Главни војни свештеник Војске Србије Слађан Влајић захвалио је учесницима што негују сећање на овог великана наше историје и на све наше претке које су положили животе зарад слободе у којој данас живимо.

У свом обраћању директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин направио је осврт на лик и дело војводе Степе.

- Војвода Степа је један од највећих великана које смо имали у историји. Какав је војсковођа био, какав је човек био и какав је хришћанин био, како је постио и како се на свакој литургији причешћивао, довољно указује на његове заслуге да се 100 година после Великог рата окупимо и помолимо за њега и покој његове душе, баш у овом здању – накадашњем Ратничком дому, „другој кући“ бесмртног војводе. Дај Боже да се будућа поколења и нас сете за 100 година.

МОРС

Патријарх српски Иринеј је најсрдачније честитао празник Васкрсења Христовог Набискупу београдском Станиславу Хочевару и великодостојницима и верницима других традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, као и екуменским, међуцрквеним и конфесионалним телима и организацијама у свету.
Уредништво Информативне службе Српске Православне Цркве честита хришћанима који Васкрсење Господње прослављају по западној пасхалији наступајуће светле празнике уз радосни поздрав:

Са великом пажњом су наши штићеници слушали духовне поуке оца Воје, уживајући у времену које су провели са њим.

Земља живих

Током дружења са штићеницима имали су прилике да се упознају са нашим програмом, начином живота у заједници и резултатима које постижемо.

Земља живих

Његова Светост је овом приликом подарио Његовом Краљевском Височанству копију чудотворне иконе Пресвете Богородице из Пећке Патријаршије. Београдски мушки хор је овом приликом пригодним мелодијама дочекао Његову Светост и Његово Краљевско Височанство.
Разговори с пријатељима Хиландара
После посете Патријаршијској капели уследио је сусрет Његове Светости и Његовог Краљевског Височанства са пријатељима Хиландара, међу којима су биле угледне личности: проф. др Владета Јанковић, др Грејем Спик, г. Миливој Ранђић, проф. др Мирко Ковачевић, академик Мирјана Живојиновић и амбасадор Грчке у Србији г. Константин Икономидис.
Овом приликом Његово Краљевско Височанство је имао прилику да се упозна са оним што је већ урађено на обнови манастира Хиландара, као и са оним што је још остало да би се радови у потпуности привели крају.
Посета Спомен-храму Светога Саве на Врачару
После овога сусрета, Његово Краљевско Височанство је посетио и храм Светога Саве на Врачару, где га је дочекао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније са свештенством и г. Војиславом Миловановићем, протонеимаром Храма.
Принц Чарлс је обишао сам Храм и крипту, где је на лицу места био упознат са кратком историјом, али и тренутним радовима. Затим је приређен посебан концерт у част Његовог Краљевског Височанства који је уприличио академик Димитрије Стефановић уз Милицу Радивојевић, диригенткињу хора Аллилуиа из Београда и Страхињу Савковића, студента Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који су отпевали неколико старих напева српске православне духовне музике.
Сусрет са верским великодостојницима у Србији
Пре посете Патријаршији, Његова Светост се у Конаку кнегиње Љубице састао са Његовим Краљевским Височанством Принцом од Велса, где је уследио куртоазни сусрет са представницима свих верских заједница. Срдачном разговору присуствовали су и Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, муфтија Мухамед Јусуфспахић, рабин Исак Асиел, велечасни Ивица Дамјановић у име Надбискупије београдске, као и пречасни Робин Фокс, англикански капелан у Београду.

• Званичне посете
  

Ова ,,сензација” је, међутим, демантована од стране Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као и из Кабинета Председника Србије.
Као портпарол Српске Православне Цркве саопштавам да ова вест звучи сасвим невероватно, у стилу бискупа Немета, познатом и одраније, јер је за месец мај ове године планирана и договорена посета папе Фрање Цариграду, где треба да учествује на великом међународном скупу црквених поглавара, шефова и представника држава и хуманитарних организација, а предвиђен је и одвојени сусрет са Његовом Светошћу Патријархом васељенским господином Вартоломејем.

• Саопштења
  

Примећено је да је новопостављени апостолски нунције у Београду Лучано Суријани први пут уопште био учесник у богослужењу у Београду; њега је посебно поздравио надбискуп Хочевар и пожелео му успешан рад у Србији.
Међу учесницима били су нови амбасадор САД у Србији Кајл Скот и више представника дипломатског кора, затим војни свештеници у Војсци Србије на челу са бригадним генералном Стојаном Коњиковцем, начелником Управе за људске ресурсе при Генералштабу Војске Србије, као и представници Управе за односе са Црквама и верским заједницама, др Марко Николић и Гаврило Грбан.
У својој проповеди Набискуп београдски је посебно нагласио важност узајамног поверења које се изграђује на чврстој вери у Бога, напоменувши да је породица основна ћелија сваког друштва, породица у којој превладава милосрђе, чему је у Католичкој Цркви ова година посвећена.
После богослужења уприличен је пријем у просторијама Надбискупије, где је хор најпре отпевао химну „Боже правде“, а настављено дружењем и хришћанским разумевањем.

• Хришћански свет
  

2. Наш братски сусрет догодио се на Куби, на раскршћу путева између Севера и Југа, Запада и Истока. Са овог острва – симбола нада „Новог света“ и драматичних догађаја историје XXвека – упућујемо заједничко обраћање свим народима Латинске Америке и других континената.
Радујемо се томе, што се данас овде динамично развија хришћанска вера. Моћни религијски потенцијал Латинске Америке, њене вековне хришћанске традиције, утемељене у животном искуству милиона људи, представљају залог за велику будућност овог региона.
3. Сусревши се далеко од старих спорова „Старог света“, са нарочитом снагом осећамо неопходност сарадње католика и православних, који су позвани „са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од нас разлог своје наде“ (1 Пет 3:15).
4. Благодаримо Богу за дарове које смо примили кроз јављање на свету Његовог Једнородног Сина. Делимо заједничко духовноПредање првог миленијума хришћанства. Сведоци тог Предања су Пресвета Богородица Дјева Марија и свети које поштујемо. Међу њима су безбројни мученици који су сведочили верност Христу и постали „семе хришћанства“.
5. Упркос заједничком Предању првих десет векова, католици и православни су током више од хиљаду година лишени заједничког причешћа у Евхаристији. Раздељени смо ранама које су нам нанели сукоби из далеке и блиске прошлости, раздељени наслеђеним од предака разликама у поимању и испољавању наше вере у Бога, једног у Три Лица – Оца, Сина и Духа Светог. Жалостимо се због губитка јединства, до кога је дошло због људске слабости и грешности, упркос Првосвештеничкој молитви у Христа Спаса: „да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“ (Јн 17:21).
6. Свесни многобројних препрека које треба савладати, надамо се да ће наш сусрет допринети поновном успостављању тог Богом заповеђеног јединства за које се молио Христос. Нека наш сусрет надахне хришћане целог света да са новом ревношћу призивају Господа, молећи се за пуно јединство свих Његових ученика. Нека он – у свету који од нас очекује не само речи, већ и опипљива дела – постане знамење наде свим људима добре воље.
7. Одлучни да предузмемо све што је неопходно да се превладају наслеђене историјске разлике, желимо да објединимо наше напоре како бисмо сведочили Јеванђеље Христово и заједничко наслеђе Цркве првог миленијума, заједно одговарајући на изазове савременог света. Православни и католици морају научити да једногласно сведоче истину у свим областима, где је то могуће и неопходно. Људска цивилизација је закорачила у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност нам не дозвољавају да не останемо пасивни пред изазовима који захтевају заједнички одговор.

8. Поглед нам је пре свега усмерен ка оним регионима света, где су хришћани жртве прогона. У многим земљама Блиског истока и Северне Африке истребљују се целе породице, села и градови наше браће и сестара у Христу. Њихови храмови се варварски руше и пљачкају, њихове светиње скрнаве, а споменици уништавају. У Сирији, Ираку и другим земљама Блиског истока са болом посматрамо масовни егзодус хришћана из земље где је започело ширење наше вере, и где су они од апостолских времена живели заједно са другим религијским заједницама.
9. Позивамо међународну заједницу да се хитно супротстави даљем прогону хришћана са Блиског истока. Дижући свој глас у заштиту прогоњених хришћана, саосећамо и са страдањем припадника других религијских традиција, који су такође жртве грађанског рата, хаоса и терористичког насиља.
10. У Сирији и Ираку то насиље је већ однело хиљаде живота, оставивши без крова над главом и средстава за живот милионе људи. Апелујемо на међународну заједницу да се заузме за крај насиља и тероризма, и да истовремено кроз дијалог допринесе брзом успостављању грађанског мира. Неопходне су огромне количине хуманитарне помоћи за страдали народ и многобројне избеглице у суседним државама.
Молимо све, ко може да утиче на судбину отетих, укључујући и двојице Митрополитаалепских– Павла и Јована Ибрахима, заробљених у априлу 2013 г., да учине све што могу како би обезбедили њихово што скорије ослобађање.
11. Уздижемо молитве Христу, Спаситељу света, молећи за успостављање у блискоисточним земљама мира, који и јесте „дјело правде“ (Ис 32:17), за учвршћивање братскогсуживота међу тамошњим различитим народима, Црквама и религијама, за повратак избеглица у своје домове, за исцељење рањених и покој душа невино страдалих.
Обраћамо се свим странама које се могу наћи увучене у сукобе са жарком молбом да пројаве добру вољу и седну за преговарачки сто. Истовремено је неопходно да међународна заједница употреби сва расположива средства како би јединственим, заједничким и координираним напорима окончала са тероризмом. Позивамо све земље које су укључене у борбу са тероризмом да поступају одговорно и промишљено. Позивамо све хришћане и све верујуће у Бога да се својски моле Творцу и Промислитељу света, како би он сачувао Своје створење од уништења, и како не би допустио нови светски рат. Да би мир био чврст и трајан, неопходно је подузети нарочите напоре у смеру повратка заједничким вредностима које нас уједињују, и које су засноване на Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа.

12. Клањамо се пред мучеништвом свих оних, који по цену сопственог живота сведоче истину Јеванђеља, бирајући радије смрт него да се одрекну од Христа. Верујемо да се мученици нашег времена, који долазе из различитих Цркава, али уједињени заједничким страдалништвом, представљају залог за јединство хришћана. Вама који страдате за Христа, упућује своје речи Апостол: „Љубљени! …радујте се што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили“ (1 Пет 4:12-13).
13. У ова немирна времена неопходан је међурелигијски дијалог. Различита поимања религијских истина не смеју спречавати људе различитих вера да живе у миру и слози. У овом контексту религијске вође носе на себи нарочиту одговорност за васпитање своје пастве у духу поштовања убеђења оних који припадају туђим религијским традицијама. Апсолутно су неприхватљиви покушаји да се религијским слоганима оправдају злочини. Ниједан злочин не може бити извршен у име Бога, „јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор 14:33).
14. Сведочећи о највећој вредности религијске слободе, благодаримо Богу за незапамћен препород хришћанске вере у данашњој Русији и у многим земљама Источне Европе, којима су деценијама господарили атеистички режими. Данас су окови милитантног атеизма збачени, и на многим местима хришћани могу слободно да исповедају своју веру. За четврт века овде су подигнуте десетине хиљада нових храмова, отворене су стотине манастира и богословских образовних институција. Хришћанске заједнице се нашироко баве добротворном и социјалним радом, и обезбеђују разноврсну помоћ онима којима је потребна. Православни и католици често раде руку под руку. Они сведоче о јеванђељским вредностима, бранећи заједничке духовне основе људског суживота.
15. Истовремено, забрињава нас ситуација која се развија у многим земљама, где се хришћани често суочавају са ограничењима религијске слободе и права да се сведочи и живи у складу са својим убеђењима. Пре свега, видимо да претварање неких земаља у секуларизована друштва, отуђена од сваког помена Бога и Његове правде, вуче за собом озбиљну опасност за слободу религије. Забрињава нас данашње ограничавање права хришћана, ако не и њихова отворена дискриминација, у случајевима када одређене политичке снаге, водећи се често веома агресивном идеологијом секуларизма, покушавају да их истисну на маргине јавног живота.
16. Процес европских интеграција, започет после векова крвавих сукоба, многи су дочекали са надом, као залог мира и безбедности. Без обзира на то, позивамо на опрез пред интеграцијама које не уважавају религијски идентитет. Остајући отворени према доприносима других религија нашој цивилизацији, уверени смо да Европа мора остати верна својим хришћанским коренима. Позивамо хришћане у Западној и Источној Европи да се уједине у заједничком сведочењу Христа и Јеванђеља, како би Европа очувала своју душу, коју су обликовале две хиљаде година хришћанске традиције.
17. Наш поглед је увек окренут према људима који се налазе у тешком положају, који живе у условима крајње оскудице и сиромаштва у време када материјално богатство човечанства расте. Не можемо бити равнодушни према судбини милиона миграната и избеглица који куцају на врата богатих земаља. Распојасани конзумеризам, карактеристичан за неке од најразвијенијих држава, убрзано троши ресурсе наше планете. Растућа неједнакост у расподели материјалног богатства повећава осећај неправедности новог поретка међународних односа.
18. Хришћанске цркве су позване да стану у одбрану захтева правде, поштовања традиција народа и аутентичне солидарности са свима који страдају. Ми, хришћани, не смемо заборавити да „што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1:27-30).
19. Породица је природно средиште живота човека и друштва. Забринути смо због кризе породице у многим земљама. Православни и католици деле једну и исту представу о породици, и позвани су да сведоче о породици као путу према светости, кроз који се испољава верност супружника у међусобним односима, њихова спремност да рађају и васпитавају децу, солидарност међу нараштајима и поштовање према немоћнима.

20. Породица је утемељена на браку као чину слободне и верне љубави између мушкарца и жене. Љубав сједињава њихову заједницу и учи их да једно друго прихвате као дар. Брак је школа љубави и верности. Жалимо што су други облици суживота данас уздигнути на исти ниво са овом заједницом, док се из свести друштва истискује библијском традицијом освећена представа о очинству и материнству као нарочитом позиву мушкарца и жене у браку.
21. Позивамо све да поштују неотуђиво право на живот. Милионима деце се одузима сама могућност да се појаве на свету. „Глас крви“ нерођене деце „вапије према Богу“ (cf. 1 Мој 4:10).
Појава такозване еутаназије доводи до тога да остарели и немоћни почињу да се осећају као бреме за своје најближе и друштво у целини.
Такође смо забринути пред распрострањеношћу биомедицинских технологија репродукције, јер је манипулација човечјим животом – удар на основе човековог бића, створеног по лику Божјем. Сматрамо својом обавезом да укажемо на непромењивост хришћанских моралних начела, заснованих на поштовању достојанства човека, који је позван у постојање у складу са замисли свога Творца.
22. Желимо данас да се нарочито обратимо хришћанској омладини. Ви, млади, не треба да „талент свој сакријете у земљу“ (Мт 25:25), већ да користите све способности које вам је даровао Бог да учвршћујете у свету истину Христову, оваплоћујући у животу јеванђељске заповести љубави према Богу и ближњем. Не бојте се да идете против матице, бранећи истину Божју са којом се веома често не слажу савремене секуларне норме.
23. Бог вас воли, и од сваког од вас очекује да будете Његови ученици и апостоли. Будите „светлост света“, како би у вашем окружењу „видели ваша добра дела и прослављали Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5:14-16). Васпитавајте децу у вери хришћанској, предајте им „многоцјено зрно бисера“ вере (Мт 13:46), које сте ви добили од ваших родитеља и предака. Не заборавите да сте „купљени скупо“ (1 Кор 6:20) – по цену смрти на крсту Богочовека Исуса Христа.
24. Православни и католици су уједињени не само заједничким Предањем Цркве првог миленијума, већ и мисијом проповедања Јеванђеља Христовог у савременом свету. Та мисија подразумева узајамно поштовање чланова хришћанских заједница, и искључује сваки облик прозелитизма.
Ми нисмо супарници, већ браћа: то поимање треба да води све наше узајамне односе, као и односе са спољашњим светом. Позивамо католике и православне у свим земљама да уче да живе заједно у миру и љубави, и да „исто мисле међу собом“ (Рим 15:5). Недопустиво је користити нечасна средства како би се принуђивали верници да пређу из једне Цркве у другу, занемарујући њихову религијску слободу и сопствене традиције. Позвани смо да оваплоћујемо у животу завет апостола Павла и „ширимо Јеванђеље не тамо, гдје име Христово бјеше познато, да не зидамо на туђем темељу“ (Рим 15:20).
25. Надамо се да ће наш сусрет начинити допринос помирењу тамо где постоје трзавице међу гркокатолицима и православнима. Данас је очигледно да метод „унијатства“ прошлих векова, који је претпостављао привођење једне заједнице у јединство са другом кроз њено отргнуће од њене Цркве, није пут ка поновном васпостављању јединства. Истовремено, црквене заједнице које су се појавиле као резултат историјских околности, имају право да постоје и чине све што је неопходно за задовољавање духовних потреба својих верника, тежећи к миру са суседима. Православним и гркокатолицима потребно је помирење и проналазак узајамно прихватљивих облика коегзистенције.

26. Осуђујемо сукоб у Украјини, који је однео већ толико много живота, који је донео неизмерна страдања мирном становништву, и који је гурнуо друштво у дубоку економску и хуманитарну кризу. Позивамо све стране у сукобу на разум, социјалну солидарност, и на акцију усмерену према изградњи мира. Позивамо наше Цркве у Украјини да раде у прилог достизања друштвене слоге, да се суздрже од учествовања у конфронтацији, и да не подржавају даљи развој сукоба.
27. Изражавамо наду да ће се раскол међу православним верницима у Украјини превладати на основу постојећих канонских норми, како би сви православни хришћани у Украјини живели у биру и слози, и како би католичке заједнице у земљи томе доприносиле на начин који ће чинити наше хришћанско братство све очигледнијим.
28. У савременом свету – истовремено многоликом и уједињеном заједничком судбином – католици и православни позвани су да братски сарађују на проглашењу Јеванђеља спасења, на заједничком сведочењу моралног достојанства и аутентичне људске слободе, „да свет верује“ (Јн 17:21). Тај свет, у коме се све брже поткопавају духовни стубови људског постојања, очекује од нас снажно хришћанско сведочење у свим сферама личног и друштвеног живота. Од тога да ли ћемо ми у преломну епоху заједно унети сведочанство Духа истине умногоме зависи будућност човечанства.
29. У неустрашивом исповедању правде Божије и Благовести спасења нека да нам помогне Богочовек Исус Христос, Господ наш и Спаситељ, који нас духовно оснажује Својим непоколебивим обећањем: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12:32).
Христос је источник радости и наде. Вера у Њега преображава живот човечји, испуњава га смислом. У то су се на сопственом искуству уверили сви они, којима можемо рећи, речима апостола Петра: „Који некада не бијасте народ, а сада сте народ Божији; који не бијасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Пет 2:10).
30. Испуњени благодарношћу за дар узајамног разумевања, који се јавио током нашег сусрета, обраћамо се са надом Пресветој Богомајци, речима древне молитве: „под Твоју милост прибегавамо, Богородице Дјево“. Нека ПреблагословенаДјева Марија својим залагањем ојача братство свих оних који је поштују, како би они, у време које определи Бог, били поново сабрани у миру и слози као један народ Божји, на славу Једносушне и Недељиве Тројице.
Епископ римски, Папа Католичке цркве Фрања
Патријарх Московски и све Русије Кирил
У Хавани, 12. фебруара 2016. године.
Текст декларације са руског и енглеског превео Никола Танасић. Оригинални текст на енглеском објавио је Радио Ватикан, руски текст објавила ја Патријаршија Руске православне цркве, а пренео га је сајт Pravoslavie.ru.

НСПМ

Наше негодовање је још снажније стога што је министар свој предлог упутио у години када обележавамо петнаесту годишњицу враћања Верске наставе у школство Србије, по моделу којим се поносимо јер изражава дух демократичности, равноправности и потпуног међуверског сагласја којим се данас, а и надаље, треба да се одликује наша држава.
Изражавамо уверење да Србију, у погледу грађанских права верујућих, нико неће покушати да врати у године које не памтимо по добру и да анахроне ставове господина Вербића, потпуно несагласне са дужношћу коју обавља, не дели ниједна одговорна личност у Влади Србије.
У име традиционалних Цркава и верских зајединица у Републици Србији:

• Саопштења
  

Притом се каже да је Кикнадзе завештао «црногорском народу да ако жели да има јаку државу мора имати и јаку цркву». Такође је изјавио да она заслужује «Црногорску аутокефалну православну митрополију».
– Грузија је имала сличних проблема, али је ипак повратила аутокефалност, – рекао је Кикнадзе за ТВ ЦГ, коментаришући црквену ситуацију у Црној Гори.
У ствари, Кикнадзе нема никакве везе с Грузијском Православном Црквом и Његовом Светошћу патријархом Илијом.
По подацима сајта «Антираскол» Кикнадзе је у току живота био припадник многих расколничких јурисдикција и сад се назива «митрополитом Рима, Париза и западне Европе» у саставу такозваног «Светог Синода старог календара Грчке и целе Хеладе».

Устоличење блаженопочившег архимандрита Пајсија за првог игумана обновљеног општежића обављено је на празник Покрова Пресвета Богородице 1990. године. По одлуци Свештеног сабора стараца манастира Хиландара, одлучено је да се ове године тај историјски догађај свечано обележи управо на овај Богородичин празник. Прославу су увеличали гости, игумани манастира Студенице (архимандрит Тихон), Дечана (архимандрит Сава) и Ковиља (архимандрит Исихије) са својом братијом. Са Косова и Метохије су дошли и монаси манастира Драганац. Већи део гостију је приспео у манастир већ у суботу 10. октобра.

Молитвена прослава је започела свеноћним бдењем које је ово године било посебно свечано због учешћа игумана и монаха из највећих српских манастира. Служба се рано ујутру завршила саборно и евхаристијски Светом Литургијом. Након литургије у трпезарији Светог краља Милутина уприличена је велика славска трпеза љубави за сву братију, госте, поклонике и раднике у манастиру.

Беседећи за трпезом хиландарски игуман је рекао:

„На данашњи празник Пресвете Богородице, обележавајући 25-огодишњицу избора игумана после два века идиоритмије, такође прослављамо и Њу која је преко своје чудотворне иконе Тројеручице била игуманија нашег манастира и у прошла времена, али која се на тај начин поштује и после обнове општежића. То су на најбољи начин показали оци који су пре двадесет пет година изабрали себи игумана, али су одмах, код познатих светогорских иконописаца Пахомеја, наручили верни препис (копију) Тројеручице који је постављен на почасном месту, овде за игуманским столом у манастирској трпезарији. За време идиоритмије трпезарија се користила само неколико дана у току године – о највећим празницима – а од повратка у општежиће, сваки дан. Наши оци су одмах по избору игумана, поставили препис иконе Тројеручице на прво место и у трпези, као што је тако вековима у храму, а игуман је заузео друго место. На тај начин се испуњава и заповест нашег ктитора, св. Саве, који у свом типику заповеда хиландарским монасима да постављају себи игумана, али и да пре свега поштују Пресвету Богородицу као своју духовну Наставницу.“

Сажимајући поруке о суштини и значају општежића, као и беседе које су током прославе изговорили и водили игумани српских манастира, може се речима наших духовних учитеља рећи следеће:

Као што нас Христос Спаситељ учи да љубимо једни друге онако како је Он нас возљубио (Јн 13.34) и да ће по томе сви знати да смо ученици Његови ако љубав имамо међу собом (Јн 13.35), тако и ми монаси, умудрени овим божанским речима и утврђени учењем светих отаца, следујемо овим заповестима Господњим и живећи у општежићу учимо се да познајемо и љубимо један у другоме сам лик Господа Спаситеља. Јер иако многи, са свих страна призвани на пут спасења, бивамо сабрани од Господа да будемо једно стадо, са једним пастиром – игуманом (уп. Јн 10.16), који је икона Христова у монашком општежићу, као што је Епископ у Цркви Божијој. Трудећи се у свакодневним монашким подвизима, боримо се да ходећи земљом, живимо небом, чекајући испуњење речи Господа који је у својој првосвештеничкој молитви Богу Оцу рекао: „Славу коју си ми дао, ја дајем њима да и они буду једно као што смо ми једно“ (Јн. 17.22). Зато је и главни темељ монашког општежића заједница, коју имамо, не по духу овог света, већ у Телу и Крви Господњој, којима се причешћујемо, сведочећи ово божанско обећање и наше духовно сродство и радујући један другоме као својој вечној сабраћи у Царству небеском. Зато су наши трудови, послушање, постови и молитве увек у служби изградње такве заједнице, јер знамо да се не спасавамо сами за себе и сами собом, већ кроз брата и ближњег свога, следујући речима богомудрог Јустина Новог Ћелијског, да се наше богољубље увек познаје по мери нашег човекољубља. Зато је монашко општежиће икона Царства Божијег, које већ и овде и сада окушамо у радости заједничког живота, служећи Богу братском љубављу „чашћу чинећи једни друге већим од себе“ (Рим 12.10). Као такво, монашко општежиће вековима је крепило и утврђивало у јединству Цркву Божију, а наша општежића су била и остала лучезарни духовни светионици Цркви Божијој.

Фотографије: Монах Милутин Хиландарац

Обнова некадашњег симбола града на Неретви, уједно је обнова живота Срба на том подручју. Сталну подршку у посљедњих пет година, колико се изводе радови, пружа Влада и институције РС. Помоћ неће изостати до завршетка, поручује предсједник Републике Српске Милорад Додик.

Након пет година напорних зидарских, тесарских, клесарских радова Храм поново стоји над Мостаром. Херцеговачки неимари кажу да не жале уложеног труда, јер се црква сада види са сваког мјеста у граду.

- Радимо звоник, ручно се поставља камен на 22-ом метру. Иде још до 36-тог метра каменом, а потом крст и дрвена конструкција до 56 метара, рекао је Славиша Терзић, зидар.

Наду у опстанак на овом простору Србима повратницима улива, како кажу, овај див међу грађевинама. Прилика да раде на његовој обнови је благослов и велика привилегија.

- Даје нам наду у бољи живот и сваком старцу и дјетету у овом граду, истакао је Миљан Маврак, повратник у Мостар.

Извођење радова диктирају финасијска средства. Захваљујући донацијама Мостараца расељених по свијету, добротоврима из Русије, али и Српске и Србије није се престало с радом.

У протеклих пет година Влада Републике Српске донирала је два милиона марака. Изостала је помоћ Града Мостара, кантоналне владе. Ни Влада Федерације БиХ у посљедње четири године није уложила ниједан пфениг.

- Велики пројакат за нашу малу заједницу у Мостару и једино се уздамо у Републике Српску за завшетак, нагласио је Радивоје Круљ, парох мостарски.

- Треба нам нова помоћ предсједника за помоћ и опстанак у Мостару. Ми не познајемо другу опцију осим предсједника и Републике и то нам је јако битно, додао је епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

Храм у Мостару је центар око којег се окупљају Срби у долини Неретве, а подршку, и то не само финасијску, за завршетак радова најавио је и предсједник Републике Српске Милорад Додик.

- Саборни храм уопште није упитан, наставити велике пројекте који се изводе захвљујући епископу Григорију, додао је Додик.

Након завршетка грађевинских радова, остаје још много посла на уређењу ентеријера, али и комплекса око Храма.

У наредне двије године, уколико се радови буду изводили планираним темпом, овдје ће поново стајати једна од најмонументалнијих грађевина на Балкану, симбол Мостара, Храм Свете Тројице.

РТРС

Ова књига, тачније њено друго и допуњено издање, управо сведочи на најбољи могући начин тежину и надахнуће које носе горецитиране речи Архиепископа Јована. А како ће у њеном предговору посведочити и Његово преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид: Сви чланови канонске Цркве у Р. Македонији сведочимо да је са Архиепископом охридским Јованом завладао Христос, и да је он своју слободу дао Богу. А Бог узвраћа освећењем.

Управо то значе речи Апостола Павла: „Не живим ја, већ Христос живи у мени“ Тако слобода Архиепископа охридског Јована, парадоксално, не лежи у удаљавању од страдања, него у прихватању страдања! Сведочимо о његовим речима, које смо чули кад смо имали могућност да га видимо у затвору или на суђењима. Говорио је: „Ми не тражимо страдања, али када дођу, ту смо да их до краја, по цену живота, издржимо, јер је сада нама као помесној Цркви дошао ред за то!” Одатле произилази и његова слобода у затвору, јер као што говори старац Емилијан Симонопетријски, када човек престане да жели да се ослободи страдања, тада ће видети да је слободан.

Цена књиге са урачунатом поштарином је, по повлашћеној цени за чланове и госте сајта Поуке.орг, само 600 динара.

Сав приход од продаје књиге иде као помоћ Архиепископији охридској- јединој канонској Цркви у Македонији.