Заиста, земља са хиљадугодишњом хришћанском традицијом, која је свету пројавила мноштво Светих Божијих угодника, која је сачувала назив Света Русија, као да се одрекла од свог историјског предања, прошавши кроз страшне историјске катаклизме и разрушила сопствену историјску традицију. На тим духовним развалинама, израсло је четири поколења, и зато је данас немогуће проповедати Христа, једноставно се позивајући и апелујући на традицију и генетско сећање.

Заиста, прошао је сувише велики временски период, током кога се друштво развијало ван сваког учешћа Цркве. Наравно, то учешће се никада није прекидало на појединачном или породичном нивоу код неких људи, али у друштвеној јавности није се чуо глас Цркве. И ради тога, да би људи данас прихватили Христа, заиста су потребни мисионарски напори.

У првом реду место мисионарских напора треба да буде парохија. Парохија је највећа драгоценост коју има Црква. Парохија обједињује једномишљенике, верујуће људе – управо тамо људи, уједињујући се око Престола Божијег, постају једно тело које се причешћује од једног Тела и Путира. И данас треба уложити изузетне напоре да би се потпомогла реализација тог духовног потенцијала, који постоји у свакој парохоји, у свакој хришћанској општини. Ствар је у томе да у свакој парохији, наравно према њеној могућности, пошто су неке јако мале, слабе – треба одржавати социјалне програме за младе. У те програме, ја бих свакако додао наравно и мисионарску делатност. Док ми не будемо имали савршено конкретне задатке које можемо формулисати и поставити пред људе, нећемо имати никаквог рада и резултата. И први задатак, који морамо брзо решити, треба да нам буде образовање мисионарских инфраструктура у нашој Цркви, механизма мисије, који непрестано ради.

Потребно је снажити мисионарске пододсеке на нивоу епархија, разрађивати конкретне мисионарске програме.Руководеће наредбе за ту разраду треба да дају специјалисти Синодалног мисионарског одељења. Они треба да разрађују цео пакет теоријских докумената, укључујући и разне врсте инструкција, методолошких начина, да помажу примењивање мисионарских делатности на лицу места, а даље испуњење треба да се догађа у зависности од конкретне ситуације на том месту.

Сада, нешто што се тиче традиционалног мисионарства, оним, којим су се бавили наши преци. То је христијанизација огромних порстранстава: Камчатке, Јакутска, Руског севера...Тамо, где је до револуције било много храмова, сад ничега нема, а већ је двадесет година прошло од радикалних промена у нашој Цркви и земљи. Дубоко сам убеђен да Далеки Исток, Источни Сибир, север Русије, треба да буду приоритетна места са тачке гледишта мисионарских организацијских напора. Још је преподобни Макариј (Глухарев) говорио о неопходности постојања организација које обухватају огромна пространства, које је он називао „мисионарским утврђењима“, тј. подвижничким мисионарима. Знам, да под руководством нашег Мисионарског одељења се одвија таква делатност, организују се мисионарска утврђења. Али, ја бих желео да видим системски прилаз у тој области.

Одувек су центри наше мисионарске делатности били и манастири. И данас, у манастире долази огроман број људи. Неко долази будући да је већ уцрковљен да добије духовну помоћ, да се помоли и поклони светињама. Али постоје и они који долазе у манастир само због тога што их привлачи архитектура и историја. Ради тога, мисионарски рад у манастирима је такође велики задатак. Манастири не треба да заплашују људе. Начин односа монаштва ка ходочасницима, па чак и ка туристима треба да буде прожет духовном бригом за човека, да би молитвени, духовни потенцијал обитељи , који се обраћа савременим, неуцрковљеним људима, чинио своје добро дело, откривајући људска срца у сусрет Богу.

Велики проблем наше Цркве, остају расколи, у првом реду украјински раскол. У извесном смислу преовладавање раскола је такође мисионарски задатак, мада наравно, то је ствар целе Цркве. Али сазнање да је свака изгубљена душа туга за Цркву, треба да знају и мисионари. Зато ми, који ступамо у контакт са људима који су у расколу, морамо да чинимо све да би мудрим речима, познавањем проблема и љубављу исцелили људске душе.

Што се тиче многобројних псеудорелигиозних организација и тоталитарних секти, да би се правилно истрајавало у односима са том публиком, увек треба памтити речи апостола Павла Титу: Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. Говоре да знају Бога. а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело. (Тит. 1, 10–11, 16). И данас, у име користи, при чему корист не мора бити материјална, него и политичка, добро организоване групе људи покушавају да обману наш народ, који се није још укоренио у православној традицији на одговарајући начин, посебно тамо, где недостаје манастира, храмова, духовништва, духовног просвећења.

Мисија мора данас бити посао читаве Цркве и сви ми морамо да се објединимо у том мисионарском раду. Мисија ни у ком случају не сме да раздваја људе. Данас постоји извесна напетост између оних који практикују одређене методе мисионарства и оних који негирају такве методе. Мислим, да овде треба смањити ниво сваке врсте запањивања, прекомерне оригиналности.Треба радити са смирењем а најважније је имати само један циљ: да се срца људи обрате Богу. Ако је јасно да се све ради у то име, а све остале ствари које имају за циљ нешто друго, укључујући пиар, славодобитност и слично се ставе у страну, тада нећемо имати код нас никакву напетост. Помагаћемо једни другима у зависности од тога у којој сфери се води мисија и којим средствима човек изражава своје мисионарске напоре.

http://www.katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=955:2011-01-31-19-22-56&catid=54:catcrkvene&Itemid=133

Примарни научни значај скупа огледа се кроз интерактивно сагледавање Христовог лика у свештеним повестима библијских писаца и црквених традиција, што на редак начин одговара сусретању источних и западних егзегета у граду вечитог сусрета, и под сводовима училишта теологије која по себи обухвата Исток и Запад.

Уз истакнуту научну релевантност, ова конференција обједињује и следећу триаду циљева: пре свега, њоме ће званично бити отворен први српски Библијски институт, чија мисија надахњивања црквеног, научног и културног духа регионалних простора природно иште сарадњу са учесницима заседања и њиховим матичним институцијама; затим, конференција отвара прилику за упућивање захвалности новозаветнику Универзитета у Берну, Улриху Луцу, на одлуци да новооснованом Институту у наслеђе остави своју ретко садржајну библиотеку (чему посебну тежину даје непомућена и дужа од века наклоност теолошке традиције Берна према српској); и на послетку, читав скуп се сматра достојним видом благодарења Епископу Иринеју Буловићу на доприносу српској новозаветној науци кроз његову професорску службу, чега је резултат Библијски институт, са својим људским и техничким ресурсима.

Активног учешћа у раду конференције могу узети само акредитовани чланови, док се за више информација организатори могу контактирати на и-мејл адресу: binst@bfspc.bg.ac.rs

Четвртак, 10. септембар

17:00-18:30 регистрација учесникâ

18:30-20:00 свечано отварање:

18:30-18:40 Уводна реч - Предраг Пузовић, декан Факултета

18:40-19:00 Поздравна реч - Епископ Иринеј Буловић (Београд)

19:00-19:20 Реч о Библијском институту - Предраг Драгутиновић (Београд)

19:20-19:40 Библијске студије и важност екуменске повезаности - Јохан Оелдеман (Падерборн)

19:40-20:00 Повест откривеног заједништва - Урс фон Аркс (Берн)

20:00-20:30 обилазак Библијског института (коктел)

20:30-21:30 свечана вечера

Петак, 11. септембар

9:00-10:30 предавање: Христос Матејеве повести - Улрих Луц (Берн)

одговор: Франц Тот (Цирих)

10:30-11:00 пауза

11:00-12:30 предавање: Христос Маркове повести - Јован Каравидопулос (Солун)

одговор: Максимилијан Матјаж (Марибор)

13:00-15:00 ручак

15:00-16:30 предавање: Христос Исаијине повести - Тобиас Никлас (Регензбург)

одговор: Ерик Ејникел (Регензбург)

16:30-17:00 пауза

17:00-18:30 предавање: Христос повестӣ о рождеству - Арманд Пуих и Тарех (Барселона)

одговор: Екатарини Цаламбуни (Солун)

18:30-19:00 вечерње богослужење

19:00-21:00 вечера

Субота, 12. септембар

9:00-10:30 предавање: Христос Лукине повести - Јенс Шретер (Берлин)

одговор: Волфганг Грунштојдл (Вупертал)

10:30-11:00 пауза

11:00-12:30 предавање: Христос Јованове повести - Христос Караколис (Атина)

одговор: Владан Таталовић (Београд)

13:00-14:30 ручак

14:30-16:00 предавање: Христос повести Давидових Псалама - Михаил Сељезњов (Москва)

одговор: Ненад Божовић (Београд)

16:00-16:30 пауза

16:30-18:00 предавање: Христос Павлове повести - Карл-Вилхелм Нибур (Јена)

одговор: Теодор Стоичев (Софија)

18:00-19:00 финалане рефлексије и завршно обраћање: Тобиас Никлас и Предраг Драгутиновић

19:00-21:00 свечана вечера

Недеља, 13. септембар

8:00-21:00 екскурзија: Нови Сад, Сремски Карловци и Манастир Ковиљ

Понедељак, 14. септембар

одлазак учесникâ

• Најаве
  

|

1 – Одређене прилике нису дозвовљавале Антиохијској цркви да у поменутом периоду буде присутна у Катару. То не значи да је Антиохијска црква новооснована Црква у „Арабији“. Довољно је подсјетити да Антиохијска црква опслужују хришћане у том региону још од првих дана хришћанства. У наше доба, реално присуство Антиохије је постепено јачало у овом региону. Године 1953, Антиохијска црква је ту имала Архиепископију. Антиохијска црква је кроз историју и у садашњем времену имала Архиепископију која обухвата цијели регион, а предвођена је Митрополитом који живи у њој и опслужује православни народ разних националности. Више Митрополита је непрекидно служило у овој Архиепископији до данашњег дана. Зато, мора се поставити питање: Зашто Јерусалимска патријаршија никада није приговорила на присуство Антиохије, ако сматра да има црквену јурисдикцију над Катаром?

2 – Антиохијска патријаршија је ожалошћена и ужаснута чињеницом да је Јерусалимска патријаршија тако збуњена у свом приступу овој кризи. Кризи коју је створио Јерусалим. Штавише, Патријаршија осуђује чињеницу да Јерусалим заводи вјерне, глумећи измучену жртву. А заправо, Јерусалим истрајава у својој агресији, наводећи административни меморандум Антиохијске патријаршије и додајући Патријарху антиохијском ријечи које он никада није изговорио, нити ће их икада изговорити. Стога, да би спријечила било какве недоумице, Антиохијска патријаршија потврђује чињеницу да она опслужује вјерне који живе унитар историјске и канонске јурисдикције одређене свештеним канонима. Јурисдикција Антиохијске патријаршије данас не обухвата Египат, Јордан и Јерусалим. Поред тога, Антиохијска патријаршија указује на то да неки злонамјерно погрешно представљају наше изванредне односе са Александријском патријаршијом. Александријска патријаршија опслужује белики број антиохијских вјерника, који обитавају у разним земљама Афричког континента.

3 – Антиохијска патријаршија избјегава контроверзни начин изражавања, и указује на двије значајне чињенице:

а. Оптужити Антиохијску патријаршију за етноцентризам је свакако неистинито и непоштено. Антиохијска патријаршија упућује једноставан позив свим народима: „Дођите и видите“. Ова тврдња свједочи о отворености Антиохијске цркве, и о једнакости међу њеним вјерницима, као и о разноврсности која карактерише службу Антиохије широм свијета.

б. Антиохијса патријаршија је, између осталог, оптужена да одбацује „атински споразум“. Јерусалимска патријаршија као свједоке овога позива „Васељенску патријаршију и грчко Министарство спољних послова“. У одговору на ово, Антиохијска патријаршија моли најсветијег оца Васељенског патријарха Вартоломеја за дозволу да цитира његов Протокол бр. 943 од 12. новембра 2013. Он сам ће објаснити све:

„Као што је Ваше Блаженство, кир кир Јоване, увидјело и процијенило, ми, Васељенски Патријарх, у више наврата покушали смо да ријешимо поменути проблем. Овај проблем се појавио изненада и без најаве, па смо више пута апеловали на нашег брата, Његово Блаженство кир Теофила, Патријарха јерусалимског, у следећем духу: да не наставља у правцу рукоположења онога којег зову нареченим архиепископом…

Нажалост, Ваше Блаженство, упркос савјетима Васељенске патријаршије који су братски, и за добро свеопштег Православља и свештеног предање Цркве, а упркос вашим личним апелима, Јерусалимска патријаршија је, ипак, рукоположила и поставила поменутог архиепископа…“.

Дамаск, 8. август 2015.

Извор

Саслуживали су му архијереји чланови делегација свих помјесних Православних Цркава, међу којима и Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски г. Амфилохије који на прослави хиљадугодишњице престављења Светог равноапостолног Кнеза Владимира предводи делегацију Српске Православне Цркве.

• слово Патријарха московског и све Русије г. Кирила на светој Литургијина дан 1000-годишњице престављења Светог равноапостолног кнеза Владимира (на руском)
  

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Питање: Вековима, верни овом јеванђељском завету, хиљаде храбрих војника бранило је част и слободу отаџбине. Ипак, средином прошлог века из идеолошких разлога долази до прогона вере из војне службе. Хвала Богу, мостови сарадње Војске Србије и СПЦ поново су подигнути. Оснивањем Одељења за веру Генералштаба ВС, на чијем сте челу, сарадња двеју институција је унапређена. Када начините пресек рада Одељења, како сте и чиме највише задовољни?

Пуковник С. Милутиновић: Законом о Војсци Србије дефинисано је да се међусобни односи Министарства одбране и Цркава, односно верских заједница, у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије, уређују посебним споразумима. Споразум између Министарства одбране и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве потписан je 28. јуна 2011. године, а са преосталих шест традиционалних цркава и верских заједница - Римокатоличком Црквом у Србији, Исламском заједницом Србије, Словачком Евангеличком Црквом, Реформатском Хришћанском Црквом, Евангеличком Хришћанском Црквом и Јеврејском заједницом у Србији 18. октобра 2011. године. Верска служба Министарства одбране и Војске Србије почела је са радом 01.08.2013. године и до данас постигнути су следећи резултати:

- тежиште службе базирано је на јединственом планирању, слози у раду и међусобном уважавању верника и старешина свих конфесија-

- израђен је петогодишњи План развоја верске службе до 2019. године-

- усвојен је Правилник о условима за вршење делатности верске службе-

- од 26 формацијских места православних војних свештеника попуњено је 8 формацијских места-

- освештане су 24 бригадне заставе Војске Србије-

- примили смо у посету делегацију верске службе НГ Охајо-

- посетили Војни православни ординаријат ОС Р. Пољске-

- отпочели смо са радом духовног саветовалишта и успостављена је веома плодоносна сарадња са свим Црквама и верским заједницама са којима је Министарство одбране потписало споразуме.

Питање: Верска служба у оружаним снагама постоји у већем броју земаља Европе. Од 2013. свештеници традиционалних Цркава и верких заједница присутни су у Војсци Србије. Како се, по Вашем мишљењу, њихова мисија одражава на морал, духовно стање и систем вредности припадника ВС уопште?

Пуковник С. Милутиновић: Верска служба је организовани вид делатности традиционалних Цркава и верских заједница у војној средини, са основном улогом омогућавања уставног права на остваривање слободе вероисповести припадницима Министарства одбране и Војске Србије. Наведена улога остварује се обављењем богослужбених и осталих верских делатности војних свештеника, односно верских службеника, који су у статусу професионалних припадника Војске Србије – официра. Учешће припадника Војске Србије у реализацији делатности верске службе на добровољној је основи, а омогућава се ради јачања њихових духовних и моралних вредности, неговања војничких врлина и патриотизма, као и обликовања грађанске одговорности. Важно је нагласити да се слобода вероисповести у Војсци Србије остварује на принципу добровољности. То практично значи да је верска служба у функцији развоја, изградње, одржавања и повећања оперативних способности Војске Србије приликом извршавања свих дефинисаних мисија и задатака.

Питање: Колико богослужбених простора је до сада формирано у објектима ВС? Хоће ли бити нових у догледно време?

Пуковник С. Милутиновић: До сада је уређено, освештано и у функцију стављено 17 богослужбених простора за вернике православне вероисповести, један за вернике римокатоличке вероисповести и два за вернике исламске вероисповести. У овом периоду, откако се реч Божија опет чује у касарнама, очито је да су верници задовољни, а интересовање за духовне потребе расте. Планирамо да освештамо још 29 богослужбених простора за вернике православне вероисповести и један за вернике римокатоличке вероисповести. Приводи се крају опремање богослужбених простора у касарнама у Новом Саду, Бачкој Тополи, Куршумлији, Прокупљу, Зајечару, Крагујевцу, Сремској Митровици, Чачку, Сомбору и Ваљеву.

Питање: Шта је тренутно актуелно на мисионарском пољу војних свештеника?

Пуковник С. Милутиновић: Један од значајних задатака Војске Србије је учешће у мултинационалниом мировним операцијама. До сада су се војни свештеници и верски службеници ангажовали на припреми јединица и појединаца за извршење ових сложених задатака. Међутим, припадници Војске Србије су предложили да и војни свештеници учествују у мултинационалним операцијама Уједињених нација. Сходно чл. 17. Споразума о вршењу верске службе, којим се уређују међусобни односи Министарства одбране Републике Србије и Српске Православне Цркве у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије, отпочели смо са селекцијом и избором војног свештенства за упућивање у мултинационалну мировну операцију УНИФИЛ у Либану.

Питање: Колико, по Вашем мишљењу, присуство духовника у војним јединицама које раде на очувању глобалног мира доприноси квалитету службе, као и духовној стабилности војника у тим условима?

Пуковник С. Милутиновић: Сигурни смо да ће војни свештеници учешћем у мултинационалној операцији, обављењем богослужбених и осталих верских делатности пружити духовном подршку и помоћ нашим војницима да лакше извршавају свакодневне задатке и брже преброде евентуалне проблеме.

Поред наведеног, једна од важних улога војних свештеника јесте едукација припадника Војске Србије, који се упућују у мултинационалне мировне операције. Наша обавеза је да припаднике Војске припремимо како би се брже снашли у новом специфичном окружењу и упознамо са обичајима и културом људи на чију територију долазе. Све то има за циљ успешно обављање задатка.

Питање: Војска Србије и СПЦ су годинама унатраг, према низу анкета, институције од највећег поверења у српском народу. Како Ви гледате на то?

Пуковник С. Милутиновић: Са поносом истичемо да су Српска Православна Црква и Војска Србије институције од највећег поверења у држави, али то је за нас пре свега обавеза. Да указано нам поверење очувамо и унапређујемо јер је вишеструко значајно за верски живот припадника.

Питање: Даљи планови...

Пуковник С. Милутиновић: На првом месту то је завршетак Конкурса за пријем друге групе кандидата за војне свештенике. После спроведене законске процедуре и обуке на Војној академији у професионалну војну службу очекујемо да ће бити примљена десеторица официра верске службе. Очекује нас обука помоћника војних свештеника, верских службеника, на дужности подофицира. Тежиште њиховог досадашњег ангажовања било је уређење и опремање богослужбених простора, али и стварање услова за рад војним свештеницима након пријема у Војску Србије.

Као трећу важну активност, истакао би наставак међународне војне сарадње са верским службама оружаних снага у региону али и свету.

О саговорнику...

Пуковник др Саша Милутиновић рођен је 10.09.1966. у Куршумлији.

Основну и средњу школу завршио у Лесковцу. Војну академију је завршио 1990. у Београду, где је магистрирао и докторирао. Тема докторске дисертације је била из области стратешког управљања ресурсима. На служби у ваљевском гарнизону је био од 1990. до 2009. године, а од 2009. у београдском гарнизону на више одговорних дужности. Од 2014. године је начелник Одељења за веру Војске Србије.

Говори енглески језик. Живи у Ваљеву, ожењен је архитектом Анђелком са којом има сина Вука.

Епархија ваљевска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је благословио чланове матичног спортског савеза који окупља децу и омладину са посебним потребама пред њихово учешће на овогодишњем највећем спортском такничењу - Специјалним летњим олимпијским играма које ће од 21. јула до 4. августа бити одржане у Лос Анђелесу, САД. Патријарх је пожелео пуно успеха српској спортској делегацији изразивши уверење да ће као и увек достојанствено представљати нашу земљу и обрадовати наш народ бројним одличјима и наградама са овог такмичења.

За Специјалне летње олимпијске игре кваливиковало се 88 спортиста и 22 тренера из Србије, а очекује се наступ преко 7500 спортиста и 2500 тренера из преко 160 земаља. Специјална олимпијада Србије је матично спортско удружење основано у Београду 2002. године са задатком да окупи и организује спортске клубове за децу и омладину са посебним потребама. Савез чини 12 клубова из 12 градова Србије са преко 2900 спортиста. Циљ удружења је да организује тренинге и такмичења особа са интелектуалном ометеношћу у нашој земљи са циљем поправљања квалитета њиховог живота и интеграције у друштво.

• Званичне посете
  

Његова пријатељска и братска сарадња са о. Иваном Цветковићем, оснивачем сајта Поуке.орг је довела до тога да имамо преко 100 Акатиста и молитава које је прота Животије превео и који су постављени на сајт Поуке https://www.pouke.org/forum/forum/131-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA/

Нажалост проста се мучио са тешком болешћу карцинома желуца која га је телесно савладала.

Иза себе је оставио супругу протиницу Слађану и три сина Милоша, Марка и Милана.

Опело покојном проти Животију ће бити обављено у суботу, 02. маја. 2015. године са почетком у 11:00 часова у Цркви Свете Тројице у Параћину, а потом ће бити сахрањен на градском гробљу у Параћину.

У блаженом уснућу и вечан покој подај Господе унуслом служитељу Твоме протојереју Животију и учини њему вечан спомен!

Бог да му душу прости!

Администрација православне друштвене мреже Поуке.орг

1. Увод

Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]

2. О институцији хорепископа

Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.

У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.

3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ

Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.

Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.

Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.

Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]

Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.

Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.

4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ

Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.

Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.

I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.

Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.

Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.

Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.

Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.

Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.

Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).

VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.

5. Артемијева апологија у светлу канона

Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.

Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.

Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.

Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.

Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.

У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.

Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.

Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!

Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.

Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.

Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...

После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.

5. Артемије, завршни чин

Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...

Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.

Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.

Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.

Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?

Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.

Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.

Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.

Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]

Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? - он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи нај<]]>4989Wed, 29 Apr 2015 18:02:00 +0000https://pouke.org/index/-/1346437209/%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B5-r4961/

ИКОНА Свете Петке, донедавно потпуно непознато ремек-дело Димитрија Аврамовића, водећег српског уметника 19. века, чудним путевима је стигла у Србију. Од пре неколико дана у Цркву Ружицу на Београдској тврђави долази све више верника и љубитеља уметности да би видели нежни лик светитељке, које је Аврамовић насликао уочи своје преране смрти.

Потомак љутих српских граничара из Шајкаша, умро је силовито као што је и живео. Ватрени утемељивач српског националног романтизма и словенофил је у марту 1855. на вест о смрти руског императора Александра бацио бесно шешир на под, а затим пао крај њега покошен инфарктом.

Откриће Аврамовићеве Свете Петке тако се подударило с годишњицом смрти, али и два века од рођења "универзалног уметника" ренесансног дара.

- Још док се слика сушила после рестаурације и конзервације људи који су застајали крај ње и крстили се - каже историчар уметности Никола Кусовац, захваљујући коме се Света Петка вратила у круг свог београдског светилишта које је утемељио Деспот Стефан. - Лепота ове иконе никог не оставља равнодушним. Осетио сам то и сам чим сам добио њену фотографију из једне од земаља такозваног региона у којој Срби нису радо виђени.

Историчар уметности каже да је фотографија била лоша, а Аврамовићево ремек-дело урађено у техници уља на платну тамно од патине. Ипак, лик најомиљеније српске светице је блистао неодољивим унутрашњим сјајем.

- Цена је била озбиљна, већа од моје целе уштеђевине, али осећао сам да морам да је вратим икону Србима - признаје Кусовац. - Неколико добрих људи ми је позајмило новац и дао сам ту велику суму човеку који је обећао да ће донети слику. После извесног времена он се појавио носећи велику трубу јефтине тканине! Рекао је: "То је то" и почео да је размотава. Мислио сам да је полудео, а и ја с њим, чим сам се задужио до гуше да бих добио брдо крпе с дречавим дезеном.

Искусни стручњак је клонуло посматрао "поверљивог човека" који је одмотавао тканину, док се негде око шездесетог метра није појавио појавило сликарско платно с ликом светитељке.

- Човек ми је објаснио да би слика вероватно била задржана, оштећена или чак уништена кад би се сазнало да иде у Србију, па је морао да прибегне лукавству - открива Кусовац. - Од остатка новца платили смо рестаурацију иконе која је блеснула пуном лепотом и величином.

Аврамовићева икона висока око две метра и широка око метар постала је проблем за саговорника "Новости", јер једноставно није знао где да је чува. Однео ју је на неколико дана у предворје пословне зграде "Моне" док не смисли куда даље.

- Тек је тамо Света Петка изазвала праву пометњу, јер су све жене застајале и крстиле се, а пословни парнери су остајали пред њом дивећи се, потпуно је променила атмосферу - каже Кусовац. - Кад ју је видео наш пословни човек из Америке упитао је за колико је новца откупљена и рестаурисана. Кад је чуо суму, само је избројао је новац тачно у цент и тражио да однесемо ремек-дело у капелу Свете Петке на Београдској тврђави, где се чува део моштију светице.

Икона је, међутим, због величине и услова чувања изложена у оближњој Цркви Ружици, где изазива огромну пажњу. Верници и љубитељи уметности долазе да се диве ремек-делу српског мајстора који је од за само четири године, од 1841-1845, осликао комплетан иконостас и фреске Саборне цркве у Београду: Поређења ради, оне су у наше време рестаурисане готово две деценије. Аврамовић је живописао и иконостасе манастира у Врднику и Карађорђеве цркве у Тополи.

Никола Кусовац

Данас је готово заборављено да је он написао и прве модерне књиге о Хиландару: "Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори с 13 литографних таблица" и "Света гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем."

У овим изузетним путописима да обиљем историјских, географских и етнографских податка прикупљених током боравка на Хиландару 1846. дат је први целовит и исцрпан преглед историје Свете Горе на српском језику. Аврамовић открива и публикује Немањину хиландарску повељу, печат Светог Саве, ратну заставу Цара Душана и друге предмете, чиме у царску лавру Хиландар враћа не само српско национално сећање, већ и европску културу. Његова дела су заинтересовала многе западне историчаре уметности за баштину средњовековне Србије.

- За само 40 година, колико је поживео, Аврамовић је насликао ремек-дела, био је путописац, књижевник и преводилац, нацртао је прве српске карикатуре и утемељио изучавање историје уметности - каже Кусовац. - Иако је откриће његове Свете Петке велики догађај он носи и дозу горчине, јер се ове године навршава два века од рођења и 160 година од смрти Димитрија Аврамовића, а наша јавност и не зна чиме нас је задужио.

То подсећа на време кад универзални уметник Аврамовић осликава најважнији престонички храм, сакупља историјску грађу путујући по српским манастирима, али не успева да реши егзистенцијалне проблеме. Мање талентовани и храбри, али снисходљивији према властима, добијају запослење и државну плату. Генијални патриота без посла и наруџбина 1852. мора да напусти Србију којом владају кнез Александар Карађорђевић и Уставобранитељи. Следеће три године до преране смрти великог уметника су тајна за историчаре.

- Из те тајне синула је Аврамовићева Света Петка. Као што је Димитрије синуо у уметности без претходника. У дечаку из граничарског Шајкаша где су тема вековима биле сабље и кубуре из запретене искре букнуо је пламен генија. Димитрије Аврамовић је симбол невероватне стваралачке моћи српског народа, коме непрестано све руше, а он увек даје нове геније способне да обнове из темеља - каже Кусовац.

ОД ШАЈКАША ДО БЕЧА

Димитрије Аврамовић је рођен у Шајкашу, који је током неколико векова био центар аутономне српске области хабсбуршке Војне границе и матична лука речне флотиле која је задавала велике муке Османлијама. О историји његове породице нема много података јер су целокупну архиву Шајкашке републике циљано уништили аустрогарски војници у Првом светском рату.

Димитрија је практични отац уписао у трговачку школу, али је он напушта и одлази да учи "живописаније" код Димитрија Јовановића, а затим код других сликара у Новом Саду. Аврамовић 1833. долази у Беч, где као сувише млад за Царску сликарску академију учи и ради у атељеу чувеног сликара и професора Фридриха Амерлинга, копирајући дела старих мајстора. Српски имућни грађани од младог уметника наручују иконе и портрете, а бачки епископ Стефан Станковић му додељује стипендију која му је омогућила да студира.

ФРЕСКЕ КАО ТЕЛЕВИЗИЈА

ДИМИТРИЈЕ Аврамовић је први српски сликар који је завршио целокупан курс на Царској сликарској академији у Бечу (1836-1840). Од кнеза Михаила Обреновића 1841. добија посао живописања београдске Саборне цркве, што је био прворазредни уметнички и национални задатак.

Српска православна црква је у тек ослобођеној Србији наставила мисију којом је очувала идеју државности у земљама изгнаства: окупљала је елиту са задатком шири просвету и врати у националну свест велику српску прошлост из доба свете владарске лозе Немањића.

Данас, у информатичком добу, тешко је појмити огромну улогу коју су у томе имале фреске и иконе националних светитеља које су Срби долазили да виде као "телевизијски пренос" прошлости.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:544185-Svetu-Petku-spasli-svercom-u-Srbiju

]]>