На Светој Гори, у Хиландару, пре 14 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава, Сава Хиландарски.4На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки.

А још као студент, пре готово 40 година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјачлизацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио је прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепото Жиче, Студенице, Грачанице. Овде је пронашао другу домовину.

Сузуки Мићиката и Србија, веза која, каже, никада неће бити прекинута.

- За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа. Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела.

Окона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовекаа прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.

Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.

- Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности – без дилеме процењује овај стручњак.

Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи код Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.

Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију “Хиландар” Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.

А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.

- У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије. Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.

Поред историје уметности, он предаје и српски.

- Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим. Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 или 30 у групи. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да ага уче. Мада, многи и не знају где је Србија, често је мешају са Сибиром и питају да ли је тамо много хлладно.

Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе.

Да би број академаца из Србије био још већи, недавно је у Београду основано и Друштво пријатеља Универзитета Окајама.

Осим духа прошлости, који проналази у њима, објашњава како воли и дамаре савремене Србије, коју осети сваки пут кад стигне у Београд. Воли наш на Бранков мост, одакле је, тврди, најлепси поглед на реку и стари део града.

(Телеграф)

Божићни интервју Епископа бачког Иринеја за „Печат”

30. Децембар 2014 - 16:45

1. Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату”. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости”?

И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апосолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско-

-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век), а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век), са врхунцем у личности Јансена (17. век).

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге, разговоре на страницама „Печата”, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

Немам шта да додам Вашем опису статуса наше Цркве у домаћим медијима. Потпуно сам уверен да ту нема случајности, а има „законитости”. За ширу анализу овога феномена биле би ми потребне десетине страница, а да имам кад, могао бих написати и читаву књигу. Овде ћу рећи, само у неколико назнака, да је стање ствари предодређено атеистичко-марксистичким предрасудама којима су, још увек, задојени многи медијски посленици у нас; у другим случајевима измећарским додворавањем духу западноевропске верске равнодушности, а у име нашег „пута у интеграције” којем наводно нема алтернативе; затим директним служењем експонентима оних сила и кругова који непогрешиво знају да нема ни планиране и одавно наметане „промене свести” нашег народа ни његовог утеривања у антируску коалицију без неутралисања или бар значајног слабљења вредносног система изниклог на тлу Православља, па, најзад, застрашујућом атрофијом свести о томе да саборно тело (народ, друштво, држава, институције…) не може бити здраво уколико нема здрав саборни дух (веру, духовност, етику, вредности, идеале…), чији је носилац управо Црква.

Најсмешнија ми је – уједно и најтужнија – вишегодишња утакмица међу медијским испитивачима јавнога мњења (наравно, по задатку или по поруџбини) ко ће први тријумфално објавити да су војска и влада најзад престигле Цркву по угледу, ауторитету, утицају, популарности и поверењу грађана (или, просто, „модерно српски” казано, по рејтингу!), што може бити крунски доказ наше славодобитне припадности Европи, Западу, свету…

2. Забележено је недавно да сте се поводом једног за Цркву и за земљу важног догађаја − посете руског Патријарха Кирила Србији, новинарима обратили апелом: Надам се да ћете дати добронамерне коментаре, наши односи то заслужују. Најпре се потом могло закључити да Вас је искуство упозоравало да се могу очекивати и злонамерни коментари. Како разумети овакву ситуацију и претњу медијске зловоље?

Одговор на ово питање дао сам Вам имплицитно у одговору на претходно питање. Морам да додам да сам се пријатно изненадио и обрадовао када сам установио да је овај мој апел можда био непотребан јер се највећи део наших медија тим поводом оглашавао позитивно и коректно. Посебно истичем пример РТС-а, затим великих дневних листова, у првом реду „Политике” и „Вечерњих новости”, а од периодике − „Печат” је без премца. То је, бесумње, заслуга харизматичне личности патријарха Кирила.

3. Време и прилике у којима живимо пред Цркву испостављају високе захтеве и траже потпуни ангажман, не само у моралном, просветитељском и психолошкотерапеутском смислу! Црква би, наиме, у складу са најплеменитијим одређењем своје мисије, данас требало да одлучно утиче и на вредносно и сазнајно сналажење и позиционирање читавог друштва, на оријентацију у свету невероватно тешких изазова. Мислите ли да СПЦ, и друге хришћанске Цркве, успевају да одговоре овим сложеним захтевима и стању дезоријентисаног и безмало уплашеног човечанства?

Успевају, али не у довољној мери, рекао бих. Разлози за то јесу, колико разумем, спољашњи и унутрашњи. Од првих могу да именујем појаву убрзане дехристијанизације Западне Европе, па и Запада уопште, и страдање и угроженост хришћанства у његовој колевци (на Блиском и Средњем Истоку), а од других – недовољну отвореност за изазове и проблеме савременог света, недовољну ревност и доследност, веће или мање одсуство мисионарског жара, сарадње, узајамне подршке.

Када говоримо посебно о Православним Црквама, у том броју и о нашој, Српској Православној Цркви, и поред свега набројанога ја сам оптимиста – како је било, опет је добро. Највише сам, притом, импресиониран муњевитом и свеобухватном обновом црквеног живота и црквене мисије у савременој Русији, и то после седамдесетогодишњег гоњења и уништавања Цркве и вере каквога свет није никада раније видео. Наравно, ни тамо, и поред десетинâ хиљада златних купола на обновљеним храмовима, није све злато нити све блиста, али је Русија ипак поново постала – заједно, наравно, са осталим земљама „рускога света”, Украјином и Белорусијом – православна земља и луча хришћанске вере и културе у светским размерама.

Ово не говорим тријумфалистички него доксологијски (славећи Бога), а поготову не говорим са свесном или подсвесном злурадошћу због духовне кризе у другим деловима хришћанске васељене. Њу ћемо тешко избећи и ми православни. Слутим да нам је већ пред вратима, а делимично и у кући, осносно у нама самима. Зато треба пажљиво да ослушкујемо глас који опомиње: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне!” (I Кор. 10, 12).

4. Помало неуобичајена била је Ваша најава управо поводом недавног сусрета поглавара РПЦ и СПЦ. Патријарси Кирил и Иринеј ће разговарати не само о најважнијим питањима хришћанског света већ света уопште, открили сте јавности уочи ове високе посете! Било би значајно и занимљиво да сада кажете која су то најважнија питања „света уопште”, као и колико су она истоветна са најважнијим питањима и проблемима хришћанског света­, или различита у односу на њих?

О проблемима хришћанског света и света „уопште” не може се говорити одвојено. Свет је створен као Црква, што ће рећи као заједница љубави између Творца и творевине преко човека, а то је и био све до уласка греха и зла у њега. Црква у свету и постоји да би се то стање вратило у много савршенијем облику, у Богочовеку Христу, Духом Светим, на путу ка коначном, савршеном остварењу света као Царства Божјег, Царства спасене и преображене творевине на челу са човеком саображеним богочовечанском Лику Христовом. Зато је Црква срце света, знао он то или не. Стари хришћани су говорили да је она „космос космоса”, а то је дивна игра речи јер се израз може једнако тачно превести и као „свет света” и као „украс света”, који је иначе и сâм по својој природи „добар веома”, богодана лепота. Црква је, једном речју, у свету света ради, а не себе ради.

Без разумевања процесâ у свету данас – а они су махом противречни и опасни, далеки од духа Цркве – и без покушаја да се кроз служење општем добру и кроз дијалог са светским структурама утиче на квалитет и правац тих процеса, није могућа плодотворна мисија Цркве у свету. Какав је да је, то је наш једини свет. А што је такав какав јесте, „заслужни” смо ми људи, понајпре ми хришћани, зато што смо такви какви јесмо. Нема реформи, нема напретка, нема „светле будућности” света уколико не никну у нама или бар у „светом остатку”, у мањини духовно пробуђених, за подвиг спремних људи, Божјих људи.

5. Данас као да су цивилизација и варварство заменили места: најразвијеније земље иступају са позиција разобручене силе и готово дивљачког, огољеног отимања и заштите својих себичних и вазда незајажљивих интереса. Догађаји у Украјини побуђују најдубљи неспокој у свести не само Европљана. Када се каже да се назире поодмакла дехристијанизација европских земаља (дакле, оног цивилизацијског круга којем, иначе, ми Срби, наводно, безусловно тежимо) јесмо ли управо тим упозорењем на трагу препознатом узроку, или једном од узрока, поменутом варварству и болести савременог света?

И на ово питање сам, чини ми се, већ одговорио, али га, молим Вас, немојте изоставити из збира питањâ јер и сâмо Ваше питање подразумева – на одређени начин, рекао бих, и сугерише – одговор. Осим тога, у нашој средини се оваква питања по правилу не постављају – нису „политички коректна”. Изузетак, срећом, постоји – то је „Печат”.

6. Говорећи о европским државама које се одричу свог хришћанског идентитета, гост СПЦ, Патријарх Кирил, у Београду је недавно рекао дијагнозу – одрицање од библијских норми постало је могуће због претварања права и слобода човека у идеал и апсолутну вредност. Одређеније: како је моралност постала релативна, слобода се претворила у сведозвољеност. Будући да најмоћнији део планете инсистира на апсолутној заштити људских права (али тумачених управо у знаку „сведозвољености“) као својој највреднијој „монети“ и достигнућу, јасно је да се дошло до тачке са које је повратак, у условима садашњег глобалног поретка, готово немогућ?

Мада готово немогућ, повратак је категорички императив. Ако га не буде, Запад ће уништити цивилизацију. Главни проблем не видим у наопаком тумачењу људских права, типичном за најмоћнији део планете, – премда оно, већ сâмо за себе, представља огроман проблем, – него га видим у свесној, бескрупулозној лажи тога, најмоћнијега, дела планете да је он животно и искрено заинтересован за људска права. Истина је сасвим супротна: када то захтева његов себични интерес, постаје слеп и за најбруталније кршење људских права у свом дворишту и у дворишту својих савезника, послушника, вазала (пример: САД и Сауди-Арабија), а преувеличава и чак измишља кршење људских права у дворишту непоћудних земаља (пример: САД и Русија). По себи племенита, изразито хришћанска по пореклу и садржaју, идеологија људских права скоро сасвим је, нажалост, обесмишљена и доведена до апсурда.

7. Црква, такође, опомиње и да се „проблем слободе не може посматрати засебно од одговорности човека пред Богом, људима око себе и самим собом“, као и да права „не могу постојати без обавеза, укључујући моралне“! Најмоћнији кругови западне цивилизације настоје да овакво разумевање етичког поретка замене поретком који сте Ви једном укратко овако дефинисали: Земаљска срећа постала је својеврсна врхунска религија, која има своје култове и ради које се у ратовима подносе небројене жртве. Чини се да смо пред неразрешивим противречјем!?

Ниједно противречје није неразрешиво – под условом да човек схвати у какву је опасност сâм себе довео. Нажалост, западна цивилизација (условно и „наша”) засад ничим не показује да схвата где је и шта сама себи ради.

Хришћанство је, на срећу, поред осталог и вера наде или, ако хоћемо, и вера у наду: остаје нада да ће схватити пре него што буде прекасно.

8. Судбина Православља данас, као, уосталом, и у прошлим временима, није само верско питање. Догађања на ширем светском плану потврђују да је реч о једном од важнијих и судбоносних питања у глобалној духовној, идеолошкој и политичкој сфери. Због чега је Православље својеврсни и неугасли изазов за моћне силе света у којем живимо? Шта све чини духовни подвиг, квалитет и особеност православне вере и културе, који су постали неспорна фасцинација и обузетост код оних који би да их потчине и овладају њима?

Православље опстаје, а у понечем и напредује, искључиво благодарећи благодати и милости Божјој или, посматрамо ли из другог угла, благодарећи свом унутрашњем динамизму, животном елану или животворним соковима, упркос свим мањкавостима, лутањима и, не ретко, недовољној зрелости и компетентности својих духовних вођа. Зато оно није фасцинација само код оних који би да га потчине или да њиме овладају него, што је неупоредиво претежније, и код оних који, имајући пробуђену савест, искрену жеђ за Богом и потребу за другим човеком, осећају дубоко поштовање према Православљу, а у многим случајевима свесну или подсвесну носталгију за њим.

Ово сам веома, веома често осетио код дубоко верујућих римокатолика, код једног значајног броја протестаната, а – немојте се чудити, молим Вас – и код муслимана, у чијој средини, не само код нас него и у већински муслиманским земљама Блиског Истока, Северне Африке и, наглашавам, тако далеке, а истовремено тако блиске Индонезије, имам и блиских, проверених пријатеља, са којима лакше налазим заједнички језик по питањима основног садржаја људскости, чојства, него са отуђеним и острашћеним појединцима из сопственог народа, понекад, искрено говорећи, и са истим таквим – притом крајње самоувереним и самозадовољним – „праведницима” и „судијама васељене” из сопствене Цркве. Све то не значи да су ми непознате акције унијатских екстремиста против Православља у Украјини или акције исламистичких, тачније квазиисламских, екстремиста против хришћанства на Истоку: они први „паметнији” су од папе, а ови други од Мухамеда.

Неки од најзначајнијих православних теолога и духовника данашњице били су некад римокатолици или протестанти – примера ради, митрополит Калист Вер у Оксфорду, прота Џон Бер у Бостону, отац Гаврило Бунге у Швајцарској, отац Василије Гролимунд у Немачкој, отац Плакида Дезеј и професор Жан-Клод Ларше у Француској и многи други. Али ту је и велики број оних који нису прешли у Православље, али се, остајући оно што јесу, непрекидно напајају и из ризницâ литургијског и аскетског искуства Православне Цркве, као и из ризницâ њеног богословља. И ми, наравно, препознајемо код њих све оно што је исконско, староцрквено, заједничко – укратко, оно што је наше, што је свих нас.

9. Са наглашеним поштовањем и љубављу говорите о блискости и изврсним односима Руске и Српске Цркве. Како објаснити ову племениту узајамност у свету у којем, како и сами једном рекосте, међу аутокефалним Црквама не постоје увек и обавезно хармонични односи?

Заједничка вера, судбина (у смислу историја), узајамно поверење… Никада, до дана данашњег, нисмо једни друге изневерили. Као Цркве и народи нећемо, уверен сам, ни у будућности. Верујем да ће и државе, руска и српска, ићи свака за својом Црквом и за својим народом.

10. Није тајна да Владимир Путин изузетно уважава и понекад цитира руског филозофа Ивана Иљина. Међу омиљеним цитатима је и упозорење да је цела историја Русије „историја дуготрајне национално неопходне одбране“. Паралеле и сличности руске и српске историје и у овом смеру су убедљиве. У свету, у Европи и региону, па и овде, много је међутим оних који, марљиво и будно, бде и над самим помињањем „национално неопходне одбране“српског интереса. Од стране ових будних посматрача, идеје о националној (само)одбрани, сврставају се и убрајају у сферу наводне притајене агресије, империјалних амбиција, потом и у традиционалну српску менталитетску „неспособност за уклапање у демократско друштво и уређени свет“! Како се томе супротставити?

Родољубље се мора неговати као хришћанска врлина и као природна, нормална људска дужност. Истинско родољубље не значи, као што би требало да сви знамо, мржњу према другима и другачијима него љубав према свом народу (отуда реч родољубље) и својој отаџбини (отуд израз патриотизам), уз уважавање свих других. Истина је да нема аутентичног космополитског осећања осим кроз школу родољубља. Тако је и у животу појединца: какав је то вајни „Европејац”, алтруиста, хуманиста, грађанин света, који шиканира своју жену, не мари за своју децу, обмањује пријатеље, поткрада државу? Шта значи волети човечанство, а реално не волети никог осим себе?

Нажалост, наше апатриде и аутошовинисте, пропагаторе негдашње аустроугарске, а потом титовске тезе о српском урођеном хегемонизму, нећемо никад убедити у то да нема готово ниједног америчког филма у коме се бар једампут не види америчка застава или не чује реченица Бог да благослови Америку! Треба их некако и разумети: родољубље, особито у српском и руском искуству, подразумева и саможртвено страдање, док њихова прича није друго до покриће за веома уносну професију колаборације са сваким окупатором, непосредним или посредним, „тврдим” или „меким”.

Најсвежији пример, већ спомињан у „Печату”, јесте наш угледни професор који признаје нашу кривицу за Први светски рат (додуше, „подељену” са стварним кривцима) и саветује нам гордо клечање пред онима због којих је Србија у Првом светском рату остала без половине свог одраслог, репродуктивног становништва. Не би ме то толико болело да не знам за његов несумњиви допринос историји српске државности и да није родом из распете српске Метохије, где, стицајем околности̂ мога живота, познајем и улицу у којој се родио. Нисам ту да му пресуђујем, али не могу ни да ћутке пређем преко његове изјаве, све у нади да то није његова последња реч у животу.

11. Када смо лане разговарали, једна од важних тема била је и место Србије у геополитичком поретку данашњице. Оценили сте тада: Парафразирајући и делимично исправљајући речи приписане Светом Сави, рекао бих да ми геополитички заиста јесмо Исток Запада и Запад Истока, али да духовно и културно јесмо, односно требало би да будемо гласници Истока ту где јесмо. Тема је и сада веома актуелна, јер су се прилике у свету за ових годину дана значајно промениле, нажалост нагоре! Где смо ми данас? Ближи Истоку или Западу?

Све је исто као и лане: на Западу ништа ново, код нас ништа ново. Само на Истоку има нешто ново – руско „њет”. Да ли ће то донети нешто ново било Западу било нама или и Западу и нама, остаје да се види. С вером у Бога, надајмо се, упркос свему, добрим новостима!

12. У години коју испратисмо, у Србији није било много повода за радост, а у невољама и разлозима за бригу није се оскудевало. Из перспективе Цркве, али и личног виђења, шта бисте издвојили као најзначајније моменте за памћење – по добру као и по злу – у животу нашег народа и државе?

По добру – солидарност многих, готово свих, са пострадалима у поплавама, а по злу – незаустављено опште пропадање народа и безглаво бежање младе Србије у хладни туђи свет.

Од првих дана своје епископске службе у Бачкој покушавао сам да нешто учиним за породице, за децу, али то, изузмем ли покојног Бошка Перошевића који неправедно погибе пре него што могаше ишта да учини, није занимало никог од мојих саговорника који су томе могли да допринесу. Тако је, нажалост, до данас.

13. Година 2014. била је и време обележавања многих јубилеја, међу њима најзначајнији била је годишњица почеткма Првог светског рата – историјски, политички и судбински значајна тема за Србе. Нека суморна предвиђања, која смо и ми у разговору уочи Божића 2014. помињали – остварила су се: српска кривица, упркос многим трезвеним и научно и историјски убедљивим аргументима, није баш енергично демантована. Учествовали сте и на једном важном београдском међународном скупу који је понео име „Велики рат и актуелне поруке за човечанство“. Које су то, после једног века, и даље актуелне поруке и колико их човечанство стварно памти?

Порука је само једна. Памтећи ужасе Првог, па затим и Другог светског рата, човечанство би требало да каже себи: рату као методу политике стоп заувек! Уместо тога имамо нови хладни рат и са зебњом се молимо Богу да се он не извргне у тотални врући рат. У поређењу са њим, Први и Други светски рат, са свим својим жртвама и разорним последицама, били би безазлене видео-игрице. Господ да уразуми оне који одлучују о рату и миру и да спасе свет Свој!

14. Говорећи, марта 2014, поводом обележавања и друге − „млађе“, а за српски народ веома важне годишњице, на конференцији „НАТО агресија – 15 година касније“, казали сте: Неговање незаборава, историјског памћења није никада позив на реваншизам, него је израз и исказ најдубљег поштовања према жртвама, а у овом нашем случају жртве су били без изузетка сви становници наше државе. Део „пакета“ којим се Србима испоставља захтев за промену свести и менталитета подразумева, међутим, управо заборав историјског памћења!

Не дао Бог! Губитак историјског памћења није ништа друго до духовно самоубиство, добровољно поништавање властитог бића, идентитета, самосвести. Без историјског памћења нисмо народ него гомила, светина, руља, чак крдо, Боже ме прости!

15. Неретко, странци, као и заступници одређених политичких и идеолошких убеђења у нашој средини, кажу нам да је у нашем животу „много историје“ и да би требало из перспективе садашњице да се окренемо будућности. Није спорно да се живи и ради за будућност, али прошлост је не само неизбрисива већ је она и драгоцени оријентир за будућност. Шта је, према Вашем виђењу, најважнији моменат овог националног неспоразума са другима, пре свега са онима који су део западног света?

Мислим да нема националног неспоразума са другима – нико од „других” се не одриче себе и своје историје, укључујући, код извесних, и ону срамну, поробљивачку, колонијалну, експлоататорску – него је посреди, само и искључиво, неспоразум неких, тачније многих, у нашој средини са сопственим народом, са његовом саборном душом и савешћу, па, самим тим, и са његовом будућношћу.

Посредним путем, то је и сукоб са хришћанским наслеђем у нама. Јер, хришћанство није тек учење, чак ни религија у текућем значењу тог израза, него Оваплоћење Бога, улазак Бога у историју света, Откривење Оностраног овде и сада. Хришћанство је историја спасења, а не митологија и фантазија. Оно је и прошлост и будућност у садашњости Цркве, спасоносно присуство Христа, истог јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8).

16. Искушења за српски народ као да никада нису била ни могла бити мала и безначајна. Да ли је уопште разумљиво, допуштено и „нормално“ да једна моћна европска земља, реч је о Немачкој, данас отворено од Србије захтева промену Устава, да се тако јасно залаже за угрожавање територијалног интегритета земље, а да смо ми безмало приморани да ову земљу прихватамо и да са њом сарађујемо као са „пријатељем“? Како се уопште поставити према овој новој „нормалности“ (западног) света? Како толерантно прихватити чудовишне притиске око поменуте „промене свести“?

Званична Немачка – не немачки народ као такав – „заборавља” да је у току 20. века три пута била у Србији као сурови освајач, а последњи пут, на самом крају тога, за нас трагичнога века, и по цену гажења сопственог устава, док Срби никада нису војевали на тлу Немачке (колико знам, ни наши имењаци и рођаци, Лужички Срби, прастановници Источне Немачке бар колико и Немци, нису ратовали против Немаца, али се јесу бранили од принудне германизације). Нажалост, немачка политика према Србији у првој половини 21. века продужетак је пређашње политике, само на други начин и другим средствима.

Али има у њој и нечега за нас корисног: Немачка, у свом стилу, не околиши и не дволичи попут неких других, а знамо који су то, него јасно и гласно, а може јој се, испоставља услове не на дозе и у фином паковању него одједампут, директно и ђутуре. Хвала званичној Немачкој што и нама и свима саопштава да слоган и Европска унија и Косово није друго до празна флоскула и узалудна мантра. Тиме је наша државна политика истерана на чистину, а и ми као народ морамо да полажемо историјски испит зрелости. Зар то није довољан разлог да се и ми, тихо и срамежљиво, придружимо познатој песми из суседства Danke, Deutschland?

17. Велику пажњу у свету је побудио недавни сусрет Папе Франциска и Васељенског патријарха Вартоломеја. Чини се да су уочени и неки нови моменти, па могло би се рећи и притисци у правцу решавања вековних отворених питања између Католичке и Православне цркве. Како Ви коментаришете овај сусрет и саопштења која су потом уследила, као и неке оштре критичке коментаре овог догађаја, конкретно из редова Грчке Православне Цркве?

Мислим да је порука са сусрета римскога папе и васељенскога патријарха суштински позитивна јер ствара климу поверења и сарадње. Она не решава проблем великог раскола (и патријарх и папа истичу озбиљност теолошког дијалога међу Црквама и многе тешкоће у њему, што и лично могу да потврдим као скромни учесник у том дијалогу), али тешко да ће убудуће неки надобудни суботички жупник, за инат своме бискупу и већини своје сабраће, моћи да клевета Православну Цркву, а да тако и поглавара властите Цркве не прогласи за православца или макар за сумњиво лице. Надам се да се нико осим тога жупника и западноукрајинских унијата убудуће неће понашати као да тога сусрета није било.

Постоје, додуше, и критике на рачун коришћене реторике и појединих гестова. Неке од тих критика су, по мом мишљењу, еклисиолошки и канонски оправдане, али то не мења суштинско значење сусрета, па, самим тим, ни његов значај.

18. Косово је бол и патња, мука и национално страдање и понижење, о којем је Србима, према правилима и устројству које прописује „међународна заједница“, заправо забрањено и да говоре трезвено и језиком стварних чињеница. Када је недавно игуман Високих Дечана најавио да ће затражити да се овај српски манастир огради високом бодљикавом жицом, мало ко је јавно признао да је стратешки и политички „успех“ и све што се уз то подразумева поводом решавања проблема Космета у ствари једна велика и за Србе по последицама трагична илузија!

У потпуности делим Ваше мишљење: посреди је трагична илузија и ништа више.

19. Да наш разговор не протекне само у темама и тоновима суморним и брижним, поменимо и једну радосну вест: у велике догађаје који су најављени у протеклој години може се убројати и извесност остварења и довршења живописања и осликавања Светосавског храма, за које је руска држава издвојила изузетно озбиљне донације, али и све друге неопходне чиниоце, пре свега мајсторе и специјалисте за овај епохални подухват. Да ли је тај посао већ почео? За јавност би било значајно да чује више појединости и о томе како је одлучивано о уметничким и другим моментима, на пример, шта је пресудило око сагласности да се уважи традиционални класични канон и да се отклони идеја о „модернизму“ у живописању Храма?

Најсвежија и најважнија вест јесте вест да је председник Русије потписао одлуку о руском учешћу у унутрашњем уређењу Храма Светог Саве. Учествоваће најбољи руски и српски мозаичари и живописци, а добродошли су и други. Неће бити експериментисања и лажног модернизма. Две Цркве су у сталном контакту по овој ствари. Оба патријарха непосредно прате сав процес, а комисије, на челу са митрополитима, црногорско-приморским Амфилохијем и волоколамским Иларионом, раде свој посао.

20. Божић је пред нама. Којом надом ћемо подстаћи радост у својим срцима, или охрабрити ум да ведро, са чврстом вером у надмоћ и победу Добра над злом проведемо овај велики празник?

Вест над вестима гласи: Христос се роди! Њен наставак гласи: с нама је Бог, а међу нама треба да влада мир Божји. Стога нам Божић, упркос свему, доноси радост коју нам нико и ништа не може одузети (ср. Јов. 16, 22). Радујмо се том радошћу!

Божићни поздрав Вама и читаоцима „Печата”: Мир Божји, Христос се роди!

Епископ бачки Иринеј

http://spc.rs/sr/bozhitshni_intervju_episkopa_bachkog_irineja_za_pechat

У току Литургије, патријарх Кирил је рукоположио архимандрита Леонида (Толмасева) за Епископа урзумског. Патријарху московском саслуживали су: Митрополит петроградски Варсануфије, Митрополит вјатски Марко, Архиепископ Сергијевог посада Теогност, Епископ васкрсењски Сава, Епископ јарнаски Пајсије, Епископ бачки Иринеј, Владика крушевачки Давид, Владика моравички Антоније, Епископ јегарски Јероним (Српска Патријаршија), и мноштво клирика Руске Цркве.

Предстојатељ Православне Руске Цркве помолио се још једампут, на Литургији, за мир у Украјини. Патријарх московски г. Кирил рукоположио је у чин презвитера Владимира Филипова, ђакона при храму светог Георгија у Коптеву.

Извор: Епархија бачка, romefea.gr

Према др ал-Худелији, овај налаз је од изузетне вриједности за хришћане широм свијета.

"У једној од ових цркава наишли смо на знак који указује да је овај храм подигнут у част Првомученика и архиђакона Стефана, који је био сахрањен у тридесет петој години наше ере," - рекао је историчар.

Научник је увјерио локалне и црквене власти, чији су представници недавно посјетили новооткривене рушевине да ће Универзитет и даље улагати све своје расположиве ресурсе и енергију у реализацији овог пројекта. Извор:Православие.ру

Епископ милешевски Филарет са свештенством и црквеним хором „Свети Краљ Владислав“ из Пријепоља био је и домаћин и гост у престоничком Београду на свечаном сабрању у част манастира Милешеве и њеног осмовековног постојања којем у сусрет идемо.

Поздравно слово на отварању изложбе „Лепота и сјај Милешеве“ упутила је гђа Жељка Шаин Милошевић, начелник библиотеке у Гроцкој и Звездари.

Аутор изложбе је песник Живко Николић, док су у простору библиотеке где су урезани стихови српског песника Бранка Миљковића, светло дана угледале фотографије и Драгана Јевремовића и Владана Ракића, који су фотографским оком забележили песнички скуп у Милешеви септембра ове године. Песници Невена Витошевић, Манојло Гавриловић, Душко Петровић, Властимир Станисављевић Шаркаменац, Душица Милановић синоћ су и стиховима прослављали лепоту Православља, манастира Милешеве, Белог Анђела и Светог Саве.

Благословом Епископа милешевског Филарета протојереј-ставрофор Марко Папић, старешина Васкрсењског храма у Прибоју, беседом је прослављао царску лавру, осмовековну Милешеву и отворио изложбу:

Овако је један од савремених српских песника с почетка септембра ове године на Сабору песника у Милешеви доживео ову древну светињу и своја осећања и импресије пренео на хартију и насловио их „Милешева – од светлости бела“. У исто време, под сводовима Милешеве оваплотили су се предивни стихови у славу Божју и у част манастира Светог Саве – Милешеве славне који ће бити својеврсни милешевски белези направљени од речи.

Сабор песника у Милешеви је уприличен поводом јубилеја – осам стотина година постојања ове светиње, који ће она прославити 2019. године. За посебан дар од Свевишњег песници су сматрали то што о Милешеви пишу управо у самој Милешеви, јер су једино ту могли задобити надахнуће за своје стихове, и то заступништвом Белог анђела, молитвама Богородице Милешевске, Светог краља Владислава и Светог Саве, а, надасве, наитијем Духа Светог.

Подсећања ради, 2012. године, благословом Предстојатеља Епархије милешевске, Његовог Преосвештвенства Епископа Филарета, Епархија милешевска је кренула у сретање јубилеју под називом „Једна година један век“ Те године је у манастирској ризници одржан научни симпосион о Милешеви, на коме је учешће узело око 50 научника, теолога, историчара уметности, како из Србије, тако и из иностранства. Епархија милешевска је штампала Зборник радова са тог научног скупа.

Прошле године у Милешеви је одржана ликововна колонија на којој се сабрало 20 сликара, вајара и фотографа који су стварали уметничка дела вредна дивљења. У Галерији РТС-а у марту месецу одржана је изложба уметничких радова која је била изузетно посећена.

Ове године, дакле, Милешева је била престоница поезије, по речима песника Љубивоја Ршумовића. На Сабору песника окупило се преко 50 песника и књижевника. Њихови радови ће бити штампани у посебном зборнику следеће године.

О Крстовдану је Епархија организовала поклоничко путовање у Бугарску, у Велико Трново, у цркву Светих 40 мученика, у којој су се верници поклонили првом гробу Светог Саве.

Наредне године у Милешеви ће бити Сабор српских хорова, а свакако да ће једна од година до јубилеја бити у знаку хуманитарних активности...“

Свечаном отварању изложбе присуствовао је протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве чији ће хор Прво београдско певачко друштво својим концертом у Милешеви допринети са другим хоровима да се свечаности поводом прославе осам векова постојања манастира Милешеве умноже и да сви заједно дочекамо лето Господње 2019. када се очекује централна свечаност.

Синоћњем сабрању присуствовали су Београђани, пријатељи и поклоници манастира Милешеве, личности јавног и културног живота. Медијску подршку дала је новинска кућа Политика, Радио Милешева и Информативна служба Српске Православне Цркве.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  

|

Он каже да на КиМ стално има инцидената, Срби су изложени прогањању, уништавању кућа, од којих су неке и недавно запаљене, што све, према његовим речима, показује континуитет који произилази из опште атмосфере после рата "да су Срби главни кривци и да они треба да испаштају".

"То је неки отворени лов на Србе", рекао је Јањић и додао да не може да каже да иза тога стоји цео албански народ, али да постоје људи који допуштају да су Срби криви за све, што се дешава на Косову и који чинећи те нападе, сматрају да на тај начин чине добро својој нацији.

Зато је, упозорио је, пре свега потребна одговорност политичких и верских лидера, јер је таква атмосфера лоша и за саме косовске Албанце, јер у очима света испадају веома ружно и то показује да је Косово 15 година после рата и даље политички нестабилнилно и да на КиМ постоји проблем исламског фундаментализма.

"Проблем је када у једном друштву нестану механизми осуде тих појава и када се они стално правдају и омладина се "трује" на тај начин и из тога произилазе разни инциденти", рекао је Јањић.

Он је додао да неспособност друштва да се суочи са проблемом сопственог екстремизма ствара атмосферу из које произилазе и даљи напади на Србе.

Јањић није искључио могућност још неког масовног насиља на Косову, јер многа политичка питања тамо нису решена, а и европска перпектива западног Балкана је под знаком питања.

То, како је истакао, може да доведе до додатних турбуленција и отвори пут ка верском фундаментализму.

Он је поновио да је зато велика одговорност на политичким лидерима, да се боре против те атмосфере, а не да користе екстремизам, да на основу тога добијају више гласова, указавши да се у таквим ситуацијама политичари окрећу популизму, који може довести до тога да онај ко је у мањини буде угрожен.

"Стално говоримо да људи најбоље могу да нам помогну тако што ни на који начин неће давати повода овдашњим екстремистима да нам се свете. Наш положај је заправо положај таоца. Увек кад се нешто деси, било на територији уже Србије или на северу Косова или јужним деловима Србије, увек имамо рефлексију на овим просторима, јер овде су Срби најугроженији, и у мањини су", казао је Јањић и додао да онда и врло лако може да дође до нежељеног развоја догађаја.

Он каже и да је проблем када се нападачи на српске куће или на Србе и ухапсе, да су му у полицији рекли да их судови после пусте на слободу.

"Мислим да међународна заједница мора да игра једну улогу катализатора и да се поставе јасна правила нарочито на КиМ. Дакле, није довољно махати заставама Америке, Енгелске да би се показало да су они ближи Западу. Мислим да тај период престаје и да се очекује да се овде одређене ствари ураде, а које би биле у правцу поштовања људских права, слобода, и свих људи без обзира на то којој нацији или вери припадају", поручио је Јањић.

Како каже, настављање таквог односа према Србима заправо у највећој мери ће компромитовати међународну заједницу на овим просторима, те да ће то директно бити извор нестабилности за целу Европу.

Фото скриншот Тањуг видео (архива)

Будући да патријарх Павле у том својству првојерарха Српске Цркве није долазио на Свету Гору, а да је и патријарх Герман Атос посетио давне 1978. године, показује се да је ово прва посета Српског Патријарха Светој Гори после пуних 35 година. Устаљени светогорски поредак обавезује све поглаваре помесних Православних Цркава да по самом уласку на тло Свете Горе посете седиште Свете Горе, Свештену општину у Кареји. Патријарха је пред историјском протатском црквом, која чува чувену чудотворну икону Богородице „Достојно јест“ и коју је осликао најзнаменитији византијски иконописац Панселинос, дочекао Протос - Управитељ Свете Горе отац Симеон из свештеног манастира Дионисијата (мандат на годину дана добијају представници најстаријих пет светогорских манастира: Свете Лавре, Манастира Светог апостола Павла, Хиландара, Ватопеда и Дионисијата).

Уследила је доксологија и посета Епистасији, Управи Свете Горе, која броји двадесет представника, по једног из сваког од манастира Свете Горе. Преподобни отац Симеон поздравио је Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја речима добродошлоце, на које је Патријарх узвратио, подсећајући на везаност породице Немањића, Саве и Симеона, као и других чланова светородне лозе, који су на мудрости Свете Горе, монашке философије живота и византијског законодавства, устројили Православну Цркву у Србији и српску државност, везујући је дугорочно за идеал Вечног Живота и Непролазног Царства Божјег.

Незаобилазна станица у посети Кареји увек је испосница Светог Саве, место где је према предању настао Карејски типик Светог Саве и где се и данас чува светитељево завештање да је боље сунце да стане, него ли да престане читање Псалтира, који се овде прочита цео у току дана. То постиже, читајући га на смену, неколицина монаха, на челу са усрдним оцем Никодимом, који је - молећи се Мајци Божјој Млекопитатељници која се овде чува - успео не само да одржи ово правило Светог Саве, него и да препороди и оживи целу испосницу, реновирајући је из основа.

По завршетку свечаног ручка, приређеног у Свештеној општини, у част првојерарха Српске Православне Цркве, Патријарх је наставио пут до манастира Хиландара, где га је дочекало манастирско братство на челу са Високопреподобним игуманом Методијем.

Дочеку Патријарха присуствовали су и г. Милета Радојевић, директор Управе за односе са верским заједницама при Влади Р. Србије, генерални конзул у Солуну г. Синиша Павић, али мноштво верника који су ових дана испунили манастир и помажу молитвено, физичким радом или прилозима обнову манастира која је како смо могли видети у пуном јеку.

Патријарх Иринеј је присуствовао вечерњем богослужењу, а потом се за трпезом обратио свима присутнима говорећи о значају свештеног манастира Хиландара и његове обнове у светлу нашег свенародног препорода. „Највиши узлет и процват културе и духовности наш народ је доживео управо у вековима највиших духовних домета манастира Хиландара. Зато је неопходно да сви у мери својих могућности дамо доприност обнови личној и свенародној, али и обнови манастира и монаштва, који су плућа Цркве и духовног живота,“ истакао је Патријарх.

Патријарх се потом, заједно са игуманом и братством, поклонио светим моштима које се чувају у Хиландару и обишао манастирску ризницу, радове на обнови, информишући се исцрпно о детаљима обнове, као и манастирску економију, која је доживела процват проширењем капацитета за производњу маслиновог уља и нарочито винарије, која је већ најавила излазак својих производа на домаће и страно тржиште.

Његова Светост је благословио труд монаха и њихових многобројних помагача и сарадника, углавном Срба, али и Грка, и пробао неке од плодова овог благословеног поднебља, задовољно констатујући да младо хиландарско братство, које тренутно броји око педесет монаха, вредно ради и развија се, духовно и материјално, заузимајући међу светогорским братствима оно место које му по свему припада, враћајући макар део од старог сјаја и угледа.

фото: http://www.amen.gr/article19510

СПЦ

Присутнима ће се обратити:

Његово преосвештенство Епископ топлички господин Арсеније, викар Његове Светости Патријарха српског

Презвитер Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег

Андреја Јовановић, координатор канцеларије „ЗЕМЉА ЖИВИХ" у Новом Саду

Предраг Ђокић, координатор канцеларије „ЗЕМЉА ЖИВИХ" у Београду

Користимо прилику да Вас позовемо да својим присуством увеличате свечано отварање.

Удружење за борбу против наркоманије „Земља живих" које ради под покровитељством манастира „Светих Архангела" из Ковиља, спроводи психосоцијалну помоћ и ресоцијализацију кроз шест терапијских кућа које су распростањене у мирним оазама природе територије Републике Србије. Заједница функционише кроз пет мушких и једном женском кућом и у сваком моменту у њима борави укупно 120 штићеника. Будући да је удружење основано 2005. године, успешно је завршило програм преко 300 младих.

Наша жеља и циљ је да им и у наставку ресоцијализације, након изласка, будемо пружена рука ка стабилној будућности и потпора на коју ће рачунати током живота. Како је седиште удружења у Новом Саду, фокус активности је махом годинама био на локалној самоуправи, што се сад, са развојем удружења мења имајући у виду да отварамо канцеларију Београду, како бисмо унапредили социјалне услуге које нудимо и нашим корисницима били ближи и доступнији.

Мишљења смо да је живот оно највредније што имамо, стога сматрамо да је проблем наркоманије у читавој земљи огроман и наши циљеви се заснивају ка решавању истог, јер се тиме предупређују и друге нуспојаве као што је насиље, коцка, алкохолизам итд.

Према најновијим истраживањима Института за јавно здравље "Др. Милан Јовановић Батут", као и по подацима којима располаже Министарство здравља, у Србији има око 170.000 наркомана. Такође не смемо заборавити да је тачан број наркомана нпр. у Новом Саду, немогуће утврдити, јер се свакодневно појављују нови случајеви, а старосна граница спушта.

Процена је да у Новом Саду има око 5.000 интравенских наркомана, а претпоставка је да је тај број три пута већи "на терену".

Подаци Регистра лечених зависника од дроге, говоре да просечни лечени зависник има 31. годину, а најмлађи пријављени само 9 година. Даље, статистика показује да у Србији на 1000 становника има 5 регистрованих наркомана (88% наркомана чине мушкарци) као и да се тај број из године у годину повећава. Оно што бар донекле теши јесте да наркомани и остали зависници не чекају више по 8-10 година пре него што се јаве на лечење, него се за помоћ обраћају између 3-4 године болести, те је њихова шанса за излечење већа. Процена је да се половина излечи, а друга половина се враћа дроги. По речима др. Јасне Савељић, директорице Специјалне болнице за болести зависности у Београду, поред ове болнице у Србији постоји 10-так приватних клиника у којима лекари специјалисти помажу наркоманима, неколико удружења грађана и комуна/центара који се баве ресоцијалнизацијом бивших зависника. Већина комуна/центара нема дозволу за рад нити научно утемељење, програм односно методологију рада, те је статус и постојање таквих заједница проблематичан и дискутабилан. Међутим, отварање комуна за људе који имају проблем са наркотицима и осталим облицима зависности у оквиру цркава је уобичајена пракса. По њеним речима, пројекат Српске Православне Цркве "Земља живих" је једини легалан програм којим је испоштована комплетна процедура где се у изолованим рехабилитационим заједницама при манастирима лече зависници почев од јуна 2005. године.

Рехабилитација у „Земљи живих" је бесплатна и велики је изазов за сваког младог човека, стога је најважнија његова чврста воља за оздрављењем.

Принципи на којима се заснива рад у терапијској заједници „Земљи живих" указују на то да је укљученост породице као здраве основе за развој младих, али и информисаност у овим областима, једини пут којим се може радити на решењу ових проблема.

Терапија се заснива на низу нефармаколошкиг метода који имају за циљ постизање физичког опоравка, стабилизацију менталних процеса, остваривање духовног баланса, суочавање са стварношћу и самим собом, учвршћивање воље и радних навика, реструктуирање целокупне личности, овладавање сопственим сазнајно-емотивним потенцијалом, изграђивање сопствене личности кроз усмереност на другог и могућност спознаје вере као легитимне алтернативе претходном начину живота. Останак у заједници зависи од сваког појединца, али је за процес лечења неопходно остати бар 2,5 године.

Психотерапија је заступљена у свакој кући Земље живих и обављају је компетентна лица, остало је све на устројеном радном поретку и развијању здравих животних стилова.

Отварањем канцеларије у Београду, наше социјалне услуге ће бити знатно унапређене, а лечење у комунама далеко доступније будући да ће се обухватити и популација са територије Београда и централне Србије. Канцеларија ће бити и место сусрета бивших зависника, окупљања око заједничких идеја и истрајавање у апстиненцији кроз превенцију и промовисање здравих животних стилова.

Канцеларија ће имати радно време УТОРКОМ и ЧЕТВРТКОМ од 18 до 21 а у њој ће дежурати и окупљати се бивши зависници који су успешно завршили програм у "Земљи живих". Њихове активности су одређене у оквиру пројекта и садрже махом промотивне и информативне активности и утемељење здравих стилова живота.

Отварање канцеларије у Београду је у оквиру пројекта „ Ресоцијализуј се – организуј се! " подржано од стране Министарства омладине и спорта републике Србије.

Земља живих

Рудник соли Таргу-Окна у Молдавији има још једну јединствену карактеристику, а то је подземна Православна црква.

Даје ново значење идеји "подземна црква", зар не? Погледајте слике испод и обавестите нас да ли сте некада били у овој цркви или сличним местима.

Превод: Поуке.орг

Извор: http://myocn.net/worlds-first-underground-orthodox-church/

О књизи ће говорити др Растко Јовић (рецензент), Никола Дробњаковић (издавачка кућа Бернар) и аутор књиге. Поред ове књиге биће доступно и друго издање "Недељних беседа".

Животни услови у којима живи његова породица су веома, веома тешки. Подвиг је живети и месец дана у таквим условима, поготово за двоје мале деце. Мишљења сам да је најургентније да се санира простор у коме они живе, а колико сам успео да приметим, влага и хладноћа су основни проблем у том домену. О томе бих суд ипак препустио неком ко је стручан, па ако има људи који се разумеју у грађевинске радове, било би добро да посете Николу и размотре ситуацију и предложе конкретне акције. Поред тога, трошкови који их очекују за лекарске прегледе детета и пристигле рачуне су нешто што захтева директну новчану помоћ, па нека се свако укључи према својим могућностима.

Захваљујем уредништву портала Поуке на одговорном приступу овој теми, који подразумева подршку брату који је у невољи и указивање на досадашњу улогу Цркве и њених пастира у овом случају (у супротном би непријатељи Цркве имали повода да је у јавности блате зато што је била пасивна). Надам се да ће, уз помоћ Божију, прикупљање средстава за породицу вероучитеља Николе бити убрзано и да ће ово бити још једна у низу успешних добротворних акција овог сајта.

С љубављу у Христу Спаситељу,

презвитер Оливер Суботић

уредник Православног Мисионара

Жиро-рачун;Никола Ђоловић Комерцијална банка: 205-9001009121004-03

СПЦ има решење! (Фото: webdesignlists.com)

Електронска пошта (E-mail), као један од доминантних модела електронске размене званичне и личне преписке, нарочито је под ударом различитих облика злоупотреба, с обзиром да e-mail протокол сам по себи није дизајниран да буде безбедан и да штити интегритет и тајност поруке. Садржај електронске поште се по правилу чува на серверима у читљивом текстуалном формату, те је стога подложан прегледању и изменама од стране свакога ко поседује потребна серверска овлашћења.

Пројекат под називом MAILCry (скраћено од mail cryptography), који је развио Милош Антонијевић, стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве(цепис.спц.срб ; cepis.spc.rs) из области електронске заштите података, даје један од начина за превазилажење наведених безбедносних недостатака који се тичу електронске поште.

Основна идеја пројекта у виду on-line апликације је да, у што већој мери, поједностави процес писања и слања шифрованих и дигитално потписаних e-mail порука. За разлику од постојећих решења која се могу наћи на интернету, комплетан поступак (де)шифровања и потписивања обавља се на локалном рачунару и на тај начин се обезбеђује да подаци коришћени у процесу буду доступни једино самом аутору поруке.

Чак и у случају неовлашћеног приступа e-mail налогу, шифровану поруку је могуће прочитати једино уз помоћ јединственог кључа коју корисник чува на безбедном месту на свом рачунару. Са друге стране, дигиталним потписом се недвосмислено гарантује: ауторство поруке (потписник је аутор поруке),интегритет поруке (примљена порука је идентична послатој) инепорецивост (аутор не може да порекне садржај поруке и свој потпис). Примењени систем заштите података користи проверене и поуздане алгоритме енкрипције отвореног кода који су у широкој употреби више од 30 година. Апликација пружа могућност коришћења постојећих e-mail налога – јавних (попут gmail-а), провајдерских или приватних, и може се користити као независни webmail клијент са широким опсегом опција за управљање порукама.

Пројекат је доступан на адреси http://mailcry.com и његово коришћење је бесплатно. Он представља програмерски допринос Милоша Антонијевића, једног од информатичких стручњака ангажованих при Српској Православној Цркви на пољу интернет комуникација, безбедности електронских порука и одбране електронске приватности. На том пољу, подсетимо, наша помесна Црква је у протеклој деценији имала значајну улогу, пре свега у подизању опште свести грађана о праву на приватност, издавање више стручних студија из те области и у покретању јавног дискурса на теме електронске приватности.

Извор: Светигора,Правда

Да ауторитета више немам, најбоље се показало када сам узео двојицу имама из џамије, јер су се затворили, бојали су се за свој живот и дао им реч да ћу издејствовати пропуснице за њих како би могли да изађу на муслиманску територију. Надлежни су ме примили хладно...", са горчином у гласу присећа се почетка рата у Босни и Херцеговини тадашњи свештеник Српске православне цркве (СПЦ) у Власеници, а данас пензионисани прота, Милорад Голијан.

Према попису становништва у бившој Југославији 1991. године, у Власеници и околини тада је живело нешто више од 30.000 становника, међу којима око 60 одсто Муслимана, а остатак су били Срби. Голијан потиче из ових крајева, рођен је у Жеравици код Хан Пијеска и ни сам себи не може данас да објасни како је могуће да, свега годину дана касније, у овом делу Босне више није живео готово ни један Муслиман. Мртви или протерани, они су нестали, а Голијан памти предратне "комшијске и коректне односе".

Трагедија Власенице и свих њених мештана почела је 21. априла 1992. године, када је ЈНА, односно припадници Новосадског корпуса, опколила град, разоружала народ, отпочела хапшења. После рата је откривен и логор Сушица, свега неколико километара од центра, у којем су затварани ратни заробљеници и цивили, али и жене и деца. У судским аналима Хашког трибунала, случај Власенице постепено је реконструисан сведочењима обе стране, у којима су жртве, али и чувар логора Перо Поповић, сведочили о убиствима и мучењима. У граду на почетку није било оружаних сукоба, али су се осећали тензија и страх, јер су људи били свесни шта се дешава у остатку земље. Међутим, мештани су се добро познавали и није било ескалације, све док у град није умарширала војска са оружјем и оклопним возилима.

Тадашњи власенички имам Муниб Ахметовић, први сведок на суђењима у Трибуналу, рекао је да су се људи почели плашити, јер су се јавно носиле пушке, постављени су контролни пунктови на улазима у град, и примећено је уношење оружја, па су организовани и протести. "Ја сам тада био општински већник и покушао сам у разговору са представницима СДС-а (Српска демократска странка) да упозорим на та дешавања и да заједно смиримо ситуацију, али више није било помоћи. У Власеницу су дошли неки други људи", казао је Ахметовић.

Он је Милорада Голијана упознао још 1984. године када је дошао да ради у Власеници, у џамији Хајрији, сада обновљеној након минирања у току рата, а која се налази готово преко пута православне цркве. Како је казао, од самог почетка су били у добрим односима, па су и тих трагичних дана покушали својим примером да покажу људима исправан пут. Ахметовић и Голијан су заједно неколико пута прошетали улицама града, надајући се да ће то бити добра порука. "Прошетали смо неколико пута, како би народ видео да смо ми заједно и да међу нама нема проблема. Међутим, колико је то имало ефекта ја не знам", рекао је Ахметовић.

Поједини представници Српске православне цркве имали су веома јаку улогу у креирању атмосфере, а касније и у самој подршци ратним дејствима током сукоба на простору бивше Југославије. Уместо да смирују тензије, они су свој утицај и поверење у народу углавном искористили за ратно хушкање, што је противно хришћанским уверењима. Социолог религије Живица Туцић оценио је да је рат у бившој Југославији имао знатне верске димензије, иако неки то и данас оспоравају. "Ни једна од три верске заједнице се на почетку рата није снашла. На самом почетку су покушале нешто да ураде, било је сусрета, чини ми се у Славонском Броду, али то није имало неки велики утицај. Улогу верских заједница у рату треба детаљно проучити, ниједна од њих не воли када се њихова улога анализира, јер није била ни мало блистава. Ако се присетимо верске штампе, која је у то време имала велики значај јер није било интернета, црквени великодостојници сигурно не гледају с поносом на ту врсту извештавања. Таква ратнохушкачка атмосфера била је присутна и у другим медијима и нису се пуно разликовали у тону. Позиција свештеника и хоџа у местима у којима се ратовало зато није била ни мало лака. Ако би свештеник стао испред бораца и рекао им да не нападају, на пример, суседно муслиманско или хрватско село, вероватно би и њега убили. Зато су многи у рату били конформисти", напоменуо је Туцић.

Али, на срећу, нису сви. Свештеник Милорад Голијан није пуно размишљао о конформизму када је те 1992. године примио од двојице власеничких хоџа позив у помоћ. Стао је у њихову заштиту и затражио од тадашњег председника општине Миленка Станића пропусницу за Муниба Ахметовића и његовог колегу Бега Селимовића. "Он нас је веома хладно примио и није нас чак понудио ни да седнемо. Тражио сам пропуснице за ову двојицу и он је то одбио, рекавши да су они непријатељи и да су радили за ислам и Муслимане. Када нас је отпустио и када смо изашли на улицу, одмах су наишла полицијска кола и ова два човека одвезли су у СУП. Кренуо сам за њима и у СУП-у сам поново рекао да сам ту двојицу људи узео на образ и реч, и да све што ураде њима, слободно могу да ураде и мени, ја се од њих одвајати нећу. Преговори и разговори су трајали цео дан, и на крају је један од њих добио пропусницу да оде за Кладањ, а други је пуштен да оде у своје село", испричао је Голијан.

Хоџа Муниб Ахметовић испричао је да су се тог кобног дана са Голијаном нашли испред зграде у којој су живели у пола осам ујутру. "Рекао је да ће учинити све што може. Одвео нас је у стару зграду рудника боксита, где је била војна команда, а где смо видели и тадашњег председника општине. Тражио је пропуснице за нас и никада нећу заборавити реченицу коју је рекао, а то је да смо ми њему на савести и да не дозволе да се нама, као и џамији, било шта деси. Одатле смо отишли у СУП, где смо затекли старог начелника Радета Бјелановића и новопостављеног Манета Ђурића. Сви су нам говорили да нам заправо не требају никакве пропуснице и да се можемо слободно кретати, али је било приметно, у том туробном, ружном стању, да на попа већ гледају мрко. Када смо завршили, Милорада су самог позвали назад. Шта су му тада рекли ја не знам, али знам да је био блед када је изашао и да је прокоментарисао да се боји за себе, да је нова власт још гора, али да ће нас одвести до Кладња, ако то желимо, без обзира на све. Нисам још ни дошао до стана, а већ су ме покупили полицијским аутом у којем је седео и Бего Селимовић. Одвезли су нас назад у СУП, врло брзо раздвојили и мене испитивали неколико сати. Детаљи су мучни, али када су ми тражили новац и када сам рекао да га немам, пустили су ме да одем. Исти дан сам успео да изађем из Власенице до свог родног села Скугрићи, а касније је до мене стигла вест да је поп Милорад успео да изведе и Бегу Селимовића до Кладња. Више га никада нисам видео", испричао је хоџа.

За свештеника Голијана живот тек тада добија нову мучну димензију. Када се вратио из Кладња, заједница у којој је требало да настави живот већ га је означила као издајника. На осуду је наилазио на сваком кораку, а код комшија више није био добродошао. "Први комшија ми је рекао да за мене нема више места у његовом дворишту, јер сам издајник и спашавам Муслимане. Повукао сам се у кућу, јер су свакодневно на мене пљуштале увреде које не могу ни да препричам. Ипак, најтеже ми је пала увреда једног старијег човека, који ми је пришао на улици и питао ме колико сам марака добио да бих спасио хоџе из Власенице. Тих дана су почеле да падају и прве жртве на српској страни, па сам био позван да одржим опело за двојицу војника који су погинули. Дошао сам на положај изнад Шековића према Кладњу. Обавили смо опело и након сахране сам увек покушавао да пронађем неколико речи утехе за породицу, па сам то учинио и овај пут, али су ме прекинули, и рекли да немам права више ништа да им причам, јер сам издајник. Све до октобра сам остао са војницима на тим положајима, јер се у граду свашта ружно дешавало, па да то не бих гледао, драже ми је било да будем тамо где је опасно. Људи са којима сам био пријатељ нису се слагали са свиме што се дешава, али су се повлачили у своје куће и знали су да за њих не би било добро да их и даље посећујем, тако да сам то лето и јесен био најусамљенија особа у граду. Неки су чак прелазили на другу страну улице када ме сретну. У окобру је неко владици (Качавенда) рекао да нисам више пожељан на тим просторима и наређено ми је да покупим ствари и преселим се у Сремску Митровицу", испричао је Голијан.

Као човек ведрог и разборитог духа, за којег препреке представљају изазов, он је по доласку у Сремску Митровицу успео да за себе изгради нови свет и да кроз проповеди и литургију, али не без препрека, осуда и тешкоћа, окупи поново одређени број људи око себе у парохији. Део живота провео је у Хртковцима, где је од последица прогона и шиканирања потпуно ослепео. Слепи свештеник се не предаје ни данас, и за себе каже да "гњави своје укућане, унуке и породицу", јер уз њихову помоћ бележи своја искуства и мисли, те је као слеп човек објавио већ четири романа.

"Живим данас живот у духовној пуноћи иако сам у тешком физичком стању. Тежак сам и себи и својима због тога, али сам духовно јак и доносим радост себи и другима када разговарамо. Али, више се никада нисам вратио у Власеницу и када сам одлазио на моју Романију, нисам хтео чак ни да свратим на кафу. Својој деци сам рекао да могу да живе било где, само не у том граду. Демантован сам прошле године, када је била оставинска расправа након смрти мојих родитеља и када сам морао са братом да одем у суд у Власеницу да потпишем одређене папире. Када сам завршио, брат је питао можемо ли да идемо, а судија, по гласу сам схватио да је млад човек, рекао је да не можемо, устао је, пришао ми и пољубио ме у руку", испричао је Голијан и додао да је то доказ да млади људи ипак схватају колико је рат био "гадан и ружан".

Након готово 20 година, Муниб Ахметовић је поново проговорио о Милораду Голијану, са жељом да га једног дана поново види и да обнове пријатељство. За Голијана каже да је "пример доброг, које на крају увек побеђује". Према његовим речима, под плаштом цркве и вере одређени људи радили су и говорили ствари које се никада не могу оправдати, али прави верници, за каквог сматра себе и Голијана, могу донети само оптимизам. "Истина јесте дуга, али она има свој крај. Људи морају да схвате да није све исто и да је било честитих људи у рату, те да ће их увек бити у сваком народу и у сваком времену. Милорад свесно није прихватио оно што су вероватно од њега тражили и у тренутку када је видео да је и сам у опасности и даље је остао доследан", додао је Муниб Ахметовић.

Религиолог Живица Туцић упозорио је да би све три верске заједнице морале да оснују комисију која би се бавила утврђивањем чињеница, а да би од посебне важности били што чешћи сусрети и дијалози између исламске и православне заједнице. Верски поглавари се не сусрећу ни након толико година, а последњи трилатерални сусрет је, према Туцићевим речима био још током самог рата. "Не бих рекао да је свештенство икада позивало на рат, борбу, убијање или етничко чишћење таквом реториком и таквим речником. Али и не чинити је грех. Они су могли и морали нешто да кажу, да стану испред такве реторике која је постала опште присутна у медијима, али нису. Тешко ми је да се ставим у њихову позицију, али морам да нагласим да су свештеници ипак имали моралну обавезу према својој околини. Они који су дигли глас, покушали нешто да промене или некога да спасу, имали су великих проблема, а дешава се да их чак и данас због тога околина гледа са неком дозом одбојности. Мислим да се ситуација ипак изменила на боље и сада нема толико неповерења и сегрегације, али оно што недостаје је - контакт. Свако је наставио да живи у својој истини и да мисли да је највећа жртва, јер није било дијалога", закључио је Туцић.

Додао је да је заправо увек сам врх верске заједнице најодговорнији за све што није учињено, јер је на њима било да се снађу. "Прст се може уперити у верске вође, али и у политичаре и интелигенцију. Интелигенција је била веома тровачка и многи тровачи из тих времена још увек су присутни и покушавају да прогурају своје ставове. Баш она универзитетска, књижевна и друга интелигенција негативно је деловала и на саме верске заједнице. Оно што је проблем је чињеница да ти људи, и у Београду, и у другим државама бивше Југославије, без кајања делују и даље", оценио је Туцић.

Свештеник Голијан помињан је као православни свештеник који своје место има у муслиманским молитвама. Случај Власенице и даље је једна од најтежих тема из протеклог рата, али Голијанова филозофија била је једноставна - он је био човек.

(Текст је настао као део пројекта "Living Together", који спроводе Независно друштво новинара Војводине и БХ новинари, а који је финансиран средствима Медијског фонда "Јачање медијске слободе у Србији" Европске уније, Делегација Европске уније у Србији. Садржај прилога је искључиво одговорност реализатора пројекта и ни на који начин не одражава ставове и мишљење Европске уније.)

http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/svestenik-koji-je-bio-i-ostao-covek_509982.html

Од некада конститутивног народа Хрватске, Срби су сведени на статистичку грешку данас. И то мало Срба што је преостало (око 6%) је умањено јер се део њих из страха не изјашњавају као Срби. У ЕУ Хрватској питање српских повратника и њихових угрожених права се млитаво и нерадо решава, односно уопште не решава, него ако је могуће још и компликује исто онако како се то чинило и док ова држава није била чланица ЕУ.

Ипак ЕУ законодавство даје извесне наде преосталој српској заједници. Проблем је међутим у општој српској апатији као последици ратова и разарања и сатанизовања Срба као народа, која једнако влада како у Србији тако и у региону изузев можда Републике Српске. Поред тога из Београда је ретко када долазио озбиљан захтев и притисак да се статус повратника и оних који имају нерешена имовинска питања реши на колико-толико правичан начин. Поремећени српско-хрватски односи су били кључ распада југословенске заједнице а у Хрватској је и данас србофобија омиљена идеологија у готово свим политичким и идеолошким круговима.

Српска заједница у Хрватској је гетоизирана због притисака и у перспективи ће се вероватно или асимиловати или пак иселити. Они до сада нису имали ни неку активнију ни значајнију подршку српских државних, образовних, културних или невладиних организација. Осећају се напуштено и незаштићено.

Но да ли је могуће нешто урадити да се то промени? Управо се збио догађај који је променио атмосферу у српској заједници. На устоличењу за Митрополита Загребачко-Љубљанског Порфирија Перића се нешто ново осетило у ваздуху. Тај догађај је извео српску православну заједницу из анонимности гета.

Дакле после 20 година у центру Загреба уз велику медијску пажњу како самих хрватских медија тако и медија целог региона испраћено је постављање Епископа Порфирија у чин Митрополита. Зашто се толико неубичајено много пажње дало једном постављењу у СПЦ? Оно што је значајно подвући јесте да је том приликом новопостављени митрополит поред уобичајених учтивих речи и захвалности државном врху хрватске и Римокатоличке Цркве у Хрвата пре свега посведочио својим речима опредељеност за дијалог али унутар тог дискурса нагласио и да је Србин који воли свој народ и да ће се бавити политиком.

У свакој другој прилици овакве речи изречене у сред Загреба би изазвале бурно реаговање целог региона. Никоме ове речи нису промакле ни Србима ни Хрватима, па ипак слабо ко је на њих нешто претерано реаговао, просто јер су изречене у свом контексту и као такве биле прихваћене.

Ипак ове речи и одлучност којом су изговорене су толико значајне као и касније Митрополитово обраћање ХИНИ по питању ћирилице у Хрватској и беатификацији Алојзија Степинца јер су их Срби у Хрватској доживели баш онако како је требало - као речи које враћају наду и достојанство тамошњим Србима што и сам Митрополит Порфирије потврђује говорећи да ће покушати православнима вратити неку врсту елементарног достојанства и ослободити их од страха да би били оно што јесу.

„Оно што јесу“ – за митрополита значи пре свега духовни идентитет, тј. Православни идентитет који се остварује у Српској Православној Цркви. Та идентитетска црта је најдубље укорењена у бићу Срба и чији континуитет постоји непрекидно од Св.Саве за разлику од неких других идеолошких из ближе и даље прошлости које су се показале и као пролазне моде и неретко изузетно деструктивне.

Стога Митрополит Порфирије у својој првој беседи у центру Загреба позива и оне Србе који нису укоренили свој идентитет у Цркви православној да то ураде. Ово и јесте основа и израз најдубље бриге коју православна Црква вековима указује Србима водећи их кроз ветрометину историјских прилика. Показало се да су они који су остали верни својој православној вери и остајали Срби док су други постали „бивши Срби“. Све остало, култура, политика итд. треба да происходи из овог идентитета и тек тад ће све те делатности бити аутентично српске са конкретним позитивним резултатима. То је поука која се мора схватити и применити и код Срба у Србији и у Расејању.

Срби у Хрватској и Словенији су доласком новог Митрополита, а тога су и они свесни, добили прилику за нови почетак, прилику да се отргну стихији, да престану да се стиде српског имена и православне вере. По посећености саборне цркве у центру Загреба, и по реакцијама присутних, приликом постављања Порфирија за Митрополита може се рећи да су Срби ову прилику препознали.

Потез сабора СПЦ којим је баш Епископ Порфирије, који има ауторитет и у црквеним и у ванцрквеним круговима, постављен за Загребачко-Љубљанског митрополита делује као добро промишљен и унапред припремљен. Међутим по сведочењу једног епископа СПЦ сабор је протекао веома напорно и већина онога што је планирано да се уради на сабору није урађено а већина онога што је одлучено и урађено на сабору уопште није планирано, тако да су по завршетку сабора многи били затечени постигнутим договорима и одлукама.

Можда је и тако али многи још нису ни свесни колико је добар потез Црква направила не само постављањем Епископа Порфирија за Митрополита Загребачко-Љубљанског него и осталих новопостављених епископа учених теолога у „западним странама“. Они ће, у то не сумњамо, учинити много више но њихови претходници да се мало стадо окупи и охрабри да сведочи своју веру и свој идентитет.