https://spc.rs/hirotonija-arhimandrita-alekseja-za-episkopa-hvostanskog/

Духовни сусрети и разговори у крипти храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка посвећени светој Литургији, настављају се у четвртак 27. октобра 2022. године од 18 часова, када ће празнично вече преподобне мајке Параскеве - свете Петке, својим словом украсити ђакон проф. др Драган Ашковић, сабрат Маркове цркве и професор на Православном богословском факултету у Београду. Тема овог сабрања је "Литургија - узајамно даривање и служење", а подсећамо вас да ће пре предавања бити служен Акатист Пресветој Богородици од 17 сати. Сви су добродошли на молитву и духовни разговор.

Додајмо да се од недавно у Храму Светог Марка, благословом старешине храма, архимандрита Нектарија (Ђурића), главног секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ, редовно служи Света Литургија сваког четвртка, у 7 часова и 30 минута.

Извор: Радио "Слово љубве"

Света тајна Јелеосвећења биће служена наредних дана у следећим храмовима СПЦ:

- 23. октобар 2022. - недеља у 18.00 часова - Храм Св. Жена Мироносница - Панчево - насеље Стрелиште

- 25. октобар 2022. - уторак у 18.00 часова (празник Богородице Јерусалимске) у Храму Св. Петке у Сурчину

- 26. октобар 2022. - среда у 16.00 часова - у Клиничком центру - Храм Козме и Дамјана (Делиградска 38) - (исповест од 13.00 - 16.00 часова)

- 28. октобар 2022. - петак у 17.00 часова - Храм.Свети Трифун - Мали Мокри Луг  (из Устаничке улице полазак минибус ГСП  линија 310)

Извор: Радио Слово љубве

Можда овакви текстови представљају само одбрану идеала и принципа. Могуће да припадник Цркве не може сасвим објективно да сагледа неке недостатке саме Цркве, а може – осјетљиво и жустро – да реагује кад неко ружно говори о њој. А могуће да неко изнутра, који свим срцем живи један начин живота, боље то види и разумије од знатижељног посматрача споља. Па опет, ако се ради о овом првом – ни то није непоштено. У ствари, то је најбољи основ за причу. Идеално полазиште за озбиљну причу су – идеали. Ето, замислите било ког политичара или НВО активисту који ће, поред грешака свих досадашњих режима, поред економске угрожености и огромне неправде коју грађани трпе због пропуста (свих) претходних политика, ипак заговарати потребу да држава као политички систем, може и мора да постоји. Идеали демократије, достигнуће недостижног, јесу разлози који нас изнова покрећу на друштвено прегалаштво. На том путу нам лоша искуства, бројна историјска огрјешења о законе и уставе, ратови и преврати – не значе препреку нити мотив за одустајање. Ђелујемо упркос недостацима, како би их било мање. Исто је и када поп брани улогу Цркве у јавном простору, и поред тема око којих се не можемо или нећемо сложити, а у којима неко види недосљедности црквене организације.

О свему треба причати критички, па и о пропустима Цркве и манама људи унутар ње, ако за то има ваљаних аргумената. Поготово, оно што нарушава законе и прописе не трпи задржавање на интерним преиспитивањима него мора да иде и правним и јавним путем. Међутим, осуђивати Цркву само зато што постоји, или зато што има став, или зато што је тај став прихваћен у народу… Куда то води?

Када неки људи, овдје у Црној Гори, осуђују дјеловање СПЦ, они најприје констатују како садашња Црква није исто што и хришћанска заједница из првих вјекова. Тада жале што је, наводно, напуштено изворно Христово јеванђеље, и што сада имамо вишак политике, а мањак вјере. Ово све бива компатибилно са квази-родољубивом причом оних који државу Црну Гору бране од такве цркве, па се може чути и да СПЦ не признаје Црногорце, нити њихову државу. То све иде под руку са отвореним националистичким фалсификатима да је СПЦ прије 100 година окупирала Црну Гору, и да до данас ради против њене државности и идентитета. Слиједи забринути грађанистички ”увид” да та Црква не плаћа порез, да не признаје овдашње законе и да врши непримјерену клерикализацију друштва. Потом, Црква је крива јер диже глас против ЛГБТ идеологије, шири заразу ковид-вируса и тражи обнову капеле, некада уцртане у државни грб. Можда ми је нешто промакло, али отприлике, то је то…

1. Па да кренемо од ране хришћанске заједнице. Не бисте вјеровали, и њих су они фини, углађени и писмени Римљани оптуживали да ”раде против државе”, да ”не поштују цара (као бога)”, да су ”запалили Рим”, да ”шире неморал и разврат”, па чак и да су ”људождери”! Данас, послије толико времена знамо да хришћани нијесу радили ништа против државе, али да су имали проблем да у њој и у њеном владару гледају само божанство. Данас се зна да је Рим запалио господар лично, али му је било политички најпрофитабилније да за то оптужи неког другог. Идеалан избор били су – хришћани. (Свака сличност са садашњим збивањима је – запањујућа!)

Ондашњи хришћани су били оптужени за ширење неморала, а данашњи за ширење заразе. Иако чињенице говоре сасвим супротно https://www.vijesti.me/kolumne/490541/okupacija-zdrave-pameti-u-10-slika страх од непознатог карактера хришћанског окупљања учинио је да се лажне оптужбе шире брже од вируса. Неразумијевање обреда са Тијелом и Крвљу Господњом, непоимање Тајне Вечере и литургијских сабрања – довело је до оптужбе за канибализам. И онда је тај узорити Рим, тај споменик права и закона, посегнуо за ликвидацијом хришћана. Ко је тада убијен? Међу многима, то су Свети Трифун, Свети Пантелејмон, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… Римског царства више нема, али не кривицом хришћана. Црква и даље траје.

Када видите данашње свеопште багателисање здравствених мјера, док једнако стижу вијести о зараженима и умрлима од короне, лијепо помислите како је Црква својим уравнотеженим ставом на почетку епидемије, држећи се подаље од политичке панике и медијске хистерије, била – испред свога времена.

2. Да, пуно тога се промијенило. Послије пропасти Рима, настала су царства и државе којима Црква није била непријатељ, већ темељ и симбол заштите и Божијег благослова. Једна од таквих држава је и ова наша. Од архонта Петра у десетом вијеку, па до Петра ИИ Карађорђевића у двадесетом вијеку, поднебље данашње Црне Горе није имало владара који није био вјерујући хришћанин. Бити атеиста, а владати Црном Гором је до 1945. била непозната конструкција. Хиљаду година то траје. Чак су нам се и окупатори (млетачки, аустријски, турски…) позивали на Бога, и у Његово име давали гаранције и обећања нашим прецима. Црне Горе не би било, нестала би, да у једном моменту и у веома дугом историјском трајању, по нужди земаљских збивања, није дошло до ”вишка политике” на трону цетињских митрополита. Па је именица ”владика” осим духовног, добила и јак владалачки, политички карактер. Толико о наслагама новог на изворно јеванђелско учење.

3. Када је ријеч о ”непризнавању” Црногораца, углавном се мисли на оштар вокабулар митрополита Амфилохија, с почетка 90-их, усмјерен према онима који су истицали не-српски идентитет Црногораца. Митрополит је до краја живота остао Црногорац који није мијењао свој српски идентитет, али јесте промијенио однос према тим својим ријечима. Наиме, више пута се извинио за те ријечи и казао је да их не би више никада поновио. А ја сад овдје питам: зна ли неко још неког, на јавној сцени Црне Горе, ко се извинио за свој исказ? И шта нам може бити од користи и помоћи, ако нијесмо спремни да прихватимо извињење? Извињење из уста најугледнијег архијереја православља. Онога на чији позив су Црну Гору посјетили и благосиљали највећи поглавари православне васељене. Онога који нигдје није пошао, (а свијет је обишао) а да није тамо донио спомен Црне Горе, њених људи и њених светиња.

Чувена Амфилохијева бесједа ”о воловима” у свом изворном облику и тематском средишту има волове у Србији, али се у рецензији марљивих анти-црквених редакција све претворило у причу само о ”црногорским воловима”! Са друге стране, када митрополит Јоаникије говори о ”црвеној аждаји” он тада не прича против Црногораца (како то прекрајају медији одани анти-црквеној политици) него о идеологији која је довела до тога да ми Црногорци своје храмове запустимо до пропадања, и да их претворимо у штале или оставе за алат; и о политичкој фантазији која је ликвидирала преко 100 свештеника у свега неколико година. Па ни тада то не значи да Црква мисли како та идеологија ”није никоме ништа добро урадила” него свештеник говори о односу те идеологије према религији, и према духовној баштини Црне Горе.

4. Када је извршено црквено уједињење 1920. краљ Никола из егзила није имао нити једну ријеч противљења према интеграцији Цркве из његове краљевине у уједињену СПЦ (обновљену Пећку Патријаршију). У чланку ”Српска патријаршија” који је објављен у Гласу Црногорца бр. 88 у француском изгнанству, отвара се једини проблем црквеног сједишта СПЦ. Ту се, између осталог, каже: ”Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај акт је био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи.”

Овдје сам више пута писао о свештеницима Православне Цркве у Краљевини Црној Гори који су, послије црквеног уједињења, своје животе окончали (сви!) као свештеници или службеници СПЦ. Па се питам, у чије име, Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић говоре о црквеној окупацији 1918? Коме треба вјеровати када се ради о црквеним темама: вјерујућем краљу и свештеницима, дакле актерима оновремених догађаја, или савременим атеистима који се уплићу у црквену историју?

5. Садашња СПЦ не плаћа порезе и не поштује законе Црне Горе, таман онолико колико је тачно да су хришћани запалили Рим. Оснивање православних гимназија у Подгорици и Никшићу, као и њихово финансирање из државног буџета – у складу је са 138. и 139. чланом Општег закона о образовању и васпитању, а сагласно је и са досадашњом праксом у погледу других вјерских школа у Црној Гори. Помињати паре за лијечење дјеце у контексту пара које могу бити додијељене овим школама, равно је предлогу да се обустави просветни рад у било којој црногорској школи (свим школама), како бисмо се потпуно посветили здравственим активностима. Бог сами зна, колико је СПЦ одвојила новца из заједничке црквене касе, управо за вјечито постојеће потребе лијечења болесних људи и дјеце.

Црква плаћа порез на сву робу и на све услуге. ПДВ се не плаћа само онда када Закон о ПДВ прописује то ослобађање. Црква плаћа све порезе и доприносе у вези ПИО, па је и евидентирани дуг по том питању доказ укључености СПЦ у те процесе. СПЦ у Црној Гори плаћа порез на промет непокретности (кад год нешто купи или јој се поклони). Сваки камен, свако кило цемента или жељеза, уграђених у подгорички или барски храм – били су опорезовани.

6. Начин којим се о хомосексуалним полним односима говори у Светом Писму, како Старог тако и Новог Завјета, сваки садашњи црквени исказ чини ублаженом интерпретацијом. Ако је легитимно и оправдано тражити да кањон Таре остане онаквим какав је био; да се не нарушава живот и амбијент урођеника у Амазону; да се не загади окружење у коме живе ријетки лептири… сматрам да је на мјесту борити се (аргументима и без насиља) за одржање традиционалног облика породице, док још није стасало покољење људи које не памти бабу (него имају два ђеда од истог родитеља) и у коме мушкарци носе потомка девет мјесеци у свом стомаку. Поздрављам и појединачна и колективна права на осјећај и припадност свих људи, али ако је нешто усмјерено ка измјени законске регулативе у погледу породице, ред је да изнесемо противан став. Има ли шта демократскије и грађанскије од тога?

Црквени протест који је устао против анти-законске намјере да некоме (икоме) одузме имовину мимо суда, и да јединствено питање власништва унутар једне исте државе рјешава на два различита начина према двјема различитим правним адресама, – никако не може имати принципијелне (о садржинској да и не говоримо) сличности са колоном грађана која тражи да неки будући, још нерођени људи, без њихове сагласности, остану без мајке. Мајке, дакако, женског рода. Ако је гријех посјећи стабло, противно неком ширем друштвеном договору, како ли је тек са одсјецањем женског родитељског лика из нечијег дјетињства? И то све због тога што господин тата има нека, сопствена, себична права?

Литије су браниле права стечена вјековима, док прајд-колоне предлажу нешто што овдје никада нијесмо имали. Па колико је то све, у једну руку, легитимно, толико је истовремено, и баш због тога што је легитимно – подложно критици.

Ваљда имамо још толико разума да можемо разликовати потребу за санкционисањем насиља и дискредитације људи због њихове сексуалне оријентације, од спрјечавања деформације породичног живота још нерођених људи? По мени – и прво санкционисати, и друго осујетити. Ако се савремена еколошка етика темељи управо на бризи о још нерођенима а против себичности актуелног покољења, онда и брига о традиционалној форми породице може имати исти основ.

7. Када је, прије 50 година, 1972.г. рушена православна капела на Ловћену, која је била лично завјештање покојника у њој сахрањеног, и која је била заштићена тадашњим Законом о заштити споменика ЦГ – нити је било већег јединства најумнијих глава око противљења том чину (Петар Лубарда, Војо Станић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Михаило Лалић, Глигор Станојевић, Ристо Стијовић, Стеван Раичковић, Мирослав Крлежа, Мирко Ковач, Миодраг Булатовић, Душко Радовић…), нити већег игнорисања таквог саборног противљења од стране партијске апаратуре анонимних чиновника. А све ”у име народа”. Но, било како било, сада нема назад, али има напријед. Овогодишњи црквени скуп поводом рушења капеле на Ловћену није био мијешање малтера и копање темеља за нову градњу, него – комеморација поводом тужне 50 – годишњице. Али и подсјећање на обавезу коју имамо пред Покојником. Самим тим и пред Богом. Црква нема ни могућности ни намјеру да покреће градњу капеле, без претходног народног јединства око тог чина. Нити постоји план рушења маузолеја. Капела се може обновити поред Мештровићевог здања, а на темељу народног сагласја и братског измирења. Никако другачије. Опомињати Цркву како она овим ”мути народ” може само онај коме историја почиње његовим личним рођењем, или неким партијским учлањењем.

Дакле, Цркве нема без исказивања става. Изражавање личног или колективног става, представља основ духовног живота. Петрово исповиједање вјере да је Исус Син Божији, чини претпоставку, односно ”камен на ком ће Црква бити саздана”. Посланице апостола Павла су препуне његових личних ставова и увјерења о разним животним темама, које он, као учитељ вјере, сугерише другима, како би оне постале основ колективног морала. Павле је, заједно са осталим мученицима Цркве, управо због свога става – пострадао. Од Павлових посланица писаних градовима по античком Средоземљу, до оних које Свети Петар Цетињски пише Црногорцима и Брђанима, настала је огромна хришћанска литература која врви од ставова, од похвала врлина, од осуде гријеха. Уопште, молитве нема без става. И то оног става, који ће бити јасан, гласан и исказан. Такав став није противан ни молитви ни љубави, већ чини њихову претпоставку.

https://mitropolija.com/2022/10/11/o-gojko-perovic-crkveni-stavovi/

Благословом старешине храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, протојереја-ставрофора Бранка Митровића, у суботу 08. октобра 2022. године наставиће се циклус духовних предавања, после вечерње службе (око 18 сати и 30 минута). Парохијски ђакон Стеван Јовановић наставиће своју беседу на тему "Народ, Црква и држава" започету прошле суботе. Како на ову тему гледају историја и антропологија и шта о њој говори Свето Писмо, сазнаћете у суботу увече у жарковачкој цркви. Сви су добродошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на овогодишњем редовном мајском заседању промислом Божијим прибројани су лику светих Свети Иринеј Ћирић, епископ бачки, као и Свети новомученици бачки. 

Свечани чин канонизације Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере и Светих мученика бачких данас, 2. октобра 2022. године, служи у Новом Саду Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијереја и свештенства из сестринских помесних Цркава.

https://mitropolija.com/2022/10/02/zitije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-video/

Са благословом Епископа сремског г. Василија на Крстовдан, 27. септембра 2022. бодине, биће одржана литија у Срчину, са почетком у 11 часова, од храма Свете Петке ка Часноме Крсту, у правцу Добановаца.

Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 25. септембра 2022. године, након Вечерњег богослужења у 17 часова, биће отворена продајна изложба икона српских светитеља иконописца Дражена Врачара, који ће овом приликом одржати кратко предавање о смислу, садржају и улози иконе у православљу. Школа иконописа при овом светом храму, са благословом и залагањем старешине храма, протојереја Небојше Тополића, постоји више од 20 година и води је управо Дражен Врачар. Дипломирао је на Академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду. Радове је представљао на самосталним изложбама у Музеју СПЦ у Београду, као и на бројним групним изложбама широм Европе. Учествовао је у осликавању више православних храмова у земљи и иностранству. Изложба икона ће у Богородичином храму у Земуну трајати до 15. октобра 2022. године.

Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обавиће 18. септембра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће служити у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу, свечани чин устоличења изабраног Епископа шабачког г. Јеротеја.

Свету Литургију са почетком у 9 часова заједно са патријархом Порфиријем служиће више архијереја Српске Православне Цркве.

Владика Јеротеј (световно Никола Петровић) рођен је 15. августа 1971. године у Сремској Митровици, од оца Јована и мајке Љубице. Основну школу је завршио у Мачванској Митровици, а гимназију у Сремској Митровици. Електротехнички факултет у Београду уписује 1990. године. Завршио је Вишу електротехничку школу у Београду 1997. године. Након одслужења војног рока 1998. године приступио је братству манастира Светих Архангела у Ковиљу. Наредне 1999. године, као послушник  манастира Светих Архангела, уписао се на Богословски факултет Српске Православне Цркве. За време студија је примио монашки постриг, 21. новембра 2003. године, од стране Епископа бачког г. Иринеја, добивши монашко име Јеротеј. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве 2009. године, а затим, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Атину на учење грчког језика и музичко усавршавање.

У Атини је две године изучавао црквену музику и 2011. године стекао диплому Црквеног појца на Атинском конзерваторијуму у класи проф. Ликурга Ангелопулоса, архон протопсалта Велике Цркве у Константинопољу. Диплому учитеља црквене музике стекао је 2011. године у Школи црквене музике Атинске Архиепископије при храму Животворног Источника у Атини у класи проф. Константина Ангелидиса. Исте године уписао се на последипломске студије из црквене музике код проф. др Георгија Константинуа у Школи византијске музике Свештене Митрополије Никеје у Атини, које је успешно окончао 2013. године. Истовремено са последипломским студијама из црквене музике уписао се 2011. године на докторске студије Богословског факултета Српске Православне Цркве.

У чин јерођакона рукоположио га је Епископ јегарски г. Порфирије (садашњи Патријарх српски) 29. јуна 2014. године, а у чин јеромонаха Епископ бачки г. Иринеј 9. децембра 2018. године. Са благословом Епископа бачког г. Иринеја, 2011. године је покренуо Школу црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у којој је предавао предмете Црквено појање и Историја црквене музике по узору на сличне школе у Грчкој.

На редовном заседању Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 24. до 29. маја 2021. године, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички. Успешно је обављао дужност председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора одржаног у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године изабран за Епископа шабачког.

Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија 22. августа 2022. године је у Епархијском културном центру у Бијељини, а у организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано саветовање за вероучитеље Православне веронауке са Епархије зворничко-тузланске. Саветовању је, поред координаторâ за верску наставу, присуствовала већина вероучитеља ове Богом спасаване Епархије СПЦ. Преосвећени Владика Фотије је на почетку сабрања поздравио све присутне, нагласивши да је основна ствар да ли веронаука има равноправан статус са осталим предметима у школи. Поред тога, наставио је Владика, данас смо сви, па и вероучитељи, у великим искушењима од информација којима смо изложени. Ту је огроман простор за манипулацију. Милиони непотребних и чак лажних информација које човек више није у стању да обради и расуди шта је лаж а шта истина – рекао је Епископ Фотије у својој уводној речи.

Потом је на тему " Профил ученика и култура комуникације у настави Православне вјеронауке " говорио протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, професор са Православног богословског факултета у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву). О теми "Наставни принципи Православне вјеронауке'' предавао је јереј доц. др Сава Милин са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о ''Раду у комбинованом одјељењу'' је говорио проф. др Славиша Јењић са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, док је о теми ''Православна вјеронаука као наставни предмет (методичко-дидактички осврт) говорио просветни инспектор за Православну веронауку при Републичком педагошком заводу др Славољуб Лукић. Предавањем је модерирао епархијски координатор за верску наставу протојереј Синиша Шаренац.

Извор: Епархија зворничко-тузланска