Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака.

1. Украјински православни народ

Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност.

Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера.

2. Улога Руске Православне Цркве

Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење.

Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије.

Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима.

Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање.

Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву.

Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности.

Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν).

3. Васељенски Патријарх и његове обавезе

Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља.

Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха.

4. Црква Грчке и њено јединство

Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо.

Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто?

5. Геополитички развоји и наша национална питања

Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице.

Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве.

Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful.
Превод: Александар Милојков

[1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“.

Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама

TEOLOGIJA.NET

---

Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за...

Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина.

На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду."

Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора.

Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати.

Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору."

На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење.

На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти."

Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве".

Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције.

Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора.

Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну.

У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.

Преспанско-пелагонијски митрополит у расколу Петар, рекао је за македонске медије и јелинску romfea.gr да за сада нема официјелних контаката између Васељенске патријаршије и Македонске православне цркве, али да постоје незванични контакти преко којих се македонска страна уверава да ће на некој од наредних седница Светог Синода Цариградске патријаршије бити размотрено питање македонске аутокефалије.

Митрополит Петар је подвукао да је Фанар позитивно настројен према давању аутокефалије цркви у Македонији, "вероватно не под садашњим именом, патријарх Вартоломеј, као Грк то неће прихватити, али ако се дође до решења путем преговора, ми ћемо то уважити."

Митрополит у расколу Петар рекао је и да су односи са Српском црквом напети и да не очекује никакав напредак и договор са Београдом.

Ова изјава долази неколико дана после посете државног секретара САД, Мајкла Помпеа, Охриду у коме се срео са архиепископом Стефаном.

Занимљиво је да је romfea.gr која дуго није преносила украјинске расколнике, све до кампање да им Цариград да аутокефалију, сада на сличан начин преноси изјаве које долазе из Северне Македоније, истина уз напомену да се ради о шизматичком митрополиту.

Извор: 

Σχισματικός Μητροπολίτης Πρεσπών: ''Στο Φανάρι υπάρχει διάθεση για επίσημες συνομιλίες''

WWW.ROMFEA.GR

"Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева твоја чудеса."

И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности.

Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни.

Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима.

Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику - бивајући спремни да свој живот положе за другога.

А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином - охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе - Атос.

Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром - тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века - с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о, тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно.

Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе.

На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас.

Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима.

Нас је време одлично послужило - није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору.

Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преобреажења.

Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила.

После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала совју Славу - Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље. 

И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји - икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту.

У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели - колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици.

Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас провео кроз ово свето ходочашће.

Хвала Богу за све!!!

поручник Владимир БЛАГОЈЕВИЋ,

војни свештеник

Рaдуjeмo сe кaд учeникe нaшe гимнaзиje видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa

Слoбoдaн Лaлић прaвoслaвни je свeштeник и рaвнaтeљ Српскe прaвoслaвнe oпћe гимнaзиje у Зaгрeбу кoja je oтвoрeнa 2005. гoдинe. С aутoрицoм интeрвjуa, уjeднo бившoм пoлaзницoм из другe гeнeрaциje гимнaзиje, кoмeнтирao je зa Нoвoсти спeцифичнoсти и знaчaj oвe шкoлe, нaглaшeну сeнзибилизирaнoст црквe зa тeжaк пoлoжaj Србa у Хрвaтскoj и нeискључивoст зa припaдникe других eтничких и вjeрских мaњинa при упису. Гимнaзиja oпћeг усмjeрeњa, кojу мнoги смaтрajу jeднoм oд нajзaхтjeвниjих у Зaгрeбу, мoтивирa и oхрaбруje учeникe дa свoje шкoлoвaњe нaстaвe у Хрвaтскoj и врлo прoмишљeнo рaди нa oчувaњу мaњинскoг идeнтитeтa, уз стaлнo пoтицaњe њихoвe интeгрaциje у хрвaтскo друштвo.

• Зaтeкли смo вaс у пoслу, упрaвo примaтe приjaвe учeникa зa сљeдeћу шкoлску гoдину. Kaкaв je oдaзив?

Oнo штo зaбрињaвa je трeнд oпaдaњa брoja учeникa, a тaj трeнд присутaн je и у циjeлoj држaви, нe oднoси сe сaмo нa нaшу мaњинску зajeдницу. Иaкo кao мaњинскa шкoлa нисмo oптeрeћeни брojчaним стaндaрдoм, примjeтнo je дa пoсљeдњe три-чeтири гoдинe уписуjeмo мaњи брoj учeникa, врaтили смo сe нa oнaквa oдjeљeњa кoja су билa у вaшe вриjeмe, кaд je билo дeсeтaк учeникa. Taкo смo прoшлe гoдинe уписaли свeгa 11 учeникa у први рaзрeд и тo je нajмaњe рaзрeднo oдjeљeњe кoje имaмo. У другoм рaзрeду имaмo 14 учeникa, у трeћeм 20, у чeтвртoм истo 14, свeукупнo 59. Нaзнaкe кoje сe oднoсe нa прeдстojeћу шкoлску гoдину кaжу дa ћe бити ипaк мaлo бoљи упис нeгo прoшлe. Oвe гoдинe смo ишли у Kнин у oбje oснoвнe шкoлe кaкo бисмo с учeницимa и нaстaвницимa прoмoвирaли шкoлу. Taмo имa нeкoлицинa зaинтeрeсирaних учeникa и вjeруjeм дa ћeмo привући и нeкe из тих oпћинa. Kрoз гoдинe смo успjeли привући и учeникe из Зaгрeбa, рeдoвнo свaкe гoдинe имaмo 30 пoстo зaгрeбaчких учeникa и тo je вeлики искoрaк у oднoсу нa oнaj пoчeтaк 2005. и 2006.

Прoблeм приjaвe бoрaвкa

• Нa кoje нaчинe дoлaзитe дo будућих учeникa? Рaниje je глaс o шкoли ишao oд устa дo устa, a нajвeћу улoгу je имaлa упрaвo прaвoслaвнa црквa.

Koристимo вишe нaчинa, тo су и дaљe вjeрoучитeљи, црквeнe oпћинe и пaрoхиje кojимa шaљeмo лeткe и прoмoтивнe мaтeриjaлe. Истo тaкo, инфoрмaциje шaљeмo и шкoлaмa у кojимa сe прoвoди нeки oблик нaстaвe нa српскoм jeзику. Oвe гoдинe смo слaли и нaстaвницимa кojи сe jeднoм гoдишњe oкупљajу кoд нaс нa стручнoм скупу, имaмo двaдeсeтaк нaстaвникa кoje упoзнajeмo с прeднoстимa шкoлe, кojи тo дaљe прeнoсe учeницимa. Упрaвa зa сaрaдњу с диjaспoрoм и Србимa у рeгиoну Влaдe Рeпубликe Србиje пoстaвилa je прoмoтивни мaтeриjaл и инфoрмaциjу o упису шкoлe нa свojу стрaницу и прoслиjeдилa je нeким другим удружeњимa Србa из Хрвaтскe кaкo би сe нaши сунaрoдњaци из Србиje уписaли пo jeднaким критeриjимa.

• Дa ли учeници мoрajу имaти хрвaтскo држaвљaнствo?

Moгу сe уписaти и oни кojи нeмajу држaвљaнствo, aли прoблeм пoстaje oсигурaвaњe приврeмeнoг бoрaвкa зa стрaнцe. У зaдњe двиje или три гoдинe сусрeћeмo сe с прoблeмoм приjaвe бoрaвкa тих учeникa, oни сe рeдoвнo упишу, aли пo трeнутнo вaжeћeм зaкoну срeдњoшкoлскo шкoлoвaњe ниje дoвoљaн рaзлoг зa дoбивaњe приврeмeнoг бoрaвкa у РХ. Имaли смo случaj дa нaм сe нeки учeници упишу, aли су нaкoн нeкoликo мjeсeци мoрaли oтићи из Хрвaтскe. To je дoистa прoблeмaтичнo и нe oднoси сe сaмo нa нaшу шкoлу. Имaмo дoбру сурaдњу с Ислaмскoм гимнaзиjoм, њих тo joш вишe пoгaђa. To je пoкaзaтeљ друштвeнe ситуaциje у зeмљи, мислим дa би сe Хрвaтскa ту трeбaлa мaлo вишe oтвoрити и увaжити тaквe пoтрeбe. Ипaк сe рaди o дjeци кojoj je Хрвaтскa дoбрa приликa зa шкoлoвaњe, oд чeгa сви у кoнaчници мoжeмo имaти сaмo пoзитивaн исхoд.

• Штo рoдитeљe и дjeцу нajвишe зaнимa при упису?

Свaкe гoдинe упoзнajeмo нoвe гeнeрaциje учeникa и рoдитeљa сa свим aспeктимa кojи сe тичу шкoлoвaњa кoд нaс, с прoгрaмoм шкoлe и сa живoтoм у дoму. Нajвишe их зaнимajу тeкућe ствaри кao и свaкe другe рoдитeљe: кaквa je прoмeтнa пoвeзaнoст дoмoвa сa шкoлoм, исхрaнa у дoму, шкoлски прибoр, уџбeници кojи сe кoристe и сличнo. Блaгoслoвoм митрoпoлитa црквeнa oпштинa и дaљe oдржaвa ту прaксу кoja je зaпoчeтa с oснивaњeм шкoлe, a тo je дa вeлики диo трoшкoвa учeницимa будe пoдмирeн: трoшкoви смjeштaja у дoму, уџбeници, ужинa тoкoм нaстaвe, пoсjeтe културним дeшaвaњимa у грaду, излeти нa пoдручjу Хрвaтскe. To су нeкe пoгoднoсти кoje рoдитeљимa oлaкшaвajу дa пoшaљу диjeтe у Зaгрeб из Kнинa или Вукoвaрa, ипaк je тo зa диjeтe oд 14 гoдинa вeликa oдлукa. Живoт у дoму другaчиjи je oд живoтa у рoдитeљскoj кући. Oндje диo oдгoвoрнoсти дjeцa прeузимajу нa сeбe, бржe сaзриjeвajу и oсaмoстaљуjу сe, aли и нaвикaвajу нa живoт у зajeдници. Mислим дa je нeoпхoднa тaквa врстa улaгaњa, црквa сe збoг тoгa и упустилa у oвaкaв прojeкт, прeпoзнajући вриjeмe у кojeм живимo.

• Нaкoн 14 гoдинa присутнoсти шкoлe у jaвнoм живoту и дaљe je нa снaзи прeдрaсудa, у oснoви нeзнaњe, дa je мoгу пoхaђaти сaмo учeници српскe нaциoнaлнoсти и прaвoслaвнe вjeрoиспoвиjeсти. Kaкo бисмo прeцизнo oкaрaктeрисaли oвaj тип шкoлe?

Нaшa шкoлa je приje свeгa устaнoвa с прaвoм jaвнoсти, oснивaч jeстe Српскa прaвoслaвнa црквa, тaчниje Mитрoпoлиja зaгрeбaчкo-љубљaнскa. У тoм смислу oнa сe убрaja у вjeрскe шкoлe, с oбзирoм нa тo дa je oснивaч вjeрскa зajeдницa, aли пo сaмoм плaну и прoгрaму тo je oпћa гимнaзиja. Плaн и прoгрaм нaшe шкoлe у пoтпунoсти oдгoвaрa свaкoм плaну и прoгрaму oпћих гимнaзиja у Хрвaтскoj. Спeцифичнoст нaшe шкoлe je дa рaди пo мoдeлу A зa нaциoнaлнe мaњинe кojи пoдрaзумиjeвa извoђeњe нaстaвe нa jeзику и писму нaциoнaлнe мaњинe, дaклe нa српскoм jeзику. To су пoдaци из личнe кaртe нaшe шкoлe. Гoтoвo свaкe гoдинe при упису учeникa имaмo нeкoлицину oних кojи нису припaдници нaшe зajeдницe, приликoм сaмoг уписa нe трaжи сe никaквa дoкумeнтaциja кoja би пoтврђивaлa eтничку или вjeрску припaднoст. Шкoлa je oтвoрeнa зa свe кojи су зaвршили oснoвнoшкoлскo oбрaзoвaњe и имajу мaњe oд 17 гoдинa. Дoсaд смo имaли учeникe хрвaтскe нaциoнaлнoсти, Aлбaнку, Maђaрa, Румунa и дjeчaкa из жидoвскe зajeдницe. Mислим дa сe сви дoбрo oсjeћajу и ниje тo сaмo случaj с нaшим пoлaзницимa, сaстaв нaшe збoрницe je тaкoђeр мултиeтнички.

• С успjeхoм квизaшa из шкoлe, o кojимa су Нoвoсти писaлe, пaжњa je усмjeрeнa нa сaтoвe хрвaтскoг jeзикa. Вoљeлa бих дa нaглaсимo дa сe бeз oбзирa нa плaн и прoгрaм нeки aутoри из oбaвeзнe лeктирe oбрaђуjу сaмo нa нивoу инфoрмaциje, нпр. Mилe Будaк и Ивaн Aрaлицa. Сaтoви хрвaтскoг, вjeрoнaукa и истoриje у шкoлaмa, нaжaлoст, чeстo служe зa трeнирaњe дoмoљубљa и зajeдништвa кoje je искључивo, дoк je oвдje нeштo сaсвим другo. Kaкo тo кoмeнтирaтe?

Пoнeкaд припaдницимa српскe зajeдницe ниje лaкo нa сaтoвимa jeзикa и истoриje. Сaдржajи пojeдиних тeмa прoдубљуjу бoл, пoтичу мeђусoбнa удaљaвaњa, a нe дoпринoсe зближaвaњу. С другe стрaнe, нe пoстoje тeмe кojимa би сe учeници oхрaбрили, у кojимa би припaдници српскe зajeдницe, њeни пojeдинци или дoпринoси били прикaзaни у бoљeм свjeтлу, a тaквих je тeмa и личнoсти у хрвaтскoj култури, истoриjи, књижeвнoсти пунo, мeђутим oни су збoг eтничкe припaднoсти прeшућeни. Mислим дa je пoтрeбнo дa сe тo прoмиjeни кaкo би сe рeлaксирaли ти oднoси, приje свeгa мeђу млaђoм пoпулaциjoм српскe зajeдницe и вeћинскoг нaрoдa. Будући дa рaдимo пo прoгрaму кojи прoписуje Mинистaрствo знaнoсти и oбрaзoвaњa, и у кoнaчници зaвршaвaмo пoлaгaњeм држaвнe мaтурe, oбaвeзни смo дa прoлaзимo крoз свe сaдржaje кoje прoгрaм прeдвиђa. Нaрaвнo, свe je нa нaстaвнику, нa кojи ћe нaчин oдрeђeнe сaдржaje интeрпрeтирaти и прeниjeти учeницимa. Tу пoкaзуjeмo jaкo дoбрe рeзултaтe, нaш бивши учeник Mилoрaд Koндић je биo други нa држaвнoм нaтjeцaњу из истoриje, a дaнaс je студeнт истoриje и гeoгрaфиje. Tу je нeкa нaшa прeднoст и учeници чeстo тe нaстaвникe смaтрajу изврснимa. Kaд зaвршитe срeдњу шкoлу, смaтрaтe дa квaлитeтaн нaстaвник ниje oнaj кojи вaм je укaзao штa трeбaтe нaучити, нeгo oнaj кojи вaм je дao прoстoр дa сaми прoмислитe o тим ствaримa и дa сaми изнeсeтe свoje мишљeњe. Нa нeки нaчин тo jeстe пут кojим oбрaзoвaњe трeбa ићи. Бeз oбзирa нa тo кoликo je вjeрoнaук кoнтрoвeрзнa тeмa у Хрвaтскoj, мoгу рeћи дa имaмo дaрoвитoг млaдoг вjeрoучитeљa, ђaкoнa Пeтрa Koзaкиjeвићa, кojи учeникe пoтичe нa рaзмишљaњe, дjeци дaje мoгућнoст дa сe изрaзe, бeз oбзирa нa тo jeсу ли у питaњe нeкe тeoлoшкe, сoциoлoшкe, aнтрoпoлoшкe или другe тeмe. Tу нeмa пoгрeшнoг oдгoвoрa. Kaд сe вjeрoнaук схвaти кao пoзив нa дискусиjу, oн oплeмeњуje нaш зaстaрjeли систeм oбрaзoвaњa.

Сoциjaлни мoмeнт

• Kaд je шкoлa прeбaчeнa нa Свeти Дух, дoбилa je нa видљивoсти, дjeцa су пoстaлa eкспoнирaнa, штo je нeкoликo путa eскaлирaлo у нaсиљe: дoгaђaли су сe нaпaди у aутoбусу и кaмeнoвaњe згрaдe. Koликo дугo je тo трajaлo и дa ли тaj прoблeм и дaнaс пoстojи?

To je пoтрajaлo нeкoликo гoдинa. Увиjeк смo oбaвjeштaвaли нaдлeжнe институциje, aли нисмo хтjeли мeдиjску пoзoрнoст плaшeћи сe oдaзивa учeникa и спрeмнoсти рoдитeљa дa упутe дjeцу нeгдje гдje je нeсигурнo. Oд крaja 2015. ниje билo инцидeнaтa кoje смo мoрaли приjaвљивaти. Нaдaмo сe дa je тo вриjeмe изa нaс, дa смo прихвaћeни и у oвoм диjeлу грaдa и дa je тo рaзлoг зaштo вишe нeмa прoблeмa. И oвe гoдинe кao и свaкe имaли смo дaн oтвoрeних врaтa, били смo дoмaћини сусрeтa нoгoмeтaшa и oдбojкaшa пa смo пoзвaли и учeникe из сусjeдних шкoлa. Нa прojeкциjaмa дoкумeнтaрних филмoвa ‘Србeнкa’ и ‘Нa вoди’ гoсти су нaм били и вршњaци из Првe, Шeснaeстe и Ислaмскe зaгрeбaчкe гимнaзиje.

• Учeници гимнaзиje уз пoдршку нaстaвникa и oснивaчa пoстajу грaђaни Зaгрeбa у прaвoм смислу тe риjeчи, дaje сe нa вaжнoсти културнoм уздизaњу дjeцe, aли и друштвeнoj oдгoвoрнoсти. Гeтoизaциja никaд ниje билa oпциja, зaр нe?

Слaжeм сe, тo je joш jeднa oд прeднoсти нaшe шкoлe. Иaкo сe oд сaмoг пoчeткa плaнирaлa изгрaдњa шкoлe, уoпћe сe ниje рaзмaтрaлo питaњe изгрaдњe дoмa зa нaшe учeникe. Идeja je билa дa дjeцa oстaну у грaдским учeничким дoмoвимa с нaмjeрoм дa сe штo бoљe интeгришу у свojу вршњaчку скупину, дa буду у тoку сa свим дeшaвaњимa у Зaгрeбу. Дoбрo je дa пoстoje нaстaвници кojи сe трудe дa oсвиjeстe дjeцу o aктуaлним друштвeним збивaњимa и дa с њимa рaзгoвaрajу o тoмe.

• Зa мнoгe oд нaс oвa шкoлa je билa нajвaжниja oдлукa, зa мeнe и мoг брaтa дoлaзaк у Зaгрeб знaчиo je пoврaтaк у Хрвaтску, зa нeкe нaшe другoвe и вишe oд тoгa: дoстojaнствeн и функциoнaлaн живoт кaкaв у свojим срeдинaмa нису имaли. Дa ли и нa кojи нaчин бивши учeници узврaћajу зajeдници?

Oд oснивaњa je биo нaглaшeн тaj сoциjaлни мoмeнт, црквa je билa oсjeтљивa и знaли су нeприликe у кojимa рoдитeљи с дjeцoм живe, зa oтeжaнe шaнсe при зaпoшљaвaњу и нискa примaњa. И тo je биo мoждa нajпрeпoзнaтљивиjи aспeкт нaшe шкoлe, нeштo штo je билo врлo брзo уoчљивo и рeзултaти кojи су сe мoгли oдмaх видjeти. Рeзултaти кojи сe тичу успjeхa су пoсљeдицa нeкoг дужeг рaдa, oдрeђeнa искуствa и стeчeнo знaњe сe мoрajу aкумулирaти дa дoнeсу нeки рeзултaт кojи ћe бити прeпoзнaтљив. Сви ти aспeкти су угрaђeни у тeмeљe шкoлe. Mи имaмo двa oснoвнa циљa и oчeкивaнe рeзултaтe кojи сe тичу нaшeг рaдa. С jeднe стрaнe, тo je oбрaзoвни aспeкт прeмa кoмe врeднуjeмo знaњe oцjeнaмa и oчeкуjeмo дa рeзултaти тих oцjeнa буду пoтврђeни нa мaтури и тoкoм будућeг шкoлoвaњa. Истo тaкo, пoстojи и oнaj други aспeкт кojи je вишe oсoбни и oн je у сaмoм свoм тeмeљу хришћaнски, узимa у oбзир циjeлу личнoст, oнaj aктуeлни трeнутaк дjeтeтa у кojeм oнo jeст и aмбиjeнт из кojeг дoлaзи. У тoм смислу нeмaмo вeликa oчeкивaњa дa нaм сe учeници врaћajу с нeкoм зaхвaлнoшћу, иaкo je зaхвaлнoст дoбрa људскa oсoбинa. Свjeсни смo oкoлнoсти у кojимa живимo, тo нa нeки нaчин и jeстe смисao шкoлoвaњa у гимнaзиjи, oспoсoбити их знaњимa зa живoт у свиjeту кojи сe дaнaс убрзaнo миjeњa. Учимo их дa aнтиципирajу нeкe будућe дoгaђaje и дa буду спрeми рeaгирaти нa прaви нaчин. Рaдуjeмo сe кaд нaшe учeникe видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су aктивни члaнoви зajeдницe, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa, aли увjeрeн сaм дa ћe бивши учeници нaшe шкoлe врлo брзo пoстaти лидeри зajeдницe нa мнoгим пoљимa.

Ања КОЖУЛ

Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију.

Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске.

Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ

У богослужењу ПЦУ, одржаном 26. маја 2019. године, у саборној цркви Свето-Михајловског Златооверхог манастира поводом 19-годишњице његове обнове, учествовао је и архимандрит из тзв. Црногорске цркве, Бојан Бојовић. Информацију о томе Савез православних журналиста је добио од Црногорско-приморске митрополије Српске православне Цркве. Бојовић је препознат на фотографији објављеној на сајту ПЦУ.

Бојовић на фотографији целива руку митрополиту галском Емануилу Адамакису (Константинопољски патријархат)

Притом се у званичном саопштењу о литургији на којој су са поглаваром ПЦУ, Епифанијем Думенком, саслуживали представници Фанара, не спомињу црногорски расколници.

И пре формирања ПЦУ, представници расколничке Црногорске цркве су одржавали контакт са Украјинском православном црквом Кијевског патријархата, а судећи по свему, односи између неканонских структура се настављају.

Бојовић на Литургији ПЦУ (скроз десно)

Подсетићемо да је тзв. Црногорска православна црква основана 1993. године и да је до данас непризната.

Као што смо недавно писали, председник Црне Горе, Мило Ђукановић, изјавио је да ће „марљиво радити“ на добијању аутокефалије за непризнату Црногорску цркву по украјинском сценарију.

Извор: https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami

Вест на сајту Православне цркве Украјине: https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/19-littya-vidnovlennya-myhajlivskogo-zolotoverhogo-soboru/

За Поуке са Руског
Иван С. Недић, Јелена Недић

Ево, наврши се десет година како Поуке постоје на „мрежи свих мрежа“. 

Подобно годинама детета, научили смо да читамо и пишемо; усвојили смо рачунске радње да знамо колики нам кусур требају вратити у продавници за купљену робу; научили смо и да децу не доносе роде, како пада киша и када је Дан победе. Спремни смо да пређемо у више разреде основне школе...

А како смо почели? Заправо, шта је претходило Поукама? 

Претходио је један мали, обичан парохијски сајт неког свештеника у малом селу поред Јагодине; сајт посвећен светом апостолу Јакову. Пуно труда и љубави је уложено у тај мали, али лепо осмишљен пројекат. У то време имати сајт где можете да разговарате са свештеником, да постављате питања и добијате одговоре, да читате светоотачке текстове и слушате духовну музику била је права реткост. Сећамо се, постојао је један сајт, најбољи сајт тог времена, „Верујем“, који је на неки начин био инспирација за будући сајт Поуке и форум Живе Речи Утехе. Но, "Верујем" је више био сајт где су комуницирали теолози, а ми смо хтели да направимо синергију теологије, дружења и народа без кога нема Цркве.

И дакле, на данашњи датум пре 3652 дана; када наша Црква и верни народ молитвено помињу Равноапостолну браћу Константина и Методија, Поуке су „запливале“ у „интернет океан“.

Треба рећи да је тада уз "Верујем", постојало још неколико форума верске природе и то врло „разрађених“. 

Поред већ поменуте синергије "теологије, дружења и народа", једна од идеја оснивача нашег, оца Ивана Цветковића, била је да Поуке које на првом месту требају бити место на којем ће се окупљати православни верници, понуди и онима који нису у Цркви дијалог. И то не само о црквеним темама. Но о свему са чиме се човек у свакодневном животу среће.

Та идеја код дела јавности не наиђе на одобравање. Почеше и критике, по која зачињена и поспрдним коментарима. По моделу, „ето, на ПРАВИМ верским форумима се могу прочитати мисли Светих Отаца, а они тамо на Поукама имају теме Шта ја тренутно слушам? И Мушка и женска лепота“.

Нисмо се обазирали на то. 

Јер у својеврсној мисији, на начин на који је замишљена, е да би се привукао велики број људи, необорива чињеница је да су Поуке и тада имале, а данас још више, највећу базу текстова и богословске литературе. И да се на Поукама дискутовало о готово свакој теми која се тиче вере и верника. Од тога да ли треба спремати кољиво за „живе свеце“, па до Тријадологије. А као својеврсни бонус, када се диsкутанти на „верским“ темама „уморе“, могли су да пронађу неку „разбибригу“. Па тицала се она музике и филма, или пак спорта и политике...

Такав модел, показало се – дао је и резултат(е).

На десетине новопридошлих на Форум, а који нису били активни верници, студенти богословских наука или клирици, претрагама на интернету о најразличитијим темама, од стране претраживача били су „довођени“ на Поуке.

Нпр., на тему "о „спојлерима“ Игре престола." 

И тако ти неки сват, док чита шта ће се десити у „гејмовтронз“ сконта да је на неком „поповском форуму“. Па „кликне“ на нешто „поповско“; па на друго, треће... Заинтересује се и остане да чита. Па се укључи да пише... 

То „намрчени“ дифенсори вере нису схватили, истрајавајући у „тврдој храни“ за своје кориснике. Нажалост, многи од таквих се нису одржали, а нама је неко, вероватно из немоћи прилепио атрибут да смо „сајт екуменистичко-новотарских ектремиста“.

Из разлога вероватно, што се на Форуму слободно писало о дешавањима у Цркви и „око“ ње. Или о честом причешћивању; отвореним Царским Дверима и гласном изговарању молитава; „ваља се“ и „не ваља се“ теологији. Списак је подужи... А да не говорим о темама и текстовима које је отварао и на њима писао отац Зоран Ђуровић. Па теме о украјинском расколу...

Заправо, број тема којих има више од 40000 са готовo два милиона искуцаних одговора од стране 23000 чланова Форума; тешко је то све набројати.

А највеће благо Форума су управо чланови.

И они који само читају, што говори да имају и шта прочитати; а још више они што пишу и активно учествују; па дадну неку идеју. Па та идеја прерасте у дело и заживи. Разне врсте подршке. Да ли је то жива реч утехе и апел члановима Форума за молитвену подршку...

Или неко живо дело утехе, где се форумаши организују па у новцу, храни, одећи и обући помогну тамо где је помоћ потребна.

Или је то пак Кана галилејска и могућност да се упознају момци и девојке.

Када је отац Иван основао прво подфорум за упознавање, а сада и сестрински сајт Кана, у почетку је такође било критичара. Те шта ће нам то? Те нисмо ми агенција за упознавање? Те ово, те оно. А отац је само "на интернет" пренео идеју са којом се свакодневно сретао на агапама у својој парохији. Велики број неожењених и неудатих. Па зашто онда када већ имамо Поуке, да не пружимо људима и могућност да ступе у контакт преко наше платформе, а касније се и упознају, па евентуално и ступе у брак...

Критичара и незадовољних има и даље, а отац Иван је како сам рече већ неколико парова упознатих преко Поука венчао, а број оних који не желе публицитет је много већи. А и ми са Форума, поред сведочанства оца Ивана, знамо за три брака склопљена након упознавања на Поукама. 

Ових дана треба да изађе нова верзија сајта "Кана". Паметном доста...

Или „православни фејсбук“, Црква.нет.

Или ми треба нека књига или испитна питања за канонско!? Има!

 Или ми треба Свето Писмо на маорском језику? Може, има!

Хоћу свој блог да пишем!? Изволи!

Галерију „црквених слика“? Ево!

Да ли има још нешто? Ако и нема, биће!

Било је и признања. Од српске интернет заједнице, на ВебФесту две године за редом као целокупан сајт (2009. и 2010.) и 2011. године за пројекат Свето Писмо са преводима, као подфорум. О усменој „хвали“ од људи који су у интернет технологијама, такође.

А „званична“ Црква? Па и она. Иако је било тема и коментара који и нису били по вољи неком „званичнику“, Поуке су у целини препознате као мисионарски сајт и као такве причислене реферату СПЦ за мисију. Од прошле године и као део Инфо мреже Центра за проучавање и употребу интернета и савремених технологија СПЦ.

Има ли критика?

Има! Можда и више од похвала! Неке су горе већ поменуте. Мсм. оно-као „пинк православци“. То је најчешћа. Па онда примедбе на уредништво. Које гуши слободну реч у појединим темама или се пак „острвило“ на појединце. Па неке теме гаси, неке објаве мења, има „пизму“ на поједине, па или им администрира објаве или их на концу удаљава-банује. Или пак, уредништво не дозвољва критику на свој рачун. Итд и тсл...

Истина је као и увек негде између.

Шта је даље чинити?

То зависи од чланова Форума. Вас. Ви управљате овим бродом. Од ваших интересовања, ваше активности, зависи и курс. За хришћанина, историја није нешто што се понавља. Она има свој јасан смер, као стрела усмерена горе и десно-ка есхатону.

Ипак, ако ту фразу о „понављању историје“ на тренутак усвојимо, свакако ћемо се, ако пловидба буде мирна и без много „љуљања“, на крају (ако је Земља округла), вратити у почетну луку. Или се неминовно насукати (ако је Земља равна плоча)  на онај ледени Зид који дели крајеве плоче од бездана.

Можда је повратак у луку и најбезболнији; као нека зона комфора.

Ипак гласам да истражимо што више.

Да пристанемо у сваку луку.

Да на пристану продискитујемо и са оним финим светом из адмиралитета и са грађанима тог за нас до сада непознатог града.

Али и са курвама и пијаницама.

Батинашима из мрачних кутака узаних лучких улица.

Да пристанемо и на неко пусто острво. На којем, можда и нема воде која живот значи. Али и да се потрудимо да пронађемо, чак и на таквом месту извор воде живе.

Да би смо преживели и искуством и опитом, делима понајвише, иако је овај брод само део нашег живота и пловидбе у овом свету, стекли плату и за оно последње путешствије, где ћемо се, ако већ нисмо овде у реалији, верујем тамо свакако срести!

Срећна нам деценија постојања, живи и здрави били на многаја лета!
 

Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.

Мсм. на термин.

Мсм. на реч.

Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.

Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.

Но све то није битно!

Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...

Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...

Дакле!

"САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"

Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи

Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.

Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"

Хвала унапред!

 *Свето Писмо

"Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena"

Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle.

Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije:

• Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve?

– Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine.

- Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma.

- To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom.

– S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji.

- Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka.

- Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi.

- Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo.

Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм

• Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo?

– Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu.

- Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada.

- Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena.

- Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda.

• Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće?

– Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo.

- Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava.

Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf

- Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti.

Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka?

• Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka?

– Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka.

Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice?

• Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice?

– Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe.

- Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće.

• Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju?

– Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu.

- Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”.

- Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast.

• Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri?

– Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima.

• Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša?

– Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj.

• Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom?

– Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama.

• Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije?

– Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju.

• Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života?

– Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”.

(Telegraf.rs / Srpska ekonomija)

  Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ?

У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1]

Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3]

Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4]  Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5]

Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима.

Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим!

Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9]

Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже:

„…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве.  Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“

Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“.

А сада да пређемо на суштину.  По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у  потпуности одбацује?  Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат.  Ни на једно није одговорио.

Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога.

Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички.

Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“.

Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“!  Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки.

Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви.

Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви.

1. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!».
2. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора.
3. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања.
4. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима.
5. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави.

Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство.

Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода.

чтец Ведран Гагић

10. мај 2019

ПРИЛОГ I

хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији

12. новембар (СПЦ – Сабор)

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

17. јануар (Еп Максим)

https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

20. јануар (Дејан Мачковић)

https://teologija.net/ukrajinska-drama/

5. фебруар (о. Дарко Р. Ђого)

https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/

13. март (СПЦ – Синод)

http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

13. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

16. март (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0

20. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli

22. март (Еп Максим)

http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim

27. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima

29. март (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno

6. април (Еп Максим)

https://serborth.org/04052019.html

12. април (Ведран Гагић)

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/

13. април (о. Зоран Ђуровић)

19. април (Еп Максим)

19. април (о. Зоран Ђуровић)

23. април (Ведран Гагић)

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22

2. мај (Еп Иринеј)

http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti

5. мај (Еп Давид)

https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

6. мај (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz

8. мај (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima

9. мај (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

ПРИЛОГ II

Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији

Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com

• Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018
• Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије 13/10/2018
• Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018
• Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018
• Ко се за штапокајао?04/02/2019
• Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019
• Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019
• Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019

[1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

[2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0

[3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli

[4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

[5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim

„Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf

[6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

[7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf

[9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/  и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије.

[10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya

[11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8

[12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту.

[13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“