СПЦ има решење! (Фото: webdesignlists.com)

Електронска пошта (E-mail), као један од доминантних модела електронске размене званичне и личне преписке, нарочито је под ударом различитих облика злоупотреба, с обзиром да e-mail протокол сам по себи није дизајниран да буде безбедан и да штити интегритет и тајност поруке. Садржај електронске поште се по правилу чува на серверима у читљивом текстуалном формату, те је стога подложан прегледању и изменама од стране свакога ко поседује потребна серверска овлашћења.

Пројекат под називом MAILCry (скраћено од mail cryptography), који је развио Милош Антонијевић, стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве(цепис.спц.срб ; cepis.spc.rs) из области електронске заштите података, даје један од начина за превазилажење наведених безбедносних недостатака који се тичу електронске поште.

Основна идеја пројекта у виду on-line апликације је да, у што већој мери, поједностави процес писања и слања шифрованих и дигитално потписаних e-mail порука. За разлику од постојећих решења која се могу наћи на интернету, комплетан поступак (де)шифровања и потписивања обавља се на локалном рачунару и на тај начин се обезбеђује да подаци коришћени у процесу буду доступни једино самом аутору поруке.

Чак и у случају неовлашћеног приступа e-mail налогу, шифровану поруку је могуће прочитати једино уз помоћ јединственог кључа коју корисник чува на безбедном месту на свом рачунару. Са друге стране, дигиталним потписом се недвосмислено гарантује: ауторство поруке (потписник је аутор поруке),интегритет поруке (примљена порука је идентична послатој) инепорецивост (аутор не може да порекне садржај поруке и свој потпис). Примењени систем заштите података користи проверене и поуздане алгоритме енкрипције отвореног кода који су у широкој употреби више од 30 година. Апликација пружа могућност коришћења постојећих e-mail налога – јавних (попут gmail-а), провајдерских или приватних, и може се користити као независни webmail клијент са широким опсегом опција за управљање порукама.

Пројекат је доступан на адреси http://mailcry.com и његово коришћење је бесплатно. Он представља програмерски допринос Милоша Антонијевића, једног од информатичких стручњака ангажованих при Српској Православној Цркви на пољу интернет комуникација, безбедности електронских порука и одбране електронске приватности. На том пољу, подсетимо, наша помесна Црква је у протеклој деценији имала значајну улогу, пре свега у подизању опште свести грађана о праву на приватност, издавање више стручних студија из те области и у покретању јавног дискурса на теме електронске приватности.

Извор: Светигора,Правда

Да ауторитета више немам, најбоље се показало када сам узео двојицу имама из џамије, јер су се затворили, бојали су се за свој живот и дао им реч да ћу издејствовати пропуснице за њих како би могли да изађу на муслиманску територију. Надлежни су ме примили хладно...", са горчином у гласу присећа се почетка рата у Босни и Херцеговини тадашњи свештеник Српске православне цркве (СПЦ) у Власеници, а данас пензионисани прота, Милорад Голијан.

Према попису становништва у бившој Југославији 1991. године, у Власеници и околини тада је живело нешто више од 30.000 становника, међу којима око 60 одсто Муслимана, а остатак су били Срби. Голијан потиче из ових крајева, рођен је у Жеравици код Хан Пијеска и ни сам себи не може данас да објасни како је могуће да, свега годину дана касније, у овом делу Босне више није живео готово ни један Муслиман. Мртви или протерани, они су нестали, а Голијан памти предратне "комшијске и коректне односе".

Трагедија Власенице и свих њених мештана почела је 21. априла 1992. године, када је ЈНА, односно припадници Новосадског корпуса, опколила град, разоружала народ, отпочела хапшења. После рата је откривен и логор Сушица, свега неколико километара од центра, у којем су затварани ратни заробљеници и цивили, али и жене и деца. У судским аналима Хашког трибунала, случај Власенице постепено је реконструисан сведочењима обе стране, у којима су жртве, али и чувар логора Перо Поповић, сведочили о убиствима и мучењима. У граду на почетку није било оружаних сукоба, али су се осећали тензија и страх, јер су људи били свесни шта се дешава у остатку земље. Међутим, мештани су се добро познавали и није било ескалације, све док у град није умарширала војска са оружјем и оклопним возилима.

Тадашњи власенички имам Муниб Ахметовић, први сведок на суђењима у Трибуналу, рекао је да су се људи почели плашити, јер су се јавно носиле пушке, постављени су контролни пунктови на улазима у град, и примећено је уношење оружја, па су организовани и протести. "Ја сам тада био општински већник и покушао сам у разговору са представницима СДС-а (Српска демократска странка) да упозорим на та дешавања и да заједно смиримо ситуацију, али више није било помоћи. У Власеницу су дошли неки други људи", казао је Ахметовић.

Он је Милорада Голијана упознао још 1984. године када је дошао да ради у Власеници, у џамији Хајрији, сада обновљеној након минирања у току рата, а која се налази готово преко пута православне цркве. Како је казао, од самог почетка су били у добрим односима, па су и тих трагичних дана покушали својим примером да покажу људима исправан пут. Ахметовић и Голијан су заједно неколико пута прошетали улицама града, надајући се да ће то бити добра порука. "Прошетали смо неколико пута, како би народ видео да смо ми заједно и да међу нама нема проблема. Међутим, колико је то имало ефекта ја не знам", рекао је Ахметовић.

Поједини представници Српске православне цркве имали су веома јаку улогу у креирању атмосфере, а касније и у самој подршци ратним дејствима током сукоба на простору бивше Југославије. Уместо да смирују тензије, они су свој утицај и поверење у народу углавном искористили за ратно хушкање, што је противно хришћанским уверењима. Социолог религије Живица Туцић оценио је да је рат у бившој Југославији имао знатне верске димензије, иако неки то и данас оспоравају. "Ни једна од три верске заједнице се на почетку рата није снашла. На самом почетку су покушале нешто да ураде, било је сусрета, чини ми се у Славонском Броду, али то није имало неки велики утицај. Улогу верских заједница у рату треба детаљно проучити, ниједна од њих не воли када се њихова улога анализира, јер није била ни мало блистава. Ако се присетимо верске штампе, која је у то време имала велики значај јер није било интернета, црквени великодостојници сигурно не гледају с поносом на ту врсту извештавања. Таква ратнохушкачка атмосфера била је присутна и у другим медијима и нису се пуно разликовали у тону. Позиција свештеника и хоџа у местима у којима се ратовало зато није била ни мало лака. Ако би свештеник стао испред бораца и рекао им да не нападају, на пример, суседно муслиманско или хрватско село, вероватно би и њега убили. Зато су многи у рату били конформисти", напоменуо је Туцић.

Али, на срећу, нису сви. Свештеник Милорад Голијан није пуно размишљао о конформизму када је те 1992. године примио од двојице власеничких хоџа позив у помоћ. Стао је у њихову заштиту и затражио од тадашњег председника општине Миленка Станића пропусницу за Муниба Ахметовића и његовог колегу Бега Селимовића. "Он нас је веома хладно примио и није нас чак понудио ни да седнемо. Тражио сам пропуснице за ову двојицу и он је то одбио, рекавши да су они непријатељи и да су радили за ислам и Муслимане. Када нас је отпустио и када смо изашли на улицу, одмах су наишла полицијска кола и ова два човека одвезли су у СУП. Кренуо сам за њима и у СУП-у сам поново рекао да сам ту двојицу људи узео на образ и реч, и да све што ураде њима, слободно могу да ураде и мени, ја се од њих одвајати нећу. Преговори и разговори су трајали цео дан, и на крају је један од њих добио пропусницу да оде за Кладањ, а други је пуштен да оде у своје село", испричао је Голијан.

Хоџа Муниб Ахметовић испричао је да су се тог кобног дана са Голијаном нашли испред зграде у којој су живели у пола осам ујутру. "Рекао је да ће учинити све што може. Одвео нас је у стару зграду рудника боксита, где је била војна команда, а где смо видели и тадашњег председника општине. Тражио је пропуснице за нас и никада нећу заборавити реченицу коју је рекао, а то је да смо ми њему на савести и да не дозволе да се нама, као и џамији, било шта деси. Одатле смо отишли у СУП, где смо затекли старог начелника Радета Бјелановића и новопостављеног Манета Ђурића. Сви су нам говорили да нам заправо не требају никакве пропуснице и да се можемо слободно кретати, али је било приметно, у том туробном, ружном стању, да на попа већ гледају мрко. Када смо завршили, Милорада су самог позвали назад. Шта су му тада рекли ја не знам, али знам да је био блед када је изашао и да је прокоментарисао да се боји за себе, да је нова власт још гора, али да ће нас одвести до Кладња, ако то желимо, без обзира на све. Нисам још ни дошао до стана, а већ су ме покупили полицијским аутом у којем је седео и Бего Селимовић. Одвезли су нас назад у СУП, врло брзо раздвојили и мене испитивали неколико сати. Детаљи су мучни, али када су ми тражили новац и када сам рекао да га немам, пустили су ме да одем. Исти дан сам успео да изађем из Власенице до свог родног села Скугрићи, а касније је до мене стигла вест да је поп Милорад успео да изведе и Бегу Селимовића до Кладња. Више га никада нисам видео", испричао је хоџа.

За свештеника Голијана живот тек тада добија нову мучну димензију. Када се вратио из Кладња, заједница у којој је требало да настави живот већ га је означила као издајника. На осуду је наилазио на сваком кораку, а код комшија више није био добродошао. "Први комшија ми је рекао да за мене нема више места у његовом дворишту, јер сам издајник и спашавам Муслимане. Повукао сам се у кућу, јер су свакодневно на мене пљуштале увреде које не могу ни да препричам. Ипак, најтеже ми је пала увреда једног старијег човека, који ми је пришао на улици и питао ме колико сам марака добио да бих спасио хоџе из Власенице. Тих дана су почеле да падају и прве жртве на српској страни, па сам био позван да одржим опело за двојицу војника који су погинули. Дошао сам на положај изнад Шековића према Кладњу. Обавили смо опело и након сахране сам увек покушавао да пронађем неколико речи утехе за породицу, па сам то учинио и овај пут, али су ме прекинули, и рекли да немам права више ништа да им причам, јер сам издајник. Све до октобра сам остао са војницима на тим положајима, јер се у граду свашта ружно дешавало, па да то не бих гледао, драже ми је било да будем тамо где је опасно. Људи са којима сам био пријатељ нису се слагали са свиме што се дешава, али су се повлачили у своје куће и знали су да за њих не би било добро да их и даље посећујем, тако да сам то лето и јесен био најусамљенија особа у граду. Неки су чак прелазили на другу страну улице када ме сретну. У окобру је неко владици (Качавенда) рекао да нисам више пожељан на тим просторима и наређено ми је да покупим ствари и преселим се у Сремску Митровицу", испричао је Голијан.

Као човек ведрог и разборитог духа, за којег препреке представљају изазов, он је по доласку у Сремску Митровицу успео да за себе изгради нови свет и да кроз проповеди и литургију, али не без препрека, осуда и тешкоћа, окупи поново одређени број људи око себе у парохији. Део живота провео је у Хртковцима, где је од последица прогона и шиканирања потпуно ослепео. Слепи свештеник се не предаје ни данас, и за себе каже да "гњави своје укућане, унуке и породицу", јер уз њихову помоћ бележи своја искуства и мисли, те је као слеп човек објавио већ четири романа.

"Живим данас живот у духовној пуноћи иако сам у тешком физичком стању. Тежак сам и себи и својима због тога, али сам духовно јак и доносим радост себи и другима када разговарамо. Али, више се никада нисам вратио у Власеницу и када сам одлазио на моју Романију, нисам хтео чак ни да свратим на кафу. Својој деци сам рекао да могу да живе било где, само не у том граду. Демантован сам прошле године, када је била оставинска расправа након смрти мојих родитеља и када сам морао са братом да одем у суд у Власеницу да потпишем одређене папире. Када сам завршио, брат је питао можемо ли да идемо, а судија, по гласу сам схватио да је млад човек, рекао је да не можемо, устао је, пришао ми и пољубио ме у руку", испричао је Голијан и додао да је то доказ да млади људи ипак схватају колико је рат био "гадан и ружан".

Након готово 20 година, Муниб Ахметовић је поново проговорио о Милораду Голијану, са жељом да га једног дана поново види и да обнове пријатељство. За Голијана каже да је "пример доброг, које на крају увек побеђује". Према његовим речима, под плаштом цркве и вере одређени људи радили су и говорили ствари које се никада не могу оправдати, али прави верници, за каквог сматра себе и Голијана, могу донети само оптимизам. "Истина јесте дуга, али она има свој крај. Људи морају да схвате да није све исто и да је било честитих људи у рату, те да ће их увек бити у сваком народу и у сваком времену. Милорад свесно није прихватио оно што су вероватно од њега тражили и у тренутку када је видео да је и сам у опасности и даље је остао доследан", додао је Муниб Ахметовић.

Религиолог Живица Туцић упозорио је да би све три верске заједнице морале да оснују комисију која би се бавила утврђивањем чињеница, а да би од посебне важности били што чешћи сусрети и дијалози између исламске и православне заједнице. Верски поглавари се не сусрећу ни након толико година, а последњи трилатерални сусрет је, према Туцићевим речима био још током самог рата. "Не бих рекао да је свештенство икада позивало на рат, борбу, убијање или етничко чишћење таквом реториком и таквим речником. Али и не чинити је грех. Они су могли и морали нешто да кажу, да стану испред такве реторике која је постала опште присутна у медијима, али нису. Тешко ми је да се ставим у њихову позицију, али морам да нагласим да су свештеници ипак имали моралну обавезу према својој околини. Они који су дигли глас, покушали нешто да промене или некога да спасу, имали су великих проблема, а дешава се да их чак и данас због тога околина гледа са неком дозом одбојности. Мислим да се ситуација ипак изменила на боље и сада нема толико неповерења и сегрегације, али оно што недостаје је - контакт. Свако је наставио да живи у својој истини и да мисли да је највећа жртва, јер није било дијалога", закључио је Туцић.

Додао је да је заправо увек сам врх верске заједнице најодговорнији за све што није учињено, јер је на њима било да се снађу. "Прст се може уперити у верске вође, али и у политичаре и интелигенцију. Интелигенција је била веома тровачка и многи тровачи из тих времена још увек су присутни и покушавају да прогурају своје ставове. Баш она универзитетска, књижевна и друга интелигенција негативно је деловала и на саме верске заједнице. Оно што је проблем је чињеница да ти људи, и у Београду, и у другим државама бивше Југославије, без кајања делују и даље", оценио је Туцић.

Свештеник Голијан помињан је као православни свештеник који своје место има у муслиманским молитвама. Случај Власенице и даље је једна од најтежих тема из протеклог рата, али Голијанова филозофија била је једноставна - он је био човек.

(Текст је настао као део пројекта "Living Together", који спроводе Независно друштво новинара Војводине и БХ новинари, а који је финансиран средствима Медијског фонда "Јачање медијске слободе у Србији" Европске уније, Делегација Европске уније у Србији. Садржај прилога је искључиво одговорност реализатора пројекта и ни на који начин не одражава ставове и мишљење Европске уније.)

http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/svestenik-koji-je-bio-i-ostao-covek_509982.html

Од некада конститутивног народа Хрватске, Срби су сведени на статистичку грешку данас. И то мало Срба што је преостало (око 6%) је умањено јер се део њих из страха не изјашњавају као Срби. У ЕУ Хрватској питање српских повратника и њихових угрожених права се млитаво и нерадо решава, односно уопште не решава, него ако је могуће још и компликује исто онако како се то чинило и док ова држава није била чланица ЕУ.

Ипак ЕУ законодавство даје извесне наде преосталој српској заједници. Проблем је међутим у општој српској апатији као последици ратова и разарања и сатанизовања Срба као народа, која једнако влада како у Србији тако и у региону изузев можда Републике Српске. Поред тога из Београда је ретко када долазио озбиљан захтев и притисак да се статус повратника и оних који имају нерешена имовинска питања реши на колико-толико правичан начин. Поремећени српско-хрватски односи су били кључ распада југословенске заједнице а у Хрватској је и данас србофобија омиљена идеологија у готово свим политичким и идеолошким круговима.

Српска заједница у Хрватској је гетоизирана због притисака и у перспективи ће се вероватно или асимиловати или пак иселити. Они до сада нису имали ни неку активнију ни значајнију подршку српских државних, образовних, културних или невладиних организација. Осећају се напуштено и незаштићено.

Но да ли је могуће нешто урадити да се то промени? Управо се збио догађај који је променио атмосферу у српској заједници. На устоличењу за Митрополита Загребачко-Љубљанског Порфирија Перића се нешто ново осетило у ваздуху. Тај догађај је извео српску православну заједницу из анонимности гета.

Дакле после 20 година у центру Загреба уз велику медијску пажњу како самих хрватских медија тако и медија целог региона испраћено је постављање Епископа Порфирија у чин Митрополита. Зашто се толико неубичајено много пажње дало једном постављењу у СПЦ? Оно што је значајно подвући јесте да је том приликом новопостављени митрополит поред уобичајених учтивих речи и захвалности државном врху хрватске и Римокатоличке Цркве у Хрвата пре свега посведочио својим речима опредељеност за дијалог али унутар тог дискурса нагласио и да је Србин који воли свој народ и да ће се бавити политиком.

У свакој другој прилици овакве речи изречене у сред Загреба би изазвале бурно реаговање целог региона. Никоме ове речи нису промакле ни Србима ни Хрватима, па ипак слабо ко је на њих нешто претерано реаговао, просто јер су изречене у свом контексту и као такве биле прихваћене.

Ипак ове речи и одлучност којом су изговорене су толико значајне као и касније Митрополитово обраћање ХИНИ по питању ћирилице у Хрватској и беатификацији Алојзија Степинца јер су их Срби у Хрватској доживели баш онако како је требало - као речи које враћају наду и достојанство тамошњим Србима што и сам Митрополит Порфирије потврђује говорећи да ће покушати православнима вратити неку врсту елементарног достојанства и ослободити их од страха да би били оно што јесу.

„Оно што јесу“ – за митрополита значи пре свега духовни идентитет, тј. Православни идентитет који се остварује у Српској Православној Цркви. Та идентитетска црта је најдубље укорењена у бићу Срба и чији континуитет постоји непрекидно од Св.Саве за разлику од неких других идеолошких из ближе и даље прошлости које су се показале и као пролазне моде и неретко изузетно деструктивне.

Стога Митрополит Порфирије у својој првој беседи у центру Загреба позива и оне Србе који нису укоренили свој идентитет у Цркви православној да то ураде. Ово и јесте основа и израз најдубље бриге коју православна Црква вековима указује Србима водећи их кроз ветрометину историјских прилика. Показало се да су они који су остали верни својој православној вери и остајали Срби док су други постали „бивши Срби“. Све остало, култура, политика итд. треба да происходи из овог идентитета и тек тад ће све те делатности бити аутентично српске са конкретним позитивним резултатима. То је поука која се мора схватити и применити и код Срба у Србији и у Расејању.

Срби у Хрватској и Словенији су доласком новог Митрополита, а тога су и они свесни, добили прилику за нови почетак, прилику да се отргну стихији, да престану да се стиде српског имена и православне вере. По посећености саборне цркве у центру Загреба, и по реакцијама присутних, приликом постављања Порфирија за Митрополита може се рећи да су Срби ову прилику препознали.

Потез сабора СПЦ којим је баш Епископ Порфирије, који има ауторитет и у црквеним и у ванцрквеним круговима, постављен за Загребачко-Љубљанског митрополита делује као добро промишљен и унапред припремљен. Међутим по сведочењу једног епископа СПЦ сабор је протекао веома напорно и већина онога што је планирано да се уради на сабору није урађено а већина онога што је одлучено и урађено на сабору уопште није планирано, тако да су по завршетку сабора многи били затечени постигнутим договорима и одлукама.

Можда је и тако али многи још нису ни свесни колико је добар потез Црква направила не само постављањем Епископа Порфирија за Митрополита Загребачко-Љубљанског него и осталих новопостављених епископа учених теолога у „западним странама“. Они ће, у то не сумњамо, учинити много више но њихови претходници да се мало стадо окупи и охрабри да сведочи своју веру и свој идентитет.

(Званични сајт Московске патријаршије, 16. 7. 2014)

У вези са одлуком Генералног синода Англиканске цркве да призна женама право епископског служења, усвојене 14. јула 2014, Служба за комуникацију Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије овлашћена је да изјави слиједеће:

Руска православна црква је са узнемирењем и разочарањем примила одлуку Англиканске цркве о увођењу женског епископата, јер је – у периоду дужем од једног вијека односа између наших цркава – идентификована могућност узајамног признавања апостолског прејемства између православних и англиканаца. У 19. вијеку англиканци, припадници групе за односе са источном црквом, настојали су да омогуће „узајамно признавање“ јерархије православних и англиканаца, вјерујући да су „обје цркве сачувале апостолску сукцесију и истиниту вјеру у Спаситеља и морају прихватити једни друге у пуној заједници у молитвама и Светим Тајнама“.

Одлука Англиканске цркве да уведе женско свештенство 1992. године задало је ударац интеракцији између наших цркава, а увођење женског епископата уклања чак и теоретску могућност да православни признају апостолско прејемства англиканске јерархије.

Ова пракса је у супротности са вијековима старим црквеним предањем, које датира из ране хришћанске заједнице. У хришћанској традицији, епископи су увек били посматрани као директни духовни потомци Апостола, од којих су добили посебну благодат да воде народ Божји и посебну одговорност – да чувају чистоту вјере, да буду симбол и гарант јединства Цркве. Узношење жена у епископско достојанства супротно је лику Спаситеља и схватању Светих Апостола, у пракси ране Цркве.

По нашем мишљењу, одлуку Генералног синода Англиканске цркве не диктирају теолошке или црквене практичне потребе, већ жеља да се прати секуларна идеја родне равноправности у свим сферама живота и повезана је с повећањем улоге жена у британском друштву. Секуларизација хришћанства доводи до одласка из његових редова бројних вјерника – који у данашњем нестабилном свијету траже духовну подршку у јеванђелски и апостолски непроменљивим традицијама утврђених од вјечног и непроменљивог Бога.

У Руској православној цркви са жаљењем констатујемо да одлука да се жене уведу у епископско достојанство отежава православним хришћанима да се укључе у дијалог са англиканцима, дијалог који је еволуирао током деценија, а [та одлука] доприноси даљем продубљивању подјела у хришћанском свијету као цјелини.

С руског посрбио: А. Ж.

Изворник: Стање ствари

„Са Папом смо се договорили да, као наслеђе, оставимо себи и нашим наследницима скуп у Никеји 2025, да заједно, након седамнаест вјекова, прославимо одржавање првог истински васељенског сабора, на коме је Символ вјере по први пут био произнесен“, казао је Патријарх.

Сабор у Никеји (данашњем Изнику, 130 километара југоисточно од Истанбула), сабрао је 325. године преко 300 епископа Истока и Запада и први је, у правом смислу, васељенски сабор. На њему је формулисан, а на Другом васељенском сабору у Цариграду допуњен, Символ вјере који и данас користимо.

Патријарх Вартоломеј и Папа Франциско сусрели су се у Јерусалиму да обиљеже 50-ту годишњицу од сусрета својих претходника Патријхарха Атинагоре и Папе Павла VI у Јерусалиму 1964, када је прекинута вишевјековна ћутња између хришћанског Истока и Запада.

„Дијалог између Римокатолика и Православних биће настављен у Јерусалиму“, саопштио је Патријарх Вартоломеј, „Засиједање Мјешовите комисије биће одржано на јесен у овом граду, са Патријархом јерусалимским Теофилом као домаћином. Ово је дуг пут на коме сви морамо истрајати без лицемјерја“.

„Јерусалим је“, наставио је Патријарх, „мјесто, земља дијалога између Бога и човјека, мјесто на коме се Логос Божији оваплотио. Наши претходници Павле VI и Атинагора одабрали су ово мјесто да прекину тишину која је трајала вјековима. Ходао сам Светом земљом, са својим братом Франциском, не у страху који су осјећали Лука и Клеопа на свом путу за Емаус (види Лк 24, 13-35), већ надахнут живом надом којој се учимо од нашег Господа“.

Извор: радио Светигора

За све информације породице се могу обратити Задужбини Хиландара у Београду на е-пошту zaduzbina@hilandar.org или на телефоне 011 3692004 и 011 3690602.

- Идуће године предложиће се Светом архијерејском сабору да Новомученица Јаглика са својом браћом и родитељима и осталим сагорјелим за вјеру православну, за част и достојанство буду прибројани лику светих, казао је Митрополит.

Бројне су жртве које је Пива дала у Другом свјетском рату, а фашисти и усташе на најсвирепији начин побили су на стотине невиних житеља тог краја, жена, дјеце и стараца. Злогласна „Принц Еуген“ дивизија харала је Пивом 1943. године када су њени припадници за непун сат, свједочили су очевици тог догађаја, у мјесту Дола свирепо убили више од 500 мјештана околних села, међу којима је било преко 100 дјеце, а најмлађе од њих било је у колијевци. Дан раније у Гојковића долу, затворили су у једну колибу око 50 мјештана, међу њима су били Јагликина браћа Милирад (8), Момчило (4) и Душан (2), као и родитељи Стоја и Крсто. Она је успјела да побјегне али се вратила када је чула вриску и плач своје браће. Злочинци су је спријечили да уђе у већ запаљену колибу, имајући с њом, пошто је била изузетно лијепа, друге намјере.

- Она се, попут древних хришћанских мученица, отргла и улетјела у огањ и заједно са својом браћом и родитељима и осталим страдалницима претворила се у жртву свеспаљеницу. Сагорјела је сачувавши своје дјевичанство, свој образ и своје хришћанско достојанство. Треба да се сјетимо те мученице и оних са њом пострадалих, те дивне чудесне дјевојке сагорјеле, претворене у плам божанске љубави, дјевичанства и чистоте, рекао је митрополит Амфилохије.

Икону којом је даривао владику Јоаникија, није прва на којој је Јаглика Аџић, јер је њен лик осликан у храму Христовог Васкрсења у Подгорици и још неким црквама.

Ова одлука је донијета на засједању Светог синода Антиохијске цркве које је одржано 29. априла под предсједавањем антиохијског Патријарха Јована Десетог. Напомињемо да је за вријеме синаксиса поглавара Православне цркве у Истанбулу, одржаног почетком марта, представник Антиохијске цркве Митрополит буенос-аирески затражио хитно рјешење тог проблема, и у знак протеста није потписао закључни докуменат тог састанка.

Патријарх Јован Десети је изјавио члановима Светог синода о својим покушајима дијалога са Јерусалимском црквом и о позицији Патријарха Теофила Трећег, послије чега је била једногласно донијета одлука да се прекине његово помињање у диптисима, и пошаљу одговарајуће посланице свим помјесним Црквама.

Обје помјесне Цркве сматрају дражаву Катар својом канонском територијом.

Како је било саопштено, конфликт је настао пошто је марта прошле године јерусалимски патријарх у Катар послао свог митрополита. Проблем није могао да се ријеши ни посредовањем Патријарха константинопољског Вартоломеја и владе Грчке.

Извор: Благовести

О опусу Светог Владике, говориће: ђакон Ненад Илић, ђакон Саво Лазић и теолог Александар Милојков.

У саопштењу се, између осталог, наводи да због потврђених неправилности канонске природе приликом избора Архиепископа Ростислава за предстојатеља Православне цркве Чешких земаља и Словачке, након повлачења Архиепископа Христофора са те службе, Константинопољска патријаршија и друге аутокефалне православне Цркве још увијек нису признале тај избор.

Сходно томе, све активности јерархије ове Цркве сматраће се неканонским и неће бити признате од стране Константинопољске патријаршије.

Као Мајка црква Православне цркве Чешких земаља и Словачке, Васељенска патријаршија је спремна да доприненсе канонском рјешењу ове несрећне ситуације и позива све укључене стране да наставе разговор са Мајком црквом ради изналажења одговарајућег рјешења, избјегавајући, истовремено, све активности које могу додатно погоршати постојећу жалосну ситуацију у овој Цркви.

Његова светост Патријарх константинопољски Вартоломеј је недавно потврдио свој став по овом питању. „Ми ћемо се супротставити овоме, као што ће и сви хришћани, било да су православни, римокатолици или протестанти“, казао је он уочи сусрета предстојетеља свих помјесних православних цркава, који је отпочео 6. марта у Истанбулу. „Базилика Свете Софије подигнута је као свједочанство хришћанске вјере и ако треба да се врати богослужбеној употреби, може бити само хришћанска“, подвукао је Патријарх, како преноси Asia News.

Цркву Свете Софије је у 6. вијеку, у тадашњем Константинопољу, изградио цар Јустинијан, да би након пада Византије 1453. била претворена у џамију, а 1934. у музеј. Посљедњих седмица, неколико исламских група покренуло је кампању за претварање Свете Софије у џамију, прикупљајући за свој циљ ауторитативна имена турског политичког и јавног живота.

Светигора

Случај овог дивног свештеномученика је најбољи примјер како су се аустроугарске власти односиле према Српској Православној Цркви, њеном свештенству и народу. Свештеномученик Петар Лазаревић је неизмјерно волио свој српски народ и Србију. Ево како је 1919. и 1920. године лист "Српска Црква" пренио опис његовог страдања: Петар Лазаревић, син тежака Лазара и Руже из Богутова Села, у ком је рођен 1854. године, свршио је основну школу у Брчком и Мачковцу, један разред гимназије и два разреда Богословије у Београду. Рукоположен за ђакона 7. а за презвитера 8. марта 1881. године од митрополита Дионисија и постављен за пароха Друге парохије у Зворнику 12. априла исте године. Премјештен 12. јула 1896. године на парохију Загоне, а одатле по својој молби премјештен 4. јула 1901. године на парохију Скочић код Козлука. Остало је запамћено да му је за вријеме "анексионе кризе" један аустријски официр рекао: „Чујеш попе, прва пукне на нас с Дрине, оде твоја глава“. Отац Перо му је на то одговорио: „Нека она само пукне, па нека иде моја глава“. И тако је и заиста и било послије шест година тј. 1914.

Када су 7. августа 1914. године потјерали Зворничане преко Тузле у Арад у интернацију, на пола пута између Зворника и Тузле, стигне телефонско наређење да се неки врате у Зворник. Покојни Петар том приликом викне: „Живјела Србија која нас је спасила и спасиће“. Ту га одмах вежу жандари у ланце, отјерају у Тузлу у војни затвор и ту осуде на смрт и објесе у дворишту војног затвора 11/24. августа 1914. године. Мртво тијело оца Пере оставили су око 4 сата да виси у дворишту а читава два сата тјерали су Србе из војног затвора да шетају два и два око мртвог тијела оца Пере. Те ноћи око 10 сати одвукли су га на воловским колима и закопали у близини војничког гробља у Тузли. Са оцем Петром затворена су и његова два сина: Јово, призренски богослов, и Владимир, трговац, који су отпраћени у Арад. Тамо су дуго робовали а онда узети у војску. Владимир је оболио од бубрега и умро у Пешти, а Јово је отишао на руски фронт па се до данас о њему ништа не зна.

И остала четири сина Петрова, Велимира, Лазара, Милана и Чеду отјерали су у војску и коморе од којих су Чедо и Лазар умрли у војсци, а Милан и Велимир вратили су се послије рата кући болесни, а Милан умре 1919. године, као и сестра му Зорка од 25 година. Тако је ова многобројна породица оца Петра поптпуно упропашћена. Иметак су им сав разграбили и упропастили, а удова Јока остала је без игдје ичега да јаде јадује за изгубљеним мужем и синовима, са болесним Велимиром и нејаким сином Николом.

Пренос костију Петра Лазаревића

У Тузли је 12. јула 1920. године обављен на свечан начин пренос посмртних остатака прве жртве пале за славу и част српског имена, слободу и величину наших народа, Петра Лазаревића, свештеника из Козлука. Овај шездесет година стари свештеник, дотеран је, везан ланцима, у Тузлу 9. августа и након кратке пресуде ради пет речи: „Живела Србија која нас је ослободила“, које је у ганућу свог српског срца изговорио, задрхта на вешалима 11. августа. По жељи његове супруге да му се кости пренесу у Козлук, заузео се српски пододбор свештеничког удружења у Тузли - конституисавши и одбор за пренос - да тај пренос буде што свечанији и достојан тог хероја.

"Мученику, који је погинуо за правду, нека је слава! И мир пепелу његовом у ослобођеној отаџбини!"

проф. Зоран Ивановић

Преузето из: Православни благовјесник, 2004. година,

односно из Православља бр.945-946

Поводом 100-годишњице мученичког страдања свештеника Петра Лазаревића у Козлуку ће, ако Бог да, ове 2014. године, 27. јула, бити служен парастос мученику, а потом ће бити одржана духовна академија посвећена њему и свим другим страдалницима и мученицима од 1914. до 1918. године.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Беч, 4.03.2014. Уступање католичке цркве у бечкој четврти Нојлерхенфелду Српској Православној Цркви врши се сходно одлуци Бечке надбискупије. Идуће недеље, у овој парохијској цркви у 16. бечком дистрикту одслужиће се опроштајна римокатоличка миса.

У наставку ће црква бити затворена неко време како би се припремила за православна богослужења. Свечана примопредаја је предвиђена после Васкрса.

Иначе, ова црква је подигнута 1939. године, и до 2013.г. при њој су се налазиле две парохије.

Извор: Катпрес

• Хришћански свет