Жељко Ињац: Нови српски митрополит у Загребу

Од некада конститутивног народа Хрватске, Срби су сведени на статистичку грешку данас. И то мало Срба што је преостало (око 6%) је умањено јер се део њих из страха не изјашњавају као Срби. У ЕУ Хрватској питање српских повратника и њихових угрожених права се млитаво и нерадо решава, односно уопште не решава, него ако је могуће још и компликује исто онако како се то чинило и док ова држава није била чланица ЕУ.

Ипак ЕУ законодавство даје извесне наде преосталој српској заједници. Проблем је међутим у општој српској апатији као последици ратова и разарања и сатанизовања Срба као народа, која једнако влада како у Србији тако и у региону изузев можда Републике Српске. Поред тога из Београда је ретко када долазио озбиљан захтев и притисак да се статус повратника и оних који имају нерешена имовинска питања реши на колико-толико правичан начин. Поремећени српско-хрватски односи су били кључ распада југословенске заједнице а у Хрватској је и данас србофобија омиљена идеологија у готово свим политичким и идеолошким круговима.

Српска заједница у Хрватској је гетоизирана због притисака и у перспективи ће се вероватно или асимиловати или пак иселити. Они до сада нису имали ни неку активнију ни значајнију подршку српских државних, образовних, културних или невладиних организација. Осећају се напуштено и незаштићено.

Но да ли је могуће нешто урадити да се то промени? Управо се збио догађај који је променио атмосферу у српској заједници. На устоличењу за Митрополита Загребачко-Љубљанског Порфирија Перића се нешто ново осетило у ваздуху. Тај догађај је извео српску православну заједницу из анонимности гета.

Дакле после 20 година у центру Загреба уз велику медијску пажњу како самих хрватских медија тако и медија целог региона испраћено је постављање Епископа Порфирија у чин Митрополита. Зашто се толико неубичајено много пажње дало једном постављењу у СПЦ? Оно што је значајно подвући јесте да је том приликом новопостављени митрополит поред уобичајених учтивих речи и захвалности државном врху хрватске и Римокатоличке Цркве у Хрвата пре свега посведочио својим речима опредељеност за дијалог али унутар тог дискурса нагласио и да је Србин који воли свој народ и да ће се бавити политиком.

У свакој другој прилици овакве речи изречене у сред Загреба би изазвале бурно реаговање целог региона. Никоме ове речи нису промакле ни Србима ни Хрватима, па ипак слабо ко је на њих нешто претерано реаговао, просто јер су изречене у свом контексту и као такве биле прихваћене.

Ипак ове речи и одлучност којом су изговорене су толико значајне као и касније Митрополитово обраћање ХИНИ по питању ћирилице у Хрватској и беатификацији Алојзија Степинца јер су их Срби у Хрватској доживели баш онако како је требало - као речи које враћају наду и достојанство тамошњим Србима што и сам Митрополит Порфирије потврђује говорећи да ће покушати православнима вратити неку врсту елементарног достојанства и ослободити их од страха да би били оно што јесу.

„Оно што јесу“ – за митрополита значи пре свега духовни идентитет, тј. Православни идентитет који се остварује у Српској Православној Цркви. Та идентитетска црта је најдубље укорењена у бићу Срба и чији континуитет постоји непрекидно од Св.Саве за разлику од неких других идеолошких из ближе и даље прошлости које су се показале и као пролазне моде и неретко изузетно деструктивне.

Стога Митрополит Порфирије у својој првој беседи у центру Загреба позива и оне Србе који нису укоренили свој идентитет у Цркви православној да то ураде. Ово и јесте основа и израз најдубље бриге коју православна Црква вековима указује Србима водећи их кроз ветрометину историјских прилика. Показало се да су они који су остали верни својој православној вери и остајали Срби док су други постали „бивши Срби“. Све остало, култура, политика итд. треба да происходи из овог идентитета и тек тад ће све те делатности бити аутентично српске са конкретним позитивним резултатима. То је поука која се мора схватити и применити и код Срба у Србији и у Расејању.

Срби у Хрватској и Словенији су доласком новог Митрополита, а тога су и они свесни, добили прилику за нови почетак, прилику да се отргну стихији, да престану да се стиде српског имена и православне вере. По посећености саборне цркве у центру Загреба, и по реакцијама присутних, приликом постављања Порфирија за Митрополита може се рећи да су Срби ову прилику препознали.

Потез сабора СПЦ којим је баш Епископ Порфирије, који има ауторитет и у црквеним и у ванцрквеним круговима, постављен за Загребачко-Љубљанског митрополита делује као добро промишљен и унапред припремљен. Међутим по сведочењу једног епископа СПЦ сабор је протекао веома напорно и већина онога што је планирано да се уради на сабору није урађено а већина онога што је одлучено и урађено на сабору уопште није планирано, тако да су по завршетку сабора многи били затечени постигнутим договорима и одлукама.

Можда је и тако али многи још нису ни свесни колико је добар потез Црква направила не само постављањем Епископа Порфирија за Митрополита Загребачко-Љубљанског него и осталих новопостављених епископа учених теолога у „западним странама“. Они ће, у то не сумњамо, учинити много више но њихови претходници да се мало стадо окупи и охрабри да сведочи своју веру и свој идентитет.