Захваљујући ангажовању Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и угледу који Српска Православна Црква има у пријатељској Грчкој и њеним најважнијим установама, Београд и сав српски православни род доживеће редак благослов, јер поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве у престоницу свих Срба стижу најзначајније српске светиње из Царске лавре манастира Хиландар на Светој Гори Атонској, које су везане за живот првог српског архиепископа. Светиње ће на Аеродрому „Никола Тесла” сутра дочекати Његова Светост Патријарх и највиши представници српске државе, уз црквене и државне почасти.

Историјска изложба једноставног назива "Свети Сава", коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се следећим хиландарским светињама:

- мозаичној икони Богородице Одигитрије, пред којом је уснуо у Господу Стефан Немања, у монаштву прослaвљен као Свети Симеон Мироточиви. Икона је рад солунских мајстора с краја 12. века.  Ово је најстарија икона сачувана у ризници манастира Хи­ландара. Како је сам Свети Сава посведочио у Житију Светог Симеона – монах Симеон је затражио на самрти икону Богоро­дице да пред њом преда дух свој Господу.

- икони Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофусе), светињи Савине испоснице у Кареји. По познијем предању, икону је насликао Свети апостол и јеванђелист Лука, а Свети Сава ју је током свог путовања у Свету земљу добио у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму заједно са патерицом Светог Саве и иконом Богородице Тројеручице, према завештању оснивача Све­тог Саве Освећеног у VI веку;

- по многима најлепшој икони Христа Пантократора, ремек-делу византијског сликарства, датираној у 1260. годину;

- чувеној икони Светог Саве и Светог Симеона из 15. века, коју ико­нографске појединости опредељују у XV столеће.

- реплици Хиландарског игуманског штапа, дару Алексија III Анђела, пореклом из Цариграда, из 1199. године, израђеног од абоноса, јасписа, сребра, позлате и другог драгог и полудрагог камења. Свети Сава је хиландарски игумански штап добио од византијског цара Алексија III Анђе­ла приликом свог боравка у царској престони­ци 1199. године, као симбол потврде да новоосновани српски манастир и његово братство на Атосу имају право да самостално постављају наредне, изабране старешине манастира. За хиландарско братство је овај чин био од вели­ког значаја, будући да је дотадашња пракса на Атосу приликом постављања новог игумана манастира подразумевала његов одлазак на цариградски двор због потврде коју би добио од самог цара.

- реплици Патерице Светог Саве Освећеног, коју је током свог првог поклоничког путовања у Свету земљу, 1229. године, Свети Сава добио у Великој лаври Светог Саве освећеног. Свето преда­ње каже да је пре своје смрти Сава Освећени одредио да се његов штап – патерица постави уз иконостас главне цркве његовог манастира и прорекао да ће са Запада доћи његов имењак, монах „царског рода” који ће узети његову па­терицу;

- Карејском типику - препису из прве четвртине XIII века, оснивачком акту, којим су прописана и правила поста и богослужења Испоснице Светог Саве Освећеног у Кареји;

- реплици Иконе Богородице Тројеручице, паладијуму све Српске земље, којој је била посвећена и катедрална црква у Скопљу.  Свето предање нас учи да је припадала Светом Јовану Дамаски­ну, чија се одсечена десница исцелила после молитве пред њом. Свети Сава је ову икону донео из Дамаска, а доцније је извесно време била и у манастиру Студени­ци, одакле је на чудесан начин, 1661. године доспела на Свету Гору, пред манастир Хиландар. икона Богородице Тројеручице налази се у наосу главне манастирске цркве у проски­нитару уз источну страну југозападног стуба, крај игуманског трона.

Извор: Информативна служба СПЦ

Поводом потписивања Меморандума о разумевању између Републике Србије и Српске Православне Цркве о оснивању Универзитета „Свети Сава“, у јавности су се појавиле различите интерпретације које не одражавају у потпуности стварни карактер овог акта, а неке га, нажалост, свесно и директно фалсификују. Разлике у медијским формулацијама нису само стилске већ суштинске: оне мењају правни смисао документа и преобликују однос између учесникâ, а у појединим случајевима уносе значења која у самом тексту не постоје.
 
Најдаље у том преиначавању иде извештавање какво налазимо код N1, где се Меморандум представља као већ извршено оснивање универзитета. Тиме се укида основна разлика између начелног договора и његове реализације: Меморандум није акт оснивања већ оквир за будућу сарадњу. Истовремено, формулација у којој држава оснива, а Црква учествује у оснивању, уводи хијерархију која у самом документу није дата. Такво тумачење не произилази из садржаја него из унапред постављеног оквира у којем се ова иницијатива чита као спорна.
 
Суптилнији, пристојнији, али не мање двосмислен начин изражавања присутан је у формулацијама које користи Blic, где се истиче да је „Влада усвојила Меморандум са СПЦ“. Овакво формулисање своди заједнички акт на једнострану одлуку, а Цркву потискује у позадину. Иако није реч о отвореној нетачности, и овде се мења перспектива: сарадња се представља као државни пројекат са споредним учешћем друге стране, Српске Православне Цркве.

Формулације у којима се наводи да су Влада и Српска Православна Црква потписале Меморандум остају ближе чињеничном опису, али и даље не праве довољно јасну разлику између самог Меморандума и његове, евентуалне, даље реализације. Најпрецизнији приступ налазимо код Танјуга, где се јасно именује да је реч о „Меморандуму о разумевању“ између две стране, чиме се задржава и правна природа документа и равноправност учесникâ.
 
Када се ови приступи сагледају заједно, види се јасан образац: правни оквир се поједностављује, однос странâ се преиначује, а значење документа се помера ка унапред задатој интерпретацији. Такво извештавање не произилази из самог текста Меморандума већ из потребе одређених медијских чинилаца да се иницијатива представи као спорна пре него што уопште и буде размотрена. На тај начин се не полемише са садржајем него се мења – или, ако хоћете, кривотвори – његов смисао.
 
Оно што је у јавности представљено као изненадна иницијатива у стварности је природни исход, односно очекивана последица вишевековне бриге Српске Православне Цркве за просвећивање сопственог народа. Од монашких и катедралних школа Светога Саве, преко скрипторијумâ и библиотекâ средњовековних манастира, па просветних жаришта у расутим, често скривеним, монашким обитељима током турске владавине, затим духовне академије епископа бачког Висариона Павловића, па све до данашњег дана, сви поглавари наше Цркве били су организатори, усмеритељи и покровитељи просвете.
 
Та дуготрајна идеја унутар Српске Православне Цркве добија данас јаснији облик као црквена иницијатива да се у савременом образовном оквиру успостави институција која повезује знање, васпитање и духовно искуство. Тај правац је у актуелном тренутку додатно уобличен кроз деловање Његове Светости патријарха Порфирија, који је од почетка свог патријарашког служења овај подухват препознао као један од стожерних елемената свог ангажмана. У том смислу, Меморандум не представља нагли заокрет већ корак у правцу који постоји вековима и који сада може да  добије институционални оквир.
 
Истовремено, сâм Меморандум треба разумети у његовој правој мери: он није коначно решење нити готов институционални облик него увод у сложени процес у којем тек предстоји да се прецизно одреде циљеви, методи рада, унутрашња структура, као и односи између учесникâ. Реч је о почетном оквиру који отвара простор за озбиљан и одговоран рад, а не о завршеном чину који већ сада производи коначне последице.
 
Зато је важно задржати јасну меру: препознати да је реч о почетку процеса који захтева одређено време, стручност и одговорност, али истовремено и указати на то да покушаји да се тај процес унапред дискредитује не воде расправи о њему него њеном затварању пре него што је и започета. Меморандум није средство доминације већ основ за сарадњу; није изузетак већ наставак много дубље образовне идеје и није проблем по себи него предмет тумачењâ која га, у појединим случајевима, намерно удаљавају од његовог стварног смисла.

https://spc.rs/sr/news/aktuelno//16257.povodom-medijskih-komentara-povodom-potpisivanja-memoranduma-o-razumevanju-izmedu-crkve-i-drzave-o-osnivanju-univerziteta-„sveti-sava“.html

Канцеларија за поклонике Светог манастира Хиландара званично је обавестила да су сви термини до краја 2026. године попуњени за посете светој српској царској лаври. Молимо вас да молбе за посете манастиру Хиландару у 2027. години не шаљете пре почетка децембра 2026. године, наводи се у саопштењу.

Извор: Задужбина манастира Хиландара

С радошћу обавештавамо свештенство, монаштво и сав верни народ наше свете Цркве да је богослужбена књига Типик – богослужбене напомене за 2025. годину доступна у форми мобилне апликације која се може бесплатно преузети и ажурирати на интернет-платформама "App Store" и "Google Play". Ова апликација, израђена са благословом Светог Архијерејског Синода, поред основне богослужбене сврхе пружа и могућност прикупе повратне информације, коментари и сугестије како би убудуће на целисходан начин служила клиру, појцима и свима који се желе активније укључити у живот Цркве. Све богослужбене напомене у овој апликацији у потпуности су саобразне штампаном издању и састављене су у сарадњи са Катедром за литургику Православног богословског факултета у Београду.

Типик је богослужбени устав Православне Цркве који прописује редослед, садржај и начин вршења богослужења током целе црквене године. Он одређује како се служи дневни, седмични и годишњи богослужбени круг, укључујући празнике, постове и посебне богослужбене особености. Типик је темељ богослужбеног поретка у Православној Цркви и основни приручник за све који учествују у богослужбеном животу. Карактеристике мобилне апликације Типик 2026:

• прописује редослед дневних, седмичних и годишњих богослужења,

• детаљно објашњава како се служе празничне, великопосне и свакодневне службе,

• указује на начин прилагођавања богослужења у зависности од црквеног календара,

• садржи упутства за употребу богослужбених књига као што су Октоих, Минеј, Триод и Псалтир. 

Молимо да нам на адресу tipik@spc.rs пошаљете сугестије, предлоге и пријаве потенцијалних проблема у функционисању апликације.

Извор: Информативна служба СПЦ

Првом српском песникињом се сматра љубостињска монахиња Јефимија. Пре примања пострига, Јефимија је била деспотица и звала се Јелена. Рођена је око 1350. године у породици познатог властелина Војихне, господара Драме у време цара Душана. Била је удата за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, иначе великог добротвора светогорских манастира.

Њен живот се у једном тренутку драстично променио. Након смрти оца, уснуо је и Јеленин син јединац, четворогодишњи Угљеша. Обојица су сахрањени у Светом манастиру Хиландару, у саборном храму – син у наосу, а отац у припрати. Будући да никада није могла да посети гроб сина, монахиња Јефимија је писала стихове и даривала манастир Хиландар.

Поклонила је Хиландару диптих са урезаним молитвеним стиховима велике туге, што представља прву забележену песму прве српске песникиње. Стихови су написани између 1368. и 1371. године. Унутрашњи део диптиха је израђен техником дубореза са приказима Богородице, пророка, сцене Аврамовог гостољубља и апостола и оквиром од сребра, бисера и драгог камења. Корице диптиха су такође израђене од племенитих метала са стиховима; између осталих и следећим завршним стиховима: „Удостоји, Владико Христе, и ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост непрестано гори у срцу моме, природом матерњом побеђивана“.

Монахиња Јефимија је 1399. године послала манастиру и монументално украшену завесу за царске двери на хиландарском иконостасу. Није познато да ли је лично везла завесу, вероватније је да је осмислила и посматрала веште везиље како израђују посебан поклон Хиландару. Завеса од црвене свиле је украшена златовезом, са централном фигуром Христа, два анђела, Св. Василијем Великим и Св. Јованом Златоустим. На два слободна поља су извезени надахнути стихови на српском језику, ћирилицом. Посвета монахиње Јефимије отпочиње следећим речима: „Зато те молим, незлобиви Господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске“.

Оба поклона прве српске песникиње се брижно чувају у ризници манастира Хиландара.

Извор: Манастир Хиландар

Поштовани Владико, уважени пријатељу, у минулим годинама – а реч је о безмало деценији и по – наших традиционалних разговора о Божићу, небројене су духовне, друштвено-политичке, државничке, културне и животне теме биле окосница Ваших промишљања и одговора на постављена питања и актуелне поводе. Тешко да бисмо данас могли поменути неку важну друштвену, црквену и политичку тему, а да је у годинама за нама Ви већ нисте пажљиво анализирали пред Печатовим читаоцима. Поновићемо, стога раније постављано, а још увек неразрешено питање из претходних разговора: где смо данас, колико су наше управљачке, духовне и интелектуалне елите дорасле геополитичком хаосу у којем се моћне америчкоцентричне елите опиру слабљењу униполарног света, и јачању његових алтернатива? Којој се страни света, као држава и друштво, свакако и као и појединци, морамо данас окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити?

И ја се радујем, и Богу сам благодаран, што и ове године, упркос апокалиптичкој атмосфери наших дана и на светској и на домаћој сцени, можемо да наставимо братски дијалог о разним питањима, чији је заједнички именитељ питање свих питања: бити или не бити (Шекспир), тојест живот или смрт (Шекспир у преводу Лазе Костића). Дозволите ми, пријатељу, – и више од тога, по Богу и роду брате, – да у овом контексту цитирам богонадахнуте речи Откривења, последње књиге Светога Писма, уз напомену да оне, бар по моме схватању и тумачењу, не говоре мање о нама, овде и данас, свугде и вазда, него што говоре о савременицима и сапатницима њенога светога писца, а говоре – пророчки, али и историјски – о „четири коњаника” Апокалипсе, а то су коњаник на коњу белом који „наступи побеђујући и да победи” (Откр. 6, 2), коњаник на коњу риђем коме „се даде да узме мир са земље, те да се људи међусобно кољу” (Откр. 6, 4), коњаник на коњу враном који „имађаше мерила у руци својој” са поруком „мера пшенице за динар…” (Откр. 6, 6) и коњаник на коњу сивом „коме је име Смрт”, за којим „иде пакао”, и има власт „да убија мачем, и глађу, и помором, и зверињем земаљским” (Откр. 6, 8).

Три злокобна апокалиптичка јахача, Рат, Глад и Смрт, галопирају планетом Земљом уздуж и попреко, а прете и земљи Србији, као и осталим земљама и крајинама у којима се кроз историју одржао, и још се држи и држаће се, наш многострадални народ. По правилу су добро маскирани и сакривени под разним, обично врло милозвучним и заводљивим именима и псеудонимима, али ипак не могу измаћи погледу човека који је иоле духовно окат, односно који није добровољно изабрао да буде духовно слеп. Првог јахача, међутим, писац Књиге Откривења описује као Победника на белом коњу. Тај Победник над силама зла и смрти, које имају „цара над собом, анђела бездана, коме је име на јеврејском Авадон, а на грчком Аполион” (Откр. 9, 11; додајем: и на српском Уништитељ), по овој светој пророчкој књизи и по вери Цркве није нико други до Богочовек Исус Христос, Спаситељ света и човека, Јагње Божје (види Откр. 7, 10; 12, 11; 14, 1 и 10; 15, 3; 21, 9 и 23), Верни и Истинити Који седи на белом коњу правде и победе (Откр. 19, 11), Логос Божји или Реч Божја (19, 13), Цар царева и Господар господарâ (19, 16), Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак (21, 6 и 13). Али Њега, Господа, Јединога Човекољупца, Наду нашу, већина наших савременика – па, на нашу општу жалост и срамоту, и један број Његових верника, наше браће и сестара по вери, нади и љубави – или не види или Га тек назире, заборављајући или пренебрегавајући Његову нелажну реч: „…Будите храбри, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33).

У светлу реченог – а полазећи од наше суштински заједничке позиције, онтолошке, егзистенцијалне и какве год, али ни под тачком разно идеолошке или дневнополитичке, не дао Бог – морам нагласити да се, откако „мрчим дивит и хартију”, никада, ни један једини пут, нисам огласио са политичког становишта (о партијском, које апсолутно игноришем, да и не говорим!) него да сам свагда иступао пред јавношћу као свештенослужитељ и скромни пастир Цркве, њој служећи по својој моћи, а не служећи се њоме у личне сврхе, улажући напор да изнесем оно што она учи и дела, а не оно што неком годи или што некима „чеше уши” у функцији медијске популарности, спонтане (која је ретка) или наручене и организоване (која је најчешћа). Само под овом призмом или у овом „кључу” ваља разумети и мој одговор на Ваше прво питање, као, уосталом, и све наше вишегодишње разговоре на горуће друштвене процесе и цивилизацијске изазове наших дана, а они су, у то не сумњам, „дани зли” (Еф. 5, 16).

Наша промишљања су заједничка. Заправо, Ви, поштовани пријатељу, отварајући поједине теме, годинама трасирате пут нашем заједничком промишљању. По многим питањима смо једномишљеници, али било је и случајева када смо можда имали и различите ставове и виђења, бар у детаљима и нијансама. У неку руку је то случај и са овим Вашим питањем, иначе стално актуелним. Динамика политичког живота, коју с правом називате геополитичким хаосом, довела је последњих дана до потпуног „коперниканског обрта” у светској политици. Оно што је донедавно важило без остатка, а то је америчко опирање мултиполаризму, више не важи. Тек објављена Америчка стратегија националне безбедности руши основне претпоставке поретка који је настао после рушења Берлинског зида. За почетак, примера ради, наводим само три њене тезе: свет јесте мултиполаран, либерализам као доктрина више не важи, Русија није ултимативни непријатељ. Прошле године у ово доба смо, сећате се, додуше „у рукавицама”, давали умерено оптимистичке прогнозе у односу на политику америчког председника. Предлажем да, по овом питању, останемо опрезни, по могућству и мудри, али не можемо да не констатујемо да много тога што смо обојица снажно критиковали минулих година критички сагледава и тек објављени документ о америчкој безбедносној политици, макар у верзији која до нас стиже кроз медије. Мада су оквири такве политике били несумњиво назначени у протеклој години, чињеница да је она код европских елита, тачније псеудоелита, изазвала ефекат експлозије бомбе у дневној соби говори да Сједињене Државе, и у позицији макар прокламованог одустајања од офанзивне политике, представљају суперсилу од које умногоме зависе сви други.

Ако смо нас двојица могли, пре годину дана, да уочимо или бар наслутимо да се светска политика мења и у ком смеру се мења, свакако су то пре нас и боље од нас констатовале и наше управљачке елите. Верујем да је – упркос хаосу који је изазиван да потпуно дезоријентише народ и да продуби старе и ископа нове поделе – спољнополитичка оријентација Србије у основи успела да се усклади са овим променама. Ипак, нека кадровска решења која се односе на осетљива подручја и неки политички потези наводе на утисак о бриселској агенди. Зашто, некоме је можда и јасно; мени није. Истовремено пак неке друге одлуке и поступци указују на приврженост наше државе традиционалној линији неприхватања бриселских услова и ултиматума по кључним тачкама као што су непризнавање статуса државе отетом Косову и Метохији, отпор напорима нелегитимног и нелегалног БиХ-гаулајтера и његових покровитеља да фактички укину Републику Српску, непристајање на санкције Русији, антируску хистерију и ратоборну реторику оних који нису извукли никакву поуку и поруку из историје походâ на Русију, старијих (шведски, пољско-литвански) и новијих (Наполеонов, Хитлеров), и друго.

Ја немам много информацијâ (притом не верујем превише медијским информацијама у доба „постистине” и хибридног војевања), нисам, како рекох, политички коментатор ни умишљени „аналитичар”, али ћу се, ево, осмелити да лаконски изнесем своје скромно виђење. Мислим да Србија треба и мора да се доследно, најдоследније, држи војне неутралности, али да не треба, не мора и, на крају крајева, не може бити неутрална духовно, културолошки и цивилизацијски. Духовно, српски народ се од времена примања и усвајања православнога хришћанства одликује својом трајном и истрајном оријентацијом ка „Истоку са висине” (Лук. 1, 78), окренутошћу или усмереношћу према том Истоку и према светлости која од Њега долази (древна је мудрост: ex Oriente lux, „са Истока долази светлост”; и сама реч оријентација, изведена од именице оријент, указује нам на ову истину). Овај израз, „Исток са висине”, јесте, као што знамо, једно од најлепших библијских имена Господа Исуса Христа, инспирисано речима пророка Исаије (60, 1). Духовно, дакле, ми нисмо опредељени за Исток у свој његовој ширини и разноликости јер он није само хришћански у православном издању ни само муслимански, где, поред разликâ, имамо и не мало додирних тачака, већ и хиндуистички, будистички, конфучијански, шинтоистички…, где додирне тачке налазимо, ако их налазимо, тек у промилима. Нисмо ни за Запад, са којим смо у првом хришћанском хиљадугодишту били заједно, уствари једно, у једној Цркви, затим вековима напоредо, једни поред других, као православни, римокатолици и протестанти, а данас смо, нажалост, сви хришћанска мањина на донедавно постхришћанском, а данас, све више и више, антихришћанском Западу.

У овом контексту, ми смо „изнад Истока и Запада”, према премудрим речима светога Владике Николаја: нисмо ни „Исток на Западу” ни „Запад на Истоку”, како гласи апокрифна књижевна формулација, по „уметничкој слободи” приписана Стефану Немањи, коју он никад није изговорио, а коју неупућени и незнавени сматрају аутентичном. Ми заправо – духовно, а затим и културолошки, цивилизацијски, што значи и историјски – припадамо православном Истоку, а не савременом Западу који се ни у теорији ни у пракси више не надахњује хришћанством. Дозволите ми да закључим речима бесмртнога Солжењицина: ми не хрлимо ни надесно ни налево, ми хрлимо увис! Стога смо, увек и свагда, онде где је, без обзира на тренутне „политичке односе”, истинска православна васељена, „византијски Комонвелт”, и велика православна Русија, без које нас данас не би ни било, а уз чију моћну лађу ће остати привезан и наш мали српски чамац (чун, како је говорио мој блаженопочивши имењак, патријарх Иринеј) на бурној пучини данашњега света.

Својим одговорима на питања о важним епохалним раскршћима и недоумицама до којих су нас историјске и геополитичке околности довеле, о изборима и одлукама с којима су нас суочиле, Ви сте у одговорима исписали не само низ памћења вредних кратких есеја о нашем добу, већ сте – пажљиви читалац би то лако могао утврдити – створили својеврсну слојевиту и богату фреску једног доба. Одговорност за тај подухват није мала, јер – написано с интелектуално часним наумом – траје. Траје у времену, обавезује у памћењу. Данас, када се колективно ближимо могућем великом ратном светском сукобу који – ако се догоди – тешко да ће нас мимоићи, да ли мислите да сте довољно јасно уочили, па потом и оштро упозорили на то што нам се спрема? То важи и за шири геополитички план, али и за овдашњи стицај актуелних трагичних, губитничких околности, које нашу земљу доводе на ивицу опстанка. Да ли сте можда пропустили да именујете и опоменете недостојне, а моћне актере наше стварности, чија улога у општем слабљењу земље није занемарива?

Помало сам збуњен овим питањем, сроченим у кондиционалу („могући велики ратни светски сукоб”, „ако се догоди…”), при чему у наставку мислите да је светски сукоб, фатални Армагедон, заправо неизбежан и да је требало да управо ја (не знам само у ком својству) „јасно уочим” и „оштро упозорим на то што нам се спрема”, а посебно да „именујем и опоменем недостојне актере”, одговорне за слабљење земље.

Као прво, нико, па ни ја, не може да на основу предвиђања, ма колико оно деловало као вероватно, готово извесно, именује, упозорава и опомиње било кога осим самога себе. То, ево, радо и чиним, и то искрено, а не театрално да ме виде, чују и хвале људи, нарочито не лажни душебрижници и самозвани „заштитници грађана” из познате „јавне сфере” којој су за све криви Српска Црква и њен Патријарх, а у фусноти или загради и Ваш саговорник као наводни Патријархов alter ego. Друго, према канонским прописима Цркве немам право да арбитрирам у питањима која се налазе у домену државе, што не значи да нисам отворено и искрено, in optima fide, изнео свој скромни став кад год је био очекиван или тражен од мене, а гдекад, признајем, и спонтано, без очекивања и тражења, никада пак у функцији медијске самопромоције, што препуштам зна се коме. Све у свему, не занемарујући могуће „екскурсе” ЕУ-ропских лидерчића и фирерчића, надам се да ће најпре љубав и милост Божја, а за њом и елементарни инстинкт самоодржања, уразумити, отрезнити и „приземљити” свет и његове моћнике да изаберу живот, а не смрт, договор, а не Армагедон.

Иако сам овим исказом како-тако и колико-толико одговорио на Ваше питање, осећам потребу да дометнем још неколико мисли. Можда смо раније одвећ куражно говорили да су мање-више јасни обриси новог поретка у свету и да ће до ступања тог новог поретка на сцену доћи уколико се не остваре самоубилачке намере западних елита, односно ако света уопште и буде. Мада су се, опростите на изразу, сумануте претње владајућих западноевропских политичара да ће, тобоже ради одбране, напасти Русију већ у овој деценији, понављале у програмираној фреквенцији, верујем да ће их најновији светски поредак (чији рељеф, а не више контуре, јасно креира нова америчка политика и који ступа на сцену много брже него што смо се надали), као и одвраћајућа руска оружја, обесхрабрити. Не знам да ли то више има много смисла, али морамо се надати и у утицај и ангажовање западноевропских хришћана, њихових Цркава и духовних предводника.

Нас пак сада више треба да занима откуда то окретање ка миру, какви су му духовни и идејни основи. У неку руку можемо повући паралелу између величанствене духовне обнове у Русији, крајем прошлог и, нарочито, почетком овог века, после најсуровијег гоњења и смртног страдања милионâ и милионâ људи у гулазима, и, са друге стране, враћања у јавни живот милионâ америчких хришћана после неолибералног терора и џендер-терора, који није директно убијао људе, али су страдале, и даље страдају, стотине милиона људских душа широм света. Дакле, не арбитрирајући по детаљима политике двеју светских сила, ипак морамо признати да се у обема, у једној раније, кроз православну веру и начин живота, а у другој нешто доцније, кроз покрет МАГА и сличне, враћа хришћанска вера и етос који је очувао свет до дана данашњега.

Да закључим! Моје је мишљење да се актуелна промена тиче међусобног односа великих сила, а затим и њиховог односа према Европи, али и да се радикална промена духовне парадигме од двеју варијанти безбожног терора ка наглашеном истицању јеванђелских вредности од стране владајућих структура, по којима настоји да живи већински део народа двеју великих земаља, а десила се у кратком временском периоду од само неколико деценија, тиче свих земаља хришћанскога света, па тако и Србије и српског народа. Надам се и верујем да ће и наше управљачке елите то схватити благовремено и престати да по сваку цену следе бриселске постхришћанске агенде и уцене, а прамац нашег народног и државног брода управљати у смеру којим га је упутио Свети Сава.

Из претходног питања произилази и ово извесно понављање реченог: као неко ко по свом утицају, положају и ауторитету може много да учини, да ли сте довољно енергично и одлучно опомињали и критички дискутовали, дакле јасно проблематизовали одлуке српске управљачке елите и њених потеза у одређивању судбине земље? Да ли сте указивали на грешке (а последице које живимо потврђују да су грешке озбиљне), што је, с обзиром на Ваш утицај, било могуће, целисходно, а уз нешто добрих околности – можда и спасоносно? Да ли грешимо када кажемо да сте, повинујући се духу извесних правила о месту и положају Цркве у држави, избегли јавну реч и ангажман?

Не могу у себи, у оном што радим, о чему говорим, да препознам било какву моћ или утицај у односу на управљачку елиту или било који други слој нашега народа и нашега друштва. Немам и не желим да имам моћ ни према својој браћи свештеницима Епархије бачке. Само се трудим да се држим Христових речи, Његових заповести, и да, када је потребно, браним интересе Цркве. Ништа друго. Не дај Боже! Нисам никоме наметао своје мишљење, поготову нисам нудио некаква готова решења. Ту бих се нашао на туђем послу.

Ако некога занима моје мишљење, могу да га изразим. Другачије не! Сигуран сам, пак, да су моји ставови, о било ком кључном питању које се тиче наше Цркве, нашег народа, његове садашњости и будућности, доступни свакоме кога занимају. У њима се могу препознати грешке, али и неки исправни судови, што, наравно, не значи да сам непогрешив.

Укратко, јавну реч или јавни ангажман никада нисам избегавао, не избегавам и нећу избегавати. Никада, међутим, нећу говорити као политичар – то препуштам зна се коме из редова епископата и свештенства – него само и искључиво као скромни епископ Српске Православне Цркве и Православне Цркве Христове у њеној целини и пуноћи.

Када се поведе реч о последицама друштвених и политичких догађања у години која је за нама, из елитних редова наше универзитетске интелигенције слушамо тврдње попут  ове: „У нашој јавности имамо деградацију не само медија већ и јавног живота уопште, у културу арогантног незнања – својеврсну ‘дебилизацију’ политике и културе. Главна негативна последица је радикална примитивизација наше јавности“, што се даље појашњава као својеврсни „пад у предмодерно стање“. Да ли се пред овим, по последицама очигледно узнапредовалим негативним антицивилизацијским процесима, Црква држала превише пасивно?

Најпре да кажем да се, у великој мери, слажем са дијагнозом, иако сам уверен да дух „модерне” и „постмодерне” није тако углађен како га многи често себи и другима представљају. Изузетак правим код оцене да „падамо у предмодерно стање“. Постоје идеолошки разлози из којих се модерна украшава, а иза њих се крије неуспели покушај да се друштво изгради на атеистичким основама или, како је говорио свети старац Јустин Ћелијски, да се свет уреди без Бога. Однос слободе и правâ личности, такозваних људских права, која иначе најгрубље газе они који их најгрлатије прокламују, односно питање организације друштва ради добробити свих, у „предмодерном”, „модерном” и „постмодерном” добу, треба пажљивије анализирати и питање је које би доба однело превагу. Али ову тему бих, Боже здравља, оставио за неки наредни разговор или засебан ауторски текст на страницама Печата.

Не заборавимо како је спроведена Француска револуција и какви су је гнусни злочини пратили, односно тачније, нису је тек пратили као неки епифеномен него су били принос њених првина и прави показатељ природе њених плодова у процесу изградње друштва на атеистичким основама. Изграђивати демократско друштво не водећи рачуна о духовном животу народа исто је што и очекивати жетву без сетве: родиће коров. То данас доживљава Европа, Запад, некадашњи хришћански свет. Протеран је Бог најпре са универзитета, а потом и из читавог јавног живота, у домен приватног. То је основни разлог „дебилизације” јавне сфере; јер где нема Бога, ту нема ни човека. Хуманизам је пропала идеологија и о томе треба јавно говорити. Све његове идеје, оличене у покличу „слобода, једнакост, братство”, показале су своја наказна лица. Јер, унапред је на потпуни неуспех био осуђен покушај да их људи остваре претходно „убивши Бога”.

Данас смо на историјској раскрсници, судбоносној за читаво човечанство. Или ћемо се вратити Богу или ће се на нама у потпуности и до краја остварити злослутне речи несрећнога Ничеа којима је наслућивао „долазак трагичне епохе”. И сама идеја истине за њега је представљала ропство, последње ропство човека, – сенку „убијеног Бога” коју треба одлучно, бескомпромисно и дефинитивно одбацити. „Можда је лаж нешто божанско?” – питао се, злослутно најављујући еру постистине. „Припрема се – говорио је – катастрофа због које ће се цела Земља савијати у грчевима. Биће то долазак нихилизма.”

Надамо се у Бога Живога, Животодавца, да ће у људима ипак превладати разум и да ћемо се – макар у дванаести час – сетити савести и опаметити, да ћемо се вратити Богу, а тако и истини, врлини, доброти и свему што је достојно хвале, достојно боголиког бића какво је човек. Без повратка Богу, сигуран сам, „дебилизација друштвеног живота” ће бити еуфемизам за стање које ће наступити.

После овога скромнога размишљања дајем, у мало речи, и непосредни одговор на Ваше питање да ли се Црква – конкретно Српска, а по синекдохи и свеопшта, универзална, Католичанска или Саборна – пред овим процесима „држала превише пасивно” (при чему ове речи не схватам као Ваш лични став него као „трансмисију” свакодневних медијских инсинуација и флоскула): не да се није држала „превише пасивно” него се, у оквиру своје мисије и датих могућности, држала активно. И овај наш разговор видим, уосталом, као вид активног држања и деловања Цркве.

После трагедије на железничкој станици у Новом Саду дошло је до бурних политичких кретања и немира у нашој отаџбини, по многим својим одликама досад незабележених. Распламсале су се велике политичке страсти и настале дубоке поделе у народу. Наша Црква, као што је то одувек чинила, испуњавала је своју духовну мисију и у нашем историјском тренутку: не опредељујући се ни за једну сукобљену страну, настојала је да молитвом и саветом утиче на завађену браћу упркос томе што су многи покушавали, и још покушавају, да је увуку у политичке игре. Како одолети искушењима које је наметнуло ово време?

Тужна је истина да је идеологија неолиберализма својом самртничком руком, преко својих протагониста на Западу и код нас, шчепала за гушу и завела део наше омладине, као и део образованих људи, који су, изгледа, спремни да јој сопственом и туђом крвљу продуже живот. Они су прихватили потпуно апсурдну и лажну тезу да се кроз сукобе, неслогу и поделе може изградити стабилно и уређено демократско друштво. Као да се ишта може постићи додатним, потпуним и вулгарним срозавањем темељних вредности наше цивилизације!

Када првог суседа или чак рођака видите као непријатеља због другачијег политичког мишљења, а вође сукобљених опција одбијају идеју о било каквом компромису, акамоли консензусу, долази до борби у којима се не надмећу идеје и мишљења нити побеђује памет.

Либерализам, поготову онај који је самоме себи додао префикс нео, довео је људско друштво у кризу која је заправо незапамћена у историји. То је криза истине, криза вредности, криза смисла. О томе се данас говори као о „кризи либералне демократије”, али у основи је реч о кризи вере, о апостазији или богоотпадништву код једног дела становништва, код нас махом онога који је идеологију комунизма својих дедова и очева заменио не мање безбожном идеологијом неолиберализма.

Нажалост, разни са разних страна би да и Цркву увуку у ово политичко блато, да не употребим тежу реч. Хвала Богу, свети апостол Павле нас учи да се до истине не долази сукобима и препиркама: „Ако ли неко мисли да се свађа – ми таквог обичаја немамо нити Цркве Божје” (IКор. 11, 16). Баш насупрот, он нам поручује: „Не старајте се свако за своје него свако и за оно што је других. Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу” (Филипљ. 2, 4 – 5), јер ако „исто мислимо међу собом по Христу Исусу” (Римљ. 15, 5), онда ћемо и сви исто говорити, „утврђени у истом разуму и истој мисли”, и неће бити раздора (у стриктном преводу раскола) међу нама (IКор. 1, 10). До оваквог јединства се не долази испразним препирањем, дебатама и мудровањем, а још мање агресивношћу или, штавише, голим насиљем, него покајањем и молитвеним животом, задобијањем благодати Светога Духа. То је живот Цркве. То је једино спасоносно за човека и људско друштво у целини, па и за наш српски и светосавски народ.

Све време, то је била једина порука Српске Цркве, једина порука нашег Светејшег Патријарха: лично покајање пред Живим Богом и узајамно праштање свакога свакоме. То је предуслов сваког политичког и друштвеног договора, а и више од тога – сваке могућности поновног достизања изгубљеног духовног јединства, благодатне кохезије народа, саборности, свега онога што су упропастили „одрасли”, манипулишући младима, незрелим и неискусним. Тај позив и глас Јеванђеља Христовог чуо је, и препознао, свако ко је имао довољно слуха и духовнога разума. Свима осталима нека Господ дометне и једно и друго!

У овом контексту нека ми буде допуштено да наведем и већи део свог обраћања после помена трагично настрадалима на железничкој станици у Новом Саду, упућеног верницима у новосадској Саборној цркви непосредно после трагедије, 3. новембра 2024. године. Оно је у медијима углавном прећутано. У међувремену је створен медијски наратив по којем је, како тврде једни, за све крив „режим”, као и сви они који не подржавају блокаде и пратеће насиље, а како мисле други, за све су криви „блокадери” и њихови страни покровитељи и домаћи организатори. Притом се од свих грађана Србије очекује и захтева безрезервно опредељивање – или си сто-посто за „нашу децу”, за „наше студенте” и све њихове акције, чак и оне које се иначе свуда у свету сузбијају применом силе од стране полиције (у САД и војске), као и за придружене „мирне грађане”, о чијој „мирноћи” и „мирољубивости” сведоче небројене немиле сцене са улицâ и из јавних установа, или си сто-посто против њих јер се они сви, без изузетка, у овој визури имају сматрати за продане душе и рушитеље, једном речју за усташе, што свакако није тачнo. Могућност другачијег приступа се искључује, а медијски активисти – част изузецима! – просто забрањују предлоге да се рововска идеолошка подела, праћена обостраном нетрпељивошћу и мржњом, замени љубављу, добром вољом и отвореношћу за људски, хришћански и братски дијалог као једини прави метод да се дође до конструктивног и саборног сагледавања свих аспеката кризе и до њенога превазилажења. У том свом обраћању верницима покушао сам да, са што мање речи, артикулишем управо овај приступ и овакав метод. Ево шта сам тада изговорио:

„Драга браћо и сестре, помолили смо се на крају свете Литургије – пре отпуста, у њеном току – за душе наших новопострадалих суграђана, невиних жртава нашег општег људског немара, недостатка одговорности и неосећања за светињу живота као дара Божјега. Нису криви само они који су непосредно имали погрешне приступе и извршили преступне пропусте, који, током више деценија, нису осигурали огромни терет од стотинâ тона тамо где – ево, видели смо – седе људи, седе стари, млади и деца, седе здрави и болесни, а за трен ока страдају на овај страшни начин. Кривица је до свих нас ако све што вршимо вршимо као кулук, као од беде, као ни себи ни своме, са можда јединим интересом: да ли се то исплати и где сам ту ја?

Нажалост, у наше дане влада, увелико, дух практичног материјализма, дух такозваног потрошачког друштва, дух ,нове епохе’, дух немилосрдног отимања и присвајања, вера да ће нам срећу донети ако што више имамо. Притом нам најгори пример дају управо они људи који себе сматрају вођама народâ, државâ и силâ, а који су напојени тим смртоносним духом. Не треба се заваравати – изумитељ тога духа је Сатана. Он је први рекао да му није довољно оно што му је Бог даровао, а био је први по части од свих анђела Божјих, најугледнији анђео, због чега је носио име Луцифер (Лучоноша, Светлоноша). Нажалост, то име је касније постало обележје и синоним не више светлости него најцрњег, најгушћег и најдубљег мрака, крајње невиделице, како би наш народ рекао.

Зато сви ми – полазећи од најмањега што треба да урадимо у животу, од најситнијега на први поглед, и стижући до најкрупнијега – треба да схватимо да све ваља радити као када вршимо богослужење у храму, што боље можемо, са свешћу да све што радимо радимо из љубави и бриге за ближње своје и за себе саме. Докле год тај дух не замени наопаку мисао ја сам важан, нико други није важан, овакве ствари ће се, нажалост, понављати, и то не само код нас – сведоци смо да се то дешава у целом свету. Зато, нека нам ова трагедија буде тужан, али пресудно важан повод за измену нашег става према животу, према нашим послушањима и дужностима, према нашем укупном начину живљења, делања и мишљења. Треба, рецимо, да направимо или поправимо неку ситну ствар – направимо је или поправимо као када за храм Господњи правимо нешто што ће бити намењено и освећено (освештано) за богослужење. Тада ће бити много, много мање оваквих тужних случајева, оваквих трагедија, оваквих наших свеопштих огрешења о етос свете Цркве и о неискорењиви морални закон који је Сведобри Господ, Једини Човекољубац, занавек усадио у боголику природу сваког људског бића.”

Дозволите ми да резимирам! Где нема вере у Бога, нема ни места за темељне вредности живота и морала, а где нема тих вредности, не може бити ни заједничког језика међу људима. О томе сликовито сведочи позната библијска повест о зидању вавилонске куле. Та повест, а не популарна бајка о „хиљаду цветова у једној башти”, саопштава и нама, овде и сада, истину о Путу, Истини и Животу, о путу који води у живот. Јер, духовна башта је једна ако је баштина једна! Баштина овде значи наслеђе, свештено Предање (оно што нам је предато на чување, у Цркви), секуларним речником – традицијa. Ако смо добри градинари, у нашој градини или башти успеваће хранљиви и укусни плодови, а не отровни коров и трње.

Неретко, слушамо оптужбе да је Црква крива за све оно што се данас догађа у нашем народу. Чини нам се до су то углавном гласови оних који не познају Цркву, који не посећују богомоље. Многи од њих потичу из богоборачких породица које су, захваљујући нападима на Цркву, од краја Другог светског рата стицале позиције у друштву. Препознајете ли такве личности међу истакнутим актерима на политичкој сцени?

Да. Има их, нажалост много више него што сам претпостављао.

Због тога што  нисте стали на њихову страну многи прозивају и за све недаће оптужују неке архијереје наше Цркве, пре свих Његову Светост патријарха Порфирија и Вас. Како се борити с таквим оптужбама?

To су најчешће они из Вашег претходног питања, али нису само они: то су и наша „новоправославна”, „модерна”, „еманципована” браћа-разбраћа (разбраћа по њиховој иницијативи, не по нашој). Не треба се уопште борити с њиховим оптужбама. Ко год има савести и располаже елементарним когнитивним мерилима може да схвати шта су њихови мотиви и колико су озбиљни и одрживи њихови аргументи. Оне пак који се руководе погрешним начелом „нећеш ме убедити ни ако ме убедиш” (ово је грчка мудрост: οὐ μὲ πείσῃς κἂν μὲ πείσῃς) не вреди ни убеђивати ни преубеђивати: осим превеликог чуда Божјег њима лека нема.

Њихове оптужбе су, суштински, највеће похвале нама, скромним благовесницима Христовог Јеванђеља. Сâм Христос, Једина Самоистина и Свеистина, поручује нам: „Блажени сте када вас због мене стану срамотити, и прогонити, и лажући говорити против вас сваку могућу рђаву реч. Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас” (Мат. 5, 11 – 12). Ову богочовечну поруку понавља и свети апостол Петар: „Ако вас руже за Име Христово, блажени сте, јер Дух Божји, Дух славе и силе, почива на вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате” (IПетр. 4, 14). Пред Своје страдање и распеће, у опроштајној беседи апостолима и ученицима, Господ Христос опет поручује: „Ако вас свет мрзи, знајте да је мене омрзнуо пре него вас! (…) Ако мене гонише, и вас ће гонити (…) због имена мојега јер не познају Онога који ме посла” (Јов. 15, 8 – 21). „Слава Богу за све!” – говорио је свети Јован Златоуст, оклеветан и мучен као нико од нас, а од Господа, његовог и нашег, посмртно прослављен као мало ко. Мени преостаје само то да поновим његове речи, речи правога хришћанина и правог епископа Христове Цркве.

Постоје свештена лица која су се определила за једну,  такозвану „блокадерску“ страну. Како Ви гледате на такве појаве?

За свештеника који се по рукоположењу пред светим Јеванђељем, а то значи и пред Свемогућим Богом, зарекао да ће чувати народ у црквеном јединству и дату реч, светију од било које заклетве, запечатио речима: „Нека ми Свезнајући Бог буде сведок да моја обећања нису лажна, а ако су лажна, нека ми правични осветник буде Бог”, па после јавно, без трунке стида, учествује у завађању и дељењу народа, тешко је веровати и тврдити да има свештеничку свест и савест. Коме ће такав свештеник дати очински савет и кога утешити када један део свог народа или своје пастве види као непријатеља? Да ли он разуме или не разуме да је Црква исто што и Народ Божји и да, учествујући у антагонизацији верног народа, цепа Цркву? Његова Светост Патријарх је то ове године више пута наглашавао у својим беседама.  Само један случај је ружнији и тужнији од овога – када то чини и један епископ наше Цркве, тврдећи, између осталог, да није човек онај ко није за студенте. Какве везе са Православљем може имати оваква дехуманизација људских бића, и то само зато што заузимају другачији политички став од његовог? Напомињем да свештено лице уопште и не сме јавно заступати чисто политичке ставове. Уосталом, да ли је Христос за Јуду који Га је издао или за оне који су Га на крст разапели рекао да нису људи или је умро и васкрсао и за њихово спасење? Није то рекао него је Јуду у тренуцима његовог издајства поздравио целивом и речју пријатељу (Мат. 26, 49 – 50; ср. Марк. 14, 43 – 45 и Лук. 22, 47 – 48), а за оне који Га распињу молио се речима: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!” (Лук. 23, 34).

Црква није остајала нема пред поделама које су заразиле организам народа и државе. Много пута су протеклих месеци Његова Светост и готово сви архијереји у Србији позивали на помирење, братску љубав, међусобно праштање, поручујући да једни друге треба да видимо као браћу и сестре без којих не можемо. А то је сушта истина! Свети Синод је у марту 2025. изјавио да наша Црква, позивајући на братски дијалог, широм отвара своја врата и за све одговорне друштвене чиниоце.

Имајући у виду да процеси у друштву могу представљати искушење за многе вернике, па и свештенике, Свети Архијерејски Сабор је, већ 1990. године, у Саопштењу за јавност истакао: „Црква је изнад приземне политике и свих странака. Она не дели него сабира и уjедињуjе, па стога позива све верне да не заборављаjу да су сви Једно Тело Христово у светом Причешћу, независно од политичких опредељења и страначке припадности. Сабор посебно наглашава да jе недопустиво свако професионално бављење свештених лица политиком, а поготову њихово активно ангажовање у странкама.”

Међу студентима београдског Богословског факултета има и оних који су повремено обустављали факултетску наставу. Да ли би се то могло десити да су на месту ових студената били студенти ваше генерације, с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлога века?

Ни у ком случају! Ми, тадашњи студенти теологије, били смо, гледани споља, „шака јада”, али духовно, суштински, били смо јачи од тада владајуће атеистичке и ригидно антицрквене идеологије и пропаганде, много израженије у Србији него у „западним републикама”. Били смо изнутра јединствени, са благовременом информацијом од старијих колега пред ким треба прећуткивати нека своја гледишта јер „тај и тај” то дојављује „тамо где треба”. На ову тему бих волео да, ако ми Бог дâ још довољно времена овде на земљи, испишем један број мемоарских страница.

Слика о „блокадерству” на нашем Богословском Факултету у Београду је искривљена, једноставно речено – тема је пренаглашена. У самој ствари, групица – занесена или изманипулисана – проглашена је у познатој медијској „обради” за „мејнстрим” на нашем Факултету. То није истина: наши студенти су у буквално апсолутној већини приљежни студенти теологије.

Братство храма Светог оца Николаја у Земуну позива верни народ на прославу Светог апостола Андреја Првозваног. У навечерје празника, 12. децембра 2025. године, биће служено вечерње богослужење са Петохлебницом, а у суботу, на сам дан празника биће служена света Литургија са почетком у 8 часова. Током вечерњег богослужења, као и на дан празника, верни народ моћи ће да се поклони моштима Светог апостола Андреја Првозваног које се чувају у овом, најстаријем београдском, храму.

По сведочанству Земунца Христифора Јеремића, које је записао прота Димитрије Руварац и публиковао у часопису Српски Сион 1904. године, наводи се:

            „У време оно 1765. године када су Турци кренули на Црну Гору опљачкаше и манастир Острог. Из манастира однеше многе предмете од сребра и један мањи кивот са моштима Светог Андреја Првозваног. Игуман посла монаха Пајсија у Београд у потрагу за моштима. Пајсије у Беграду оде код владике Јеремије да га он посаветује како да уђе у траг моштима. Владика га саветова да се разгласи свима да се за мошти даје откуп. После дужег трагања Пајсије оде пут Ниша, а аманет остави Гаврилу Мартиновићу и Сави Ерићу. Мошти пронађе Сава који објави да је видео и познао мошти код једног Турчина - Арнаута који тражи паре за откуп. Мошти је Гаврил-Гавра откупио 1779. године и пребиваше код њега кући у Земуну до лета 1800. Кад се потом Гавра разболи и кад виде да ваља поћи Богу, он позва неког Анастаса црквеног сина Храма Светог Николаја те му повери свете мошти рекавши да су то мошти Светог Андреја Првозваног и да су из манастира Острога, па душу испусти.“

Извор: Радио "Cлово љубве"

Молитвена прослава Светог Мардарија (Ускоковића) првог српског архијереја америчко-канадског, започеће у храму св. Апостола и Јеванђелисте Матеја у Сурчину празничним вечерњем у четвртак 11. децембра 2025. године, сазнајемо благодарећи старешини светиње о. Слободану Чавки, а света Литургија ће у петак 12. децембра, на дан празника, бити служена од 9 часова. Као и претходних пар година, Литургију ће са свештенослужитељима, некадашњим либертивилским ђацима, служити протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, који је 2023. године, уз помоћ свештеника Николаја Костура, донео честицу светитељевих моштију у овај сурчински храм.

Следи житије св. Мардарија, а на крају вести и линкови појединих емисија Радија "Слово љубве" посвећених овом Божијем угоднику:

Свети Мардарије Либертивилски и Свеамерикански
Датум празновања у календару – 29. новембар/12. децембар
Празник преноса моштију –  3./16. Јул

Свети Мардарије се, као Иван Ускоковић, родио 2./15. новембра 1989. године у селу Корнету, од побожних родитеља Петра (Пере) и Јеле, рођене Божовић. Петар је био капетан племена Ускоковић из Љешанске нахије у Црној Гори. Иван је растао у побожности и љубави према Богу и своме српском роду у Црној Гори, љубећи на исти начин и све остале Словене. Из те љубави се у њему, још од малих ногу, распламсала жеља да служи Богу и ближњем, што је све више подстицало његову намеру да постане монах. Он ће већ као петнаестогодишњак прећи у Србију где је, у манастиру Студеници, руком Епископа жичког Саве, примио монашки постриг, а потом и рукоположен у чин јерођакона. Не дуго после тога Свети Синод га шаље на школовање у царску Русију. Прво одлази у Духовну семинарију у Житомиру 1906. године, а после две године прелази у Кишињевску семинарију, коју ће са успехом завршити 1912. године. Током студија у Кишињеву, 1908. године рукоположен је у презвитерски чин, поставши јеромонах у осамнаестој години живота. У том периоду у младом јерођакону, а потом јеромонаху, све више јача љубав према пан-словенским идејама и он је просто горео жељом да сви словенски народи увек остану непоколебиви у својој оданости Христу и освештаним предањским вредностима. На чувену Духовну академију у Петрограду се уписује 1912. године (студирајући истовремено и право на петроградском Правном факултету) где ће 1916. године дипломирати и постићи степен Кандидата богословља. Током својих студија, јеромонах Мардарије ће се истаћи као изузетан и веома плодан проповедник. Прва књига његових проповеди, из тог руског периода, изаћи ће из штампе већ 1914. године. Он не само да је био ретко талентован оратор, него је својим уистину златним језиком умео да подједнако јасно образлаже и оне најсложеније богословске појмове, како високоученима, тако и простодушном народу.

Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве, синђел Мардарије ће 3./16. јула 1917. године кренути у Америку да би послужио Српској црквеној мисији у Америци, а под окриљем Руске православне Епархије за Америку. Већ после неколико месеци боравка у Америци, унапређен је у чин архимандрита и поверена му је дужност руковођења Српском црквеном мисијом. Предано се дао на организовање црквеног живота, обилазећи места у којима су Срби живели, учећи их и проповедајући им. Полако је почео да ниче све већи број српских парохија и црквено-школских општина широм америчког континента, а архимандрит Мардарије ће, нешто касније, започети и изградњу манастира Светога Саве у Либертивилу. После Бољшевичке револуције и пада царског режима у Русији, Руска Загранична Црква ће Српску мисију у Америци поверити Српској Православној Цркви, а идеја архимандрита Мардарија била је стварање самосталне Српске Епархије за Америку и Канаду, под јурисдикцијом Српске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 7. децембра 1925. године изабрао архимандрита Мардарија за Епископа новоосноване Епархије америчко-канадске. Хиротонисан је на Цвети 2./15. априла 1926. године у београдској Саборној цркви св. Архангела Михаила.

Вративши се у Америку, први српски Владика америчко-канадски се са још већом усрдношћу и до краја пожртвовано предао ни мало лаком пастирском раду у духовном винограду који му је поверен. Број новоподигнутих цркава ће се из године у годину повећавати, а 1931. године освећен је и новоподигнути манастир Светога Саве у Либертивилу. Сви владичини савременици говорили су о Епископу Мардарију као о човеку анђеоског живота, несвакидашње свестрано талентованом, који је био ревнитељ са визијом. Владика Мардарије био је невероватно скроман, смирен, несебичан и вазда спреман да опрости. Величина његовог опраштања дотицала се највише оних који су му управо и били највећа сметња око изградње манастира и успостављања црквеног реда и поретка у српским заједницама. Чак су и неки свештеници предњачили у осуди и вређању Владике светога живота, не желећи да покажу ни мало поштовања према његовим напорима и жељама у самопрегорном жртвовању за добро Цркве и народа. Владика је рано почео да побољева од туберкулозе, чиме су се његове патње све више појачавале. Не ретко је морао да се, по строгим лекарским упутствима, упути на лечење у топлије крајеве са сувљом климом, али и то само на кратко. Владика је дословно сагорео на пољу служења Богу и роду, али је до краја свога маловременог живота светлео вером, надом и љубављу.

После великих мука и патњи услед самопрегорне трудољубивости али не мање и болести, Владика Мардарије уснуо је у Господу 29. новембра/12. децембра 1935. године у Универзитетској болници у граду Ен Арбур у америчкој Савезној држави Мичиген. Сахрањен је 5./18. децембра у цркви манастира Светога Саве у Либертивилу. Верни српски народ се, истина не увек истом динамиком, сећао и сећа пожртвованог мисионарског рада Светога Владике, памтећи посебно и његов физички рад на подизању манастира који је, заиста дословно, својим рукама – циглу по циглу, зидао. Памтећи га у својим молитвама, одани његови поштоваоци би у тишини манастирске цркве палили свеће крај места где је почивао.

Носећи у себи свест о јединственом подвигу Владике Мардарија, уз непрестана сведочења о мноштву засејаних, али и родоносних бразди које је заорао први српски Владика американско-канадски, а уз живо сећање и подсећање од стране потоњих српских јерараха на овим просторима, Свети Архијерејски Сабор је, на предлог Епископског савета наше Цркве у Северној и Јужној Америци, у саборском заседању 16./29. маја 2015. године причислио Владику Мардарија лику Светих, уписавши његово име у Диптих светих Српске Православне Цркве. Са благословом Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, на дан 22. априла/5. маја године Господње 2017., отворено је место гробног почивања Светог Мардарија, а његове свете мошти су се пројавиле као нетљене (нетрулежне). После прописаног чина омивања и помазивања, мошти Светог Мардарија су, у новом архијерејском одјејању, положене у посебно за ту намену изрезбарен кивот и постављене са јужне стране манастирске цркве, тачно изнад места где је 82 године почивао Свети Владика, е да би верни народ долазио да се поклони и целива мошти новопросијавшег светила либертивислког и свеамериканског. А на дан 3./16. јула 2017. године, тачно стотину година од онога дана када је млади монах Мардарије из Русије послан српском православном народу на северноамеричком континенту, торжествено је, на свеправославном нивоу, прослављено причислење лику светих Светога Мардарија. Литургијским торжеством тада је началствовао сада блажене успомене Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслуживање Епископа из свих у Америци дејствујућих Помесних Православних Цркава.

Молитвама, међу Светима оца нашег, Светитеља Марадрија Либертивилског и Свеамериканског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!

+++

Неке од емисија Радија "Слово љубве" посвећене св. Мардарију либертивилском:

Реч пастира - Епископ др Максим (Васиљевић) о св. Мардарију либертивилском

Српски мост: Свештеник Николај Костур ексклузивно о откривању моштију Светог Мардарија

Збор зборила господа хришћанска - "Трг од ћирилице": Вече о Св. Мардарију (Ускоковићу)

Српски мост: Патријарх Иринеј на прослави Светог Мардарија: Црква је снага која нас обједињује

Српски мост: Први литургијски помен Св. Мардарија љешанско-либертвилског у ЦГ. Митрополит Порфирије - Поверење у Христа темељ живота

Збор зборила господа хришћанска – Професор др Срђа Трифковић: „Свети Мардарије Ускоковић и његов однос према Русији“

Српски мост - Митрополит Амфилохије: „Дивне дарове Вам је, драги наши, дао Бог у Чикагу!“

Сурчин: Дочекане мошти св. Мардарија Либертивилског

Извор: Радио "Слово љубве"

Братство Храма Светог оца Николаја у Земуну, најстаријег храма у Београду, позива верни народ на Литургијску прославу празника светог Порфирија Кавсокаливита у уторак, 2. децембра 2025. године. Света Литургија почеће у 8 часова. Добро дошли!

Извор: Радио "Cлово љубве"

Поводом 120 година од изградње цркве св. Краља Стефана Дечанског у Железнику, у недељу, 2. новембра 2025. године у 18 часова у парохијском дому цркве, биће одржано духовно предавање на тему "Верујем, Господе, помози моме неверју (Мк 9, 24)". Предавач ће бити презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Храм се налази у улици Браће Лукића број 8 у Железнику, сви су добродошли.

Извор: Радио "Слово љубве"

У четвртак 23. октобра 2025. године наставља се циклус редовних духовних трибина у крипти храма св. Марка на Ташмајдану. Проф. др Милош Ковић говориће о последњем српском краљу из династије Обреновића, који је убијен у Мајском преврату 11. јуна 1903. године, а предавање почиње у 18 часова. Улаз је слободан, сви сте добро дошли.

Извор: Радио "Слово љубве"

Игуман манастира Подмаине, отац Рафаило (Бољевић) одржаће предавање на тему "Једини без греха" у храму Светог Пантелејмона у Миријеву, 4. октобра 2025. године, од 18 часова. Сви су добродошли!

Извор: Радио "Cлово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија, у крипти Храма Светог Саве у уторак, 16. септембра 2025. године, са почетком у 19 часова, биће одржана свечана академија у част педесет година монашког живота Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског Господина Алексеја.

О личности и делу Владике Алексеја говориће Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, као и угледни српски теолози, научници и лекари.

У уметничком делу програма наступиће драмски уметници Драгана Мићаловић и Виктор Савић, хор београдске Богословије Светога Саве и млада уметница Павлина Радовановић.

Позивамо све вернике и поштоваоце духовне и културне баштине да узму учешћа у овом свечаном догађају и заједнички узнесу благодарност Богу за педесетогодишњи монашки подвиг Владике Алексеја.

Храм телевизија са благодарношћу учествује у организацији академије, коју ћете у целини имати прилике да видите у програму у другој половини септембра.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=47091