– Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш.

 – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије.

По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић.

Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача.

Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима.

Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање.

После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве.

Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег.

Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску.

„Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“

Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху.

„Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић.

Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић.

Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник.

После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо –  чувари неба и граница су увек ту.

Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде.

Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице.

После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица.

У 11 часова  оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде.

Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића

Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао:

„Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и  ваздухопловаца који су показали  изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског  ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године.  Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора.

Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“

У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег  пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије.

Епархија сремска

фото: Вујичић Хаџи Марко

На далеки архипелаг у Индијском океану са породицом, супругом Весном и ћерком Срђаном, стигао је пре скоро три деценије.

Рођени Београђанин, дипломирани хемичар, цео свој радни век провео је радећи у ЈАТ-у у Сарајеву и у сејшелској авио-компанији, а његова супруга Весна, Сарајка, свршени филолог француског језика, провела је више од 40 година у новинарству. Ћерка Срђана се школовала на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинар на сејшелској телевизији и била је портпарол председника земље Џејмса Мичела. Једина је Српкиња која је обављала ту важну функцију у некој страној земљи и једина је у свету која је православну литургију превела на креолски језик.

На ова егзотична острва стигли су осамдесетих година прошлог века на позив сејшелске Владе, која им је понудила да раде за њих, свако у својој професији. Дошли су са идејом да ту остану неколико година, али рат у Босни деведесетих година омео је њихове планове и променио им живот из корена. Све што су имали у Сарајеву изгубили су и нису имали где да се врате.

Живећи далеко од своје земље, родбине и пријатеља, ослонац су пронашли у православној вери.

Након пензионисања, Срђан Јаношевић је 2009. године рукоположен у Солуну за свештеника Александријске (грчке) патријаршије. У својој седмој деценији живота, отац Сергиос је постао први, а и даље је једини православни свештеник на Сејшелима.

Данас је потпуно посвећен вери и ширењу православља међу локалним становништвом.

Зидане цркве нема, па недељне литургије служи у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део њихове породичне куће и прима око тридесетак верника.

Ту нас је отац Сергиос и дочекао и угостио током овог месеца, у недељу ујутру, уочи свете литургије.

Капела и дом Јаношевића налазе се у насељу Макабе, на главном и највећем сејшелском острву Махе, на узвишици са које поглед „пуца“ на смарагдно-тиркизни индијски океан.

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Већ на самом уласку у капелу осећа се узвишена енергија и љубав коју су Јаношевићи уткали у сваки кутак овог светог места.

Капела је у приземљу куће, а када смо стигли већ је била пуна верника — Руса и Украјинаца. Углавном су то дипломате — представници руске амбасаде, лекари и бизнисмени и њихове породице, који живе и раде у овом рајском кутку планете. Међу њима је била и једна Креолка — прва Сејшелка која је примила православље. Крстио ју је отац Сергиос.

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику

Спуштених погледа, удубљени у смисао молитва и песама које се певају, са дубоком вером и побожношћу верници стоје и моле се. Има деце, младих, старих. Већина жена је у сукњама или хаљинама, са марамама на главама — цела слика подсећа на ону каква се најчешће виђа у руским црквама и светињама. Тек повремени поглед на палме и океан кроз терасу подсети да се налазите на „крају света“, далеко од Србије, Русије или Украјине.

Необично је било слушати свечану литургију на више језика — енглеском, црквенословенском, грчком, руском и српском.

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела, господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику да би сви разумели, јер парохијана има из скоро свих православних земаља света.

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Ћерка Срђана је хоровођа (десно)

Ћерка Срђана је хоровођа. Супруга Весна такође пева, прави нафору и „помаже у свему што је жени дозвољено у цркви“. У хору пева и Рускиња Ана, а млади Украјинац Никита приноси кандило и прискаче у помоћ у свему што је потребно.

Стиче се утисак да су се отац Сергиос и његови парохијани потпуно духовно ујединили, да су постали једна велика породица.

После свете литургије, окупљају се на тераси, која се надовезује на капелу и дуго разговарају. Свако доноси специјалитете из своје земље, па се на трпези могу наћи руска јела од „гречке“ (хељде), украјински вареники и креолска самоса.

О оцу Сергиосу његови парохијани имају само речи хвале. Он је њихов духовник и пријатељ. Чак и они који су по завршетку уговора отишли са Сејшела и данас му се јављају.

Он је човек благог осмеха и топлог погледа, који готово да милује речима док говори.

Волео би да једног дана са својим верницима подигне православну цркву на Сејшелима и да у њој служи.

Живот на Сејшелима им је, каже Весна, леп. Заволели су ту земљу, али за Србијом и Београдом чезну.

Данас на Сејшелима живи тек десет до петнаест Срба. Углавном су то успешни људи у својим професијама. Има лекара, архитекти, кувара…

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Недељна литургија у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део породичне куће оца Сергиоса

Са оцем Сергиосом и његовом породицом срели смо се баш уочи њиховог годишњег одмора и пута у Србију. На растанку су нам даривали иконице, крстиће од палминог лишћа које отац Сергиос сам прави и це-де са документарним филмом, на српском и руском језику — „Од Наисуса до Константинополиса“, који је својевремено, у години великог јубилеја Миланског едикта, уз ћеркину помоћ снимила Весна са циљем да хришћанском свету приближи живот и значај цара Константина.

Са супругом Весном, отац Сергиос ће у наредних неколико недеља боравити у Србији, а пред повратак на Сејшеле традиционално ће посетити Солун, да би се поклонили моштима Светог Димитрија Солунског, у чију част православна капела на Сејшелима носи име. Свети Димитрије Солунски је и крсна слава Јаношевића.

Оливера ИКОДИНОВИЋ

Када су оснивачи овог Форума - својеврсне друштвене заједнице православно верујућих људи, али и свих осталих, пре осам година покренули ПОУКЕ - Живе Речи Утехе, нису могли ни да претпоставе колико ће "порасти" и развити се ово наше заједничко чедо. Заслуге свакако припадају на првом месту оцу Ивану Цветковићу који је осмислио са својим сарадницима тада, како би наш Форум требао да изгледа. Али смо сви остали, кроз наредне месеце и године, како смо се укључивали у рад Форума, својим присуством, учешћем на темама, коментарима, текстовима, све новим и новим темама, доприносили расту и развоју највеће интернет православне заједнице на српском језику. 

ПОУКЕ су за разлику од других (православних) интернет медија, понудиле заинтересованима нешто ново и другачије. Ново и другачије у смислу да се нисмо ограничили само на креирање тема и дискусију око ствари које се тичу вере, него смо се дотицали и осталих тема, друштвених и животних, јер ми као хришћани у ишчекивању будућег Царства, ипак живимо у овом свету и наша дужност је да будемо "со овом свету" и да као такви осмислимо или пак обесмислимо сваку друштвену појаву са којом се сусрећемо. 

Због таквог става којег смо се од почетка држали, наилазили смо и на прегршт критика. Поједине теме и коментари су наилазили на осуду, сматрани су провокацијама, замерано нам је да нисмо довољно православни, да дебатујемо о неважним темама, да промовишемо некакво "пинк православље", да смо исувише либерални, да смо левичари, секташи, екуменисти, (додај према жељи)...

Сви критичари су ипак пренебрегавали једну основну чињеницу, а то је да као и реалном животу; ван овог Форума, ван друштвених мрежа, у Цркви и ван ње, у нашој парохијској заједници и ван ње, међу људима који за себе кажу да су верници, који својим животом сведоче Истину, или онима који се труде или онима који се и не труде зарад свог спасења, или онима који не верују свеједно, дакле свуда око нас - живе толико различити људи. Не можемо све нас "укалупити", али можемо да разговарамо и кроз дискусију објаснимо. Ми смо то на нашем Форуму понудили. Свима.

Једина смо интернет заједница, на којој смо прихватили у границама коректне дискусије да "причамо" са инославнима, са онима који за себе тврде да не верују у Бога, у најкраћем, са особама и личностима за које се на први поглед не може рећи да су православни хришћани. И такав приступ је и донео резултат, од којих је можда и најбитнији тај, да је и друга страна почела да нас гледа "другим очима". Суштина није у томе да је "политика сајта" таква да се ми некоме додворавамо, него да живим сведочанством (истина преточеним кроз писани израз), покажемо да бити православни хришћанин данас није ствар "затуцаности" и тамо неких "попова који замајавају народ" и сл.

Колико је то добро или не, ствар је свакодневног преиспитивања и анализе. Некима импонује, неки се не слажу са тиме, али сви заједно и једни други, креирамо ПОУКЕ и ову једну мисију у којој сви учествујемо.

За ових осам година смо стекли базу од готово 21000 регистрованих чланова, који истина сви не учествују у раду Форума на начин на који се Форуми иначе користе. Дакле, истина је да поменути број чланова није активан у свакодневним дискусијама, али је исто тако истина и да ти људи нису овде дошли "безвезе", е да би се тек тако прикључили нашој заједници. Поред форумских активности, наша заједница заинтересованима има да понуди још прегршт садржаја. Покренули смо православну друштвену мрежу Црква.нет. Покренули смо и свакога дана допуњавамо највећу базу религиозне (и не само такве) литературе-књига и текстова. Осмислили смо начин да помогнемо нашим члановима, неудатим и неожењеним да се путем Форума упознају, те да покушају да се остваре и у брачној заједници. Понудили смо, ангажовањем стручњака из више разнородних области, да форумаши затраже и добију стручне одговоре на многа питања и недоумице.

Такође, појединачни квалитети сваког члана Форума понаособ, допринели су и самосталним иницијативама. Самосталним у смислу да није уредништво Форума понудило такав, `ајд да кажем садржај, него су сами чланови Форума препознали неки проблем и одлучили да се самоорганизују и допринесу његовом, ако не коначном решењу што је нажалост немогуће, а оно континуираним радом, вољом и хтењем да се такви проблеми ублаже. Овде мислим на пројекат Жива Дела Утехе, који је покренут пре неколико месеци и који има за циљ да на материјални начин-колико је ко у могућности, изнађе се неко решење и колико-толико се помогне у храни, разноразним потрепштинама и новцу онима који вапе за тиме и на које је њихово окружење, можда не заборавило, али се толико јада и беде намножило код нас, да је сиромашних и болесних све више; а ето, та акција је до сада више пута дала своје плодове...

Нажалост, још и ово да кажем, мада ме буде и срамота сваки пут када помињем. Ми и даље нисмо успели да решимо сталан извор финансирања нашег сајта. Финансирања у смислу плаћања закупа хостинга, софтвера и одржавања сајта. Ми јесмо "махали" (како су неки циници међу нама коментарисали) да смо део Мисионарског одељења СПЦ. То јесте чињеница. Али је и чињеница да тај реферат у оквиру наше Цркве нема опредељена средства за финасирање интренет портала који су његов део. Те смо стога у ситуацији да сваког месеца апелујемо на чланове Форума да својим добровољним прилозима помогну нашу мисију. Нажалост, тако је како је и тај апел је опет нажалост (за сада) трајан. Имамо неколико форумаша који су се обавезали да свакога месеца одвоје по неки динар како бисмо платили обавезе, но опет нам је сваки прилог добро дошао како би наставили са радом.

И не знам шта бих вам још више имао рећи-и са овим сам вас удавио

Желим вам свима здравља и истрајности и упорности да се изборите са свим недаћама које нам живот доноси. А кад свакога дана изборите своју малу победу, да одвојите и по неки тренутак за Поуке и допринесете да Жива Реч Утехе дође до свакога коме је потребна.

Срећан нам овај осми рођендан свима. Живи и здрави били на многаја лета!!!

Милан Ракић

Главни сајт администратор

Повод илити боље речено идеја овог саборног окупљања браће и сестара у Вазнесењској Цркви потекла је од духовног предавања Оца Ивана у истој, дана 29.марта 2017 год. под називом "Кана Галилејска у 21. веку". Уже речено, тема тог предавања су били проблеми младих људи и свих који се тако осећају а пред којима је животно остварење у породичном животу под духовним окриљем Цркве. Као већи проблем се показало то да је тешко пронаћи могућности простора и времена у једном здравом и природном окружењу где би како је већ било речено, млади, могли на један спонтани и неусиљени начин да се упознају и првенствено на један људски начин зближе а самим тим превазиђу животне изазове, те када је и у питању Св. тајна Брака.

Из тог разлога су учињени напори у решавању тог проблема те у организовању оваквог саборног окупљања. Морам напоменути да је потребно да се људи са својом добром вољом придруже, појаве, подрже ово саборно окупљање на првом месту приликом молитве читања канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу а након тога и у парохијском дому. Све ово је напоменуто из разлога што се са свим овим, чини, само почетни корак ка оживљавању једне "добре приче" у окриљу наше Свете Цркве. Навешћу речи Св. влад. Николаја Велимировића који каже да кроз обожење душа долази слога а самим тим и једно животно умножење. 

Дакле, да неби било некаквих забуна, наравно да се подразумева увек једно пристојно Црквено понашање какво је увек приликом сваке Агапе која се организује у Цркви. 

До Недеље ће се додавати додатна обавештења као одговори на евентуална питања или као допуна горе наведеном.  

Свету литургију, уз саслужење новосадског свештенства, служили су епископ шумадијски и војни господин Јован и епископ Бачки Иринеј.

На крају Свете литургије, честитајући велики хришћански празник Васкрс, владика Јован се пригодном беседом обратио присутнима.

– Данас смо овде да прославимо најрадоснији празник Васкрсења Христовог, и да у тој Васкршњој радости осветимо и ово богослужбено место, и то је радост на радост – рекао је између осталог владика Јован, додајући како треба сви да се радујемо што је војска добила ово богослужбено место.

Изградња богослужбеног простора у касарни „Александар Берић“ започета је током протекле године заједничким снагама припадника Речне флотиле и њених бројних пријатеља.
                            
У знак захвалности за ангажовање током изградње и опремања богослужбеног простора епископ Бачки Иринеј уручио је Архијерејске Грамате Признања Речној флотили, Граду Новом Саду и Академији Српске православне цркве за уметност и консервацију.

Значајно место у новоосвећеном храму припало је иисторијском артефакту, ковчегу са Покретном капелом Шајкашког батаљона чије традиције настављају припадници Речне флотиле.

Освећењу богослужбеног простора поред бројних припадника Речне флотиле и чланова њихових породица присуствовали су и командант Прве бригаде Копнене војске бригадни генерал Жељко Петровић, командант Речне флотиле капетан бојног брода Андрија Андрић, представници градских структура и бројни гости. 

-Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави, поручује Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за Јутарњи лист.

Разговор водио Драго Пилсел.

Најприје Вам желим честитати надолазећи Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на Вашу поруку за Васкрс 2016. и похвалити Ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да ''ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господин. Без праштања и сагледавања властитих сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи у своја срца да примимо свјетлост ускрснућа нити да постанемо баштиници наде на вјечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге''. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије?

Благодарим Вам на честиткама. Препознајући у Вама брата хришћанина, верника Римокатоличке Цркве, нама православнима по вери најближе, узвраћам најсрдачнијим честиткама и добрим жељама у новом лету милости Божје, Вама и Вашим најближима. Похвале које сте ми упутили заправо се односе на начин мишљења који је битан део православног етоса и традиције. Похвала припада Православној Цркви као целини. Захваљујем Вам и на прилици да се обратим широком кругу читалаца, који надилази духовне границе Српске Православне Цркве.

Праштање је императив нашег хришћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоценији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима негујемо љубав. Љубав је божанска особина коју Бог дарује и нама људима по Својој благодати и милости. Уствари, „Бог је Љубав” (И Јов. 4, 16), а „љубав је од Бога” (И Јов. 4, 7). Њу треба да негујемо и делимо са ближњима, али и са онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба да брине о томе колико му сâм доприноси.

Настојао сам, колико сам имао прилике, да шаљем поруке хришћанске љубави. На пример, прошлог лета, приликом прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве - четири века од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки - срео сам се са далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа - пречесто трагичне прошлости, поготову недавне - да упутим речи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихватања заједничких хришћанских вредности. Намерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтео сам да говорим из срца, из душе, и да то саговорници и верници обе Цркве препознају. Не знам да ли сам у томе успео. Када кажемо: „Рат је велика несрећа”, то се не односи само на страдале и на уништену имовину као непосредну последицу. Економије у три наше државе - мислим и на Босну и Херцеговину, јер и она је наша - нису се још увек опоравиле. Млади људи, духовни, интелектуални и биолошки потенцијал код свих нас одлази у бели свет. Срећу траже у Немачкој, Канади, Аустралији... Уграђују се у туђе државе, подижу далеке градове, ору туђе њиве... То је такође последица рата.

Разумемо се добро. Језици нам се другачије зову, али се разумемо. Навике, многи обичаји, свакодневне бриге, разликују ли се битно? Рекао бих: не! По нашем медјусобном праштању и љубави и небо и земља ће нас препознати као ученике Христове. То је најбољи начин служења Господу свакога ко носи Христа у срцу. Ово се не односи само на појединце него и на народе, у најмању руку на оне који су стасавали на традицији негдашње Европе, макар донекле хришћанске, за разлику од данашње, постхришћанске (или можда претхришћанске?).

2. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реису-л-улема Хусеин Кавазовић је љетос оптужио Српску Православну Цркву ''да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ''. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост, и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор?

Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске Православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете са неким тамошњим нашим епископима, вероватно у оквиру Међурелигијског већа Босне и Херцеговине.

Зачудио сам се жестини и неодмерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желео да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагујем - ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овде ћу, одговарајући на Ваше питање, дати само најкраћи могући коментар.

Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Европи. Нису бољи ни лицемерни „хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога верујемо, суседи смо, наши верници су суседи, негде врата до врата. Не гледамо односе са муслиманима у Босни кроз господина Кавазовића. Пространа је Босна: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живели смо вековима заједно. Тако треба и да наставимо.

3. Какви су заиста односи Српске Православне Цркве са Исламском заједницом у БиХ, а какви они у Србији?

У Србији имамо добре односе са свима. Скоро је овај свет напустио наш пријатељ Хамдија Јусуфспахић, али имамо пријатеље и у његовим синовима. Донедавно је реис био Адем Зилкић, племенит човек; његов наследник, млади реис Сафет, образован, духован младић, пријатељ је са нашим млађим свештеницима. Сарађујемо, веома лепо, и са рабином Исаком Асиелом. Са свима смо као са својима. Надбискуп Хочевар је такође наш пријатељ. Дође понекад и до тога да се у нечему не слажемо. Али брзо све решавамо и идемо даље.

У Србији сви имамо потпуно иста права. За то се и ми залажемо; сматрамо да је то у духу Јеванђеља и Православља. Сва деца уче веронауку у школи, сви имамо војне свештенике и на телевизији заједничке емисије, своје радио станице; од комунистâ одузета имовина свима се враћа, мада би процес реституције могао да буде и бржи и доследнији. Митрополит Порфирије ми је причао да и он у Хрватској лепо сарађује са муфтијом у Загребу, са рабином такође. Он међу бискупима има и пријатеље из студентских дана. Надам се да може и даље да негује та пријатељства.

4. Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. фебруара 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе ''Дана Републике Српске“ у Бањој Луци, 9. јануара 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска ''утемељена на истини Божјој, на правди Божјој''?

Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен - да не кажем запањен - више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске Православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна шта смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном поверењу.

Ипак, Вама ћу одговорити, премда са што мање речи јер ране треба лечити, а не продубљивати.

Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и Православља на простору западно од Дрине и да, као што је Дејтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, уверен сам, на том простору не би ни било Срба. Знате, данашњу ситуацију описује наш савремени песник стиховима:

„Кажу нам: будите потпуно спокојни!
Чуде нам се: зашто се забога плашите?
Кажу нам да то ни по коју цену,
кажу да то неће, да не сме, да не може бити!
Кажу нама,
који знамо
да је већ било.”

Нисмо ми Срби дошљаци у Босни, као што нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вере. Али видите шта је са хришћанима у колевци хришћанства, на Блиском Истоку! То што се данас дешава онде, сликање са одсеченим главама хришћана, најпре се десило овде, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овде, у Европи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте са три прста?

На овај начин схватам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Спска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународницима тако и према њеним житељима који нису ни православне вероисповести ни српске народности.

5. Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је ''Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божије, то је вечно и непролазно'', па вам поручује: ''Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина. То је зацијело јасно и Вашој Светости. Ми кршћани, поучени објављеном Божјом истином, добро знамо: Све што је човјек створио пролазно је и има рок трајања; није вјечно нити је непролазно. То више зачуђују и збуњују овакве изјаве Ваше Светости, као врховног ауторитета Српске Православне Цркве. Само је Бог вјечан и непролазан!'' Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, приватно или јавно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи.

Као што сте вероватно и Ви приметили, немам обичај да јавно одговарам на преке речи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критикују. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне беседе, која упућује вернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за веру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз „света нам земља Хрватска“, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерусалим и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и са Републиком Српском. То је и питање вере: ко заиста верује у светост невино пострадалих људи? Ко заиста верује да је вечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима?

Тачно је да државе буду и прођу. Србија за време ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је васпостављен после Другог светског рата, после више од две хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демократија. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољењâ, кроз молитву за претке, кроз уметност, траје се и у вечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави.

6. У духу поруке о миру о којем говорите у реченом писму за Васкрс, кардинал Пуљић вас братски позива и искрено моли ''да им помогнете изградити истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, те нашим Црквама и вјерским заједницама, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорјењивању других и другачијих него 'на истини Божјој, на правди Божјој', јер само такав мир јест у Богу утемељен и може имати здраву и зајамчену будућност какву сви ми прижељкујемо''. Што можете учинити како би узнапредовало миротворство?

Српски народ је, као мало који народ, искусио шта значи безакоње и сила јачега. То понајбоље знају стотине хиљада избеглица који су остали без својих најмилијих и без имовине. Из тог разлога потписујем речи кардинала Пуљића и позивам га да заједно помогнемо да се изгради мир заснован на правди Божјој. Јер ако ми, хришћани, не дамо свој лични допринос, не гледајући само трун у оку свога брата, шта можемо очекивати од других, који у Христа, Кнеза мира, не верују или ни у каквог Бога не верују? Да будем праведнији: има примерâ да они који за себе говоре да су атеисти или агностици, хришћанскије поступају од неких који кажу да су верници.

7. Када већ имам прилику вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели казати када сте лани приликом посјете манастиру Крки у поводу 400 година тамошње богословије рекли, цитирам, да ''зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери''.

Погледајмо истини у очи! Да поново не помињем страдале у несрећном рату који, по мом дубоком уверењу, ниједној страни није ништа добро донео. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено последњих година? Пре неки дан читам извештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана речима које је срамота понављати, поред осталог стоји и следеће: „Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: „Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине претили му смрћу.

Током прошле године Српском народном вијећу у Загребу пријављено је стотину осамдесет напада на Србе, а извештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Кажу да невољници, наши верници и сународници, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај. Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког званичника? У Јасеновцу су биле исписане речи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу да замислим да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, прети смрћу, вређа. Демократија, ваљда. Да ли је демократија када на државној телевизији кажу да је случај убиства српског детета – за које, наравно, нико није осуђен, а убице су познате свима – медијски „пренапухан”? Овим речима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други.

Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, приметио да је, у последњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, неко од верских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на Српску Цркву, на неког православца, да је рекао: не сме се претити другоме само зато што је хришћанин који се крсти са три прста, не сме некажњен остати убица православног детета, не сме се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Наш песник, велики Његош, каже: „Да је иђе брата - да пожали, кâʹ да би помогâʹ”.

Недавно сам чуо - дај Боже да то није истина! - да чак и старе дрвене куће на Кордуну и у Банији, у којима су до пре две деценије живеле српске породице, размонтирају, даску по даску, нумеришу и, лепо сложене, односе некуда даље, где Срба није никада ни било, и поново их постављају да се у њима поново живи. Углавном нестаје српска материјална баштина. У тим условима некоме пада на памет да тражи да се иконе и друга ремек-дела српске православне уметности врате у крајеве из којих су спасена, а не од беса однета. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми Ви кажите: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде онде где је била вековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предуслови – најпре безбедност тих светиња, а затим технички услови њиховог чувања и одржавања. Зар треба по ко зна који пут подсећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (време НДХ) и од Пакраца до Барање (време НДХ и деведесете године 20. века)? Напомињем да је Српска Православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима.

Понављам још једном и хиљаду пута: следимо Спаситеља, молимо се за мир, делатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да следимо.

8. Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље?

Слажем се са Вама. Ништа није могуће посматрати ван историјског контекста, на пример ван покушајâ да се оствари план о решавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулисао Павелићев нећак, Миле Будак, по формули „три трећине” (побити, покатоличити, протерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтела да промени веру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И „војно-редарствену акцију” Олуја посматрамо у историјском контексту; њене последице такође. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда.

9. Апостолски нунциј у Хрватској у више је наврата поновио како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици "требају имати још мало стрпљивости'', причекати да би могли протумачити ''нашој браћи православнима посао који смо направили у процесу канонизације, да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву''. Што очекујете од Комисије коју је Папа предложио а за коју су и православна и католичка страна поприлично фокусирани па се сада прелази на разговор о најспорнијем дијелу Степинчева живота, онај за доба Другога свјетског рата и трајања НДХ? Да ли прихваћате овај дискурс папина дипломата у Загребу али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца?

Браћа епископи који су чланови те комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће подробније обавештавати јавност. Тога се треба држати.
Нунције је дипломата. Дипломатија има своје законе и обичаје. Разумем га као дипломату, али га не разумем у контексту договора о начину обавештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донео папа. Ми смо је са задовољством прихватили.

Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрања И требало да им јесте ауторитет, и то коначни. Зар није чудо да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи?

10. У Српској Православној Цркви су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије ''истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двеју Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата''. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог?

Истина не може бити тема преговорâ. Истина нема два лица.
Једина полазна тачка мора бити истина, односно спремност на прихватање чињеницâ. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихватамо истину, нема победника и поражених. Сви смо победили.

11. Степинчева канонизација би, сматрате ви, ''православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост''. Због чега сматрате да је Степинац препрека тим односима? Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана?

Није корисно, по ономе шта би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донети папа Фрања. Она, каква год да буде, католике ће обавезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни.

12. У једном недавном разговору с владиком пакрачко-славонским господином Јованом Ћулибрком спомињали смо паралелизам са случајем папе Пија XII. Наиме, Пољаци и Жидови гаје доста тешке успомене на Пија XИИ. јер сматрају да је прешутио њихово страдање зарад мира с Трећим рајхом, као и да око Пија XИИ. уопће узевши постоји велика контроверза и око његовог односа према холокаусту - до те мјере да он до сада није канонизиран нити то пада на памет папи Фрањи да проведе. Руководите ли се и ви тим опрезом када се супротстављате Степинчевој канонизацији?

Нацисти у Европи нису били пријатељи Католичке Цркве. Било је примера страдања, правог мучеништва: кармелићанка Едита Штајн у Холандији, затим отац Максимилијан Колбе, други пољски свештеници побијени у Дахау, Матхаузену... Као у време Диоклецијанових гоњења. Нисам, нажалост, чуо за много примера протеста и отпора у НДХ, чак ни када су убијани словеначки католички свештеници и хрватски старокатолици. Наравно, и тада је међу Хрватима било и искрених верника и добрих људи. Али они нису могли да учине готово ништа.

13. Докле ће се наставити лицитација с бројем жртава усташког геноцида у Јасеновцу? Ово је пак важно, констатира Владика Јован: и београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број имена жртава Јасеновца. Па каже да је то ''свакако најдрагоцјеније што имамо и добар основ за сваку будућу сурадњу''. Какав је ваш став по питању броја жртава?

Ове године сам, заједно са Васељенским Патријархом Вартоломејем и браћом архијерејима из наше Цркве и других помесних Цркава, био на том страшном и светом месту. Када помислите шта се тамо дешавало, у тој лепоти и славонској питомини, можете само да занемите. Само молитва остаје. Страдале су хиљаде, стотине хиљада, знани и незнани, побројани и само Богу знани и од Бога прослављени. Мислим да свако треба да оде на то свето место. Мој претходник, велики Патријарх Павле, имао је обичај да каже да се треба молити и за непријатеље, јер не знају шта раде. Треба смоћи снаге и за то. Молити се и за њих јер нису знали шта раде. На жалост, комунистичке власти нису дозвољавале систематско бављење пострадалима у Другом светском рату. То је дужност овог покољења, према самима себи, према цивилизацији, а највише према тим светим новомученицима. Не треба лицитирати. Свако треба да ради свој посао: историчари, свештеници, патолози, палеонтолози. Важно је да имају средстава за рад и да их нико не омета.

14. Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске?

Миру, верујем, упркос искушењима и оптерећењима, историјским и савременим, теже и наше две државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обеју Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схватају у довољној мери.

Када сам пре две године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, јеванђелским начином, ради на миру, да проповеда љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичарâ је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупâ и епископâ, чија реч о миру остаје дубоко у срцима верникâ.

15. Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске проф. Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године?

Радујем се иницијативи премијера Вучића за решавање проблемâ и даљи напредак местâ у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на матерњем језику и оне, преостале, уџбенике који су до сада недостајали. Подржавам такво деловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба да решава. Она јесте држава српског народа, али је у истој мери и њихова држава - штавише отаџбина. За то имају нашу пуну подршку.

И овом приликом подсећам наше свештенство да, без обзира на то да ли су Срби и да ли су православне или неке друге вере, сви наши суграђани и суседи су наша браћа. О томе треба да говоре верницима, тако да их уче. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити решени проблеми избеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних табли, да ће престати претње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом У на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово.

Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи. Политичари ће само надграђивати на јеванђелским начелима које смо ми хришћани дужни да поставимо.

16. Занима ме како сте доживјели сусрет папе Фрање и московског патријарха Кирила у Хавани? Много више од формалног екуменизма, од свих његових декларација и конференција, многи сматрају важним елементарну људскост, елементарну комшијску љубав и поштовање, пружену руку у помоћ и истинско занимање за добробит другога, тко год он био. А то је, чини се дух који је био присутан тијеком тога сусрета на Куби.

У праву сте. Дух тог сусрета, изговорене речи браћа смо и сличне, не одражавају формални дух него суштинско разумевање и жељу да сами буду пример хришћанима широм света, а посебно на подручјима где су православни и католици измешани. Ни њихову Поруку нисам доживео као формалност, као производ међусобних компромиса ка постизању некаквог жељеног циља. Наравно да је компромис нужан, али декларација је суштинска, животна, најбоља анализа места Цркве у данашњем свету у односу на заједничку историју првог миленијума и у односу на векове сукобâ и раздељености. Декларација даје одговор на позив Божји да заједнички сведочимо јеванђелске вредности и да заједнички одговарамо на изазове савременог света. У духу и смислу ове њихове поруке, могу се наћи и одговори на нека Ваша питања, поготову она која се тичу односа између два суседна хришћанска народа, Срба и Хрвата.

17. Вратио бих се још мало на ваше писмо у поводу Васкрса. Кажете овако: ''Будимо супатници онима који страдају, плачимо с онима који плачу и тјешимо их надом у Господина! Нека наше служење Богу не буде ново издање фаризејске вањске побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе тко нема! Смирено славимо Бога ријечима покајаног цариника који тако нађе оправдање!'' Како гледате на кршћанску карту свијета и на тренутак вјере у вашој цркви?

Слика света у овом историјском тренутку је ипак суморна, заправо трагична. Главна карактеристика те слике је да, после двадесет векова постојања, са историјске сцене полако нестају народи који су први примили хришћанство. Било је, нажалост, потребно да привредно најразвијенији део Европе дође до таквог степена отуђености од својих вредности, од вредности које су га створиле, да постане могуће да се догоди таква миленијумска катастрофа на Блиском Истоку. То су спојени судови.

Са друге стране, у земљама Источне Европе, у народима који су били иза гвоздене завесе, у Русији више него било где, на делу је снажна обнова вере, градња хиљада и хиљада храмова (у просеку три нова храма дневно), духовних школа, манастира... Таква духовна кретања постоје, у извесној мери, и у Српској Православној Цркви. После деценија у којима је Црква била потпуно истиснута из јавног живота, сада, посебно у Србији и Републици Српској, имамо видан напредак: веронаука се предаје у јавним школама; Богословски факултет је поново део Универзитета; упркос економској кризи на све стране се граде нови храмови; ради десетак црквених радио-станица... Наравно, све то је далеко од идеалног, али морамо бити благодарни Господу на свему.

18. Зашто мислите да се виђенији српски политичари често долазе конзултирати с вама, рецимо, међу инима и предсједник Томислав Николић? Можете ли увјерити читатеље да то не нарушава принцип одвојености Цркве и државе, што стоји у Уставу Србије, и да није угрожена секуларност друштва?

Наша Црква не учествује у доношењу политичких одлука. Ми захтевамо поштовање правâ градјана који су верници, и то било да су православци или да су католици, протестанти, муслимани, Јевреји, свеједно. Ми од државе тражимо да поштује верска права свих. У дневнополитичким и страначким одлукама не пада нам на памет да учествујемо. То припада политичарима. Сви политичари, макар од 2000. године, уважавали су чињеницу да се преко деведесет процената грађана изјашњава да су верници, а око осамдесет пет процената да су православни верници. Стога, али и из личног пријатељства, посећују патријарха – раније патријарха Павла, сада мене. Природно је да разговарамо о друштвеним проблемима и размењујемо мишљења, али без страначког опредељивања. Знам да понегде тога има, чак и отворено. Али у Србији тога нема: Црква и владике јавно се не опредељују за неку странку нити лобирају за неког министра. Не дај Боже! Такве ствари дугорочно би збуњивале народ, а нису ни у духу светог Јеванђеља. Али, ако мишљења дају невладине организације које имају пар десетина чланова, како то ускратити Цркви?

Одвојеност пак Цркве и државе не значи, као у комунизму, изгон Цркве из јавног живота, често силом и гоњењима, него одвојеност компетенцијâ, у слободи и у духу сарадње онде где је потребна и свестрано корисна.

19. Чуо сам, припремајући се за овај разговор, критике на рачун СПВ-а, али и градова и подузећа, јер се, кажу, злоупотребљава прелијеп и свет обичај обитељске крсне славе како би се обиљежавале славе јавних подузећа или опћина и градова, да је то непримјерено јер нарушава углед Цркве, односно да би се друштво, али и јавност, требала евангелизирати на другачији начин, а не преклапањем црквених и јавних, односно државних благдана. Који је, молим вас, ваш став?

Слава је веома леп обичај. Први пут чујем да некоме смета ако неко предузеће слави своју славу. Слава је уткана у културу нашег народа. То је њен нераскидиви део. Знате, од краја другог рата па све до осамдесетих година прошлог века, није било сата да неки православни свештеник није био у затвору. Па као што су многобројни ти свештеници страдалници, многобројни су и они који су их прогањали. Њима и њиховим духовним потомцима смета слава. Смета онима који су истеривали Цркву из јавног живота, хапсили свештенике и слично. Не треба поново евангелизирати некога ко с колена на колено слави салву. Све је јасно ономе ко целива славски колач, са својом децом и породицом, пријатељима или колегама на послу, и један другоме говори: „Христос је међу нама!” Верујте ми: не смета њима слава него им смета Христос.

Слави пре свега породица, а онда и свака шира заједница као проширена породица, док сав народ има своју свеопшту славу.

20. Имате дуг живот и невјеројатно сте јак и здрав у вашим годинама. Имате силну енергију и заиста вам се дивим. Када се осврћете на пријеђени пут тијеком вашега живота, што видите?

Колико сам јак, то само Господ и ја знамо. Ја знам да нисам. Ако и постоји нека снага у мени, то ми је дато од Господа Бога из само Њему знаних разлога. Хвала Вам на лепим жељама. Свакодневно се преиспитујем да ли сам достојан поверења и воље Божје којој сам се у потпуности предао. Када се осврнем, видим вољу Божју која је свеприсутна и у тренуцима када је моја сасвим друкчија или је нема.

21. Захваљујем вам на овоме разговору и морам вас питати која је ваша највећа жеља?

Жеља ми је да у светлости празника Рождества Господа нашег Исуса Христа поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! исповедимо и објавимо свима да се у Витлејему роди ХРИСТОС – Помазаник Божји, Који је по Божјој вољи и Који је ЕМАНУИЛ, што значи - С нама је Бог! Да би био са нама, желим да сви отворимо своја срца да она буду Витлејем у коме ће се родити Љубав Божја. Примимо Христа у своја срца и у своје домове, примајући ближњега свога као Њега Самог, не гледајући ко је ко. Желим да сви смогнемо снаге да међусобно опростимо једни другима, чему нас и учи Господ Исус Христос и да и Срби и Хрвати граде мир и љубав јер зло никоме добра није донело.

Слава на висини Богу, а на земљи мир и медју људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Срећан вам празник Рођења Спаситељевог!
Хвала!

Ова књига је живо сведочанство о истрајном настојању Српске Првославне Цркве да очува изузетну духовну и материјалну културу, своје вековне споменике и сачува хришћанско наслеђе Косова и Метохије.

Монографију, која садржи преглед историјског, културног и духовног наслеђа нашег народа на Косову и Метохији, на промоцији ће представити Митрополит црногорско приморски др Амфилохије (Радовић), умировљени Епископ захумско херцеговачки др Атанасије (Јевтић), Епископ рашко призренски Теодосије (Шибалић), Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић) и проф. др Душан Т. Батаковић

Промоција дела ће се одржати у петак, 28. октобра у Хали 1А, на штанду Канцеларије за КиМ Владе Републике Србије. Поред најављених говорника, промоцију ће појањем увеличати и ђаци Призренске богословије. Промоција почиње у 17 сати. Добро дошли!

Ново издање на српском језику садржајно прати енглеско издање Задужбина Косова и Метохије (Тhе Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Spiritual, Historical, and Aesthetic Heart of the Serbian People, 2014.) и српско из 1987. године. Предговор блаженопочившег Патријарха Павла, који је и благословио издање, даје књизи посебан печат, па и овом новом издању. Осим тога, монографија садржи текстове наших знаменитих историчара, теолога, публициста, уметника, и још важније: историјска документа и повеље, а потом и разна саопштења и извештаје из прошлости као и из најновије садашњости наше крсноваскрсне косовскометохијске судбине. У књизи важно место заузима и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији.

Књига је тврдог повеза у пуном колору (формата 23 х 30 cm), на преко 1.000 страница, илустрована са преко 700 колорних репродукција свих важнијих историјских личности, манастира, цркава, фресака, икона и уметничких дела врхунске вредности. Пакована је у луксузну картонску кутију. 

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован изабран је за почасног доктора Народног и Каподистријског универзитета у Атини, а на предлог Богословског факултета у Атини, због богатог академског дела, али и због његове жртве за јединство Цркво. Реферат о делу архиепископа Јована поднели су Генералној скупштини Богословског факултета професори: Митрополит авидски К. Катерелу, проф. Е. Карагеоргуди и председник Одељења г. Сотириос Деспотис. Промоција почасног доктората биће извршена у свечаној сали Народног и Каподистријског универзитета у Атини у мају идуће године. Том приликом архиепископ Јован ће одржати предавање.  

Према подацима ватрогасне службе узрок пожара који је избио јутрос око 7:20 је удар грома у дрво. Ветар током дана је доста допринео ширењу пожара. 

Објавио Onufrije Jeromonah у 23.48.00 

http://svetogorac.blogspot.rs/2016/09/blog-post_77.html

Папа Фрања је саопштио да се моли за све жртве и њихове породице. Католичка бискупска конференција Италије је ставила један милион евра као прву помоћ на располагање. Уједно је наговестила да ће организовати сакупљање посебног националног прилога за жртве земљотреса. Он ће бити сакупљан 18. септембра у читавој Италији. Такође је и италијанска Евангелистичка алијанса позвала на молитву за пострадале у земљотресу и наговестила солидарност и материјално учешће у помоћи у овој катастрофи. Између осталог биће ортворен посебан број рачуна за прилоге. Председавајући Савеза евангелистичких црква у Италији, пастор Лука Негро је апеловао на хришћане у целокупној Европи да се покажу материјално солидарним са жртвама погођеног региона.

Црквена управа протестантских слободних цркава у Италији је саопштила да је у контакту са префектуром и другим хуманитарним организацијама у контакту. Координатор хуманитарне помоћи Данијеле Бенини је саопштио да се неоштећена црквена зграда ставља за смештај на привермено располагање. Осим тога они су спремни да се старају о деци и сениорима. Бенини је позвао чланове црквене заједнице на доборвољно давање крви. Такође и немачкојезичка евангелистичко-лутеранска хришћанска заједница у Риму жели да помогне жртвама катастрофом погођеног региона у коме више камен на камену не стоји. Слике на социјалним мрежама документују страшне рушевине. У месту Аматриче су најмање један манастир и једна црква тешко погођени.

припремио протођакон Зоран Андрић

http://www.spc.rs/sr/crkve_pozivaju_na_molitvu_za_zhrtve_zemljotresa

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије саопштио је у петак да ће донирати своје органе, поздрављајући одлуку републичког парламента да усвоји закон о завештању органа.

- Ако некоме буду потребни моји остарели органи, ја ћу их завештати и моћи ће и од митрополита имати неке вајде. Чуо сам за закон, који је усвојен у Скупштини Црне Горе о даривању и завештању органа оних који су спремни да се усагласе са тим законом, да дозволе да након њиховог упокојења на прописан начин дарују своје органе за здравље и живот других. Закон је у духу јеванђељских правила, мишљења и живљења - поручио је митрополит Амфилохије.

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Хвала вам на пажњи!"

http://beleskesasabora.blogspot.rs/2016/06/blog-post_6.html?m=1