(Званични сајт Московске патријаршије, 16. 7. 2014)

У вези са одлуком Генералног синода Англиканске цркве да призна женама право епископског служења, усвојене 14. јула 2014, Служба за комуникацију Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије овлашћена је да изјави слиједеће:

Руска православна црква је са узнемирењем и разочарањем примила одлуку Англиканске цркве о увођењу женског епископата, јер је – у периоду дужем од једног вијека односа између наших цркава – идентификована могућност узајамног признавања апостолског прејемства између православних и англиканаца. У 19. вијеку англиканци, припадници групе за односе са источном црквом, настојали су да омогуће „узајамно признавање“ јерархије православних и англиканаца, вјерујући да су „обје цркве сачувале апостолску сукцесију и истиниту вјеру у Спаситеља и морају прихватити једни друге у пуној заједници у молитвама и Светим Тајнама“.

Одлука Англиканске цркве да уведе женско свештенство 1992. године задало је ударац интеракцији између наших цркава, а увођење женског епископата уклања чак и теоретску могућност да православни признају апостолско прејемства англиканске јерархије.

Ова пракса је у супротности са вијековима старим црквеним предањем, које датира из ране хришћанске заједнице. У хришћанској традицији, епископи су увек били посматрани као директни духовни потомци Апостола, од којих су добили посебну благодат да воде народ Божји и посебну одговорност – да чувају чистоту вјере, да буду симбол и гарант јединства Цркве. Узношење жена у епископско достојанства супротно је лику Спаситеља и схватању Светих Апостола, у пракси ране Цркве.

По нашем мишљењу, одлуку Генералног синода Англиканске цркве не диктирају теолошке или црквене практичне потребе, већ жеља да се прати секуларна идеја родне равноправности у свим сферама живота и повезана је с повећањем улоге жена у британском друштву. Секуларизација хришћанства доводи до одласка из његових редова бројних вјерника – који у данашњем нестабилном свијету траже духовну подршку у јеванђелски и апостолски непроменљивим традицијама утврђених од вјечног и непроменљивог Бога.

У Руској православној цркви са жаљењем констатујемо да одлука да се жене уведу у епископско достојанство отежава православним хришћанима да се укључе у дијалог са англиканцима, дијалог који је еволуирао током деценија, а [та одлука] доприноси даљем продубљивању подјела у хришћанском свијету као цјелини.

С руског посрбио: А. Ж.

Изворник: Стање ствари

„Са Папом смо се договорили да, као наслеђе, оставимо себи и нашим наследницима скуп у Никеји 2025, да заједно, након седамнаест вјекова, прославимо одржавање првог истински васељенског сабора, на коме је Символ вјере по први пут био произнесен“, казао је Патријарх.

Сабор у Никеји (данашњем Изнику, 130 километара југоисточно од Истанбула), сабрао је 325. године преко 300 епископа Истока и Запада и први је, у правом смислу, васељенски сабор. На њему је формулисан, а на Другом васељенском сабору у Цариграду допуњен, Символ вјере који и данас користимо.

Патријарх Вартоломеј и Папа Франциско сусрели су се у Јерусалиму да обиљеже 50-ту годишњицу од сусрета својих претходника Патријхарха Атинагоре и Папе Павла VI у Јерусалиму 1964, када је прекинута вишевјековна ћутња између хришћанског Истока и Запада.

„Дијалог између Римокатолика и Православних биће настављен у Јерусалиму“, саопштио је Патријарх Вартоломеј, „Засиједање Мјешовите комисије биће одржано на јесен у овом граду, са Патријархом јерусалимским Теофилом као домаћином. Ово је дуг пут на коме сви морамо истрајати без лицемјерја“.

„Јерусалим је“, наставио је Патријарх, „мјесто, земља дијалога између Бога и човјека, мјесто на коме се Логос Божији оваплотио. Наши претходници Павле VI и Атинагора одабрали су ово мјесто да прекину тишину која је трајала вјековима. Ходао сам Светом земљом, са својим братом Франциском, не у страху који су осјећали Лука и Клеопа на свом путу за Емаус (види Лк 24, 13-35), већ надахнут живом надом којој се учимо од нашег Господа“.

Извор: радио Светигора

За све информације породице се могу обратити Задужбини Хиландара у Београду на е-пошту zaduzbina@hilandar.org или на телефоне 011 3692004 и 011 3690602.

- Идуће године предложиће се Светом архијерејском сабору да Новомученица Јаглика са својом браћом и родитељима и осталим сагорјелим за вјеру православну, за част и достојанство буду прибројани лику светих, казао је Митрополит.

Бројне су жртве које је Пива дала у Другом свјетском рату, а фашисти и усташе на најсвирепији начин побили су на стотине невиних житеља тог краја, жена, дјеце и стараца. Злогласна „Принц Еуген“ дивизија харала је Пивом 1943. године када су њени припадници за непун сат, свједочили су очевици тог догађаја, у мјесту Дола свирепо убили више од 500 мјештана околних села, међу којима је било преко 100 дјеце, а најмлађе од њих било је у колијевци. Дан раније у Гојковића долу, затворили су у једну колибу око 50 мјештана, међу њима су били Јагликина браћа Милирад (8), Момчило (4) и Душан (2), као и родитељи Стоја и Крсто. Она је успјела да побјегне али се вратила када је чула вриску и плач своје браће. Злочинци су је спријечили да уђе у већ запаљену колибу, имајући с њом, пошто је била изузетно лијепа, друге намјере.

- Она се, попут древних хришћанских мученица, отргла и улетјела у огањ и заједно са својом браћом и родитељима и осталим страдалницима претворила се у жртву свеспаљеницу. Сагорјела је сачувавши своје дјевичанство, свој образ и своје хришћанско достојанство. Треба да се сјетимо те мученице и оних са њом пострадалих, те дивне чудесне дјевојке сагорјеле, претворене у плам божанске љубави, дјевичанства и чистоте, рекао је митрополит Амфилохије.

Икону којом је даривао владику Јоаникија, није прва на којој је Јаглика Аџић, јер је њен лик осликан у храму Христовог Васкрсења у Подгорици и још неким црквама.

Ова одлука је донијета на засједању Светог синода Антиохијске цркве које је одржано 29. априла под предсједавањем антиохијског Патријарха Јована Десетог. Напомињемо да је за вријеме синаксиса поглавара Православне цркве у Истанбулу, одржаног почетком марта, представник Антиохијске цркве Митрополит буенос-аирески затражио хитно рјешење тог проблема, и у знак протеста није потписао закључни докуменат тог састанка.

Патријарх Јован Десети је изјавио члановима Светог синода о својим покушајима дијалога са Јерусалимском црквом и о позицији Патријарха Теофила Трећег, послије чега је била једногласно донијета одлука да се прекине његово помињање у диптисима, и пошаљу одговарајуће посланице свим помјесним Црквама.

Обје помјесне Цркве сматрају дражаву Катар својом канонском територијом.

Како је било саопштено, конфликт је настао пошто је марта прошле године јерусалимски патријарх у Катар послао свог митрополита. Проблем није могао да се ријеши ни посредовањем Патријарха константинопољског Вартоломеја и владе Грчке.

Извор: Благовести

О опусу Светог Владике, говориће: ђакон Ненад Илић, ђакон Саво Лазић и теолог Александар Милојков.

У саопштењу се, између осталог, наводи да због потврђених неправилности канонске природе приликом избора Архиепископа Ростислава за предстојатеља Православне цркве Чешких земаља и Словачке, након повлачења Архиепископа Христофора са те службе, Константинопољска патријаршија и друге аутокефалне православне Цркве још увијек нису признале тај избор.

Сходно томе, све активности јерархије ове Цркве сматраће се неканонским и неће бити признате од стране Константинопољске патријаршије.

Као Мајка црква Православне цркве Чешких земаља и Словачке, Васељенска патријаршија је спремна да доприненсе канонском рјешењу ове несрећне ситуације и позива све укључене стране да наставе разговор са Мајком црквом ради изналажења одговарајућег рјешења, избјегавајући, истовремено, све активности које могу додатно погоршати постојећу жалосну ситуацију у овој Цркви.

Његова светост Патријарх константинопољски Вартоломеј је недавно потврдио свој став по овом питању. „Ми ћемо се супротставити овоме, као што ће и сви хришћани, било да су православни, римокатолици или протестанти“, казао је он уочи сусрета предстојетеља свих помјесних православних цркава, који је отпочео 6. марта у Истанбулу. „Базилика Свете Софије подигнута је као свједочанство хришћанске вјере и ако треба да се врати богослужбеној употреби, може бити само хришћанска“, подвукао је Патријарх, како преноси Asia News.

Цркву Свете Софије је у 6. вијеку, у тадашњем Константинопољу, изградио цар Јустинијан, да би након пада Византије 1453. била претворена у џамију, а 1934. у музеј. Посљедњих седмица, неколико исламских група покренуло је кампању за претварање Свете Софије у џамију, прикупљајући за свој циљ ауторитативна имена турског политичког и јавног живота.

Светигора

Случај овог дивног свештеномученика је најбољи примјер како су се аустроугарске власти односиле према Српској Православној Цркви, њеном свештенству и народу. Свештеномученик Петар Лазаревић је неизмјерно волио свој српски народ и Србију. Ево како је 1919. и 1920. године лист "Српска Црква" пренио опис његовог страдања: Петар Лазаревић, син тежака Лазара и Руже из Богутова Села, у ком је рођен 1854. године, свршио је основну школу у Брчком и Мачковцу, један разред гимназије и два разреда Богословије у Београду. Рукоположен за ђакона 7. а за презвитера 8. марта 1881. године од митрополита Дионисија и постављен за пароха Друге парохије у Зворнику 12. априла исте године. Премјештен 12. јула 1896. године на парохију Загоне, а одатле по својој молби премјештен 4. јула 1901. године на парохију Скочић код Козлука. Остало је запамћено да му је за вријеме "анексионе кризе" један аустријски официр рекао: „Чујеш попе, прва пукне на нас с Дрине, оде твоја глава“. Отац Перо му је на то одговорио: „Нека она само пукне, па нека иде моја глава“. И тако је и заиста и било послије шест година тј. 1914.

Када су 7. августа 1914. године потјерали Зворничане преко Тузле у Арад у интернацију, на пола пута између Зворника и Тузле, стигне телефонско наређење да се неки врате у Зворник. Покојни Петар том приликом викне: „Живјела Србија која нас је спасила и спасиће“. Ту га одмах вежу жандари у ланце, отјерају у Тузлу у војни затвор и ту осуде на смрт и објесе у дворишту војног затвора 11/24. августа 1914. године. Мртво тијело оца Пере оставили су око 4 сата да виси у дворишту а читава два сата тјерали су Србе из војног затвора да шетају два и два око мртвог тијела оца Пере. Те ноћи око 10 сати одвукли су га на воловским колима и закопали у близини војничког гробља у Тузли. Са оцем Петром затворена су и његова два сина: Јово, призренски богослов, и Владимир, трговац, који су отпраћени у Арад. Тамо су дуго робовали а онда узети у војску. Владимир је оболио од бубрега и умро у Пешти, а Јово је отишао на руски фронт па се до данас о њему ништа не зна.

И остала четири сина Петрова, Велимира, Лазара, Милана и Чеду отјерали су у војску и коморе од којих су Чедо и Лазар умрли у војсци, а Милан и Велимир вратили су се послије рата кући болесни, а Милан умре 1919. године, као и сестра му Зорка од 25 година. Тако је ова многобројна породица оца Петра поптпуно упропашћена. Иметак су им сав разграбили и упропастили, а удова Јока остала је без игдје ичега да јаде јадује за изгубљеним мужем и синовима, са болесним Велимиром и нејаким сином Николом.

Пренос костију Петра Лазаревића

У Тузли је 12. јула 1920. године обављен на свечан начин пренос посмртних остатака прве жртве пале за славу и част српског имена, слободу и величину наших народа, Петра Лазаревића, свештеника из Козлука. Овај шездесет година стари свештеник, дотеран је, везан ланцима, у Тузлу 9. августа и након кратке пресуде ради пет речи: „Живела Србија која нас је ослободила“, које је у ганућу свог српског срца изговорио, задрхта на вешалима 11. августа. По жељи његове супруге да му се кости пренесу у Козлук, заузео се српски пододбор свештеничког удружења у Тузли - конституисавши и одбор за пренос - да тај пренос буде што свечанији и достојан тог хероја.

"Мученику, који је погинуо за правду, нека је слава! И мир пепелу његовом у ослобођеној отаџбини!"

проф. Зоран Ивановић

Преузето из: Православни благовјесник, 2004. година,

односно из Православља бр.945-946

Поводом 100-годишњице мученичког страдања свештеника Петра Лазаревића у Козлуку ће, ако Бог да, ове 2014. године, 27. јула, бити служен парастос мученику, а потом ће бити одржана духовна академија посвећена њему и свим другим страдалницима и мученицима од 1914. до 1918. године.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Беч, 4.03.2014. Уступање католичке цркве у бечкој четврти Нојлерхенфелду Српској Православној Цркви врши се сходно одлуци Бечке надбискупије. Идуће недеље, у овој парохијској цркви у 16. бечком дистрикту одслужиће се опроштајна римокатоличка миса.

У наставку ће црква бити затворена неко време како би се припремила за православна богослужења. Свечана примопредаја је предвиђена после Васкрса.

Иначе, ова црква је подигнута 1939. године, и до 2013.г. при њој су се налазиле две парохије.

Извор: Катпрес

• Хришћански свет
  

Под насловом „Прво уточиште и последња одбрана: Јерменска Црква, Ечмиадзин, и геноцид над Јерменима“ изложба показује значај Цркве Светог Ечмиадзина током геноцида над Јерменима. Она осветљава и водећу улогу свештенства за време тога геноцида, а нарочито веома значајну интервенцију Његове Светости Католикоса Георгија V који је скретао пажњу светских лидера на масакре.

Изложба пружа значајни доказ о помоћи коју су пружали сабраћа Јермени избеглицама док су бежали из отоманске Турске након што су Турци започели истребљење Јермена. Такође није заборављено да су први људи који су добили помоћ били изгладнели Јермени док су прелазили руско-турску границу; тамошњи земљаци Јермени, свештеници и мирјан и, указивали су им гостољубље, оснивали школе, болнице, старачке домове, хранили гладне и болесне, изнемогле и бескућнике.

Из сведочанстава очевидаца и сведока изложба реконструише ово поглавље о улози Цркве за време геноцида, а које је било често занимаривано у контексту масовних депортација Јермена из свих области Турске у сиријску пустињу где су стотине хиљаде људи умрли од глади, жеђи или били убијани.

Изложба показује и улогу световњака који су се одазивали на апеле Јерменске Цркве, и показује како су интелектуалци уско сарађивали са Мајком Столицом приликом помагања западним јерменским избеглицама. Могу се видети и фотографије и сведочења значајних ондашњих политичких личности, као америчког председника Вудроа Вилсона, кнеза Долгорукова и других.

Извор: OCP Orthodox Info

• Хришћански свет
  

Према извештајима из Цариградске патријаршије, сусрет ће бити превасходно потврда јединства помесних православних Цркава, али и прилика да се размотре важна питања која се тичу живота Цркве. Главна тема састанка биће организација Свеправославног Сабора. Иначе, састанак је планиран за период од 5. до 9. марта 2014. године, а завршиће се саборном Литургијом свих поглавара у Недељу Православља, на дан који је због своје узвишене символике погодан за објављивање донесених одлука.

Извор: theorthodoxchurch.info

7. марта у Истанбулу одржаће се „Синаксис“- сусрет поглавара четрнаест Помесних православних цркава, које је Константинопољски патријарх Вартоломеј позвао у своју резиденцију на Фанару ради разматрања питања повезаних са планираним Свеправославним сабором. Претходни сусрет ове врсте био је 2008. године.

Патријарх Вартоломеј је протеклог викенда приликом посете острва Халке изјавио да је уверен да ће сусрет православних лидера у Истанбулу протећи успешно. Патријарх је такође објавио да ће Свеправославни сабор бити одржан 2015. године. Према речима поглавара Константинопољске патријаршије, на мартовском састанку у Истанбулу треба да се утврди датум одржавања Сабора, саопштава немачка редакција Радио „Ватикана“.

са руског М.Живковић

Светигора пресс