Можда овакви текстови представљају само одбрану идеала и принципа. Могуће да припадник Цркве не може сасвим објективно да сагледа неке недостатке саме Цркве, а може – осјетљиво и жустро – да реагује кад неко ружно говори о њој. А могуће да неко изнутра, који свим срцем живи један начин живота, боље то види и разумије од знатижељног посматрача споља. Па опет, ако се ради о овом првом – ни то није непоштено. У ствари, то је најбољи основ за причу. Идеално полазиште за озбиљну причу су – идеали. Ето, замислите било ког политичара или НВО активисту који ће, поред грешака свих досадашњих режима, поред економске угрожености и огромне неправде коју грађани трпе због пропуста (свих) претходних политика, ипак заговарати потребу да држава као политички систем, може и мора да постоји. Идеали демократије, достигнуће недостижног, јесу разлози који нас изнова покрећу на друштвено прегалаштво. На том путу нам лоша искуства, бројна историјска огрјешења о законе и уставе, ратови и преврати – не значе препреку нити мотив за одустајање. Ђелујемо упркос недостацима, како би их било мање. Исто је и када поп брани улогу Цркве у јавном простору, и поред тема око којих се не можемо или нећемо сложити, а у којима неко види недосљедности црквене организације.

О свему треба причати критички, па и о пропустима Цркве и манама људи унутар ње, ако за то има ваљаних аргумената. Поготово, оно што нарушава законе и прописе не трпи задржавање на интерним преиспитивањима него мора да иде и правним и јавним путем. Међутим, осуђивати Цркву само зато што постоји, или зато што има став, или зато што је тај став прихваћен у народу… Куда то води?

Када неки људи, овдје у Црној Гори, осуђују дјеловање СПЦ, они најприје констатују како садашња Црква није исто што и хришћанска заједница из првих вјекова. Тада жале што је, наводно, напуштено изворно Христово јеванђеље, и што сада имамо вишак политике, а мањак вјере. Ово све бива компатибилно са квази-родољубивом причом оних који државу Црну Гору бране од такве цркве, па се може чути и да СПЦ не признаје Црногорце, нити њихову државу. То све иде под руку са отвореним националистичким фалсификатима да је СПЦ прије 100 година окупирала Црну Гору, и да до данас ради против њене државности и идентитета. Слиједи забринути грађанистички ”увид” да та Црква не плаћа порез, да не признаје овдашње законе и да врши непримјерену клерикализацију друштва. Потом, Црква је крива јер диже глас против ЛГБТ идеологије, шири заразу ковид-вируса и тражи обнову капеле, некада уцртане у државни грб. Можда ми је нешто промакло, али отприлике, то је то…

1. Па да кренемо од ране хришћанске заједнице. Не бисте вјеровали, и њих су они фини, углађени и писмени Римљани оптуживали да ”раде против државе”, да ”не поштују цара (као бога)”, да су ”запалили Рим”, да ”шире неморал и разврат”, па чак и да су ”људождери”! Данас, послије толико времена знамо да хришћани нијесу радили ништа против државе, али да су имали проблем да у њој и у њеном владару гледају само божанство. Данас се зна да је Рим запалио господар лично, али му је било политички најпрофитабилније да за то оптужи неког другог. Идеалан избор били су – хришћани. (Свака сличност са садашњим збивањима је – запањујућа!)

Ондашњи хришћани су били оптужени за ширење неморала, а данашњи за ширење заразе. Иако чињенице говоре сасвим супротно https://www.vijesti.me/kolumne/490541/okupacija-zdrave-pameti-u-10-slika страх од непознатог карактера хришћанског окупљања учинио је да се лажне оптужбе шире брже од вируса. Неразумијевање обреда са Тијелом и Крвљу Господњом, непоимање Тајне Вечере и литургијских сабрања – довело је до оптужбе за канибализам. И онда је тај узорити Рим, тај споменик права и закона, посегнуо за ликвидацијом хришћана. Ко је тада убијен? Међу многима, то су Свети Трифун, Свети Пантелејмон, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… Римског царства више нема, али не кривицом хришћана. Црква и даље траје.

Када видите данашње свеопште багателисање здравствених мјера, док једнако стижу вијести о зараженима и умрлима од короне, лијепо помислите како је Црква својим уравнотеженим ставом на почетку епидемије, држећи се подаље од политичке панике и медијске хистерије, била – испред свога времена.

2. Да, пуно тога се промијенило. Послије пропасти Рима, настала су царства и државе којима Црква није била непријатељ, већ темељ и симбол заштите и Божијег благослова. Једна од таквих држава је и ова наша. Од архонта Петра у десетом вијеку, па до Петра ИИ Карађорђевића у двадесетом вијеку, поднебље данашње Црне Горе није имало владара који није био вјерујући хришћанин. Бити атеиста, а владати Црном Гором је до 1945. била непозната конструкција. Хиљаду година то траје. Чак су нам се и окупатори (млетачки, аустријски, турски…) позивали на Бога, и у Његово име давали гаранције и обећања нашим прецима. Црне Горе не би било, нестала би, да у једном моменту и у веома дугом историјском трајању, по нужди земаљских збивања, није дошло до ”вишка политике” на трону цетињских митрополита. Па је именица ”владика” осим духовног, добила и јак владалачки, политички карактер. Толико о наслагама новог на изворно јеванђелско учење.

3. Када је ријеч о ”непризнавању” Црногораца, углавном се мисли на оштар вокабулар митрополита Амфилохија, с почетка 90-их, усмјерен према онима који су истицали не-српски идентитет Црногораца. Митрополит је до краја живота остао Црногорац који није мијењао свој српски идентитет, али јесте промијенио однос према тим својим ријечима. Наиме, више пута се извинио за те ријечи и казао је да их не би више никада поновио. А ја сад овдје питам: зна ли неко још неког, на јавној сцени Црне Горе, ко се извинио за свој исказ? И шта нам може бити од користи и помоћи, ако нијесмо спремни да прихватимо извињење? Извињење из уста најугледнијег архијереја православља. Онога на чији позив су Црну Гору посјетили и благосиљали највећи поглавари православне васељене. Онога који нигдје није пошао, (а свијет је обишао) а да није тамо донио спомен Црне Горе, њених људи и њених светиња.

Чувена Амфилохијева бесједа ”о воловима” у свом изворном облику и тематском средишту има волове у Србији, али се у рецензији марљивих анти-црквених редакција све претворило у причу само о ”црногорским воловима”! Са друге стране, када митрополит Јоаникије говори о ”црвеној аждаји” он тада не прича против Црногораца (како то прекрајају медији одани анти-црквеној политици) него о идеологији која је довела до тога да ми Црногорци своје храмове запустимо до пропадања, и да их претворимо у штале или оставе за алат; и о политичкој фантазији која је ликвидирала преко 100 свештеника у свега неколико година. Па ни тада то не значи да Црква мисли како та идеологија ”није никоме ништа добро урадила” него свештеник говори о односу те идеологије према религији, и према духовној баштини Црне Горе.

4. Када је извршено црквено уједињење 1920. краљ Никола из егзила није имао нити једну ријеч противљења према интеграцији Цркве из његове краљевине у уједињену СПЦ (обновљену Пећку Патријаршију). У чланку ”Српска патријаршија” који је објављен у Гласу Црногорца бр. 88 у француском изгнанству, отвара се једини проблем црквеног сједишта СПЦ. Ту се, између осталог, каже: ”Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај акт је био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи.”

Овдје сам више пута писао о свештеницима Православне Цркве у Краљевини Црној Гори који су, послије црквеног уједињења, своје животе окончали (сви!) као свештеници или службеници СПЦ. Па се питам, у чије име, Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић говоре о црквеној окупацији 1918? Коме треба вјеровати када се ради о црквеним темама: вјерујућем краљу и свештеницима, дакле актерима оновремених догађаја, или савременим атеистима који се уплићу у црквену историју?

5. Садашња СПЦ не плаћа порезе и не поштује законе Црне Горе, таман онолико колико је тачно да су хришћани запалили Рим. Оснивање православних гимназија у Подгорици и Никшићу, као и њихово финансирање из државног буџета – у складу је са 138. и 139. чланом Општег закона о образовању и васпитању, а сагласно је и са досадашњом праксом у погледу других вјерских школа у Црној Гори. Помињати паре за лијечење дјеце у контексту пара које могу бити додијељене овим школама, равно је предлогу да се обустави просветни рад у било којој црногорској школи (свим школама), како бисмо се потпуно посветили здравственим активностима. Бог сами зна, колико је СПЦ одвојила новца из заједничке црквене касе, управо за вјечито постојеће потребе лијечења болесних људи и дјеце.

Црква плаћа порез на сву робу и на све услуге. ПДВ се не плаћа само онда када Закон о ПДВ прописује то ослобађање. Црква плаћа све порезе и доприносе у вези ПИО, па је и евидентирани дуг по том питању доказ укључености СПЦ у те процесе. СПЦ у Црној Гори плаћа порез на промет непокретности (кад год нешто купи или јој се поклони). Сваки камен, свако кило цемента или жељеза, уграђених у подгорички или барски храм – били су опорезовани.

6. Начин којим се о хомосексуалним полним односима говори у Светом Писму, како Старог тако и Новог Завјета, сваки садашњи црквени исказ чини ублаженом интерпретацијом. Ако је легитимно и оправдано тражити да кањон Таре остане онаквим какав је био; да се не нарушава живот и амбијент урођеника у Амазону; да се не загади окружење у коме живе ријетки лептири… сматрам да је на мјесту борити се (аргументима и без насиља) за одржање традиционалног облика породице, док још није стасало покољење људи које не памти бабу (него имају два ђеда од истог родитеља) и у коме мушкарци носе потомка девет мјесеци у свом стомаку. Поздрављам и појединачна и колективна права на осјећај и припадност свих људи, али ако је нешто усмјерено ка измјени законске регулативе у погледу породице, ред је да изнесемо противан став. Има ли шта демократскије и грађанскије од тога?

Црквени протест који је устао против анти-законске намјере да некоме (икоме) одузме имовину мимо суда, и да јединствено питање власништва унутар једне исте државе рјешава на два различита начина према двјема различитим правним адресама, – никако не може имати принципијелне (о садржинској да и не говоримо) сличности са колоном грађана која тражи да неки будући, још нерођени људи, без њихове сагласности, остану без мајке. Мајке, дакако, женског рода. Ако је гријех посјећи стабло, противно неком ширем друштвеном договору, како ли је тек са одсјецањем женског родитељског лика из нечијег дјетињства? И то све због тога што господин тата има нека, сопствена, себична права?

Литије су браниле права стечена вјековима, док прајд-колоне предлажу нешто што овдје никада нијесмо имали. Па колико је то све, у једну руку, легитимно, толико је истовремено, и баш због тога што је легитимно – подложно критици.

Ваљда имамо још толико разума да можемо разликовати потребу за санкционисањем насиља и дискредитације људи због њихове сексуалне оријентације, од спрјечавања деформације породичног живота још нерођених људи? По мени – и прво санкционисати, и друго осујетити. Ако се савремена еколошка етика темељи управо на бризи о још нерођенима а против себичности актуелног покољења, онда и брига о традиционалној форми породице може имати исти основ.

7. Када је, прије 50 година, 1972.г. рушена православна капела на Ловћену, која је била лично завјештање покојника у њој сахрањеног, и која је била заштићена тадашњим Законом о заштити споменика ЦГ – нити је било већег јединства најумнијих глава око противљења том чину (Петар Лубарда, Војо Станић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Михаило Лалић, Глигор Станојевић, Ристо Стијовић, Стеван Раичковић, Мирослав Крлежа, Мирко Ковач, Миодраг Булатовић, Душко Радовић…), нити већег игнорисања таквог саборног противљења од стране партијске апаратуре анонимних чиновника. А све ”у име народа”. Но, било како било, сада нема назад, али има напријед. Овогодишњи црквени скуп поводом рушења капеле на Ловћену није био мијешање малтера и копање темеља за нову градњу, него – комеморација поводом тужне 50 – годишњице. Али и подсјећање на обавезу коју имамо пред Покојником. Самим тим и пред Богом. Црква нема ни могућности ни намјеру да покреће градњу капеле, без претходног народног јединства око тог чина. Нити постоји план рушења маузолеја. Капела се може обновити поред Мештровићевог здања, а на темељу народног сагласја и братског измирења. Никако другачије. Опомињати Цркву како она овим ”мути народ” може само онај коме историја почиње његовим личним рођењем, или неким партијским учлањењем.

Дакле, Цркве нема без исказивања става. Изражавање личног или колективног става, представља основ духовног живота. Петрово исповиједање вјере да је Исус Син Божији, чини претпоставку, односно ”камен на ком ће Црква бити саздана”. Посланице апостола Павла су препуне његових личних ставова и увјерења о разним животним темама, које он, као учитељ вјере, сугерише другима, како би оне постале основ колективног морала. Павле је, заједно са осталим мученицима Цркве, управо због свога става – пострадао. Од Павлових посланица писаних градовима по античком Средоземљу, до оних које Свети Петар Цетињски пише Црногорцима и Брђанима, настала је огромна хришћанска литература која врви од ставова, од похвала врлина, од осуде гријеха. Уопште, молитве нема без става. И то оног става, који ће бити јасан, гласан и исказан. Такав став није противан ни молитви ни љубави, већ чини њихову претпоставку.

https://mitropolija.com/2022/10/11/o-gojko-perovic-crkveni-stavovi/

Благословом старешине храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, протојереја-ставрофора Бранка Митровића, у суботу 08. октобра 2022. године наставиће се циклус духовних предавања, после вечерње службе (око 18 сати и 30 минута). Парохијски ђакон Стеван Јовановић наставиће своју беседу на тему "Народ, Црква и држава" започету прошле суботе. Како на ову тему гледају историја и антропологија и шта о њој говори Свето Писмо, сазнаћете у суботу увече у жарковачкој цркви. Сви су добродошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на овогодишњем редовном мајском заседању промислом Божијим прибројани су лику светих Свети Иринеј Ћирић, епископ бачки, као и Свети новомученици бачки. 

Свечани чин канонизације Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере и Светих мученика бачких данас, 2. октобра 2022. године, служи у Новом Саду Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијереја и свештенства из сестринских помесних Цркава.

https://mitropolija.com/2022/10/02/zitije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-video/

Са благословом Епископа сремског г. Василија на Крстовдан, 27. септембра 2022. бодине, биће одржана литија у Срчину, са почетком у 11 часова, од храма Свете Петке ка Часноме Крсту, у правцу Добановаца.

Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 25. септембра 2022. године, након Вечерњег богослужења у 17 часова, биће отворена продајна изложба икона српских светитеља иконописца Дражена Врачара, који ће овом приликом одржати кратко предавање о смислу, садржају и улози иконе у православљу. Школа иконописа при овом светом храму, са благословом и залагањем старешине храма, протојереја Небојше Тополића, постоји више од 20 година и води је управо Дражен Врачар. Дипломирао је на Академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду. Радове је представљао на самосталним изложбама у Музеју СПЦ у Београду, као и на бројним групним изложбама широм Европе. Учествовао је у осликавању више православних храмова у земљи и иностранству. Изложба икона ће у Богородичином храму у Земуну трајати до 15. октобра 2022. године.

Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обавиће 18. септембра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће служити у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу, свечани чин устоличења изабраног Епископа шабачког г. Јеротеја.

Свету Литургију са почетком у 9 часова заједно са патријархом Порфиријем служиће више архијереја Српске Православне Цркве.

Владика Јеротеј (световно Никола Петровић) рођен је 15. августа 1971. године у Сремској Митровици, од оца Јована и мајке Љубице. Основну школу је завршио у Мачванској Митровици, а гимназију у Сремској Митровици. Електротехнички факултет у Београду уписује 1990. године. Завршио је Вишу електротехничку школу у Београду 1997. године. Након одслужења војног рока 1998. године приступио је братству манастира Светих Архангела у Ковиљу. Наредне 1999. године, као послушник  манастира Светих Архангела, уписао се на Богословски факултет Српске Православне Цркве. За време студија је примио монашки постриг, 21. новембра 2003. године, од стране Епископа бачког г. Иринеја, добивши монашко име Јеротеј. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве 2009. године, а затим, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Атину на учење грчког језика и музичко усавршавање.

У Атини је две године изучавао црквену музику и 2011. године стекао диплому Црквеног појца на Атинском конзерваторијуму у класи проф. Ликурга Ангелопулоса, архон протопсалта Велике Цркве у Константинопољу. Диплому учитеља црквене музике стекао је 2011. године у Школи црквене музике Атинске Архиепископије при храму Животворног Источника у Атини у класи проф. Константина Ангелидиса. Исте године уписао се на последипломске студије из црквене музике код проф. др Георгија Константинуа у Школи византијске музике Свештене Митрополије Никеје у Атини, које је успешно окончао 2013. године. Истовремено са последипломским студијама из црквене музике уписао се 2011. године на докторске студије Богословског факултета Српске Православне Цркве.

У чин јерођакона рукоположио га је Епископ јегарски г. Порфирије (садашњи Патријарх српски) 29. јуна 2014. године, а у чин јеромонаха Епископ бачки г. Иринеј 9. децембра 2018. године. Са благословом Епископа бачког г. Иринеја, 2011. године је покренуо Школу црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у којој је предавао предмете Црквено појање и Историја црквене музике по узору на сличне школе у Грчкој.

На редовном заседању Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 24. до 29. маја 2021. године, изабран је за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички. Успешно је обављао дужност председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора одржаног у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године изабран за Епископа шабачког.

Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија 22. августа 2022. године је у Епархијском културном центру у Бијељини, а у организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано саветовање за вероучитеље Православне веронауке са Епархије зворничко-тузланске. Саветовању је, поред координаторâ за верску наставу, присуствовала већина вероучитеља ове Богом спасаване Епархије СПЦ. Преосвећени Владика Фотије је на почетку сабрања поздравио све присутне, нагласивши да је основна ствар да ли веронаука има равноправан статус са осталим предметима у школи. Поред тога, наставио је Владика, данас смо сви, па и вероучитељи, у великим искушењима од информација којима смо изложени. Ту је огроман простор за манипулацију. Милиони непотребних и чак лажних информација које човек више није у стању да обради и расуди шта је лаж а шта истина – рекао је Епископ Фотије у својој уводној речи.

Потом је на тему " Профил ученика и култура комуникације у настави Православне вјеронауке " говорио протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, професор са Православног богословског факултета у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву). О теми "Наставни принципи Православне вјеронауке'' предавао је јереј доц. др Сава Милин са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о ''Раду у комбинованом одјељењу'' је говорио проф. др Славиша Јењић са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, док је о теми ''Православна вјеронаука као наставни предмет (методичко-дидактички осврт) говорио просветни инспектор за Православну веронауку при Републичком педагошком заводу др Славољуб Лукић. Предавањем је модерирао епархијски координатор за верску наставу протојереј Синиша Шаренац.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Отишла је онаква каква је била! Неформална, ван шаблона, храбра да буде искрена и своја! Памтићемо је заједно са владиком Данилом, заједно као два голуба на висинама наше Цркве. Он непоновљив и кратковремен као лептир а она као голуб са једним крилом. Она је ипак летела и сликала, и градила и уградила се у здање Цркве српске, монумент двадесетог века. Непоновљив лик, строга и мека, виђена на тенку, у албанској кући али не и на славама и обичним догађајима. Она је била само тамо где се ретко ко усуђивао!

Нека те Господ прими, бисеру соколички и косовски, бритка и речита, увек истинита!

***

Ово је она:

Покајање убице нашег оца

Наши родитељи били су православни Срби, из Хрватске: отац Лука из Лике, а мајка Видосава из Славоније. Бог их је сјединио 1934. године венчањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Сувој Реци крај Призрена, која више не постоји, јер су је србомрсци у минулом рату минирали и до темеља разорили. Отац је у то време био жандармеријски подофицир, задужен за Суву Реку, а мајка домаћица, иако учитељица практичне обуке. Живели су у великом селу Мушутиште поред храма из 11. века, такође минираног од истих људи. Ту им се 1935. године родила прва кћи, наша најстарија сестра Братислва, сада монахиња Михаила, коју су крстили у Призрену у храму Богородице Љевишке. Године 1938. родила се наша сестра Љубица, која сада почива у миру са родитељима нашим. У предзорје рата, отац је унапређен у чин официра и добио прекоманду за Сталаћ, где сам се родила децембра 1940. године, а после две године на свет је дошла наша најмлађа сестра Смиљка, која такође почива са родитељима и сестром нашом Љубицом. Отац је био врло савестан у свом послу и пажљив и брижан према својој породици.

Наше детињство је текло срећно и мирно док смо имале оца. Мајка је са нама пребољевала све наше болести, све богиње и прехладе. Отац је обично све своје слободно време проводио са децом. Долазећи са посла обично нам је доносио шећерлеме, које смо са задовољством лизале. Изљубио би нас, а онда бих ја доносила ћебенце, стављала у очево крило, да би се радосно угнездила у њега и предала очевим нежностима.

Били смо срећна породица.

У току рата отац је био неутралан, није припадао ни једној групацији нити партији. Радио је док се могло и водио рачуна о породици.

По окончаном рату настала је хајка на све што је мирисало на Краљевину, државне службенике, жандарме и виђене домаћине. Једино су бивши партизани, који су се тада звали ослободиоци, живели у повлашћеном положају. Били су слободни да харају и убијају по свом нахођењу. Потекла је братска крв. Писац ових редова је имао увид у документ у коме Комунистичка партија наређује "Да се побију сви они који нису са нама!", у потпису Милован Ђилас. Пред Видовдан 1945. године, отац је добио позив да се јави у полицијску станицу да би "раздужио оружје и униформу". Мајка га је молила да се не јавља, него да се склони у Бугарску док се све не стиша. "Зашто бих бежао? Нема разлога. Моје руке су чисте. Нисам их крвавио. А и човеку не сме да се суди без доказа. Мора да му се да шанса да се брани." И отишао је да се никада више не врати.

Затворили су га са другим људима у подрум полицијске зграде. Мајка је покушавала да га посети, но без успеха. На сам Видовдан, после Литургије, посетио нас је градски парох:

"Видо, немојте више да га тражите. Он је ноћас стрељан."

Врисак наше мајке и јауци, који су запарали и наша срца и Небеса, остали су за памћење целог живота. Наравно, ми деца нисмо знали шта значи "бити стрељан", али смо тихо плакали заједно са нашом мајком. Од тада знам да, иако сам тешка на сузи, не могу да се отмем да, кад мајка заплаче, и ја плачем са њом. Тако смо ми годинама заједно оплакивале оца.

Пред нама су били тешки дани детињства и гле, као да смо одједном све сазреле. Није више било ни смеха, ни игре. У нама и око нас је владала побожна тишина, коју су пресецали само мајчини уздаси. Њен положај је био веома тежак, а била је још увек млада и лепа жена од 36 година. Отац је страдао у 38. години живота. Мајка је у једном дана остала без вољеног домаћина са четири малолетне деце, а без икаквих средстава за живот, јер су истог дана "ослободиоци" лешинари однели све што смо имали, укључујући и уштеђевину. Оставили су нас само у ономе што смо имале на себи.

Да ситуација буде још тежа, газда, код којег смо изнајмили стан, је уценио мајку да му унапред плати станарину до краја године, или да се одмах иселимо. Из празног, господски уређеног стана, нисмо имали шта да понесемо ни куда да идемо. Изашле смо у неизвесност. Мамина агонија је трајала пар дана, а онда се појавио човек који јој је понудио кућицу у винограду, која је имала само једну просторију без прозора и земљани под. За узврат, мајка је имала обавезу да обрађује виноград, и да повремено негује његову непокретну жену. Били смо задовољни. Бог је погледао на нас. Мајка се снашла, набрала је пуно траве, осушила и прострла по поду. Сено нам је било и постеља и покривач. Бог је опет погледао на нас: у овим условима живота ни једна од нас није чак ни кинула. Само је мајка била увек преморена, јер је, поред рада у винограду, морала да се најми у дневницу, код богатих сељака, колико да нам обезбеди хлеб.

Чим су поменути лешинари намирисали где се налазимо, дошли су да виде има ли шта да се узме. Сва наша имовина било је једно старо ћебе. И њега су хтели да узму, али их је мајка преклињала да нам га оставе, јер долази зима па је намеравала да од њега сашије капутиће за своју децу. Дошло је до кошкања, мајка је чврсто држала ћебе, а они су га отимали. У том је један од њих, кундаком пушке снажно ударио мајку у главу, она се онесвестила и пала. Није одбранила ћебе, значи нећемо имати капутиће. Мајка је и даље лежала непокретна. Био је то нови шок за нас. Касније нам је причала да је, од тог ударца, годинама имала јаке главобоље.

Даље се овако није могло живети. На срећу, успоставили смо везу са кумом, некадашњим другаром нашег оца, који је живео у Банату, у великом селу Баваниште. Позвао нас је да дођемо, јер има неколико кућа у селу па би радо један кућерак поклонио нама, само да му га држава не конфискује. Кумова понуда је била преварна, јер се испоставило да би нам дао кућерак под условом који наша мајка није могла ни хтела да испуни из дубоко моралних разлога. Ипак смо неко време остали у том кућерку, али је мајка плаћала високу закупнину.

Овај период нашег живота је опет био обележен сиротињом у којој је царовала глад. Мајка је често надничила по сељачким њивама. Водила је и нашу најстарију сестру, која је тада имала десетак година и радила је за половину дневнице. У дуге јесење дане су брале кукуруз, а ноћу секле шашу. Када би у подне добијале ручак, мајка би са својом порцијом дотрчала кући да нас нахрани, опет се враћала на њиву да поједе што је остало од порције наше сестре и да настави са радом. Мајку смо често виђале исцрпљену и бледу са великим подочњацима. У тим тренуцима је изгледала као икона Богородице. Бог је дао, те се никад није разболела, али је зато од силне муке и тешкоће њено срце попуштало.

Касније, кад смо мало поодрасле, и када се наш живот донекле средио, јер је мајка добила државни посао, значи сигурну плату, причала нам је како нас Бог никада није оставио. Било је тренутака очаја, кад више није знала шта да ради, јер је последње парче хлеба поједено, и тада је неко покуцао на наша врата (несрећног кума смо давно напустиле) и понудио мајци неки посао. Обично би то било кување за славе, за венчања, за подушја. Мајка је била позната као врсна куварица и била је тражена. Е, тада смо се сладили сувишцима са свечане трпезе.

Мајка нас је понекад водила у цркву. Сама је имала добар глас, а знала је појање, па је помагала свештенику при Литургији. Сеоска деца и ми смо, ипак волели да идемо у цркву суботом, јер су се по вечерњој молитви, обични обављали парастоси, а после њих је била делба, у којој је било много колача.

Време је пролазило. Сестре и ја смо постале своји људи, часни, поштени и радни, достојни наших родитеља.

Као монахиња, иконописац и фрескосликар, 1986. године сам добила благослов да у Жичком манастир живопишем најеминентнију народну трпезарију у Српској Цркви, зиданој у време Светог Владике Николаја. То је огромна просторија која је захтевала много труда. Радила сам од јутра до мрака. Владика Стефан, епископ жички, сада блажено упокојени, је будно пратио мој рад, и готово сваког дана у време шетње, посећивао ме и бодрио. Чак је и својој куварици Милки наложио да ми, кад ме сретне, понуди да поједем нешто јаче, јер је знао да за монашком трпезом обедујем само једном дневно.

Владика је, понекад, доводио своје госте у трпезарију, да им покаже шта се то код њега ради.

И тако, једног дана, владика ме је посетио са већом групом старијих мушкараца, ветерана из прошлог рата, и замолио да им објасним шта ја то радим. Била сам кратка, али су они постављали много питања. Док сам причала, један од посетилаца, приметила сам да је његово лице одавало лице веома напаћеног човека. Пратио је сваки мој покрет, фиксирао ме је својим тужним очима, просто ме је гутао. Кад смо завршили разговор, Владика их је позвао у свој салон да их "преброји" чашицом добре манастирске ракије и шољицом кафе. Човек тужних очији га је замолио:

"Ја бих желео да мало поразговарам са овом монахињом."

"Добро, само пожури, да ти твоји другари не попију ракију."

Кад смо остали сами, човек је, неко време ћутао. Можда се преслишавао шта ће да каже, или се уздржавао. Онда је закорачио само један корак према мени, ставио своју десну руку на моје лево раме и дрхтавим гласом отпочео своју причу:

"Не знам, дете моје, зашто морам баш теби да испричам своју муку. Ја сам јако несрећан човек. Тек се рат завршио, а мени су, као младом скојевцу, дали задатак да ликвидирам једног честитог човека, који није имао никакве кривице, сем што је био жандар. Луку Обрадовића су и други људи знали као доброг човек." - као да ме је гром погодио, а он је наставио - "Али, директива Партије, је морала да се изврши."

Задрхтао је сваки дамар у мени, колена су поклецнула, као да је протутњао неки земљотрес. Мисли су летеле на све стране: Сад сам била у очевом крилу, сад у Сталаћу у срећним данима, а кад су нам узели оца: у тузи и чемеру, сад је мајка са својим уплаканим очима била преда мном. Сетила сам се и мојих студентских дана, више гладних него ситих, јер нисам хтела да оптерећујем породични буџет и сама сам се издржавала. Стегла сам срце, које је хтело да искочи, а нисам смела да се откријем из два разлога, да не постидим несрећног човека, и да од њега сазнам где су покопали оца.

Човек је наставио исповест:

"Нисам појмио зашто то убиство мора да се деси. Наговарао сам Луку да побегне, а ја бих испалио један метак у ваздух. Лука није пристајао, јер је било сасвим извесно да ће се превара открити, па бих ја платио својом главом. Значи, наређење мора да се изврши.

У освит зоре на Видовдан 1945. године, извео сам Луку из подрума и пошли смо путем према шуми која води ка Крушевцу. Опет је настало убеђивање, али без успеха. Обојица смо ћутали. Ситуација је била врло напета. Кад смо изаши на једну чистину, угледао сам велику разгранату липу. Ту смо се зауставили. Удаљио сам се мало и подигао пушку на нишан.

Лука се прекрстио, обема шакама обухватио своју главу и јаукнуо:

"Јао, моја жена и моје четворо деце!", ту сам га и сахранио.

Дуго сам живео са теретом на души, а онда је време све покрило измаглицом. Међутим, у последњих 20 година, не могу да спавам, јер чим затворим очи, чујем Лукин вапај "Јао, моја жена, и моје четворо деце!", и тако ево, већ 20 година не спавам. Плашим се да не полудим. То је велика мора. Често се питам какав сам ја то човек, кад сам деци отео оца а жени мужа. Шта је било са том децом, није ми познато, али стално мислим на њих и на Луку - а онда је сочно опсовао Тита и Партију."

Узела сам његову руку са свог рамена, руку која је усмртила нашег оца, и унесрећила наше детињство, целивала сам је, и чини ми се, последњом снагом изговорила:

"Та деца су Вам одавно опростила." Једва сам успела да се уздржим да се не откријем и да не заплачем. Гле, ја у име мојих сестара опраштам убици нашег оца. Знала сам да ће се оне сложити, јер нас је иста мајка учила да праштамо. Праштам и неизмерну тугу наше мајке, која се већ давно упокојила, доживевши да види своју децу као срећне и успешне људе и да помилује своје унуке. Имала је само 63 године. Њено срце није могло да издржи велике животне напоре обавијене тугом. Почива на Ковинском гробљу.

Решила сам да учиним нешто за душу овог покајаног човека који је вапио за помоћ:

"Осећам да ми Ви можете помоћи, преклињем Вас."

"Наравно да ћу Вам помоћи, али моја помоћ неће моћи да реши Ваш проблем, али знам ко би могао много да Вам помогне." - изговорила сам већ сређених емоција.

Заблистале су његове очи, вероватно испуњене надом.

"Него, да Вас упитам нешто. Да ли Ви знате за исповест? Само она може да Вам помогне. А њој претходи покајање. Видим, покајање Вам не мањка."

"Нисам се никада исповедио и не знам шта је то исповест. Знате, ја баш нисам црквен човек."

"Исповест је ово што сте ми управо рекли. Видећете, ноћас ћете лепо спавати јер сте растеретили своју душу."

Затим смо се договорили, да ће, чим се врати у своје село, недалеко од Крушевца, отићи код свог свештеника, оца Михајла да му исприча све што је мени рекао, и то ће бити исповест. Оца Михајла, који је пре десетак година напустио овај свет, сам упознала кад је, са групом парохијана, посетио Патријаршију у Пећи, у којој сам, у то време, осликавала параклис Сабора српских светитеља. Већ сутрадан сам му телефонирала да ће му доћи један човек на прву своју исповест.

Свештенику нисам открила да је тај човек стрељао мога оца, нити било шта из нашег разговора. Чини ми се да је име човеку Ацо, јер га је тако владика Стефан ословио. Свештеник је одмах знао о коме се ради, јер је Ацова кућа поред цркве.

После десетак дана ми се јавио отац Михајло да ми јави да је Ацо заиста био на исповести током које је показао дубоко покајање и да се покајањем и патњама искупио пред Богом. Зато му свештеник није наложио никакаву епитимију, него му је објаснио како да пости и да, у недељу дође на Литургију. Причестио га је. Како тврди отац Михајло, Ацо се већ следећег дана упокојио. Бог је примио његово покајање, али је чекао тренутак исповести и причести да би преселио његову душу на место где нема ни плача, ни уздисаја, него где је вечни живот.

Угледајмо се на Бога. Ако Он прашта човеку његова сагрешења, ко смо ми да не опростимо једни другима. И не заборавимо, Бог се противи злопамтивима.

Чим се указала прилика кренула сам путем којим је наш отац корачао у смрт у намери да пронађем његов гроб. Шуме више није било, а ни липе. Град се толико проширио да је прекрио тај предео, значи и коси нашег родитеља. Његово име нигде није записано. Ако нема имена, нема ни земних остатака, значи ни човек није постојао. Зато смо дале да се, на крсту надгробног споменика мајке, уклеше и очево име. Сваке године, на Видовдан, у манастиру им вршимо помен, па се у том тренутку сетим и покојног Аца и наменим му свећицу. Нашим родитељима дугујемо вечну захвалност и вечан незаборав.

https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је у среду, 03. августа 2022. године, манастир Дајбабе где се поклонио моштима Светог Симеона Дајбабског, известила је ТВ Храм. У пратњи Његове Светости био је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и Архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода.

Извор: ТВ Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије данас, 03. августа 2022. године је потписао Темељни уговор са Владом Црне Горе, јавља Митрополија црногорско-приморска. Како се извештава, Темељни уговор су у Вили "Горица" потписали Патријарх српски Порфирије и премијер Црне Горе Дритан Абазовић.

Поред Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и министра правде у Влади Црне Горе Марка Ковача, потписивању су присуствовали и Епископи сремски г. Василије, зворничко-тузлански г. Фотије милешевски г. Атанасије, захумско-херцеговачки г. Димитрије и будимљанско-никшићки г. Методије.

Присуствовали су и потпредседник Владе Владимир Јоковић, министар за људска и мањинска права Фатмир Ђека, министар здравља Драгослав Шћекић и министар финансија Александар Дамјановић.

Присуствовали су и секретар Светог архијерејског синода СПЦ архимандрит Нектарије (Ђурић), протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протојереј Игор Балабан, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске.

Извор: Митрополија црногорско-приморска