У Рејкјавику је на месту подизања будућег првог православног храма на Исланду освећена привремена капела Светог Николаја Чудотворца. Освећењу крста  присуствовали су представници pравославне заједнице, а међу њима и амбасадор Русије на Исланду Антон Васиљев. Освећење је обавио парох Руске цркве Московске Патријаршије у Рејкјавику проројереј Тимотеј Залотускин.

 Свештеник је рекао да је подизање капеле изванредан догађај за православне вернике на Исланду и заблагодарио Амбасади Русије на Исланду на дугогодишњој подршци пројекту подизања храма. Са своје стране је амбасадор истакао важност овог догађаја за православну дијаспору на Исланду и напоменуо да ће његова

Аамбасада и даље учествовати, у сарадњи са исландским властима, у прикупљању новца за изградњу храма по већ готовом пројекту.

Године 2011. градоначелница Рејкјавика је дала одобрење за изградњу првог православног храма на Исланду и Културно-духовног центра. Сада се скупљају средства за изградњу храма и овог Центра.

Црква ће се подићи на једној од централних градских улица са погледом на луку Рејкјавика, тако да ће га приметити сви који буду долазили у главни град, међу којима и бродари који лађама приступају граду.

Извор: Православие.ру

Није ред да овај процес, БПЦ разматра и решава једнострано. Из тог разлога је наша црква и донела овакво решење, управо да би могла на прави начин да се усаглашава са осталим православним помесним црквама, у заједничким напорима ка канонском статусу МПЦ, њеном напуштању схизме и успостављању евхаристијског општења са остлим помесним црквама.То је најважније,будући та црква већ дуги низ година страда у изолацији. Наш је дуг, да на њихову жељу за нашим учествовањем, адекватно одговоримо.

Решење Светог синода је недвосмислено јасно. Вођен нашом дужношћу да пројављујемо  хришћанску љубав, Свети синод је благорасуђивањем, после више него темељне дебате, усвојио решење да у садејству са помесним православним црквама допринесе успостављању канонског статуса Македонске православне цркве. Непосредно после тога, синод је одредио двотрећинску комисију од чланова синода, која броји 8 митрополита са Старозагорским митрополотом Кипријаном на челу. Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

Ово је једино канонско решење и није у реду да се оно доноси под било каквим притисцима. Не постоји никаква могућност да једнострано признамо автокефалност МПЦ - био је категоричан митрополит Антоније 

Ако би смо и признали автокефалност МПЦ, велика је опасност да би и сами подпали под схизму, а у таквом развоју догађаја не би постојао начин да икако помогнемо МПЦ. Морамо се уздржати и оградити од крајњих националистичких настројења.

Митрополит је назначио да ће синод консултовати и стручњаке на пољу канона али и историје, како би односи  МПЦ и осталих помесних православних цркви били најуспешније решени

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ИЗВОР:

http://news.bnt.bg/bg/a/mitropolit-antoniy-svetiyat-sinod-ne-deystva-ednostranno-otnosno-mpts

Превод: Поуке.орг

- Ваше Високопреосвештенство, Свети Синод Бугарске Цркве одлучио је да постане посредник између Македонске Цркве са осталим Православним Црквама. Како се одлука може тумачити?

- Није да до сада нисмо покушали да помогнемо Македонској Православној Цркви, али смо морали одмах да реагујемо на велику напетост нашег друштва која се јавила после објаве писма пристиглог од МПЦ. И раније је у јавности постојало мишљење да МПЦ треба да се помогне, али после објављивања писма МПЦ, ово искање је постало још јаче. Многи од људи који су реаговали, заиста имају жељу да помогну Македонији на овај начин, да Македонска Православна Црква буде извучена из раскола, из изолациије, у којој се налази. Старали смо се и раније, када смо се сусретали са духовницима из других Помесних Павославних Цркава, да поставимо питање скидања раскола. Има нешто што и Македонска Православна Црква треба да уради. Стога смо јуче донели сасвим официјалну и уопштену одлуку. У ту сврху смо формирали Комисију за започињање марљивог труда за решавање овог питања, за шта ћемо имати сусрете са МПЦ и осталим Православним Црквама. И све то, да би Македонска Православна Црква могла добити аутокефалију, да би добила благодатно служење, јер како знамо, раскол су једна врата која затварају такву могућност, и због тога не може бити саслуживања.

- Свети Синод је образовао Комисију на челу са Митрополитом Старозагорским Г. Кипријаном. Шта је следеће? Да ли ће заседања Комисије бити редовна? Којим Православним Црквама ће се она прво обратити?

- Сва питања биће решавана од стране саме Комисије. Она се још није састала али ће се то ускоро догодити. Комисија ће темељно истражити околности и проблеме за решавање свих питања, и организоваће састанке, направљене у ту сврху, како са Комисијом Македонске Православне Цркве, тако и са представницима других Помесних Православних Цркава. Трудићемо се да дамо све од себе како би убедили вођства других Помесних Православних Цркава, да се реши животно важно питање наше Македонске Православне Цркве. Најважније од свих је то да буде уклоњен раскол.

- Након што је објављено писмо Струмичког Митрополита Наума, у медијском простору се појавила једна велика иницијатива за то да се Свети Синод БПЦ усмери у једном унапред одређеном правцу. Да ли су покушали да изврше притисак?

- Покушали су да изврше огроман и невиђен притисак.

- По Вашем мишљењу који је разлог за то?

- Међу људима који су покушали да изврше притисак, има и таквих, који су намерно желели да нашкоде рођеној Цркви, која би после једног неканонског решења могла упасти у раскол, у каквом смо били 70 година. Но, највећи део људи имао је добру намеру, али нису имали неопходну стручност за то како се треба поступити у овом тренутку. Уверени смо да се огромна већина друштва радује дугоочекиваном закључивању договора о пријатељству Бугарске и Македоније, и природно је, има жељу да се помогне и Македонска Православна Црква. И то је оно што покушавамо да урадимо.

- Један од проблема који стоји пред Македонском Православном Црквом, је и име, које су изабрали - Охридска Архиепископија. По уставу БПЦ-БП - члан 1, ставка 3 - Бугарска Црква је правни наследник Охридске Архиепископије, следствено томе Македонска Црква ни до данас, није та обновљена Охридска Архиепископија. Сматрате ли, да тај проблем може бити решен, и шта је најприкладније урадити, да се не створи препрека за нарушавање Устава БПЦ и историјске реалности, а у исто време прихватајући канонску Македонску Цркву?

 - То су питања којима ће се занимати Комисија. Природно, спремни су да нас прогласе за Мајку Цркву, ако им испунимо жеље, али са друге стране у њиховом Уставу пише да је Македонска Православна Црква правни наследник Охридске Архиепископије. У нашем пак Уставу пише да је БПЦ правни наследник Охридске Архиепископије, што је историјска истина. Јасно је, да ми - Мајка Црква, не можемо да будемо правни наследници, а да то у исто време буде и наше чедо. То су управо питања, са којима Комисија треба да се занима и да води разговоре, тако да један будући назив неће противречити Уставима. Тамо постоје и други проблеми, на пример, гркоговореће Цркве не желе да признају назив Македонска Православна Црква. Име се јавља веома озбиљном препреком. По том питању још треба да се воде преговори и да видимо како може да се реши овај случај, јер су то често пута постављали као озбиљан проблем. Чак ми је Струмички Митрополит Наум, када је долазио код мене у Ловеч, рекао, да им је Васељенски Патријарх поставио услов да промене име, и да се не називају Македонска Православна Црква, а то је мишљење и свих Грка и гркоговорећих Цркава. Видите да ствари нису нимало једноставне, и треба да се наћи најбоље решење. Крајни циљ је изузетно важан - да добију благодатно служење и да буду придружени породици братских Помесних Православних Цркава.

- Да ли је постојала опасност да се на јучерашњем заседању Св. Синода одлучи, да се призна аутокефалност Македонске Цркве и да се уђе у евхаристијску заједницу са њом? Да ли је било стварне опасности за Бугарску Цркву да уђе у раскол или пак да буде дискредитована од других Помесних Православних Цркава?

- Велика опасност је постојала за Бугарску Православну Цркву. Велика опасност, зато што је то нешто на шта ми немамоо канонско право. Да смо то урадили, тада би смо ишли против одлуке свих Православних Цркава. Оне су признале постојање раскола, који је наложен од Српске Цркве, и оне нам не би признале право да га укинемо. Ово је јасно, и било би много глупо и погубно са наше стране, ако би смо ми направили такву фаталну грешку. Слава Богу, па по речима Јеванђеља "када су двојица или тројица, сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима", Господ је умудрио Свети Синод БПЦ да донесе правилну одлуку.

- У неким медијима су се већ појавили коментари, да је Св. Синод у суштини јуче одлучио да не решава проблем са МПЦ. Није ли преузимање иницијативе за сарадњу са осталним Православним Црквама почетак решавања проблема?

- Ми немамо други начин на који можемо да помогнемо МПЦ, осим тог. Ако ми упаднемо у раскол, од сада па на даље, ми нећемо моћи да им помогнемо, а ни они нама ништа неће моћи да помогну. Да ли ли смо то требали да урадимо? Како онда то да решимо? Ово је корак ка решавању тог проблема, а друго је било,  да затворимо прилику да помогнемо Македонској Православној Цркви.

- Пре одлуке на Светоме Синоду да ли сте имали консултације са митрополитима из других Помесних Православних Цркава, из Грчке, Србије, Русије?

- Разговарао сам са мени познатим духовницима из Грчке, Русије и Србије а и моја сабраћа архијереји су говорили. Као што смо већ истакли, Грци имају проблем са именом Цркве у Македонији. Руска Црква такође жели да помогне, али да то уради преко Српске Цркве, и да нађе начин да им се дарује аутокефалија. Оформљена Комисија ће да упути одређена питања, припремиће се протоколи, и на крају ће постати јасно како стоје ствари, ко ствара проблеме за признавање, и потом ће већ бити могуће прећи на њихово решавање.

- Колико ће времена Комисија која је оформљена од Св. Синода, продужити свој рад?

- Док проблем не буде решен. Не могу вам рећи тачно време. Тај процес може бити решен брзо, али може да буде решен не тако брзо. Са наше стране зависи да се потрудимо да посредујемо и да решење буде постигнуто од свих Помесних Православних Цркава. Македонски народ страда у положају у коме се налази. Дај Боже, да ускоро Македонска Православна Црква постане једна од канонских Помесних Православних Цркава и да имамо пуну заједницу у Христу.

Са Митрополитом Гаврилом, за данашњи дневни лист "Стандарт", разговарао Ангел Карадаков

Са бугарског за Поуке.орг превео Настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић).

https://dobrotoliubie.com/2017/11/28/трябва-така-да-помогнем-че-да-не-навре-2/

Господине Рафете Хусовићу, предсједниче Бошњачке странке и потпредсједниче црногорске Владе, да ли је Бар 1878. године ослобођен или окупиран?

Да ли је мој чукунђед војвода поп Илија Пламенац ослободилац или окупатор Бара? Да ли ја данас, у Бару, живим у ослобођеном или окупираном граду?

Данас, све чешће, од муслимана у Бару – новопридошлих, не старосједилаца – чујем да је Бар 1878. године, уласком црногорске војске у њега, окупиран.

Не знам да ли је тај став ушао и у уџбенике школства данашње, постокумунистичке, мондијалистичке Црне Горе, идентификоване као дукљанске, односно монтенегринске, утемељене на начелу „како си се писа“? А и ако још није, то би био само логичан слијед мондијалистичког ид(е)ологизирања црногорског школства, које је као доктрину прихватило немањићку власт у Зети (претечи Црне Горе) као окупаторску, Светог Саву и Његоша као идеологе и промотере геноцида, аутентични српски језик као туђински и аутентично ћирилично писмо као туђинско, америчку ратно-наркотичку творевину Косово као државу, промискуитет и педерастију као мјеру демократије, односно материјалистички дух Запада као божанство.

Кажете, г. Хусовићу, да више немате воље ни да прођете поред Сат куле у Подгорици („вакуфа Османагића“) откад је на њу враћен крст.

Да Вас подсјетим, крст на Сат кули је символ побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године, које црногорска историографија назива Ослободилачким (таквим их доживљавају Црногорци). И символ – у Црној Гори – побједе православља над исламом.

И да Вас подсјетим, нијесу Црногорци дошли у Црну Гору силом далеко бројније и опремљеније војске и ту Турцима наметнули православље.

Подсјетићу Вас и да је, када је Црногорска војска, у ратним дјејствима 1878. године, од Турака преузела Бар, књаз Никола локалним Турцима (којих није било пуно) и локалном раније православном а по доласку турске војске, што силом што бенефицијама („потурчи се плахи и лакоми“), исламизираном православном становништву (којег јесте било пуно), понудио грађанску равноправност. Дао им је ријеч да им неће „длака са главе фалити“. И одржао је.

Књаз Никола и његови Црногорци нијесу били злопамтила. Ширином своје православне душе прешли су преко чињенице да су исламизирани Барани издали не само свој род, него првенствено Христа. И да су се Турцима, који су новопридошли војном силом, ставили на услугу у борби против своје једнокрвне браће која су остала вјерна Христу.

Милошћу књаза Николе и толеранцијом локалног православног живља, барски муслимани су били пуноправни грађани Црне Горе (иако Црна Гора тада није била дефинисана као грађанска држава, него као држава Срба: православаца, муслимана и римокатолика). Сасвим равноправно са онима чије су претке њихови преци издали и против којих су ратовали учествовали су у црногорској власти.
Тек тада, након што је, 1878. године, црногорска војска од Турака преузела Бар, као „печурке након кише“, узраста чувена барска међувјерска толеранција, барски суживот „три вјере“. Тога док су Турци владали Баром није било.

Барски муслимани одмах су постали и равноправни дио културног живота Бара. Већ 1881. године, само 3 године након што је црногорска војска преузела Бар од Турака, у овом граду основана је Српска народна читаоница, прва овдашња институција културе (док су Баром владали Турци, ту није било институција културе). Њен потпредсједник био је хоџа Шабић. Барски муслимани су редовно учествовали и у Румијској литији; за крстом Светог Јована Владимира су на Тројчиндан, заједно са барским православцима и римокатолицима, у православној литији, излазили на врх Румије.

И након што је краљ Никола, 1916. године, напустио Црну Гору, барски муслимани остали су њени грађани равноправне могућности одлучивања о судбини државе у којој су живјели. Тако су Саид Дивановић и Суљо Петовић из Барског округа били учесници Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори („Подгоричке скупштине“) која је 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.

Барски суживот „три вјере“ његован је и касније. У вријеме Другог свјетског рата, у кафани на пијаци у Бару, петком, на пијачни дан, заједно су сједјели свештеник Павле Радуновић (тетак мог оца), надбискуп Никола Добречић и муфтија Муртеза Карађузовић, да би народу показали да треба да живи у међусобном разумијевању, да га не понесе хаос рата.

Манифестација „Ходочашће у славу Старе маслине“, која символизује заједништво православног, римокатоличког и муслиманског живља подрумијског краја, већ више од деценије, одржава се на Мировици у Бару. Њени оснивачи и организатори су и православци и римокатолици и муслимани. Међу њима је и Суљо Мустафић (претпостављам да га познајете, г. Хусовићу). На тој манифестацији и ја сам, више пута, говорио. Да би ова манифестација опстала, данас највише труда улажу Војо Петровић и Мића Никочевић, моји парохијани, којима благосиљам славске колаче и прекађујем куће, Воју на Никољадан а Мићи на Митровдан.

На моју велику жалост, барска међувјерска толеранција данас се враћа у вријеме свог претпочетка, у вријеме када су Баром владали Турци.

А знате ли ко је за то „заслужан“? Поред ид(е)олошких (комунистичко-мондијалистичких) Црногораца, који су барско међувјерско сагласје настојали да подведу под „братство и јединство“ своје ид(е)ологије, углавном Ваши Рожајци!

Господине Хусовићу, да ли је актуелно, и веома нападно, програмско насељавање Бара и његове околине муслиманским живљем (па били они Бошњаци, Муслимани или Албанци), ововремено ослобађање или окупација Бара? Откуд одједном толико новопридошлих муслимана у Бару и околини: из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја?

Од вас Рожајаца и других тако навалентно новопридошлих муслимана у Бар и око њега на јаде су и домицилни муслимани. Највише због тога што сте им младеж затровали.

Откуд из Бара, црногорског символа међувјерске толеранције, борци у Исламској држави?

Одакле вама муслиманима новац којим купујете Бар? Је ли неко од вас продао имовину у Рожају? А и ако јесте, колико квадратних сантиметара некретнине у Бару може купити за квадратни метар у Рожају? Није ли Рожаје град незапослених, град сиромаштва, град запостављен у црногорској економији, дио Сјевера Црне Горе који је антипод колико толико имућном Југу?

Је ли вас ико икада у држави Црној Гори питао за поријекло новца којим купујете Бар и његову околину? Није ли то новац од дроге, као и онај којим је купљено Косово и Метохија?

Идентичну ситуацију овој данас у Бару имали смо на Косову и Метохији прије 40, 30… година.

Наравно да вас нико не пита за поријекло новца којим купујете Бар. Не пита вас зато што Бошњачка, као и друге националне странке такозваних мањинских народа у Црној Гори, већ годинама одржава Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића на власти. Не пита вас зато што је црногорска актуелна власт у вашој власти. Ако ви изађете из коалиције која је на власти, са власти оде и ДПС.

И ту чињеницу, ту „благодат“, користитите безмјерно. Под своје узимате црногорске државне фирме, па и институције. Тамо запошљавате своје људе.

Ко се посљедњих година запошљава у државним фирмама и институцијама у Бару? Углавном Рожајци и други муслимани! Је ли то ослобађање или окупација Бара, г. Хусовићу?

У већ више мандата у којима на власти у Црној Гори одржавате ДПС, раскомотили сте се, пуни увјерења да вам се све може. Тако сте умислили и да можете да скидате крстове по Црној Гори.

Јесте ли чули ону барску: „Не играј, море“?

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом Дана Копнене војске и Дана пешадије, официри, подофицири и цивилна лица Команде Копнене војске присуствовали су јуче светој литургији у богослужбеном простору Команде Копнене војске у Нишу, обележавајући славу Обновљење храма Светог Великомученика Георгија.

После приношења славских дарова освештана је спомен-соба Команде Копнене војске, у којој се налазе имена и презимена 16.186 војника, полицајаца и грађана Ниша погинулих у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, оружаним сукобима у бившој СФРЈ, НАТО агресији и Копненој зони безбедности.

У њој се налазе и имена погинулих Солунаца, британских, грчких, француских и руских војника, војника ЈНА, припадника Треће армије и свих војника Војске Југославије. Посебно место у спомен-соби имају фотографије погинулих војника са Кошара и Паштрика.

Ту су и имена страдалиника у Топличком устанку, погинулих у згради РТС-а и кинеској амбасади у НАТО агресији, имена отетих и убијених на Косову и Метохији после доласка Кфора.

Спомен-соба је део будућег Музеја Копнене војске и гарнизона Ниш, који су радили официри и подофицири Команде Копнене војске по идејној замисли команданта Копнене војске генерал-потпуковника Милосава Симовића, који је био домаћин јучерашње славе, а кум славе – колачар био је главни подофицир Копнене војске заставник прве класе Ненад Стевић.

Светом Литургијом је начaлствовао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије у Нишу, уз саслужење свештенства из Ниша и војног свештенства нишког гарнизона. 

У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату.

Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи,  служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић.

У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример.

–  Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић.

У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина.

Руска авиокомпанија ИрАеро, са седиштем у Иркутску и Омску, одлучила је да назове своје нове авионе Сухој Суперџет 100 флоте по неколико великих светаца, међу којима има апостола и великих руских светаца.

„Наша ваздушна флота је допуњена са девет руских авиона. У сарадњи са Иркутском епархијом Руске Православне Цркве, изабрали смо имена девет светаца,“ каkо је прочитано у поруци прес службе ове авиокомпаније. Девет авиона је набављено 2016. и 2017. године.

Авиони ће добити имена Светог Спиридона, Свете Матроне Московске, Светог Владимира, Свете Ксеније Петроградске, Светог Апостола Павла, Светог Апостола Петра, Светог Сергија Радоњешког, Светог Серафима Саровског, и Правоверног Светог Александра Невског.

Церемонија освећења поводом давања имена авионима биће одржана 7. новембра. Чин ће одслужити протојереј Константин Кожуховски, старешина цркве Светог Димитрија Донског на Иркутском аеродрому.

ИрАеро је основан 1996. године, и матичне луке су им међународни аеродроми у Иркутску и у Омску.

Извор: Православие.ру (превод : Информативна служба СПЦ)

Институт за културу сакралног „Монс Хемус“ и Институт за литургику и црквену уметност ПБФ Универзитета у Београду организују Међународну конференцију „Старе и нове границе Европе: идентитетска истраживања“ на Православном богословском факултету у Београду, под покровитељством Фондације „Конрад Аденауер“, у трајању од 3. до 4. новембра текуће године. 

Конференција је отворена данас у Великом амфитеатру Факултета у 10 часова. Током дводневног рада конференције, који ће се састојати из четири сесије и једног округлог стола, своја саопштења ће изложити двадесет еминентних учесника из земље и иностранства.

Проф. Шон је био гост факултета и Библијског института од 27.10-29.10. Предавању је присуствовао муфтија србијански г. Абдулах Нуман, затим представница фондације Конрад Аденауер, Данијела Естерман-Павлица, као и многи наставници и бројни студенти ПБФ-а.

Превод са немачког су омогућили проф. др Предраг Драгутиновић и доц. др Владан Таталовић. Регензбуршки професор за Средњевековну и новију црквену историју бавио се дијалогом Православља и ислама у свом хабилитационом пројекту. Излагање је почео анализом текстова са сусрета православних хришћана и муслимана и дао једну свеобухватну оцену овог дијалога.

По проф. Шону, дијалог не отвара питања разумевања монотеизма, као ни многа друга теолошка питања, јер се сви учесници у дијалогу слажу да он не треба да води прозелитизму односно преобраћењима. Као такав, он не представља опасност за веру и традицију учесника у дијалогу. Као основни циљ дијалога показује се тежња за остварењем мирног суживота. Дијалог продубљује разумевање другог и руши предрасуде. Проф. Шон сматра да, иако постоје многа искушења у односима православних и муслимана, по први пут у историји човечанства, дијалог између религија је реалан сусрет и довео је до обостраног закључка да је злочин у име религије недопустив и да оне осуђују злочин у њено име. То важи не само за међурелигијски дијалог између православља и ислама, већ и за однос западних хришћана према исламу и јудаизму. Он сматра то једним новим почетком у међусобним односима. 

Писмо оцу Ненаду Андрићу

Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена!

Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља.

Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију.

Опростите и хвала!

Крстовдан 27.9.2017. године Господње
Благодарна мајка,
Вања Ђерић из Београда

ДАР ГОСТОПРИМСТВА

У манастиру Преображења Господњег - Бозе у северној Италији, у среду, 6. септембра почео је са радом међународни симпозијум на тему Гостопримство у источној и западној хришћанској традицији. Ово је јубиларни, 25 научни скуп из области источне духовне традиције, који се одржава у монашкој заједници Бозе, која је позната у хришћанском свету као духовни центар који окупља и негује различите традиције којима је заједнички темељ први миленијум Хришћанства. Скуп су својим присуством и поздравним речима почаствовали Цариградски патријарх Вартоломеј и Алксандријски патријарх Теодор 11, као и поглавар Америчке православне цркве митрополит Тихон. Уз њих су, из различитих православних јурисдикија, присутни 15 епископа и много представника из реда клира и верника. Ту су и представници дохалкидонских цркава - Сиријске, Коптске и Јерменске апостолске цркве. Из Српске цркве присутни су свештеници о. Далибор Ђукић, парох у Вићенци и о. Марко Кнежевић, новопостављени парох у Милану и монах др Павле Кондић, из митрополије Црногорско -приморске. Међу мноштвом заступника хришћанских црквених заједница и организација западне традиције присутни су епископи , клирици, монаси и монахиње са свих крајева Европе и Америке. Укупно око 250 учесника. Поздравна писма послали папа Франћеско, и патријарски руски, румунски, бугарски као и др поглавари кипарске, грчке и албанске цркве и многи други из православног света. Поздрвно писмо патријарха српског Иринеја прочитао је свештеник Марко Кнежевић. Скуп ће трајати до 9. септембра.

Споменик блаженопочившем српском патријарху, који је први у Републици Српској, освештали су епископи захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени владика Атанасије, славонски Јован и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован.

Владика Григорије је истакао да овај споменик опомиње и подсјећа на јерарха који је у наше дане открио да за све нас има наде.
„Овај изванредан рад младе вајарке Саре Николић треба да нас, Херцеговце, подсјећа на лик и дјело не само нашег патријарха, него и на његово пријатељство према овој земљи и Епархији коју је основао Свети Сава“, рекао је владика Григорије.

Он је подсјетио на искрено пријатељство блаженопочившег патријарха према Херцеговини, који је више пута посјетио Требиње и Херцеговину, не заборављајући овај народ ни у ратно вријеме, те опомињући да увијек буду људи, а никада нељуди.

„Ово је споменик и опоменик, а не мјесто клањања или идолопоклонства, јер је врло чест случај да се у нашем народу ствари погрешно тумаче и разумијевају, па и сам патријарх Павле и његова скромност“, напоменуо је владика херцеговачки.

Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић рекао је да Требиње добило диван споменик захваљујући труду вајарке Саре Николић из Београда, фирми „Интегра инжењеринг“ из Бањалуке која је финансирала, те благослову владике Григорија.

„Зашто баш Требиње!? Они који су га познавали знају да је волио ову свету српску земљу и њен народ. Вјероватно би у овом тренутку рекао на све ово `Будите само људи`. Не само то, сигуран сам да је у својој молитви желио да будемо хришћани, да имамо бар зрно његове енергије и рада, преданости за свој народ и српску цркву, да пођемо путем скромности и његовог начина живота и молитве за овај народ“, навео је Давидовић.
Вајарка Сара Николић каже да јој је драго што је имала прилику да направи овај јединствен споменик и поклони га граду Требиње и Епархији захумско-херцеговачкој и приморској.

Присутне је поздравила представник „Интегра инжењеринга“ Славица Станковић, која је истакла да су Требиње и Херцеговина најљепше мјесто гђе се споменик блаженопочившем српском патријарху могао поставити, те да јој је драго што је „Интегра“ финансирала његово ливење.

Споменик блаженопочившем патријарху Павлу висок је 2,13 метара.

http://www.mitropolija.com/u-trebinju-osvestan-spomenik-blazenopocivsem-patrijarhu-srpskom-pavlu/