- Ваше Високопреосвештенство, Свети Синод Бугарске Цркве одлучио је да постане посредник између Македонске Цркве са осталим Православним Црквама. Како се одлука може тумачити?

- Није да до сада нисмо покушали да помогнемо Македонској Православној Цркви, али смо морали одмах да реагујемо на велику напетост нашег друштва која се јавила после објаве писма пристиглог од МПЦ. И раније је у јавности постојало мишљење да МПЦ треба да се помогне, али после објављивања писма МПЦ, ово искање је постало још јаче. Многи од људи који су реаговали, заиста имају жељу да помогну Македонији на овај начин, да Македонска Православна Црква буде извучена из раскола, из изолациије, у којој се налази. Старали смо се и раније, када смо се сусретали са духовницима из других Помесних Павославних Цркава, да поставимо питање скидања раскола. Има нешто што и Македонска Православна Црква треба да уради. Стога смо јуче донели сасвим официјалну и уопштену одлуку. У ту сврху смо формирали Комисију за започињање марљивог труда за решавање овог питања, за шта ћемо имати сусрете са МПЦ и осталим Православним Црквама. И све то, да би Македонска Православна Црква могла добити аутокефалију, да би добила благодатно служење, јер како знамо, раскол су једна врата која затварају такву могућност, и због тога не може бити саслуживања.

- Свети Синод је образовао Комисију на челу са Митрополитом Старозагорским Г. Кипријаном. Шта је следеће? Да ли ће заседања Комисије бити редовна? Којим Православним Црквама ће се она прво обратити?

- Сва питања биће решавана од стране саме Комисије. Она се још није састала али ће се то ускоро догодити. Комисија ће темељно истражити околности и проблеме за решавање свих питања, и организоваће састанке, направљене у ту сврху, како са Комисијом Македонске Православне Цркве, тако и са представницима других Помесних Православних Цркава. Трудићемо се да дамо све од себе како би убедили вођства других Помесних Православних Цркава, да се реши животно важно питање наше Македонске Православне Цркве. Најважније од свих је то да буде уклоњен раскол.

- Након што је објављено писмо Струмичког Митрополита Наума, у медијском простору се појавила једна велика иницијатива за то да се Свети Синод БПЦ усмери у једном унапред одређеном правцу. Да ли су покушали да изврше притисак?

- Покушали су да изврше огроман и невиђен притисак.

- По Вашем мишљењу који је разлог за то?

- Међу људима који су покушали да изврше притисак, има и таквих, који су намерно желели да нашкоде рођеној Цркви, која би после једног неканонског решења могла упасти у раскол, у каквом смо били 70 година. Но, највећи део људи имао је добру намеру, али нису имали неопходну стручност за то како се треба поступити у овом тренутку. Уверени смо да се огромна већина друштва радује дугоочекиваном закључивању договора о пријатељству Бугарске и Македоније, и природно је, има жељу да се помогне и Македонска Православна Црква. И то је оно што покушавамо да урадимо.

- Један од проблема који стоји пред Македонском Православном Црквом, је и име, које су изабрали - Охридска Архиепископија. По уставу БПЦ-БП - члан 1, ставка 3 - Бугарска Црква је правни наследник Охридске Архиепископије, следствено томе Македонска Црква ни до данас, није та обновљена Охридска Архиепископија. Сматрате ли, да тај проблем може бити решен, и шта је најприкладније урадити, да се не створи препрека за нарушавање Устава БПЦ и историјске реалности, а у исто време прихватајући канонску Македонску Цркву?

 - То су питања којима ће се занимати Комисија. Природно, спремни су да нас прогласе за Мајку Цркву, ако им испунимо жеље, али са друге стране у њиховом Уставу пише да је Македонска Православна Црква правни наследник Охридске Архиепископије. У нашем пак Уставу пише да је БПЦ правни наследник Охридске Архиепископије, што је историјска истина. Јасно је, да ми - Мајка Црква, не можемо да будемо правни наследници, а да то у исто време буде и наше чедо. То су управо питања, са којима Комисија треба да се занима и да води разговоре, тако да један будући назив неће противречити Уставима. Тамо постоје и други проблеми, на пример, гркоговореће Цркве не желе да признају назив Македонска Православна Црква. Име се јавља веома озбиљном препреком. По том питању још треба да се воде преговори и да видимо како може да се реши овај случај, јер су то често пута постављали као озбиљан проблем. Чак ми је Струмички Митрополит Наум, када је долазио код мене у Ловеч, рекао, да им је Васељенски Патријарх поставио услов да промене име, и да се не називају Македонска Православна Црква, а то је мишљење и свих Грка и гркоговорећих Цркава. Видите да ствари нису нимало једноставне, и треба да се наћи најбоље решење. Крајни циљ је изузетно важан - да добију благодатно служење и да буду придружени породици братских Помесних Православних Цркава.

- Да ли је постојала опасност да се на јучерашњем заседању Св. Синода одлучи, да се призна аутокефалност Македонске Цркве и да се уђе у евхаристијску заједницу са њом? Да ли је било стварне опасности за Бугарску Цркву да уђе у раскол или пак да буде дискредитована од других Помесних Православних Цркава?

- Велика опасност је постојала за Бугарску Православну Цркву. Велика опасност, зато што је то нешто на шта ми немамоо канонско право. Да смо то урадили, тада би смо ишли против одлуке свих Православних Цркава. Оне су признале постојање раскола, који је наложен од Српске Цркве, и оне нам не би признале право да га укинемо. Ово је јасно, и било би много глупо и погубно са наше стране, ако би смо ми направили такву фаталну грешку. Слава Богу, па по речима Јеванђеља "када су двојица или тројица, сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима", Господ је умудрио Свети Синод БПЦ да донесе правилну одлуку.

- У неким медијима су се већ појавили коментари, да је Св. Синод у суштини јуче одлучио да не решава проблем са МПЦ. Није ли преузимање иницијативе за сарадњу са осталним Православним Црквама почетак решавања проблема?

- Ми немамо други начин на који можемо да помогнемо МПЦ, осим тог. Ако ми упаднемо у раскол, од сада па на даље, ми нећемо моћи да им помогнемо, а ни они нама ништа неће моћи да помогну. Да ли ли смо то требали да урадимо? Како онда то да решимо? Ово је корак ка решавању тог проблема, а друго је било,  да затворимо прилику да помогнемо Македонској Православној Цркви.

- Пре одлуке на Светоме Синоду да ли сте имали консултације са митрополитима из других Помесних Православних Цркава, из Грчке, Србије, Русије?

- Разговарао сам са мени познатим духовницима из Грчке, Русије и Србије а и моја сабраћа архијереји су говорили. Као што смо већ истакли, Грци имају проблем са именом Цркве у Македонији. Руска Црква такође жели да помогне, али да то уради преко Српске Цркве, и да нађе начин да им се дарује аутокефалија. Оформљена Комисија ће да упути одређена питања, припремиће се протоколи, и на крају ће постати јасно како стоје ствари, ко ствара проблеме за признавање, и потом ће већ бити могуће прећи на њихово решавање.

- Колико ће времена Комисија која је оформљена од Св. Синода, продужити свој рад?

- Док проблем не буде решен. Не могу вам рећи тачно време. Тај процес може бити решен брзо, али може да буде решен не тако брзо. Са наше стране зависи да се потрудимо да посредујемо и да решење буде постигнуто од свих Помесних Православних Цркава. Македонски народ страда у положају у коме се налази. Дај Боже, да ускоро Македонска Православна Црква постане једна од канонских Помесних Православних Цркава и да имамо пуну заједницу у Христу.

Са Митрополитом Гаврилом, за данашњи дневни лист "Стандарт", разговарао Ангел Карадаков

Са бугарског за Поуке.орг превео Настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић).

https://dobrotoliubie.com/2017/11/28/трябва-така-да-помогнем-че-да-не-навре-2/

Господине Рафете Хусовићу, предсједниче Бошњачке странке и потпредсједниче црногорске Владе, да ли је Бар 1878. године ослобођен или окупиран?

Да ли је мој чукунђед војвода поп Илија Пламенац ослободилац или окупатор Бара? Да ли ја данас, у Бару, живим у ослобођеном или окупираном граду?

Данас, све чешће, од муслимана у Бару – новопридошлих, не старосједилаца – чујем да је Бар 1878. године, уласком црногорске војске у њега, окупиран.

Не знам да ли је тај став ушао и у уџбенике школства данашње, постокумунистичке, мондијалистичке Црне Горе, идентификоване као дукљанске, односно монтенегринске, утемељене на начелу „како си се писа“? А и ако још није, то би био само логичан слијед мондијалистичког ид(е)ологизирања црногорског школства, које је као доктрину прихватило немањићку власт у Зети (претечи Црне Горе) као окупаторску, Светог Саву и Његоша као идеологе и промотере геноцида, аутентични српски језик као туђински и аутентично ћирилично писмо као туђинско, америчку ратно-наркотичку творевину Косово као државу, промискуитет и педерастију као мјеру демократије, односно материјалистички дух Запада као божанство.

Кажете, г. Хусовићу, да више немате воље ни да прођете поред Сат куле у Подгорици („вакуфа Османагића“) откад је на њу враћен крст.

Да Вас подсјетим, крст на Сат кули је символ побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године, које црногорска историографија назива Ослободилачким (таквим их доживљавају Црногорци). И символ – у Црној Гори – побједе православља над исламом.

И да Вас подсјетим, нијесу Црногорци дошли у Црну Гору силом далеко бројније и опремљеније војске и ту Турцима наметнули православље.

Подсјетићу Вас и да је, када је Црногорска војска, у ратним дјејствима 1878. године, од Турака преузела Бар, књаз Никола локалним Турцима (којих није било пуно) и локалном раније православном а по доласку турске војске, што силом што бенефицијама („потурчи се плахи и лакоми“), исламизираном православном становништву (којег јесте било пуно), понудио грађанску равноправност. Дао им је ријеч да им неће „длака са главе фалити“. И одржао је.

Књаз Никола и његови Црногорци нијесу били злопамтила. Ширином своје православне душе прешли су преко чињенице да су исламизирани Барани издали не само свој род, него првенствено Христа. И да су се Турцима, који су новопридошли војном силом, ставили на услугу у борби против своје једнокрвне браће која су остала вјерна Христу.

Милошћу књаза Николе и толеранцијом локалног православног живља, барски муслимани су били пуноправни грађани Црне Горе (иако Црна Гора тада није била дефинисана као грађанска држава, него као држава Срба: православаца, муслимана и римокатолика). Сасвим равноправно са онима чије су претке њихови преци издали и против којих су ратовали учествовали су у црногорској власти.
Тек тада, након што је, 1878. године, црногорска војска од Турака преузела Бар, као „печурке након кише“, узраста чувена барска међувјерска толеранција, барски суживот „три вјере“. Тога док су Турци владали Баром није било.

Барски муслимани одмах су постали и равноправни дио културног живота Бара. Већ 1881. године, само 3 године након што је црногорска војска преузела Бар од Турака, у овом граду основана је Српска народна читаоница, прва овдашња институција културе (док су Баром владали Турци, ту није било институција културе). Њен потпредсједник био је хоџа Шабић. Барски муслимани су редовно учествовали и у Румијској литији; за крстом Светог Јована Владимира су на Тројчиндан, заједно са барским православцима и римокатолицима, у православној литији, излазили на врх Румије.

И након што је краљ Никола, 1916. године, напустио Црну Гору, барски муслимани остали су њени грађани равноправне могућности одлучивања о судбини државе у којој су живјели. Тако су Саид Дивановић и Суљо Петовић из Барског округа били учесници Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори („Подгоричке скупштине“) која је 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.

Барски суживот „три вјере“ његован је и касније. У вријеме Другог свјетског рата, у кафани на пијаци у Бару, петком, на пијачни дан, заједно су сједјели свештеник Павле Радуновић (тетак мог оца), надбискуп Никола Добречић и муфтија Муртеза Карађузовић, да би народу показали да треба да живи у међусобном разумијевању, да га не понесе хаос рата.

Манифестација „Ходочашће у славу Старе маслине“, која символизује заједништво православног, римокатоличког и муслиманског живља подрумијског краја, већ више од деценије, одржава се на Мировици у Бару. Њени оснивачи и организатори су и православци и римокатолици и муслимани. Међу њима је и Суљо Мустафић (претпостављам да га познајете, г. Хусовићу). На тој манифестацији и ја сам, више пута, говорио. Да би ова манифестација опстала, данас највише труда улажу Војо Петровић и Мића Никочевић, моји парохијани, којима благосиљам славске колаче и прекађујем куће, Воју на Никољадан а Мићи на Митровдан.

На моју велику жалост, барска међувјерска толеранција данас се враћа у вријеме свог претпочетка, у вријеме када су Баром владали Турци.

А знате ли ко је за то „заслужан“? Поред ид(е)олошких (комунистичко-мондијалистичких) Црногораца, који су барско међувјерско сагласје настојали да подведу под „братство и јединство“ своје ид(е)ологије, углавном Ваши Рожајци!

Господине Хусовићу, да ли је актуелно, и веома нападно, програмско насељавање Бара и његове околине муслиманским живљем (па били они Бошњаци, Муслимани или Албанци), ововремено ослобађање или окупација Бара? Откуд одједном толико новопридошлих муслимана у Бару и околини: из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја?

Од вас Рожајаца и других тако навалентно новопридошлих муслимана у Бар и око њега на јаде су и домицилни муслимани. Највише због тога што сте им младеж затровали.

Откуд из Бара, црногорског символа међувјерске толеранције, борци у Исламској држави?

Одакле вама муслиманима новац којим купујете Бар? Је ли неко од вас продао имовину у Рожају? А и ако јесте, колико квадратних сантиметара некретнине у Бару може купити за квадратни метар у Рожају? Није ли Рожаје град незапослених, град сиромаштва, град запостављен у црногорској економији, дио Сјевера Црне Горе који је антипод колико толико имућном Југу?

Је ли вас ико икада у држави Црној Гори питао за поријекло новца којим купујете Бар и његову околину? Није ли то новац од дроге, као и онај којим је купљено Косово и Метохија?

Идентичну ситуацију овој данас у Бару имали смо на Косову и Метохији прије 40, 30… година.

Наравно да вас нико не пита за поријекло новца којим купујете Бар. Не пита вас зато што Бошњачка, као и друге националне странке такозваних мањинских народа у Црној Гори, већ годинама одржава Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића на власти. Не пита вас зато што је црногорска актуелна власт у вашој власти. Ако ви изађете из коалиције која је на власти, са власти оде и ДПС.

И ту чињеницу, ту „благодат“, користитите безмјерно. Под своје узимате црногорске државне фирме, па и институције. Тамо запошљавате своје људе.

Ко се посљедњих година запошљава у државним фирмама и институцијама у Бару? Углавном Рожајци и други муслимани! Је ли то ослобађање или окупација Бара, г. Хусовићу?

У већ више мандата у којима на власти у Црној Гори одржавате ДПС, раскомотили сте се, пуни увјерења да вам се све може. Тако сте умислили и да можете да скидате крстове по Црној Гори.

Јесте ли чули ону барску: „Не играј, море“?

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом Дана Копнене војске и Дана пешадије, официри, подофицири и цивилна лица Команде Копнене војске присуствовали су јуче светој литургији у богослужбеном простору Команде Копнене војске у Нишу, обележавајући славу Обновљење храма Светог Великомученика Георгија.

После приношења славских дарова освештана је спомен-соба Команде Копнене војске, у којој се налазе имена и презимена 16.186 војника, полицајаца и грађана Ниша погинулих у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, оружаним сукобима у бившој СФРЈ, НАТО агресији и Копненој зони безбедности.

У њој се налазе и имена погинулих Солунаца, британских, грчких, француских и руских војника, војника ЈНА, припадника Треће армије и свих војника Војске Југославије. Посебно место у спомен-соби имају фотографије погинулих војника са Кошара и Паштрика.

Ту су и имена страдалиника у Топличком устанку, погинулих у згради РТС-а и кинеској амбасади у НАТО агресији, имена отетих и убијених на Косову и Метохији после доласка Кфора.

Спомен-соба је део будућег Музеја Копнене војске и гарнизона Ниш, који су радили официри и подофицири Команде Копнене војске по идејној замисли команданта Копнене војске генерал-потпуковника Милосава Симовића, који је био домаћин јучерашње славе, а кум славе – колачар био је главни подофицир Копнене војске заставник прве класе Ненад Стевић.

Светом Литургијом је начaлствовао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије у Нишу, уз саслужење свештенства из Ниша и војног свештенства нишког гарнизона. 

У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату.

Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи,  служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић.

У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример.

–  Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић.

У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина.

Руска авиокомпанија ИрАеро, са седиштем у Иркутску и Омску, одлучила је да назове своје нове авионе Сухој Суперџет 100 флоте по неколико великих светаца, међу којима има апостола и великих руских светаца.

„Наша ваздушна флота је допуњена са девет руских авиона. У сарадњи са Иркутском епархијом Руске Православне Цркве, изабрали смо имена девет светаца,“ каkо је прочитано у поруци прес службе ове авиокомпаније. Девет авиона је набављено 2016. и 2017. године.

Авиони ће добити имена Светог Спиридона, Свете Матроне Московске, Светог Владимира, Свете Ксеније Петроградске, Светог Апостола Павла, Светог Апостола Петра, Светог Сергија Радоњешког, Светог Серафима Саровског, и Правоверног Светог Александра Невског.

Церемонија освећења поводом давања имена авионима биће одржана 7. новембра. Чин ће одслужити протојереј Константин Кожуховски, старешина цркве Светог Димитрија Донског на Иркутском аеродрому.

ИрАеро је основан 1996. године, и матичне луке су им међународни аеродроми у Иркутску и у Омску.

Извор: Православие.ру (превод : Информативна служба СПЦ)

Институт за културу сакралног „Монс Хемус“ и Институт за литургику и црквену уметност ПБФ Универзитета у Београду организују Међународну конференцију „Старе и нове границе Европе: идентитетска истраживања“ на Православном богословском факултету у Београду, под покровитељством Фондације „Конрад Аденауер“, у трајању од 3. до 4. новембра текуће године. 

Конференција је отворена данас у Великом амфитеатру Факултета у 10 часова. Током дводневног рада конференције, који ће се састојати из четири сесије и једног округлог стола, своја саопштења ће изложити двадесет еминентних учесника из земље и иностранства.

Проф. Шон је био гост факултета и Библијског института од 27.10-29.10. Предавању је присуствовао муфтија србијански г. Абдулах Нуман, затим представница фондације Конрад Аденауер, Данијела Естерман-Павлица, као и многи наставници и бројни студенти ПБФ-а.

Превод са немачког су омогућили проф. др Предраг Драгутиновић и доц. др Владан Таталовић. Регензбуршки професор за Средњевековну и новију црквену историју бавио се дијалогом Православља и ислама у свом хабилитационом пројекту. Излагање је почео анализом текстова са сусрета православних хришћана и муслимана и дао једну свеобухватну оцену овог дијалога.

По проф. Шону, дијалог не отвара питања разумевања монотеизма, као ни многа друга теолошка питања, јер се сви учесници у дијалогу слажу да он не треба да води прозелитизму односно преобраћењима. Као такав, он не представља опасност за веру и традицију учесника у дијалогу. Као основни циљ дијалога показује се тежња за остварењем мирног суживота. Дијалог продубљује разумевање другог и руши предрасуде. Проф. Шон сматра да, иако постоје многа искушења у односима православних и муслимана, по први пут у историји човечанства, дијалог између религија је реалан сусрет и довео је до обостраног закључка да је злочин у име религије недопустив и да оне осуђују злочин у њено име. То важи не само за међурелигијски дијалог између православља и ислама, већ и за однос западних хришћана према исламу и јудаизму. Он сматра то једним новим почетком у међусобним односима. 

Писмо оцу Ненаду Андрићу

Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена!

Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља.

Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију.

Опростите и хвала!

Крстовдан 27.9.2017. године Господње
Благодарна мајка,
Вања Ђерић из Београда

ДАР ГОСТОПРИМСТВА

У манастиру Преображења Господњег - Бозе у северној Италији, у среду, 6. септембра почео је са радом међународни симпозијум на тему Гостопримство у источној и западној хришћанској традицији. Ово је јубиларни, 25 научни скуп из области источне духовне традиције, који се одржава у монашкој заједници Бозе, која је позната у хришћанском свету као духовни центар који окупља и негује различите традиције којима је заједнички темељ први миленијум Хришћанства. Скуп су својим присуством и поздравним речима почаствовали Цариградски патријарх Вартоломеј и Алксандријски патријарх Теодор 11, као и поглавар Америчке православне цркве митрополит Тихон. Уз њих су, из различитих православних јурисдикија, присутни 15 епископа и много представника из реда клира и верника. Ту су и представници дохалкидонских цркава - Сиријске, Коптске и Јерменске апостолске цркве. Из Српске цркве присутни су свештеници о. Далибор Ђукић, парох у Вићенци и о. Марко Кнежевић, новопостављени парох у Милану и монах др Павле Кондић, из митрополије Црногорско -приморске. Међу мноштвом заступника хришћанских црквених заједница и организација западне традиције присутни су епископи , клирици, монаси и монахиње са свих крајева Европе и Америке. Укупно око 250 учесника. Поздравна писма послали папа Франћеско, и патријарски руски, румунски, бугарски као и др поглавари кипарске, грчке и албанске цркве и многи други из православног света. Поздрвно писмо патријарха српског Иринеја прочитао је свештеник Марко Кнежевић. Скуп ће трајати до 9. септембра.

Споменик блаженопочившем српском патријарху, који је први у Републици Српској, освештали су епископи захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени владика Атанасије, славонски Јован и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован.

Владика Григорије је истакао да овај споменик опомиње и подсјећа на јерарха који је у наше дане открио да за све нас има наде.
„Овај изванредан рад младе вајарке Саре Николић треба да нас, Херцеговце, подсјећа на лик и дјело не само нашег патријарха, него и на његово пријатељство према овој земљи и Епархији коју је основао Свети Сава“, рекао је владика Григорије.

Он је подсјетио на искрено пријатељство блаженопочившег патријарха према Херцеговини, који је више пута посјетио Требиње и Херцеговину, не заборављајући овај народ ни у ратно вријеме, те опомињући да увијек буду људи, а никада нељуди.

„Ово је споменик и опоменик, а не мјесто клањања или идолопоклонства, јер је врло чест случај да се у нашем народу ствари погрешно тумаче и разумијевају, па и сам патријарх Павле и његова скромност“, напоменуо је владика херцеговачки.

Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић рекао је да Требиње добило диван споменик захваљујући труду вајарке Саре Николић из Београда, фирми „Интегра инжењеринг“ из Бањалуке која је финансирала, те благослову владике Григорија.

„Зашто баш Требиње!? Они који су га познавали знају да је волио ову свету српску земљу и њен народ. Вјероватно би у овом тренутку рекао на све ово `Будите само људи`. Не само то, сигуран сам да је у својој молитви желио да будемо хришћани, да имамо бар зрно његове енергије и рада, преданости за свој народ и српску цркву, да пођемо путем скромности и његовог начина живота и молитве за овај народ“, навео је Давидовић.
Вајарка Сара Николић каже да јој је драго што је имала прилику да направи овај јединствен споменик и поклони га граду Требиње и Епархији захумско-херцеговачкој и приморској.

Присутне је поздравила представник „Интегра инжењеринга“ Славица Станковић, која је истакла да су Требиње и Херцеговина најљепше мјесто гђе се споменик блаженопочившем српском патријарху могао поставити, те да јој је драго што је „Интегра“ финансирала његово ливење.

Споменик блаженопочившем патријарху Павлу висок је 2,13 метара.

http://www.mitropolija.com/u-trebinju-osvestan-spomenik-blazenopocivsem-patrijarhu-srpskom-pavlu/

 – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш.

 – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије.

По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић.

Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача.

Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима.

Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање.

После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве.

Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег.

Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску.

„Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“

Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху.

„Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић.

Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић.

Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник.

После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо –  чувари неба и граница су увек ту.

Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде.

Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице.

После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица.

У 11 часова  оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде.

Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића

Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао:

„Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и  ваздухопловаца који су показали  изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског  ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године.  Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора.

Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“

У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег  пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије.

Епархија сремска

фото: Вујичић Хаџи Марко

На далеки архипелаг у Индијском океану са породицом, супругом Весном и ћерком Срђаном, стигао је пре скоро три деценије.

Рођени Београђанин, дипломирани хемичар, цео свој радни век провео је радећи у ЈАТ-у у Сарајеву и у сејшелској авио-компанији, а његова супруга Весна, Сарајка, свршени филолог француског језика, провела је више од 40 година у новинарству. Ћерка Срђана се школовала на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинар на сејшелској телевизији и била је портпарол председника земље Џејмса Мичела. Једина је Српкиња која је обављала ту важну функцију у некој страној земљи и једина је у свету која је православну литургију превела на креолски језик.

На ова егзотична острва стигли су осамдесетих година прошлог века на позив сејшелске Владе, која им је понудила да раде за њих, свако у својој професији. Дошли су са идејом да ту остану неколико година, али рат у Босни деведесетих година омео је њихове планове и променио им живот из корена. Све што су имали у Сарајеву изгубили су и нису имали где да се врате.

Живећи далеко од своје земље, родбине и пријатеља, ослонац су пронашли у православној вери.

Након пензионисања, Срђан Јаношевић је 2009. године рукоположен у Солуну за свештеника Александријске (грчке) патријаршије. У својој седмој деценији живота, отац Сергиос је постао први, а и даље је једини православни свештеник на Сејшелима.

Данас је потпуно посвећен вери и ширењу православља међу локалним становништвом.

Зидане цркве нема, па недељне литургије служи у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део њихове породичне куће и прима око тридесетак верника.

Ту нас је отац Сергиос и дочекао и угостио током овог месеца, у недељу ујутру, уочи свете литургије.

Капела и дом Јаношевића налазе се у насељу Макабе, на главном и највећем сејшелском острву Махе, на узвишици са које поглед „пуца“ на смарагдно-тиркизни индијски океан.

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Већ на самом уласку у капелу осећа се узвишена енергија и љубав коју су Јаношевићи уткали у сваки кутак овог светог места.

Капела је у приземљу куће, а када смо стигли већ је била пуна верника — Руса и Украјинаца. Углавном су то дипломате — представници руске амбасаде, лекари и бизнисмени и њихове породице, који живе и раде у овом рајском кутку планете. Међу њима је била и једна Креолка — прва Сејшелка која је примила православље. Крстио ју је отац Сергиос.

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику

Спуштених погледа, удубљени у смисао молитва и песама које се певају, са дубоком вером и побожношћу верници стоје и моле се. Има деце, младих, старих. Већина жена је у сукњама или хаљинама, са марамама на главама — цела слика подсећа на ону каква се најчешће виђа у руским црквама и светињама. Тек повремени поглед на палме и океан кроз терасу подсети да се налазите на „крају света“, далеко од Србије, Русије или Украјине.

Необично је било слушати свечану литургију на више језика — енглеском, црквенословенском, грчком, руском и српском.

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела, господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику да би сви разумели, јер парохијана има из скоро свих православних земаља света.

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Ћерка Срђана је хоровођа (десно)

Ћерка Срђана је хоровођа. Супруга Весна такође пева, прави нафору и „помаже у свему што је жени дозвољено у цркви“. У хору пева и Рускиња Ана, а млади Украјинац Никита приноси кандило и прискаче у помоћ у свему што је потребно.

Стиче се утисак да су се отац Сергиос и његови парохијани потпуно духовно ујединили, да су постали једна велика породица.

После свете литургије, окупљају се на тераси, која се надовезује на капелу и дуго разговарају. Свако доноси специјалитете из своје земље, па се на трпези могу наћи руска јела од „гречке“ (хељде), украјински вареники и креолска самоса.

О оцу Сергиосу његови парохијани имају само речи хвале. Он је њихов духовник и пријатељ. Чак и они који су по завршетку уговора отишли са Сејшела и данас му се јављају.

Он је човек благог осмеха и топлог погледа, који готово да милује речима док говори.

Волео би да једног дана са својим верницима подигне православну цркву на Сејшелима и да у њој служи.

Живот на Сејшелима им је, каже Весна, леп. Заволели су ту земљу, али за Србијом и Београдом чезну.

Данас на Сејшелима живи тек десет до петнаест Срба. Углавном су то успешни људи у својим професијама. Има лекара, архитекти, кувара…

© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Недељна литургија у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део породичне куће оца Сергиоса

Са оцем Сергиосом и његовом породицом срели смо се баш уочи њиховог годишњег одмора и пута у Србију. На растанку су нам даривали иконице, крстиће од палминог лишћа које отац Сергиос сам прави и це-де са документарним филмом, на српском и руском језику — „Од Наисуса до Константинополиса“, који је својевремено, у години великог јубилеја Миланског едикта, уз ћеркину помоћ снимила Весна са циљем да хришћанском свету приближи живот и значај цара Константина.

Са супругом Весном, отац Сергиос ће у наредних неколико недеља боравити у Србији, а пред повратак на Сејшеле традиционално ће посетити Солун, да би се поклонили моштима Светог Димитрија Солунског, у чију част православна капела на Сејшелима носи име. Свети Димитрије Солунски је и крсна слава Јаношевића.

Оливера ИКОДИНОВИЋ