Ових протеклих месеци сведоци смо веома опасне кризе на релацији Цариград - Москва. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви и тиме стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Као одговор, после вишемесечног покушаја да се угаси овај "пожар", Московска патријаршија прекида општење са Цариградом, Васељенском патријаршијом.

Приje мнoгo гoдинa у Бeтлeхeму, цaр Хeрoд нaрeдиo je дa свa дjeцa у грaду и oкoлици буду убиjeнa, плaшeћи сe дa je мeђу њимa jeдaн кojи би мoгao угрoзити њeгoву влaдaвину и тирaниjу. Oд тaдa, нa чeтврти дaн прaзникa Бoжићa, сjeћaмo сe чeтрнaeст хиљaдa пoстрaдaлe дjeчицe. Двиje хиљaдe гoдинa кaсниje, oвдje, у бившeм дjeчjeм лoгoру у Сиску, сjeћaмo сe, тугуjeмo и пaлимo свиjeћe зa двиje хиљaдe дjeцe пoбиjeних у устaшкo-њeмaчкoм лoгoру. Oнa су истo тaкo пoбиjeнa jeр су сe злoтвoри плaшили дa ћe њихoв крвaви рeжим тoм дjeцoм бити угрoжeн – рeкao je влaдикa пaкрaчки Joвaн, гoвoрeћи нa пaрaстoсу oдржaнoм у пoвoду 76. oбљeтницe oснивaњa дjeчjeг лoгoрa у Сиску.

Tужнoj oбљeтници у имe Хрвaтскoг сaбoрa присуствoвao je Фуриo Рaдин, a министрицa зa дeмoгрaфиjу, oбитeљ, млaдe и сoциjaлну пoлитику Нaдa Mургaнић je прeдстaвљaлa Влaду РХ. Taкoђeр су у Сиску били прeдстaвници aмбaсaдa Сaвeзнe Рeпубликe Њемaчкe и Рeпубликe Србиje. У спoмeн пaрку Диaнa Будисaвљeвић, нaзвaнoм нeдaвнo пo чувeнoj хумaнитaрки кoja je спaшaвaлa угрoжeну дjeцу у Другoм свjeтскoм рaту, oкупиo сe вeлик брoj грaђaнa из свих крajeвa Хрвaтскe и сусjeдних зeмaљa. Судиoникa НOБ-a и бившeг мaлoг лoгoрaшa нaцистичкoг лoгoрa Ивaнa Фумићa, пoнoвo je рaзoчaрaлa чињeницa дa нa oбљeтницу oвoг стрaтиштa прeдсjeдницa РХ ниje пoслaлa изaслaникa.

- Гoспoђa Koлиндa Грaбaр-Kитaрoвић вjeрojaтнo имa вaжниjeг пoслa – прoкoмeнтирao je Фумић.

У имe прeживjeлих лoгoрaшa, тaдa дjeчaкa и дjeвojчицa, присутнимa сe oбрaтилa Дoбрилa Kукoљ, прeдсjeдницa Удружeњa зaтoчeникa устaшких лoгoрa из Бaњaлукe.

- Дoклe гoд сe oвдje oкупљaмo и пoлaжeмo тисућe биjeлих ружa, ти мaлишaни, нaши брaћa и сeстрe ћe живjeти. Пoсeбнo мoлим свe прeживjeлe лoгoрaшe, a имa их дoстa, кojи joш нису испричaли свojу причу, дa тo штo приje учинe. Aкo o тoмe нe гoвoримo, aкo тo нe зaпишeмo, врeмeнoм ћe свe изблиjeдити и чинит ћe сe кao дa сe никaд ниje нити дoгoдилo – пoручилa je Дoбрилa Kукoљ.

- Oвo je биo jeдaн oд нajстрaшниjих дjeчjих лoгoрa кojи су пoстojaли у НДХ. Нo нaжaлoст, нa мнoгим мjeстимa joш нeмa никaквих знaмeњa кoja би пoдсjeћaлa нa стрaшнo крвoпрoлићe дjeцe – рeкao je Mилoрaд Пупoвaц.

Пo њeгoвим риjeчимa, у Сисaк су дoпрeмaнa дjeцa у дoби oд нeкoликo дaнa пa дo 15 гoдинa. Прeмa jeднoм пoпису, риjeч je o 6.693 дjeвojчицa и дjeчaкa кojи су, зajeднo сa свojим мajкaмa, дoвeдeни из Пoткoзaрja, Шaмaрицe, Слaвoниje и диjeлoвa Koрдунa. У три мjeсeцa, oд 3. aугустa 1942. дo 8. jaнуaрa 1943., свaкo трeћe диjeтe дoживjeлo je смрт.

- Mнoги кojи су прeживjeли имajу тo зaхвaлити Диaни Будисaвљeвић, чиje имe нoси oвaj спoмeн пaрк тe мнoгим знaним и нeзнaним хeрojимa кojи су oву дjeцу спaшaвaли. Mи смo им дужни вeлику и трajну зaхвaлнoст. Зa спaс дjeцe Диaнa Будисaвљeвић прoтeстирaлa je кoд њeмaчких влaсти, jeр je с њимa успjeшниje кoмуницирaлa нeгo с тaдaшњoм лoкaлнoм устaшкoм влaшћу. Имa oних кojи дaнaс нa билo кojи нaчин жeлe oбнoвити идeoлoгиjу и рeжимe смрти и стрaдaњa, тврдeћи дa дjeчjи лoгoри нису ни пoстojaли. Прoстoр дoбивajу у држaвним мeдиjимa гдje тврдe дa je риjeч o кoмунистичкoj измишљoтини. Oни сe дaнaс нe мoгу другaчиje звaти, вeћ прoустaшки зaгoвoрници рeвизиoнизмa, jeр жeлe нaкнaднo aфирмирaти тaj рeжим и ту идeoлoгиjу. Нeћeмo сe жaлити и нe смeтa нaм штo гoдишњe 36.000 дjeцe, учeникa oсмих рaзрeдa, oргaнизирaнo пoсjeћуjу вукoвaрску бoлницу, мjeстo вeликoг стрaдaњa. Ta бoлницa зaврeђуje дa je сe пoсjeти. Aли, вриjeмe je дa сe зaпитaмo кoликo шкoлa или дjeцe пoсjeћуje oвo мjeстo – рeкao je Mилoрaд Пупoвaц.

- Ja сaм Гaлић Mихajлo, син пoкojнoг Рaдe, a oвo нa слици je мoj пoкojни брaт Вaскрсиje. Нaс шeстeрo брaћe и сeстру, устaшe су oдвojили oд мajкe кao нejaч. Oдвeли су нaс у лoгoр у Стaрoj Грaдишци, пoтoм у Mлaку пa у Jaсeнoвaц и нa крajу смo зaвршили у лoгoру Jaстрeбaрскo. Taмo су нaс прeкрстили. У мeђуврeмeну мajкa je стриjeљaнa, a oтaц je зaвршиo у Њемaчкoj у лoгoру. Зaхвaљуjући Диaни Будисaвљeвић, ja, стaр свeгa чeтири гoдинe и диo мoje брaћe смo спaшeни. Зaтo свaкe гoдинe дoлaзим oвдje дa сe пoклoним нeвинoj дjeчици, aли и Диaни Будисaвљeвић, нaшoj спaситeљици – рeкao je Mихajлo Гaлић.

Владимир ЈУРИШИЋ

На дан када су пре 4 године откривене мошти Светог Јакова, у недељу 21. октобра 2018. године, братство манастира Тумане позива верни народ на Литургију и пресвлачење моштију овог Божијег угодника.

Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората - jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској.

Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио.

Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.

Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче...

У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.

Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти.

У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8  август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац.

У недељу, 21. октобра 2018. године, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! Литургија је у 9 сати, а након тога резање славског колача, пресвлачење моштију и литија. Добро дошли!!!

Јавно комплетно читање Библије биће одржано од 14. до 20. октобра 2018. у капели св. Ђорђа у Скаутском центру у Милану. Више од 1.500 волонтера биће читачи Светога Писма на тзв."библијском маратону“ уз учешће православних, католичких и протестантских хришћана, али и припадника других религија и неверника. Милански извиђачи ће радити дан и ноћ како би се бавили уредницима, посетиоцима и слушаоцама.

"Маратон Светога Писма" је прилика присутнима да слушају Реч Божју и да отворе срце према њеној речи, тврде извиђачи. Овај догађај треба да на опипљив начин предочи да нас „реч Божја предводи  на животном путу",  и да пошаље сигнал свима да треба да се међусобно прихватамо и негујемо мир и осећа да смо уједињени поврх свих разлика.

Сличан “библијски маратон“ био је одржан пре десет година - у сарадњи са телевизијом РАИ у римској цркви Санта Кроче у Ђерусалеме - у јесен 2008. године. У то време учествовао је 2000 читача, међу њима и ондашњи папа Бенедикт, православни митрополити Иларион (Алфејев) и Генадије (Лимурис), глумци Роберто Бенињи и Михеле Пласидо, бивши председник Оскар Луиђи Скалфаро и Карло Ћампи.

Извор: Катпрес (с немачког Инфо служба СПЦ)

Истанбул је пре девет година био прва станица тек изабраном московском патријарху Кирилу у обиласку помесних православних цркава. Цариградски патријарх Вартоломеј је тада свом новом колеги у Христу из Москве поручио да су „облаци” који се с времена на време појављују у односима две братске цркве привременог карактера и да брзо пролазе. Последњи сусрет два црквена поглавара у граду на Босфору  је показао да  се „облаци” између Цариградске и Московске патријаршије још нису разишли, бар не када је у питању положај Украјинске цркве.

После разговара два црквена поглавара у петак 31. августа, украјински министар спољних послова Павел Климкин прогласио је победу, написавши на својој страници на „Фејсбуку” да је Вартоломеј обавестио Кирила да ће Украјинска црква добити аутокефалност од Васељенске патријаршије.

Грчка црквена агенција Ромфеа, позивајући се на незваничне изворе, пише да су разговори два патријарха трајали два сата и да је Вартоломеј обавестио Кирила да је одлука о аутокефалности Васељенске патријаршије донета и да сада може само да се иде даље.

Овај интернет портал који прати црквена дешавања наводи да је патријарх московски предложио васељенском патријарху да се започне дијалог и организује научни скуп на којем би се представили радови који се односе на питање положаја православне цркве у Украјини. Цариградски патријарх је с великом пажњом саслушао захтеве патријарха Кирила, али је, упркос томе, оценио да се ово питање развлачи већ подоста времена.

Из званичних изјава представника две цркве може се закључити да Кирил није успео да убеди Вартоломеја да одустане од намере да изда указ о аутокефалности Украјинској цркви. Можда је поглавар РПЦ успео само да „купи  време” и успори читав овај процес који може довести  до нових подела у православном свету.

У првој реакцији поглавар РПЦ је поручио да је његов састанак са Вартоломејем прошао добро.

„Причали  о свим темама које се тичу наш две цркве. То је био братски разговор и, без сагласности  Његове светости патријарха Вартоломеја, не бих желео да износим детаље састанка”, дипломатски је поручио Кирил новинарима пре повратка из Истанбула у Москву, преноси агенција Интерфакс.

Васељенски патријарх се није оглашавао после овог важног састанка, али јесте његова „десна рука”. Митрополит Француске Емануил, који је присуствовао разговорима два поглавара, за агенцију АП је изјавио да се ипак „неће ићи уназад”  по питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске православне цркве.

„Ми следимо такву одлуку и она ће бити спроведена. Али, још нисмо стигли до краја процедуре. Издавање томоса Украјинској цркви биће последња фаза тог процеса. Али, имамо још посла око тога”, поручио је митрополит Емануил.

Украјинско државно руководство на челу са председником Петром Порошенком је у пролеће покренуло кампању да убеди патријарха Вартоломеја, првог међу једнаким црквеним поглаварима, да Кијевском патријархату, који се пре две и по деценије неканонски одвојио од Руске цркве, обезбеди аутокефалност. Томос који толико жељно ишчекују у Кијеву био би, по њима, кључни корак у коначном одвајању од Москве и консолидацији украјинског националног идентитета.

Уколико се Васељенска патријаршија одлучи на такав корак и без сагласности Москве додели самосталност украјинској цркви, то ће отворити пут и непризнатој Македонској православној цркви, која је од 1967. године у расколу са Српском патријаршијом, да на исти начин добије самосталност. А слична ситуација би могла да се догоди и у Црној Гори.

Верска агенција Ромефа је објавила ексклузовно и делове писма српског патријарха Иринеја патријарху Вартоломеју у којем се изражава брига СПЦ за јединство православне цркве након интервенције Цариградске патријаршије у Украјини. Нације у Украјини, „Северној Македонији” и Црној Гори, како пише српски патријарх, креације су комуниста. Поглавар СПЦ је у овом допису изједначио лидере раскола у Црној Гори и Украјини и Македонији.

Митрополит Иларион, шеф одељења РПЦ за спољне односе, који је присуствовао разговорима у Истанбулу, каже да медији у Кијеву претерују када пишу како је ствар око добијања томоса од Цариградске патријаршије већ завршена. Он је скренуо пажњу на важну изјаву грчким медијима митрополита Емануила како Цариградска патријаршија неће постојећи раскол решавати на начин који би створио нови раскол.

„Мислим да је ово трезвен став”, рекао је митрополит Иларион за агенцију Интерфакс.

http://www.politika.rs/scc/clanak/410408/Carigrad-ne-odustaje-od-autokefalnosti-za-Ukrajinsku-crkvu

Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду.

Школовање

Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност…

Постдипломске студије

По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.

У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.

Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.

Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.

У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.

Монашење и рад на факултету

После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.

У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима.

Епископ браничевски

Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.

Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.

Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.

Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.

Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.

Библиографија

„ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
„ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
„КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
„Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
„Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
„Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
„ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
„ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
„Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
„ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
„КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
„Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
„Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
„О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
„Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
„КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
„ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
„О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
„О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
„Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
„Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
„Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
„О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
„Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
„Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
„Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
„Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
„Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
„Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
„Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
„Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
„Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
„Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
„Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
„Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
„Светост у литургијском схватању“
„Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
„Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
„Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
„Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.

http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/

Градоначелник Бандић је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор о положају и потребама Срба у Републици Хрватској, као и Хрвата у Републици Србији. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је уваженом градоначелнику на посети и његовим напорима на укрепљењу пријатељских односа између народа Хрватске и Србије.

Пријему су присуствовали Његова Екселенција Гордан Бакота, сарадници загребачког градоначелника, гђа Тихана Марић и гђа Матеја Вулетић, као и Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.

Пријављивање учешћа у раду скупа врши се слањем наслова и апстракта саопштења у понуђеним тематским оквирима најкасније до 15. јула текуће године на електронску адресу: autokefalija@bfspc.bg.ac.rs. Званични језици скупа су: грчки, руски, енглески и српски.

Теме
I Историјски пут Српске Православне Цркве
1. Црквене прилике у донемањићком периоду
2. Историјски, канонски и правни аспекти самосталности Српске Православне Црквe
3. Улога Светог Саве у добијању аутокефалности Српске Православне Цркве
4. Српска Православна Црква за време династије Немањића и Мрњавчевића
5. Српска Православна Црква за време династије Лазаревића
6. Српска Православна Црква за време династије Бранковића
7. Српска Православна Црква и Ромејско царство (Византија)
8. Српска Православна Црква и Византијски комонвелт
9. Српска Православна Црква и остале аутокефалне Православне Цркве
10. Српска Православна Црква и Римокатоличка Црква
11. Српска Православна Црква и остали западни хришћански свет
12. Српска Православна Црква у доба туркократије
13. Карловачка митрополија
14. Српске покрајинске Цркве у 18. и 19. веку
15. Српска Православна Црква у 20. и 21. веку
16. Српска Православна Црква у дијаспори

II Путеви српског богословља
1. Богословље на српском етничком простору пре Светог Саве
2. Богословље Светог Саве
3. Српско богословље у средњем веку
4. Богослужење у Српској Православној Цркви
5. Византијски утицаји на српско богословље
6. Западни утицаји на српско богословље
7. Руски утицаји на српско богословље
8. Богословље у Карловачкој митрополији
9. Српско богословље у 19. и 20. веку
10. Савремено српско богословље

III Српска Православна Црква у српској и европској култури
1. Српско средњовековно рукописно наслеђе
2. Српска средњовековна књижевност
3. Српска средњовековна уметност
4. Српска барокна уметност
5. Српска Црква и просветитељство
6. Српска Црква и просвета
7. Српска Црква и савремена књижевност
8. Српска Црква и савремена уметност
9. Српска Црква и савремена наука
10. Српска Црква и савремено друштво
11. Српска Црква у дијалогу са јудаизмом
12. Српска Црква у дијалогу са исламом
13. Српска Црква у дијалогу са савременом културом

После свечаног дочека уследила је света архијерејска Литургија и благосиљање славских дарова, колача и кољива. Началствовао је Преосвећени Владика банатски г. Никанор уз саслужење протојереја-ставрофорâ Радослава Радмановића, архијерејског намесника панчевачког, и Радослова Милановића, старешине Светоуспенске цркве; протонамесника Ђорђа Димића, капетана, војног свештеника команде Копнене војске, презвитера Љубише Човића, капетана, војног свештеника команде 17. механизованог батаљона, као и протођакона Игора Станковића и ђакона Мирка Петровића.

Празнично слово изговорио је отац Љубиша, а на самом концу богослужења поучном беседом окупљене је поздравио Преосвећени Владика. Богослужењима је осим христољубивог војинства и свештених лица из грађанства, присуствовла неколицина представника градских институција и пријатељи из грађанства. Благословена кумовска дужност припала је заставнику Дарку Секулићу, припаднику батаљона. После богослужења Литургије и благосиљања славских дарова, уследило је кратко освежавајуће послужење, а потом и свечана славска трпеза у војничком ресторану за све учеснике овог предивног духовног славља.

У погодном тренутку, сабране је, на челу са Преосвећеним г. Никанором, надахнутим речима поздравио надлежни војни свештеник презвитер Ђорђе Стојисављевић, капетан из команде Прве бригаде Копнене војске, заблагодаривши Епископу у име, оправдано одсутног Команданта бригаде, бригадног генерала Жељка Петровића и свих њених припадника, на очинској љубави и подршци коју им је свагда и радо указивао у циљу што ваљанијег успостављања верске службе у поменутој јединици и уручио му Генералове дарове. На слово војног свештеника одговорио је Владика изразивши велику благодарност Генералу, свим припадницима јединице и локалном свештенству, који су се потрудили да ова мала али складна богомоља у војном простору угледа светлост дана и послужи људима на духовном и менталном јачању и спасавању душа.

Неподељени утисак присутних јесте свеопшта радост која покреће срца и усне славитеља да неућутно кличу: Добар је Господ свима и свему. Близу је Господ свима… који Га призивају у истини… и чува све оне који Га љубе!  (Пс 144, 9; 18; 20).

Овај пут одредиште је у братској Црној Гори, у крајевима Старе Херцеговине, подно острошких врлети. Свима нама, бар из прича, познат крај. Свето место где се, у стрмој острошкој литици, угнездио небески чаробан манастир Острог. И што је најважније, место где почивају чудотворни земни остаци једног од највећих и најпоштованијих светитеља којег наш народ, и многи други православни, али и инославни народи, поштују и коме непрестано молитвено хрле и поклањају му се - Свети Василије Острошки.

Небројени су случајеви посведочених исцељења и оздрављења и многобројних чуда којим се овај велики светитељ пројављује као образац Божје милости и љубави према људима. Непрегледна река оних који трагају за Истином и оних измучених разним недаћама и бригама овоземаљског живота вековима чини јединствену, непрекидну колону поклоника, којој се, напокон, придружила и поменута група, која је и претходница и представник свих оних који часно служе отаџбини Србији бранећи и гарантујући мир свим њеним грађанима.

У складу са важећим прописима, Министар одбране је својим наређењем омогућио стварање услова да би група предвођена Поклоничком агенцијом Српске Православне Цркве Доброчинство са дугогодишњим искуством и под будним оком писца ових редова, духовника на овом путовању, главног војног свештеника мајора Слађана Влајића, остварила зацртане циљеве и отворила врата и наредним групама поклоника из Министарства одбране и Војске Србије. А то ће свакако бити могуће и много лакше захваљујући и очинској и братској љубави којом је, по Архијерејском благослову, група дочекана у Митрополији црногорско-приморској.

Након ноћног путовања, нови дан је поклонике дочекао дарујући им јутарњу молитву са игуманом и братством манастира Морача, где су се заједнички помолили за здравље над руком Светог свештеномученика Харалампија која се чува у овом манастиру. Након братског освежења и духовног окрепљења у манастирској порти, група је, пратећи жубор бистрозелене лепотице Мораче, кренула пут Подгорице. Преподневно јужњачко сунце топло је дочекало поклонике испред подгоричке краснице, Саборне цркве Васкрсења Христовог. Са истом топлином и братском добродошлицом групу су дочекали и подгорички свештеници, протопрезвитер-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, и протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, који су поклонике провели кроз храм и упознали их са свим његовим лепотама и узвишеношћу. Врхунац обиласка храма свакако је предстваљало целивање многобројних моштију које се овде чувају, а које, уистину, чувају и овај храм и све нас. Уследила је трпеза љубави и разговор са свештеницима, а потом је група испраћена ка Даниловграду и  манастиру Ждребаоник.

У овој предивној оази, смештеној у кршевитој, али плодној, Бјелопавлићкој равници, својом лепотом зрачи Светоархангелски манастир у коме почива свето тело Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, наследника Светог Саве на трону Српске Цркве. Црква, која је почетком 19. века изграђена на темељима немањићког храма, чува и мошчаник у којем су похрањене мошти неколико великих православних светитеља. Након целивања светих моштију и упознавања са историјом и значајем манастира, дивно сестринство је сабрало поклонике под трем манастирског конака на освежење како телесно тако и духовно. Дивно је било осетити мир и лепоту манастира за које се старају вредне монахиње ждребаоничког сестринства.

Окрепљени и оснажени, поклоници су се упутили ка дугоочекиваном сусрету са Острогом и Светим Василијем. По доласку у манастир, скоро сви из групе су се пешице упутили ка Горњем манастиру, где су провели поподне и вече, молећи се поред светитељевог кивота. Ту су и преноћили. Већина под отвореним небом, целоноћно созерцавајући сву силу овог светог места и љубави Божје и Светитељеве која се непрестано излива на род наш српски.

Део онога што краси острошку обитељ јесте и гостољубље и братољубље које су поклоници могли да осете током вечере, када их је, у Митрополитово име, поздравио и духовно саветовао и јеванђелски снажио протосинђел Сергије. Није било онога чије срце и душа нису били дирнути благошћу и лепотом његових поучних речи, а сваки поклоник је дарован иконом Светог Василија и књигом о његовом житију, чудима и о самом манастру Острог. Посебан дар захвалности за подршку овој групи поклоника, светитељеву икону и књиге о светитељу, отац Сргије је уручио и за Министра одбране.

Након исповести и литургијског сабрања у Горњем манастиру, део поклоника је приступио и светој тајни причешћа потврдивши и запечативши тако на најбољи начин завет по којем су кренули на овај пут. Духовник и вођа овог путовања, протонамесник Слађан Влајић, био је почаствован служењем јутарења и свете Литургије и причешћем у Светотројичној цркви Доњег манастира.

Са осећајем синовске захвалности Богу и острошком светитељу као и целокупном клиру Митрополије црногорско-приморске, поклоници су кренули назад за Србију и Београд. На том путу, немогуће је мимоићи манастир Милешеву и љубав Епископа милешевског који је одувек био искрен пријатељ и молитвени заступник Војске Србије и војног свештенства. И овај пут је владика Атанасије дочекао представнике Војске Србије, указавши им част и поштовање, лично им предстваљајући манастир, а потом је са сестринством угостио поклонике у манастирској гостопримници, где су уз трпезу љубави провели пријатно време поучавајући се у мудрим речима овог драгог Архипастира. У духу припрема за обележавање осамстоте годишњице манастира Милешева, поклоници су даровани најновијом монографијом о манастиру која је публикована само пар дана пре ове посете.

И тако, напојени слатким чарима православне духовности и осведочени у љубав и очинску и братску бригу свих оних дивних предстваника Српске Православне Цркве, који даноноћно бдију и чувају поменута света места и светиње, поклоници су се вратили у српску престоницу, својим породицама и својим дужностима које обављају како би грађани Србије могли мирно да спавају. Верујемо да ће мир и спокој, који су осетили и задобили на овом путовању, донети у своје домове и своје касарне, и да ће га умножавати и ширити својим ближњима и свима око себе, а за добро свих нас.

На крају, важно је исказати и неизмерну захвалност дивном протојереју-ставрофору Обрену Јовановићу, секретару Митрополије црногорско-приморске, који је непрестано бдио и пратио сваки корак ове групе, како би путовање припадника Војске Србије протекло у најсавршенијем поретку и у славу Богу.

 А да другачије није могло бити, сведочи и својеврсна чудновата околност коју, за крај овог извештаја, подносимо читаоцима на увид и суд. Наиме, повратак ове групе поклоника је непланирано, услед ранијег почетка богослужења суботом ујутру, уследио један сат раније од оног што је било предвиђено планом путовања. Чини нам се, сасвим довољно да група око 15.20 часова прође поред недавног масовног протестног окупљања у Пријепољу, када је, десетак минута после проласка групе ка манастиру Милешева, за саобраћај блокиран магистрални пут који спаја Србију и Црну Гору. Блокада је потрајала два-три дана, а група поклоника се, као што рекосмо, благодаћу и благословом Светог Василија Острошког, слава му и милост, срећно, сигурно и на време вратила у Београд.

Главни свештеник Војске Србије
протонамесник мајор Слађан Влајић

Присуствовао је опуномоћени представник предсједника Руске Федерације за Сјеверо-западни федерални округ  Александар Беглов.

Епископ Маркел је прочитао посланицу Митрополита санктпетербуршког и ладошког Варсонуфија учесницима празновања.

„Поштовање блажене Ксеније било је присутно много прије општецрквеног прослављења. Она је још за живота чинила људима многа чудесна дјела молитвене помоћи. Са свих крајева Отечества на гроб светитељке долазили су поклоници, једни – са својим невољама и нуждама, други – да би јој заблагодарили на показаној љубави. Блажена Ксеније се посебно јавља као покровитељица сјеверне престонице у којој је многе децениоје носила подвиг јуродства и показивала дар чудотворства и прозорљивости. Божјом милошћу она свој град не оставља ни данас“, каже се у посланици.

Након Литургије свршен је и крсни вход и одслужен молебан у часовњи блажене Ксеније.

Истог дана је и ректор Петроградске духовне академије Архиепископ петергофски Амвросије овим поводом одслужио Божанствену литургију у академском храму Светог апотола Јована Богослова.

Блажена Ксенија Петроградска живјела је у 18. вијеку.  Још за живота и током 19 – 20. вијека била је поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву.

У јуну 1988. на Помјесном сабору Руске православне цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.

Рајо Војиновић/Mitropolija.com

Припадници су се упутили на ходочашће пут светиња Црне Горе – манастира Острог, Михољске Превлаке, Мораче, Дајбаба, Ждребаоника, Цетиња, Прасквице, као и велелепних храмова у Подгорици и Бару.

Ходочашћу су се придружили и припадници Војске Србије из других јединица и организационих целина Министарства Одбране.

Ходочасници су узели учешће у припреми Крсне славе Светотројичне цркве на Превлаци, која је прослављена торжествено.

Светом Литургијом је началствовао игуман архимандрит Бенедикт са свештенством и монаштвом Митрополије црногорско-приморске и војним свештеником аеродрома Морава потпоручником Владимиром Благојевићем.

Нека би нас Бог свагда обасипао благодаћу Свесветог Духа на здравље, радост и спасење при свим нашим трудовима и подвизима. Амин.

помоћник војног свештеника

заставник Владан Виторовић

http://eparhija-zicka.rs/98-vazduhoplovna-brigada-proslavila-pedesetnicu-na-miholjskoj-prevlaci/#prettyPhoto