Светогорско наслеђе у дигиталној форми можете погледати на сајту mountathos.org Похвално је да постоји опција за српски језик, иако је превод доста лош. Изложбом "Пролаз у светлост" и сајтом "Athos digital heritage" по први пут нам постају доступна блага светогорских ризница која су претходних година дигитализована од стране светогорских монаха.

светогорске стазе: Светогорско дигитално наслеђе

SVETOGORSKESTAZE.BLOGSPOT.COM

---

Блог о Светој Гори. Света Гора. Хиландар. Атос.

Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква која је нераскидива са историјом државе и овог народа, уколико тај Закон опстане, биће развлашћена, па и прогнана са земље са којом је срасла.

Неразумној и осионој власти, која је тих дана кренула да прогони, протерује и хапси свештенике и високе црквенодостојнике, огољено тргује мандатима легитимно изабраних народних представника, поткупљује и спроводи казнене мере над самим срцем народа, грађани Црне Горе месецима уназад узвикују јасно и тврдо – „не“.

Одбили су Закон о слободи вероисповести, противан подједнако Уставу и здравом разуму. Учинили су и више од тога: дигли су глас против дописивања и прекрајања сопствене прошлости, прецртавања историје, националног инжењеринга, бескрајног круга понижења и уцена.

Акадамик Матија Бећковић казао је, да је врло је тешко говорити о овом догађају пошто би свака реч могла да натруни овај самоникли и изненађујући тријумф.

„Људи који се пре тога никада јавно нису појавили, али кад је догорело до ноката и када су дошле у питање светиње једног народа, онда се појавила и манифестација са јединственом лозинком која вероватно никада није ни виђена ни изречена. Не дамо светиње – где се то још и на каквим демонстрацијама чуло и где су још и кад светиње биле угрожене да би морале бити брањене.“, рекао је Бећковић.

Уредник монографије Јелена Јововић казала је, да је све време била убеђена да ће то да траје, те да литије имају једну нову поруку која ће променити штошта у Црној Гори, а да новина мора да буде сведок томе за заувек.

„Законом о слободи вероисповести Црна Гора је запалила велики пламен вере, праве вере. Власт је, имајући другу амбицију била ветар свему овоме, јер је до тада све било некако стало и сад се све пробудило.“, оцењује Јововић.

Није речена ниједна реч, наствавља Бећковић, јер је тешко и набројати шта се све догодило да би се ово десило.

„А то је већ трајало намјање 14 година, када је Црна Гора не само себе скратила на 14 година, него је кренула да има и цркву вршњакињу“, појашњава Бећковић.

Новинар, Раде Драговић, каже да се Црна Гора срела са самом собом поново, после много година.

„Срела је своју прошлост, своју традицију. Људи који живе у Црној Гори срели су поново своје претке. Дакле, то је једна вишеслојна прича чији крајњи облик су литије, које смо гледале на телевизији у штампи у којима су људи учествовали у Црној Гори.“, наводи Драговић.

„Некоме је пало на памет да заграби писмо, па је народ рекао – „може да пише и овако и онако разумећемо се“. Некоме је пало на памет да језик не зове онако како се он зове, него да му да неко друго, неутрално, име. Па су људи рекли да и то није страшно, да говоре исти језиком и да се добро разумеју. А онда је том истом пало напамет да узме у Цркву. Да тражи да се она наново региструје, иако је сваком ко живи у Црној Гори јасно да је то апсурд каквог нема. Да не може неко ко је млађи, да тражи неком ко је старији да се подмлади, да буде млађи од њега. Тај неко је хтео да узме имовину, направи нову Цркву што, нажалост, још увек хоће. На то људи нису пристали, каже Драговић.

Актуелна власт, каже академик Бећковић, почела је да врши геноцид над Црном Гором и Црна Гора над самом собом.

“ Црна Гора је морала да тражи кршеницу од оног ко је њој ту кршеницу дао. Да пита своју мајку за њене документе и да Црна Гора која је једна непокривена црква и то црква која је створила ту државу“, наводи Бећковић.

Разбуктао се пламен вере и отпора када је на силу, 27. децембра 2019. године, мимо воље већине и под окриљем мрака парламент усвојио закон коме су се у Црној Гори само ретки обрадовали. Забринуо је, па и наљутио, многе. На његовој мети је, знало се то и раније, Српска православна црква, односно њене епархије на простору Црне Горе – Митрополија црногорско-приморска, и епархије Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Милешевска.

Закон неправде и поделе пробудио је осећања и понос, изазвао гнев, сузе и пркос. Два дана касније стигао је и одговор. Најпре у Подгорици, па у Беранама, Никшићу, Пљевљима, Бијелом Пољу, Херцег Новом, Будви. На улице су изашле најпре десетине, па и стотине хиљада црногорских грађана. Поворке су кренуле и Андријевицом, Баром, Котором, Тивтом, Даниловградом, Колашином, Мојковцем, Мурином, Плужинама, Жабљаком, Шавником, Улцињом…

„Онда смо и ми кренули у једну велику авантуру. Наши фоторепортери су отпутовали и били су на свим литијима. На лицу места смо били сведоци невероватне и магијске слике.“, каже аутор монографије Јелена Јововић.

У Европи у којој се сваког дана неко буни због нечега, штрајкује, изаћи на улице у малој земљи, каже Драговић, под паролом „Не дамо светиње“, бранити Цркву, био је преседан и јединствен случај у много ширим оквирима.

„Наша монографија је имала за циљ да то сабере, обједини, сабере сведочанства, фотографије и да збирно направи један пресак времена у коме се све то дешавало.“, појашњава Драговић.

Окупљени на јединственим литијама, иза икона, црквених барјака и порука светаца, из дана у дан корачају Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци, хришћани, атеисти, агностици, муслимани, опозиција, али и чланови и гласачи странака на власти. Кучи и Његуши, Бјелопавлићи, Бокељи, Паштровићи и Васојевићи, потомци партизана и четника.

Мирно, али снагом вере и истрајно сви они одбили су наум режима да погази цивилизацијске тековине, правну науку, законе сопствене земље и вољу грађана и легализује политику која прокламује да је све на продају, а оно што не може да се купи – може да се отме.

„Литије су успјеле да обједине све генерације. Раме уз раме су месецима корачали и млади и стари. У литији из Никшића је кренуо човек који је деценије провео као један агилни службеник. Човек је био комуниста годинама и временом је спознао праву истину и спознао суштину живота на овим просторима, каже Драговић.

На једној страни смо имали крстове, а на другој страни, каже Бећковић, шмркове и пендреке.

„Тај млади свет, а било га је као цвећа, одједном се појавио над расколима, јазовима, понорима над којима се нашла Црна Гора. Одједном се та рана замирила, земља се помирила, слегла и показала да је оздравила и да се спасила„, сматра Бећковић.

Предвођен својим владикама и свештеницима народ Црне Горе, од мора до севера, месецима држи јавни час толеранције, демократије и грађанских слобода. У одбрани својих личних права, као и права своје цркве – свуда и свиме гарантованим, осим у савременој Црној Гори, народ је одговорио – молитвом и заједништвом. Узбуркала се до тада ћутљива и тиха вера и сав отпор стао је у три речи које се ваљају са планина, одзвањају по улицама, одјекују низ литице и кршевите стране, шуште по приморју, испредају се свакодневно у кућама, на послу, кафићима, код родбине, на слављима и покорама, месецима у величанственим литијама – Не дамо светиње!

„То је био до те мере нов, неочекиван и важан догађај, да се није знало да ли су се ти људи појавили са овог или са оног света, сишли са неба или устали испод земље„, рекао је Бећковић.

Достојне потомака владика и сердара, песника и војвода, страдалника и револуционара, литије су постале друштвени, политички и културни феномен првог реда. Свој суд о њима изрекле су најумније и најзначајније главе, и готово сви истичу да је реч о својеврсном чуду које надахњује и најављује духовни препород народа Црне Горе.

„Вечерње новости“ су, као глас народа коме се верује, осетиле обавезу и професионални задатак да објављивањем монографије о литијама оставе материјално сведочанство о овој јединственој саборности, опомени, отпору, побуни против одлуке и закона власти Црне Горе да превери оно у шта се десетинама векова веровало и што је било неупитно.

(ВИДЕО) Национална ТВ ИН4С снимила документарни филм на основу...

WWW.IN4S.NET

---

Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква...

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.

С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.

Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?

Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.

Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.

Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.

С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.

Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.

Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.

Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  

Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!

Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.

Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.

Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.

Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“

Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.

У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.

У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.

Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић

DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM

---

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...

На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије.

Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену  употребу муслиманске заједнице.

Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима.

У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај.

Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима.

Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо  сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе.

Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане.

Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)

БЕОГРАД - Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар Младен Шарчевић поручио је да предмет верска настава у основним и средњим школама и даље има статус обавезног изборног предмета.

Министарство просвете је донело Стручно упутство о формирању одељења и група и о начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/21. годину.

Како се наводи у саопштењу, то упутство не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група, већ садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају та одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа.

"Верска настава у основним и средњим школама је део наших системских решења која нећемо мењати и овај предмет и даље има статус обавезног изборног предмета за ученике који се за исти определе", нагласио је министар Шарчевић.

Према његовим речима, верску наставу ученици радо бирају сваке године и није утврђено осипање броја ученика у претходним годинама.

Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи, наводи министар и додаје да ће се у свакој ситуацији водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације.

"Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број могу имати верску наставу у објекту где се школују", наводи Шарчевић.

Поручује да све верске заједнице са Министарством одржавају најбоље могуће односе у развоју програма наставе и у стварању услова за наставнике верске наставе.

Када је у питању Правилник о формирању одељења и група, како наводи Шарчевић, годинама је исти и ништа се није мењало у методологији рада.

Министарство саопштава и да је министар Шарчевић обећао патријарху Иринеју да ће се изменама закона образовања и васпитања као што је планирано у наредних шест месеци променити статус вероучитеља и да ће се запошљавати на неодређено.

Обим њихових активности се, како се додаје, увођењем једносменског омогућеног рада, проширио на многе радионице.

Министарство просвете: Верска настава неће бити укинута

WWW.RTV.RS

---

Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар...

Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.

Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу

Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.

Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.

Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.

Блајбург у Сарајеву – мало историје

Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.

Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.

За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):

„Земља тад не мирише јадом,
Већ сва мирише ми сва,
Љубављу, вјером и надом,
Кад сунце сја“.  

Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:

„Доктор Анте Павелић име драго,
Има у њем Хрватска с неба благо.
Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,
Вођо наш златни“!

Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.

Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.

Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа

WWW.PRAVOSLAVIE.RU

---

Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у...

 

Аустријска католичка теолог и хисторичарка, Анна Мариа Груенфелдер упутила је отворено писмо кардиналу Винку Пуљићу поводом најављене мисе за страдале припаднике усташког покрета.
Она у писму, којег преносимо у цјелости, упозорава Пуљића да није добро одавати почаст онима који нису били невини, како их се жели приказати.

Преузето са Аутограф.хр

Писмо преносимо у наставку:

Господине кардинале,

обраћам Вам се као теолог и повјесничарка (моје аустријско држављанство у том контексту није важно).

Моје апострофирање на теолошки је због мог професионалног пута који је кренуо на не баш безначајном Теолошком факултету у Иннсбруцку, на којем су подучавали Kарл и Хуго Рахнер, ЏосеФ Рацингер (алиас папа ем. Бенедикт XVI, Јоханн Баптист Метз, Ладислав Борос, Хеинрицх Сцхлиер и други, што ми даје становити легитимитет.

Узгред речено, студенти у Инсбруцку били су и шесторица исусоваца, које је 1989. године у Сан Салвадору убила војна хунта: ректор средњоамеричког свеучилишта ”Јосé Симеóн Цаñас” (УЦА) Игнацио Еллацурíа и његова субраћа Сегундо Монтес, Игнацио Мартíн-Барó, Амандо Лóпез, Јуан Рамóн Морено и Јоаqуíн Лóпез y Лóпез били су прави мученици – борили су се и пали за своју вјеру која почива и на праведности.
Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност.

Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа.

Kао кардинал Ви имате не само теолошке темеље, него и ауторитет Цркве. Црква обнаша (и) доктриналну, магистралну службу – и као таква, она има ауторитет, али и одговорност доприносити разлучивању духова.

На Вама је да разлучите право и искривљено, лоше схваћено или лоше протумачено. Ваш је задатак ”разлучивање духова” (1 Kор 12,10: Јов. 4, 1,6).

Везано уз позадину ”Блејбуршке трагедије” (да рабим ову синтагму, под којом је најављена и овогодишња комеморација, као и оне претходних година) не могу а да Вас не запитам: колико хрватских повјесничара – озбиљних, с именима и међународним угледом – мора још појаснити хрватској јавности, укључивши Хрватску бискупску конференцију, вјеројатно и Бискупску конференцију БиХ – тко је доспио у Блејбург, с које стране, с којом намјером, у чије име.

Није доспио у Блејбург ”хрватски народ”, нису доспјели ”невини”, нису доспјели ”борци против комунизма” – доспјели су они који су вјеровали тадашњем водству ”хрватског народа” (које то такођер није било) да се ”боре против комунизма”, ”за своју домовину”.

Kолико Вам пута треба још објаснити да су пошли у Блејбург по наредби оних, који ће на том путу спасити своју кожу и напустити ”свој народ”.

То је ”трагедија”, трагедија заблуђелих, затупљених и, на крају, изданих.

Ви господине кардинале, с Вашим напоменама о ”невиним жртвама”, очито још увијек вјерујете и држите до ”праведног рата”. Црквени учитељи св. Аугустин и св. Тома Аквински, могли су још вјеровати да рат може бити праведан, оправдана обрана од нападача.

Од Првог свјетског рата, са својим масовним убијањем новим оружјем, нити један одговоран политичар, па ни војник, официр, није двојио да ратови модерног доба не могу бити праведни, јер оружје једном покренуто, непредвидиво погађа и праведне и злочинце, и цивиле и војнике.
Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа

Одбрамбени рат – то рат на територију поражене Југославије нипошто није био. Хрватска је ратовала раме уз раме с онима, који су поразили и разбили Југославију, да би на њезиним рушевинама подигли режим и назови-државу која ће служити као штит и непресушни ресурс за још крвавији рат против СССР-а.

Не варајте ни себе ни друге. Нитко није напао нити НДХ, нити Хрватску, али НДХ је уз окупатора нападала своје људе и то оне који су заиста намјеравали избацити окупатора, а с њиме и злочиначку клику, која је земљу изручила Хитлеровој Њемачкој. Толико о ”невиним” и ”жртвама”.

Господине кардинале, Вама као академском грађанину, све те чињенице не могу бити непознате. Чули сте их толико пута – но ”нитко није толико глух као нетко тко не жели слушати” (Манéс Спербер, Сиебен Фраген зур Геwалт / Седам питања о насиљу).

Kористите свој ауторитет добивен од Цркве и удовољите Вашем задатку ”разлучивања духова”. Имајте храброст заступати чињенице и наспрам Вашој браћи по дужности у бискупским конференцијама – којима или недостаје знање или ”петље” поступати насупрот очекивањима особа које Цркву и њезин ауторитет злорабе за своје приземне интересе, које кане себе ”легитимирати” с црквеним ”благословом”.

Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност.

(Вијести.ба / Аутограф.хр)

Austrijska teologinja kardinalu: Ne varajte ni sebe ni druge

VIJESTI.BA

---

Austrijska katolička teologinja i historičarka, Anna Maria Gruenfelder uputila je otvoreno pismo kardinalu Vinku Puljiću povodom najavljene mise za stradale

По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског.

Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање.

Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и  његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част.

Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима.

Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве.

Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић.

Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске.

Након богослужења присутнима су се обратиле владике  Антоније и Вењамин.

Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту.

На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве.

С руског М.Ж.

http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html

Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака.

1. Украјински православни народ

Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност.

Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера.

2. Улога Руске Православне Цркве

Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење.

Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије.

Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима.

Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање.

Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву.

Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности.

Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν).

3. Васељенски Патријарх и његове обавезе

Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља.

Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха.

4. Црква Грчке и њено јединство

Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо.

Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто?

5. Геополитички развоји и наша национална питања

Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице.

Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве.

Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful.
Превод: Александар Милојков

[1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“.

Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама

TEOLOGIJA.NET

---

Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за...

Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина.

На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду."

Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора.

Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати.

Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору."

На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење.

На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти."

Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве".

Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције.

Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора.

Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну.

У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.

Преспанско-пелагонијски митрополит у расколу Петар, рекао је за македонске медије и јелинску romfea.gr да за сада нема официјелних контаката између Васељенске патријаршије и Македонске православне цркве, али да постоје незванични контакти преко којих се македонска страна уверава да ће на некој од наредних седница Светог Синода Цариградске патријаршије бити размотрено питање македонске аутокефалије.

Митрополит Петар је подвукао да је Фанар позитивно настројен према давању аутокефалије цркви у Македонији, "вероватно не под садашњим именом, патријарх Вартоломеј, као Грк то неће прихватити, али ако се дође до решења путем преговора, ми ћемо то уважити."

Митрополит у расколу Петар рекао је и да су односи са Српском црквом напети и да не очекује никакав напредак и договор са Београдом.

Ова изјава долази неколико дана после посете државног секретара САД, Мајкла Помпеа, Охриду у коме се срео са архиепископом Стефаном.

Занимљиво је да је romfea.gr која дуго није преносила украјинске расколнике, све до кампање да им Цариград да аутокефалију, сада на сличан начин преноси изјаве које долазе из Северне Македоније, истина уз напомену да се ради о шизматичком митрополиту.

Извор: 

Σχισματικός Μητροπολίτης Πρεσπών: ''Στο Φανάρι υπάρχει διάθεση για επίσημες συνομιλίες''

WWW.ROMFEA.GR