порок, заправо је недостатак вере у Бога. Кад се човек пробуди, поверовавши у Бога, добија јаку мотивацију да се бори против нагона и страсти. Искуство нам је показало да је љубав према Богу најјачи покретач у борби против робовања страстима.

Питање: Пет година председавате Саветом РРА. Дакле, сфера медија одлично Вам је позната. Шта су, по Вашем мишљењу, медији данас, а шта би требало да буду?

Владика Порфирије: Нажалост, и код нас, и у региону, и у свету медији су постали оруђа, често и оружја, у рукама моћника и имају за циљ стицање економске добити. Као и све што функционише у тим координатама, и медији заборављају могућност да служе васпитању, изграђивању система вредности, промоцији добра као таквог... Медијски садржаји су последица духовног стања савременог човека. Зато, ми у Цркви треба да се потрудимо да, у складу са могућностима, имамо своје медије. Јер, то ће бити још један амвон са ког ћемо моћи да проповедамо без цензуре Реч Божју, која јесте реч љубави.

разговарала Јадранка Јанковић

Извор: Епархија ваљевска

Ова антологија на особен начин пружа сваком читаоцу могућност сагледавање лепоте Божићних празника приказане кроз пет целина: Рождество, Божићни обичаји, Бајке и легенде, Божићне приче и Вертеп и Божићне представе.

Колико је књига питка и разумљива у самом предговору открива нам ђакон мр Ивица Чаировић, који између осталог, каже: ”Разумљив језик и стилска повезаносту овој збирци јасно указују на дугогодишњи рад на овој публикацији. Врло различито образовање и ”наизглед” неспојив контекст аутора прича, Радмила Мишев је вешто повезала у целину и на тај начин спојила корисно и душепољезно штиво са обичајима и дала овом раду свој ауторски печат”.

Књигу можете наручити преко сајта Светосавског звонца на следећи линк: http://www.zvonce.spc.rs/?p=4807

Извор: Светосавско звонце

Учествовали су сви чланови Сабрања: Митрополит шпански и португалски г. Поликарп (Цариградска патријаршија), Епископ корсунски г. Нестор (Московска патријаршија), Епископ западноевропски г. Лука (Српска патријаршија) и Епископ шпански и португалски г. Тимотеј (Румунска патријаршија). На заседању је усвојен Статут Сабрања неопходан за званичну регистрацију у Министарству правде Шпаније, а разматрани су и постигнути резултати на изради Синаксара древних светитеља Пиринејског полуострва, као и на усаглашавању постојећих превода Златоустове Литургије на шпански (кастиљaнски), а затим и на португалски и на друге регионалне језике (каталонски, баскијски, галицијски).

Епископ западноевропски Лука је, поводом парохијске славе Светог Николаја Мирликијског, уприличио редовну канонску посету православној заједници у Аликантеу. Парохија у Аликантеу једна је од 18 парохија у саставу Западноевропске епархије Српске Православне Цркве, где већину верника сачињавају рођени Шпанци, а такође и досељеници из свих других традиционално православних земаља.

Из Канцеларије Западноевропске епархије

Српске Православне Цркве

СПЦ

Подаци у вези приближног броја поклоника објављују сваке године биро за поклонике, који издаје „Компостела сертификате“ за све оне који покажу поклонички пасош, у коме је цела рута (око 100 километара) означена печатима (најмање два печата дневно током путовања). Штавише, сваке године неколико милиона верника долази у Сантијаго да целива мошти Светог Апостола Јакова.

Познато је такође да се за сертификат пријави само 85% поклоника пешака и 14% оних који више воле да ову руту пређу бициклом.

Ове године већина поклоника радије је ишла главном рутом до Сантијага де Компостела, која се простире до престонице Галиције читавих 780 километара почев од подножја француских Пиринеја преко градова и градића Сен-Жан-Пје-д'Пор, Памплон, Бургос и Леон. Број поклоника се повећао на такозваној северној рути, која пролази поред шпанске атлантске обале, као и на „португалској рути“ која води преко португалско-шпанске границе и Туија.

Статистички подаци везани за прелазак путем за Сантјаго мењала се током последњих четрдесет година радикално. Седамдесетих година прошлога века само је 68 поклоника било забележено. Потом их је 1971. г. било 451, а 1976. - 243 поклоника. Затим је 1993. године дошло до драматичног раста (99.436 поклоника), када је УНЕСКО прогласио француску руту за светско наслеђе. Од тада преко 150.000 поклоника је ходило Путем Светог Јакова у годинама које су посвећене овом свецу. Највећи број поклоника у савременој историји забележен је 2010. г. - 272.703 поклоника.

Извор: pravoslavie.ru, СПЦ

Сахрана земних остатака оца Григорија биће обављена сјутра, 6. децембра на манастирском гробљу у Доњим Брчелима, након Свете заупокојене литургије са опијелом, која ће почети у осам часова.

Отац Григорије (Трајиловић) је одликован чином архимандрита 2004. године. Тим поводом у 147. броју „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске тада је објављена његова животна прича – забиљешка тадашњег ђакона, данашњег свештеника Јована Пламенца, под насловом „Смјерни монах Глиша“, коју преносимо интегрално:

„Уз старије богомоље сам научио да одговарам на Литургији, друга богослужења нису ни служена, изузетно само већим празницима. На Литургији сам знао све да одговарам, онако како треба, и апостол да читам. Већ сам био одрастао када је на нашу парохију дошао један монах – отац Василије, који је постао мој духовни отац. Био је само годину дана на парохији у Кобиљу, а онда је отворен манастир Горњак, који је затворен 1948. због неких војних објеката који су се тамо радили. То је било 1953. године. Већ су била прошла времена сукоба са Русима.

Мој отац Василије добије управу над овим манастиром. И, 1954. године, на Света Три Јерарха, мене отац Василије замонаши. Тада сам добио име Григорије (мирско име ми је било Андра). Касније је отац Василије отишао у Америку, па се из ње вратио. Упокојио се као Епископ милешевски, прије неколико година. Ја сам остао у Горњаку. Једно вријеме игуман ми је био отац Тадеј, покојни. И од њега сам много научио. Послије сам премјештен, једно кратко вријеме, у манастир Витовницу, па у манастир Туман. Ту сам чуо да у Црној Гори има врло мало свештеника, монаха још мање, да се тамо вапије за црквеним дјелатностима. И тако ми се нешто увртјело у глави да тражим да идем у Црну Гору, да служим тамо гдје сам најпотребнији.

Покојни Епископ Хризостом браничевски дао ми је канонски отпуст. Тада је црногорску епархију држао Епископ Андреј. Био је викарнио епископ. Он ме примио. Најприје сам, једно кратко вријеме, био у манастиру Ђурђеви Ступови, у Беранама. Онда сам прешао у Ждребаоник, па у Острог… Е, имао сам ја и неких минуса у свом животу. И то да кажем. Настале су неке неслоге у Острогу… Било је то вријеме америчког раскола у Српској цркви. покојни отац Никодим и ја, у знак протеста – ето, ми подржавамо тај раскол – кренемо за Америку. Отпутујемо ми у Италију, па мислимо одатле даље. Али, Српска црква нас је, тек што смо отишли, рашчинила. Напустили смо службовање, никога не питајући. Онда одлучимо да се вратимо. Поднесемо молбу – и Црква нас рехабилитује. Мене Митрополит Данило распореди у Прасквицу, а оца Никодима прво, на кратко, у Режевиће, па онда у Цетињски манастир.

У Прасквици је био покојни игуман Борис. Он је држао три манастира: Прасквицу, Дуљево и Градиште. За свога наследника у Градишту одредио је оца Павла. Он је био његово духовно чадо. Отац Павле ме подржао у мом настојању да одем у Црмницу и покојни Митрополит Данило ме без ријечи упутио. Једва је дочекао да има свештеника у Црмници. Тако сам дошао у Црмницу. Било је то 1977. године. И ето, од тада сам овдје.

Прво сам био у Горњем манастиру. Након двије године био је земљотрес, који ме одатле отјерао. Манастир је оштећен, а ову бараку нису могли да изнесу горе. Смјестили су је поред Доњег манастира, и од тада сам ту. Нисам овдје могао имати неки прави монашки живот, био сам сам, парохија… Ту је некада било седам свештеника. А од када сам дошао, па и дан-данас, сам сам на седам парохија. Добро, сада је много мање народа него што га је некад било. Али терен је исти: препјешачио сам цијелу Црмницу, што се каже, уздуж и попријеко“.

Р.В.

Митрополија

Ово је још један у низу од све учесталијих напада на цркву у Обреновцу. Напомињемо да је само у претходних шест месеци капела Свете Петке обијена и извршена преметачина а мобилијар уништен, црквена продавница обијена и такође извршена преметачина, са нове цркве, која је у изградњи, украдена два бакарна олука. После свега… остаје нам само да апелујемо на савест људи који то чине…Ако је уопште и имају.

СПЦ

Овом приликом епископ Јован је посетио Његово Блаженство Патријарха Јерусалимског и све Палестине Теофила III и задржао се с њим у дужем и срдачном разговору, у којем је учествовао и Архиепископ катарски Макарије, вишедеценијски пријатељ Српске Цркве и нашег народа. Блажењејши Патријарх се са посебном радошћу осврнуо на недавно свеправославно окупљање у Београду, Нишу и Подгорици и братско гостољубље Патријарха српског и Српске Цркве.

На позив Његовог Блаженства, владика Јован је са петорицом архијереја Јерусалимске Цркве саслуживао патријарху Теофилу на празник Светих Архангела у манастиру Светих Архангела у библијском граду Јафи. Служба је вршена на грчком, арапском, словенском и румунском језику.

У својству координатора Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора, Епископ липљански Јован је посетио спомен-установу Јад Вашем, са којом Одбор за Јасеновац има вишегодишњу плодну сарадњу, као и Центар Симона Визентала и његовог директора др Ефраима Зурофа.

Током ове посете у пратњи Епископа липљанског Јована били су г. Млађан Ђорђевић, који се налази на челу организације ”Српски код” која успешно сарађује са сродним израелским организацијама, и гђа Ивана Бартуловић из Београдске отворене школе, која гаји плодну сарадњу са Међународном школом за образовање о холокаусту Јад Вашема. Сусрету са Патријархом јерусалимским присуствовао је и г. Александар Николић из Представништва Републике Српске у Јерусалиму.

СПЦ

А онда је Бог закорачио у свет, вечност је загрлила време...и земљу обасуше бесцен звезде које посведочише и сведоче љубав и сједињење између Бога и човека. Тада свод небески поче да се огледа и да се диви сазвежђу земаљском. Та светила и звезде сазвежђа земаљског то су наше цркве и манастири, наши храмови, где човек додирује Бога.

Подизати храм живом Богу и Његовим светима, значи оплеменити простор и време предукусом вечности. Храм Божији је место где се спаја Небо и земља, место где се трулежно повлачи пред нетрулежним, место где човек постаје подобан Богу- постаје свет.

Блажен је човек и генерација која препозна и уграби своју прилику да подигне и угради себе, своју љубав и несебичну жртву у храм Христов, и сабере себи непролазно благо на Небу.

Винородна Жупа александровачка пожелела је да заблиста у сазвежђу цркава, сада већ Богом спасаване Епархије крушевачке, и ево, на њеним њедрима никао је предивни храм са пет купола и звоником, да сведочи о вери благочестивих Жупљана. Црква још није завршена, јер, још нам треба вере и молитве, још људи добре воље спремних да помогну. Нећемо и не желимо стати, зато молимо Господа да нас укрепи, и да, ускоро, овај храм васкрсне у пуном сјају светлости Христове која просвећује свет.

Благородни жупски виногради вековима су пунили Причасне путире светиња Христових, око којих се увек сабирао и сабира род наш српски од Свете Студенице до Свете Лазарице, од светих Немањића до честотога Светога кнеза Лазара Косовског, и даље у све земље српске. Зато је нови храм у Александровцу жупском и посвећен Сабору Свих Светих Српских Просветитеља и Учитеља, чијим молитвама посети нас Боже.

Наши свети преци подизали су цркве и манастире своме Господу и у временима страдања, болести, глади, мача, ропства... То је за дивљење, и питање КАКО? Када умом сиђемо у срце тамо ћемо наћи одговор: Прво су подигли храм Божији у себи!

Господе помози нам да будемо достојни потомци својих светих предака,

да после нас, оптерећених бременом пролазности, нашим потомцима оставимо Свете и непролазне задужбине које ће сведочити ко смо били и за Ким смо чезнули!

Оне су Свете и непролазне, јер ако једног дана од њих, овде, остане и само камен на камену, оне у пуној светлости блистају у Небеском Јерусалиму и обасјавају странице Књиге Живота на којима су уписани сви приложници, добротвори, ктитори светиња Божијих, и међу њима смирена жена удовица са своје две лепте орошене љубављу.

јереј Вукман Петровић

парох александровачки

Жиро рачун за изградњу новог храма: 205- 168954- 51

(код Комерцијалне банке)