Монаси Светоархингелског манастира Ковиља, предвођени игуманом Исихијем, посетили су 30. октобра 2014. године Преосвећеног Епископа полошко-кумановског и местобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима у Куманову. Сутрадан, 31. октобра 2014. године, ковиљски монаси су саслуживали Преосвећеном Епископу брегалничком и местобљуститељу битољском г. Марку на светој архијерејској Литургији у Штипу.

Викару утамниченог Архиепископа охридског г. Јована, Преосвећеном Епископу стобијском и местобљуститељу струмичком г. Давиду саслуживали су 1. новембра 2014. године на светој Литургији у Скопљу.

Архијереје Православне Охридске Архиепископије игуман Исихије је замолио да утамниченом Архиепископу охридском г. Јовану пренесу речи подршке Епископа бачког г. Иринеја. Током ове посете канонској Цркви у Републици Македонији, игуман Исихије је подсетио домаћине да ковиљско монашко братство непрестано узноси молитве за утамниченог Архиепископа охридског г. Јована и све припаднике Архиепископије, који су пример пожртвованог исповедања саборности и јединства Православне Цркве.

Епископи и верни народ су заблагодарили на несебичној подршци и љубави и изразили наду да ће игуман Исихије и ковиљски монаси ускоро поново посетити Православну Охридску Архиепископију.

Извор: poa-info.org

|

Средства су истински симболична, реч је о 1.300 евра, али је величина моралне победе, коју је хуманитарната организација „Воскресение“ извојевала против власти наше земље, немерљива - поготову ако се зна да је ово други случај који хуманитарна организација „Воскресение“ добија пред Европским судом за људска права против власти Р. Македоније.

Први добијени процес био је предмет бр. 25650/06, који је хуманитарна организација „Воскресение“ добила 2010 год. а по којем је Влада Р. Македоније платила отштету у вредности од 1.900 евра.

Православна Охридска Архиепископија

Та појава трајала је око 30 минута. О томе постоји и видео запис. Али, на жалост, свештеник, одушевљен (запањен) призором, својим мобилним телефоном успео је да сними само неколико минута овог небеског догађаја.

На одлуку САСинода СПЦ да покрене црквено-судски поступак против г. Стефана, кажеш: „Република Македонија не разговара на бази ултиматума“! Оваквим непромишљеним испадима ти поистовећујеш г. Стефана са Р. Македонијом, а то изгледа и није далеко од истине, јер настављаш изражавајући се у множини, откривајући тако по чијој је директиви г. Стефан слао писмо Црквама које га не признају, па велиш: „и уместо корак напред, када смо упутили писмо и тиме показали добру вољу од стране МПЦ, и тиме створили истинску „преговарачку атмосферу'', они доносе овакву одлуку“.

Постоји ли, уопште, свест код тебе да оваквим својим неартикулисаним изјавама подриваш сам уставни поредак Р. Македоније и укидаш њен секуларни карактер, према коме су верске заједнице, па и МПЦ, одвојене од државае и једнаке пред законом (Члан 19, Устава Р. Македоније)! Положај и место на које си постављена, једноставно ти не дозвољавају да поистовећујеш нити једну верску заједницу са државом, већ напротив, у обавези си да спроводиш напредне цивилизацијске вредности о поштовању неприкосновене људске слободе и, сагласно Уставу, да гарантујеш слободу вероисповести свим грађанима ове државе, а не да изиграваш невешту.

Твоја пак неписменост, када је реч о Цркви, већ одавно је пословична. Неуспешно покушаваш да је покријеш јевтиним импровизацијама и то заиста делује трагикомично. Гарантујем ти да је свака бакица из МПЦ црквено писменија од тебе. И поврх свега, ти узимаш слободу да Цркву Христову, дакле Православну Охридску Архиепископију, називаш „расколничка“! Од таквих персона, каква ти и јеси, таква квалификације мени лично чак и импонује! Ипак, ово ти пишем покушавајући да те заштитим од тебе саме, будући је очигледно да човеку нико не може нанети толико зла, колико он то може нанети себи сам! Зато, поред свега буди опрезна, јер следећи пут када јавно будеш понављала тај израз, бићу принуђен да ти напишем ново отворено писмо у коме ћу морати да ти поставим нека питања из области еклисиологије и духовних закона, како би схватила да ходаш по ,,претанком леду '' за твоје кораке, јер нећеш знати одговор ни на једно од њих.

Да имаш елементарну културу, коју наравно немаш, знала би да у правном саобраћају Р. Македоније, име Предстојатеља Православне Охридске Архиепископије, јесте Јован, што можеш да провериш и у његовом пасошу. На крају ти си државна службеница и сигурно ти је Његов пасош доступан! Овако, и поштовање домаћег правног саобраћаја, за тебе је виша математика.

И на самом крају, још нешто! После овог писма, хоћеш ли доћи ти да ми ставиш лисице или сам да их купим!?

Превод са македонског Поуке.орг

Извор: http://david-ninov.net/2014/08/31/otvoreno-pismo-do-valentina-bozinovska/

Life in a catacomb. Orthodox Archdiocese of Ochrid is the only canonical Orthodox Church in FYR Macedonia. For years it has been exposed to persecution by the uncanonical “Macedonian Church” and the FYROM authorities. May God strengthen our Godloving bishops, their priests, monastics and the faithful people who suffer on the path of witnessing the unity with the One Holy Apostolic and Catholic Church.

(Текст преузет са фејсбук профила о. Саве Јањића, Игумана манастира Високи Дечани на Космету)

На отварању, поздравним говором су се обратили проф. Др Гордан Калајџиев – Претседник Хелсиншког комитеа за људска права у Р. Македонији, гђа Лоренс Оер – Амбасадорка Француске у Р. Македонији и Ивана Димитрова – претставник Децентрализоване сарадње између региона Доња Нормандија и Р. Македоније.

На позив претставника Хелсиншког комитета за њудска права, а благословом Викара Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована, Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и Мјестобљуститеља струмичког г. Давида, учешће на овом скупу узео је јеромонах Иринеј из Православне Охридске Архиепископије.

Учешће Православне Охридске Архиепископије заузело је место у делу програма предвиђеном за разговор са жртвама злочина на основу верска мржње.

Јеромонах Иринеј је пренео искуства са погреба једног верника Православне Охридске Архиепископије,на кавадарачком гробљу, када је заједно са Његовим Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком, био нападнут од приватног обезбеђења, испраћеног од стране МПЦ. Притом, присутна полиција немо је посматрала напад, а нико од припадника МПЦ, није се јавно оградио од овог злочина, учињеног из мржње на верској основи. Лично сведочанство, поткрепљено извештајима, фотографијама и видео снимцима насиља и прогона, оставило је снажан утисак, а студенти из Француске су током разговора констатовали да иако и у њиховој земљи постоје различити верски спорови, државна власт није никада заузимала страну у њима, а још мање, да је икада употребила државне органе, полицију или судство, како би издејствовала насилно решавање верских спорова.

Учесници школе, студенти из Р. Македоније и Француске, имали су могућност да се изблиза упознају са државним прогоном на верској основи, као и са насиљем које преживљавају претставници канонске Цркве у Р. Македонији, Православне Охридске Архиепископије, а посебно њен Претстојатељ, Архиепископ охридски г.г. Јован.

Извор: Охридска архиепископија

Суд је истовремено конфисковао посед припадника Православне Охридске Архиепископије, за који је и донео одлуку да га преда расколничкој Македонској Православној Цркви.

Пресуду Апелационог суда, до овог момента, није добио ни Архиепископ охридски г.г. Јован, који се већ две године и осам месеци налази у затвору „Идризово“, нити је пак добио било ко од осуђених лица Православне Охридске Архиепископије.

Потврђивањем ове пресуде од стране Апелационог суда, као што су медији саопштили, трогодишња затворска казна Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована постаје правоснажна пресуда.

http://poa-info.org/vesti/201407/20140718-srb.html

18.07.2014

Сабор поново, по ко зна који пут, апелује на све одговорне да учине све за ослобођење политичког затвореника број један у савременој Европи, архиепископа Јована, и престанак последњег верског прогона у Европи, прогона Охридске Архиепископије. Сабор је благодаран сестринским Православним Црквама, Светском Савету Цркава, Конференцији Европских Цркава, организацијама за заштиту људских права и многим угледним личностима на њиховом заузимању по овом болном питању.

Светиот Архиерејски Собор на Српската Православна Црква одржа редовно заседание од 14-ти до 24-ти Мај 2014 година. Соборот објави Соопштение за неговата десетдневна работа, во коешто во еден дел се осврнува и на канонската Црква во Р. Македонија, Православната Охридска Архиепископија.

Во предочениот дел од конечното Соопштение, Соборот истакнува дека: „властите во Р. Македонија и понатаму, врз основа на судската фарса, го држат во затвор, во нечовечки услови, Архиепископот охридски Јован, а истовремено вршат притисок со закани за пресуди од сличен вид и врз останатите Епископи, свештеници, монаси, монахињи и верници на автономната Охридска Архиепископија.

Соборот повторно, по којзнае кој пат, апелира кон сите одговорни, да направат сè за ослободување на политичкиот затвореник број еден во современа Европа, Архиепископот Јован, и за прекин на последниот верски прогон во Европа, прогонот врз Охридската Архиепископија.

Соборот им е благодарен на сестринските Православни Цркви, на Светскиот Совет на Црквите, на Конференцијата на Европските Цркви, на организациите за заштита на човековите права и на многу угледни личности за нивното завземање во однос на ова болно прашање.“

Соборот се осврна и на многу други битни прашања од животот на Црквата.

- On basis of a judicial farce, the authorities continue to keep in prison, in unhuman conditions, the Archbishop Jovan of Ohrid.

- Аt the same time, imposing pressure with threats and verdicts of a similar kind, also upon the other Bishops, priests, monks, nuns and believers of the autonomous Ohrid Archbishopric.

- The Assembly appeals to all the responsible, to do everything for the liberation of the political prisoner number one in contemporary Europe, Archbishop Jovan of Ohrid, and calls for ceasing of the last religious persecution in Europe, the persecution of the autonomous Ohrid Archbishopric.

- The Assembly is grateful to the topical Orthodox Churches, to the World Council of Churches, to the Conference of European Churches, to the organisations for protection of the human rights and to many renowned persons for their intercession in regards to this painful issue.

Да у Скопљу постоји жеља да се после паузе од 12 година поново седне за сто, потврдио је и поглавар неканонске МПЦ Стефан. Он је јасно рекао да очекује „искрен дијалог и без условљавања“, а изразио је и наду да ће „љубав добити предност над историјом и формалностима“.

Српска патријаршија још није званично реаговала. У врху СПЦ, међутим, речено нам је да српска страна никада и није повукла пружену руку према Скопљу. Услов је, међутим, добро познат – прекид прогона и пуштање на слободу архиепископа охридског и митрополита скопског Јована (Вранишковског).

У Српској патријаршији подсећају да у Македонији канонски делује Охридска архиепископија, која има аутономију у оквиру СПЦ и која је једина призната православна црква у овој држави. Она је, међутим, предмет прогона, а власти у Скопљу годинама одбијају чак и да је региструју.

Писма ће са Охрида ускоро кренути ка Цариграду, Москви и Београду. Њихове цркве нема у диптиху цркава, нити се она уопште сматра православном верском заједницом.

Последњи покушај да МПЦ заузме место које јој припада направљен је 2002. у преговорима у Нишу са Српском патријаршијом. Тада је договорено о изузетно широкој аутономији МПЦ, која би само формално деловала под београдском митром. Иако је македонска страна најпре прихватила споразум, после буре у македонској јавности – договор је одбачен.

Историчар и познавалац новије историје СПЦ Вељко Ђурић Мишина каже:

- Познато је да је вољом комунистичке власти 1958. организована тзв. МПЦ која је прогласила аутокефалност 1967. То је урађено на неканонски начин. Разговоре треба наставити у интересу обеју страна. Српска страна требало би да уважи постојање друге црквене организације, али и да постави као услов успостављање стања из 1958.

Наш саговорник каже и да у разговорима треба прихватити историјске чињенице о настанку МПЦ и узети у обзир постојеће каноне за сличне ситуације. Према његовим речима, Македонци нису у позицији да условљавају, нарочито због лошег искуства у вези са договором у Нишу.

Владика годинама у затвору

Једини канонски поглавар Православне цркве у Македонији од прошле године издржава трогодишњу казну затвора. Његова правосудна голгота траје од 2002, када је приступио канонском јединству са СПЦ. Због свог чврстог става прошао је кроз низ монтираних процеса који су кулминирали осудом, седмом по реду, за проневеру и прање новца. Уместо у храмовима, владика Јован своју црквену мисију већ годинама обавља у македонском затвору Идризово.

Р. Драговић

Извор: Новости

Сматрали смо да не би било добро да је Црква одмах одговорила на наведену стихотворбу. Разуме се да ми немамо апсолутно ништа против личности аутора поменуте песме, те следствено томе није било потребе да пишемо одговор у тренутку када је острашћеност овог музичара против Митрополита црногорско-приморског Амфилохија била усијана, будући да доливање уља на ватру никоме није од користи! Зато смо себи поставили циљ да стрпљиво чекамо и да са једне објективне временске дистанце сагледамо шта се заправо постигло испевањем поменуте песме, при том наглашавајући да ми нити можемо, нити желимо да оспоримо било чије право на слободно изражавање!

Ипак, ради историјског памћења, неопходно је на почетку овог обраћања појаснити да је, по свом слободном избору, певач Горан Трајкоски припадник расколничке цркве, односно да исповеда еклисиолошку јерес раскола у Републици Македонији. У историји Цркве било је сличних случајева да су творци јереси или раскола, са циљем да њихово учење стигне до широких народних маса, такође творили стихове, које су певали на народним сабрањима. Једна од најпознатијих таквих збирки песама је „Талија“ познатог цркверушитеља Арија. С песмом „Амфилохиј“, која је предмет нашег обраћања, њен аутор ће у историји Источне Православне Цркве остати упамћен као једна од индивидуа које су покушале да састављањем стихова распростране свој расколнички етос, насупрот саборног, црквеног етоса!

Укратко, предочену песму ћемо сагледати са два аспекта. Први аспект се тиче њене жанровске припадности: за име Горана Трајкоског, који је иначе радио и музику која је жанрове превазилазила, везују се и неки дефинисани жанрови поп-културе: пост-панк, дарквејв, готик-рок, углавном оријентисани на прилично затворену и, макар у намери, елитистичку публику. Наведена песма је изузетак, који потврђује правило! За разлику од неких других песама групе Мизар, ова песма Горана Трајкоског је већ запала у дубоки заборав, а појављује се на површину по наруџбини и наменски, само тада када треба да се запале широке народне масе (на пример, уколико се у јавности пренесе изјава канонског Епископа која не иде у прилог раскола, онда следи њено емитовање као аргумент pro раскола и сл.)! Тада песму слушају, и усхићују се њоме, чак и они људи, који не само што не слушају горе наведене жанрове, који су одлика познатог музичара, него слушају сасвим различиту музику, укључујући и турбо-фолк!

Дакле, конкретно ово остварење Горана Трајкоског би могло да се назове његовом првом турбо-фолк изведбом. Ово пишемо узимајући за полазну основу опредељење турбо-фолка од стране музичара Антонија Пушића, познатог као Рамбо Амадеус. Познато је да Антоније Пушић није измислио, него је именовао турбо-фолк као: „потпаљивање народа, разбуктавање најнижих страсти код homo sapiens-a, као миљеница маса“! Он додаје: „национализам је турбо-фолк“; по њему је „свако поспјешивање тог потпаљивања народа: турбо-фолк”! Одатле, ова песма Горана Трајкоског јесте Coca-Cola за припаднике раскола, а у контексту претходно наведене дефиниције и Coca-Cola је турбо-фолк!

Недвосмислено је јасно да су „Девојка од бронза“ и остала антологијска остварења Мизара и данас слушани од музичких гурмана, који су искристалисали свој музички укус! За разлику од тих остварења, стиховима песме „Амфилохиј“, као што су: „…мртви томоси…“, „…испрљани прсти…“, „…несвети и бедни оче…”, итд, итд., њен аутор и извођач се уплиће у дијалог који Црква води са расколом, и распаљује најниже страсти код народа, а ти стихови по потреби постају миљеници масе! То се дешава тада када се прогон над канонском Црквом у Републици Македонији појачава, као што је случај и данас, када је њен Предстојатељ Архиепископ охридски Јован у затвору, а на затворске казне су осуђени и други Епископи, свештеници, монахиње, верници!

Да ли су мртви томоси или су прсти испрљани, то може да каже само Саборна Црква и ту, мишљење Горана Трајкоског нема никакве силе, никакву вредност; нити ће, пак, неко питати тог музичара за мишљење при решавању проблема раскола! Његови стихови су за домаћу употребу, имају ограничени опсег јер допиру само до дела масе, која уопште није упућена у православну еклисиологију, а ипак се површно и дрско упушта у њено коментарисање – иако није у стању да је разуме. То приличи као да се, на пример, месар упушта у хируршке интервенције!

Но, за музичара Горана Трајкоског ту ступа на сцену фраза: „народ то жели”, па макар и по цену губљења и основног цивилизацијског нивоа! Снисхођење народу и распаљивање ниских страсти код народа јесте облик интелектуалног турбо-фолка! Са том паролом је и Пилат предао Христа улизујући се народу, односно остављајући народу да пресуди Христу, бежећи од своје одговорности да суди по важећем праву! Одатле, људи који разумеју Саборност Цркве и они који искрено чезну за њом, препознају турбо-фолк у овом извођењу Горана Трајкоског; они, пак, којима Саборност Цркве ништа не значи, уместо живом водом, покушавају да угасе своју жеђ овом Coca-Cola песмом! Са овим турбо-фолком они продужавају да хране своје страсти!

Да се осврнемо и на други, битнији аспект! Јасно је да се Евхаристијско Сабрање поистовећује са Црквом; људи, који су се окупили и који се причешћују на Саборној Евхаристији – они су Црква! На Саборној Евхаристији, Христос се до поистовећивања сједињује са Црквом и тако Литургија постаје најзначајније поље изражавања канонског, богослужбеног и догматског јединства! Црква, пак, на Епископа гледа као на онога који приноси Евхаристију, па одатле на њега гледа и као на икону Христову. По речима Митрополита пергамског Јована, јединство у Евхаристији постаје јединство Цркве у Телу Христовом, но сагласно претходно поменутом, постаје и јединство у Епископу. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у свести свих народа и раса људи у Саборној Цркви, поседује и једну од главних одлика Епископа, а то је обезбеђивање Литургијског јединства Саборне Цркве, док преко клеветања Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, певач Горан Трајкоски стаје у одбрану једне одлуке комунистичке партије из 1967. године, која нарушава управо поменуто најскупоценије литургијско јединство!

Раскол се не пројављује само као догађај, већ и као теоријско учење. Расколници заступају одређено учење, које не одговара искуству и вери Саборне Цркве! Учење Горана Трајкоског у његовој песми, усмереној против Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пева се у круговима активних припадника раскола, али је необорив факт да се ова песма никада не пева широм Саборности Цркве, из једноставног разлога: Православље није чуло за ту песму, а тамо где је чуло – не препознаје је као своју! Управо то непоклапање ове песме са искуством и вером Саборне Цркве је критеријум по коме Црква разликује расколничко злословље у овим стиховима, насупрот православном учењу.

Православно учење говори да се Епископи првенствено показују на основу изображавања истине у својим личностима. С једне стране, то је скандал за рационалистичку мисао, но с друге стране критеријум истине је увек црквена Саборност, чији је носилац управо Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. У нашим околностима, у Републици Македонији, испуњавају се речи Предања Цркве, да су пуно пута расколници бројнији, али за Саборну бива призната Црква која је по броју верника у мањини. Расколници се некада намећу бројчано, а некада и временски. Јављају се у току дугог временског периода, наметнути од стране властодржаца као „ауторитет истине и вере”! Но, ипак, по речима савремених теолога, на крају се Православље враћа, чак иако се сачувало у личности само једног човека.

Егоцентризам и саборност представљају људске одлике! Ипак, која од ове две одлике представља главно људско обележје? Егоцентризам или саборност? Сагласно са православном етиком, први кораци човека у животу немају егоцентрични, него саборни карактер! Пре него што добије свест за „ја“ (εγώ), човек има свест за „ми”! Могуће је, разуме се, да се сазда и колективни егоизам: племенски, националистички, идеолошки, религиозни егоизам. На жалост, конкретно песма Горана Трајкоског, „Амфилохиј“, потхрањује управо један такав колективни егоизам, а сасвим је јасно да егоизам не ствара, нити очувава Саборност! Црква има вековно, саборно устројство, које се не прилагођава примитивном и наметљивом колективном егоизму. Зато је подвижнички да се кривица увек тражи у себи, а не да се окривљује једна личност, која по нашем искуству, гаји искрену љубав за наш, македонски народ!

Имајући у виду поменуто, додали бисмо: дај Боже да би се раскол макар социјализовао, као предуслов очувања саборног карактера људског бића! Онај који има ширу заједницу има и већи број добрих прилика да ограничи сопствени егоизам, да заједничари с другима и да се отвара према другима. Сагласно старцу Софронију (Сахаровом), човек се креће у две области: прва је – у љубави према Богу и другим људима, која достиже до мржње према сопственом егоизму; и, друга је – у љубави према себи, која достиже до мржње према Богу и другим људима.

Сваки човек, према томе и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као и певач Горан Трајкоски, у себи садрже целокупно човечанство! Адамов пад се састојао у његовом бежању од одговорности! Горан Трајкоски, насупрот хришћанским духовним вредностима, одбија да сагледа своју одговорност и својим стиховима клевети и злослови Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Бојати се, да је у томе и остао! Митрополит црногорско-приморски Амфилохије иако ничим није заслужио ову неправду, није одговорио на исти начин, тј. клеветама, него напротив, од увек, и до данас, љубављу покушава да се превазиђе проблем раскола. Они који ово знају, а таквих има, потврдиће овде речено! О поменутом сведочи и најновији разговор Митрополита црногорско-приморског Амфилохија („Слободен печат“ од 26. фебруара 2014. године, број 106), у коме, насупрот клевета у поменутој песми, с најдубљом љубављу се изражава о македонском народу, указујући на вековни црквени поредак по питању добијања аутономије и аутокефалије, истичући да је улога Цркве не да ствара народе, већ да сви народи буду један народ Божји! Постаје сасвим јасно следеће: да би се заволео други човек, најпре сам човек треба да научи да на прави начин воли себе и на прави начин да се односи према себи! То је предуслов истинске Саборности!

Раскол значи давање предности једном делу истине над целокупном истином, над Саборном Истином! Раскол је оно што је супротно Саборности! Песма Горана Трајкоског је само доказ и потврда Православног Предања да расколници апсолутизују само један аспект веровања Цркве и на такав начин релативизују све друге аспекте!

Ови наши редови се не баве квалификовањем личности, него јасно имају у виду само једну конкретну песму, са циљем да разграниче дух раскола од опитног искуства Саборне Цркве. Ови редови постављају границу између саборне истине и њеног изопачења од стране раскола!

Редови слични овим се појављују увек када Саборност Цркве, коју обезбеђује Епископ, а ту Саборност, као зеницу ока чува и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, бива нападана клеветама од стране расколника!

На жалост, Горан Трајкоски, у овом тренутку нема ничег заједничког са Саборном Евхаристијом. Он је припадник цркве која пориче саборни начин постојања, који у суштини представља јединство и заједницу у љубави. У сагласности са шестим каноном Другог Васељенског Сабора, Црква никада у виду не узима клевете и оптужбе расколника, јер је: много оних који желе да замуте и униште црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљајући некакве оптужбе против Епископа, који управљају Црквом, трудећи се, ништа више, него да само испрљају њихов углед.

Митрополит пергамски Јован преноси јасна сведочанства Православног Предања, које потврђује да је Саборност Цркве критеријум за Православље, а да Православље није критеријум за Саборност Цркве, односно, тачније речено – предпоставка Православља јесте припадност Саборној Цркви! Због тога, песма Горана Трајкоског је принудила Цркву, у Недељу Торжества Саборног Православља, да изрази искуство истине! У сећању Цркве ова песма остаје упамћена као клевета! Уколико проблем раскола буде решен, а наша најискренија жеља је да буде решен, да „сви једно будемо“, тада ће остати сећање Цркве, јер у вечности остаје само сећање Цркве, коју „ни врата пакла неће надвладати”!

Завршићемо речима великог Сократа. Тема ових редова уопште није да неко изађе као победник, него да сви заједно помогнемо да победи Истина!

НИКО ОД МПЦ НЕ ЗАХТИЈЕВА ДА ПОСТАНЕ СРПСКА ИЛИ ГРЧКА ЦРКВА, ВЕЋ ДА СЕ ИЗ РАСКОЛА ВРАТИ У КАНОНСКО СТАЊЕ

Православна Црква Српска потпуно отворена за истински братски дијалог канонског рјешења статуса Цркве у Македонији, али без насиља и било какве политичке принуде. Очекујемо од државних органа Македоније да то покажу и на дјелу – престанком прогона и што хитнијим ослобађањем Архиепископа охридског Јована, утамниченог због вјерности јединству Православне Цркве, каже владика Амфилохије у екслузивном интервјуу за дневни лист „Слободен печат“.

Бранко Героски

Владика Амфилохије, архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве, је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Његова каријера је импресивна. Бави се и теологијом, есејистиком и преводилаштвом. Његови политички ставови годинама изазивају контроверзе у јавности. Између осталог, замјера му се тврди клерикализам и великорспки национализам. С друге стране, он је предсједник комисије задужене за преговоре са Македонском православном црквом.

Овај интервју договорили смо посредством заједничког пријатеља. То нас, наравно, не чини пријатељима, али нас обавезује да о односима између двије цркве разговарамо отворено и без предрасуда. Циљ нам је боље разумијети позицију и аргументе СПЦ у овом, како неки кажу, преломном тренутку, због иницијативе поглавара Руске православне цркве, за коју се, бар у Скопљу, вјерује да може окончати овај дугогодишњи спор.

l Поштовани владико, не тако давно узбуркали сте јавност жестоким противљенем стварању црногорске православне цркве, али и независности Црне Горе. Знам да је неупутно упоређивати стање у Црној Гори и у Македонији, али Ваш „досије“ изазива нелагодност код људи који процењују каква је особа која ће у следећим годинама пресудно утицати на преговоре измегју СПЦ и МПЦ. Зато морам на почетку поставити кључно питање – да ли српска црква и Ви лично прихватате чињеницу да су Македонци посебан народ, који жели да има своју цркву, као што је имају српски, бугарски, руски и остали народи у православном свету?

- Улога Христове Цркве, од њеног оснивања до данас, и до краја свијета и вијека, није да ствара нације – народе, него да од свих народа (нација) земаљских ствара један народ Божји ”род изабрани, народ свети, народ задобијен да објави врлине Онога (=Христа) који нас дозва из таме на чудесну свјетлост своју” (1Петр. 2, 9). Бог је ”створио од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме… да траже Господа…” (ДАп. 17, 26-27).

Међу тим народима, данас постоји и народ који себе сматра и назива македонским. То је чињеница коју Православна Црква Српска, а и ја лично, прихвата и признаје, као што Црква признаје и поштује све друге земаљске народе. При томе, улога Цркве никад није била да обоготвори или се поистовјети са било којим народом (па ни са оним првим изабраним јеврејским народом), него да ”иде и научи све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Мт. 28, 19), преображавајући и обједињујући људе и народе. Зато, национална припадност никад није била својство Цркве, па отуда ми православни не вјерујемо у грчку, руску, српску, бугарску, македонску или неку другу Цркву која добија такве називе по већини својих вјерника, припадника једне нације, или по географском простору, него вјерујемо: ”у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”Христову. То је и био разлог што су све древне Цркве носиле име и назив, не по нацији, него по граду или мјесту гдје је било главно сједиште Епископа (Архиепископа, Митрополита) једне помјесне (аутокефалне, аутономне) Цркве: Јерусалимска, Антиохијска, Константинопољска, Охридска, Пећка, Кијевска, Московска итд. Тек у новије вријеме, првјенствено код словенских народа, у временима буђења појединих нација и стварања њихових држава, неке Цркве су почеле да се зову по нацијама. Све дотле док тај назив не постане својство Цркве, него означава већински народ који јој припада, или географски назив, по држави, историјском имену простора и сл., он може бити и јесте прихватљив. Међутим, из поистовјећења нације са Црквом, нарочито у 19. вијеку, створила се и родила у Православљу опасност духовне болести ”етнофилетизма” (1872) назване, с правом, јересју, ”опасним змијинским отровом”.

lНије ли тим, како кажете, „змијским отровом“, отровано и православље у 20. веку? Дали сте спремни прихватити истину да православни Македонци не виде ваљаних разлога да опет крену у српску, грчку или у бугарску цркву, као што су то чинили у прошлости?

- Да нација и држава, и поред тих и таквих опасности, ипак нису за Православље постали битни фактор и коначни предуслов за стварање аутокефалних Цркава свједочи чињеница да, на примјер, један народ – грчки, има четири аутокефалне Цркве (Цариградска, Јерусалимска, Александријска, Атинска), а једна помјесна Црква, на примјер Руска – има петнаест нација које јој припадају са разним државама. При томе, и друге помјесне Цркве (Српска и др.), без обзира на њихов национални назив, имају у себи и друге народности, којима поштују народност и раширене су по многим државама. Црква која је призвана да буде фактор јединства свих народа, смије ли постати јабука раздора и мржње међу народима? Смије ли Црква бити прћија и слушкиња било које нације или државе, поготово у нашем времену кад нације постају све мање хришћанске, а државе све секуларизованије?

Отуда, питам и себе и друге: Са свим поштовањем према македонском народу и независној македонској држави, да ли наша Пећка Патријаршија, у времену када и сама преиспитује канонску оправданост свог новијег назива (назив СПЦ је добила 1931.г. доношењем тадашњег Устава), може и смије прихватити, тако лако, без сагласности осталих Православних Цркава, независност, аутокефалност једног свог канонског дијела, поистовјећујући славну Охридску Архиепископију, која никад није била омеђена границама једне нације или једне државе (бивала је и византијско-грчка и бугарска и српска, а и сада на њеном простору македонски је само већински народ, али не и једини), са једном нацијом и државом под најновијим називом Македонска Православна Црква? И то под називом који је, свима је то познато, управо јабука раздора, како међу државама, тако и међу сусједним народима!

Познато је свима да је Српска Црква и поред тих и других проблема дала аутономију МПЦ (1959); рукоположила јој, што је суштинско за признање једне Цркве, епископат; чак се и Патријарх Герман потписивао ”српски и македонски”, до самовољног проглашења ”аутокефалности” (1967). Тако, од епископа МПЦ нико не тражи да се врате у српску, грчку, бугарску Цркву – него само да се врате из раскола у канонско стање, да би онда Црква могла да предложи канонски пут за пуну независност МПЦ.

КОЈА ЈЕ ЦРКВА “МАЈКА”, А КОЈА “ЋЕРКА“?

l Како сте и сами рекли, МПЦ је 1959. године добила аутономни статус од стране СПЦ, па су митрополит Доситеј и епископ Наум били рукоположени од стране српског патријарха. Била је то политичка, а не канонска одлука СПЦ – колико је мени познато, томос о томе не постоји. Осам година касније, опет стицајем политичких околности, црква у Македонији се одриче српског патријарха и проглашава аутокефалност. Чак и под претпоставком да је МПЦ тада стварно учинила канонски преступ, не схватам упорност којом пуне четири деценије СПЦ инсистира на „окајање“ тог „греха“ и на враћање македонске у окриљу српске цркве, те понављање поступка изнова. Зар је то стварно неопходно? Шта то спречава СПЦ да једноставно прихвати стање какво сада јесте и позове МПЦ у канонско јединство?

- Томос о аутономији из 1959. године, заиста не постоји јер је у то вријеме још увијек Томосе и за аутономију и за аутокефалију издавала Цариградска Патријаршија. Најновијим свеправославним одлукама у Шамбезију, томос аутономије издаје ”мајка Црква” (у овом случају Пећка – Београдска Патријаршија), обавјештавајући о томе Цариград и све остале Православне Цркве. Аутономни статус МПЦ из 1959. јесте био остварен под притиском ондашње безбожне македонске и југословенске власти, али је он био и канонски, одлуком Светог архијерејског сабора и рукоположењем Епископâ, и тиме омогућењем да се Црква у Македонији канонски и законски организује. Оно што је од ње тражено ових скоро 50 година јесте повратак из раскола у канонско стање да би онда наша Црква могла предузети мјере за добијање аутокефалије, прихваћене од свих Православних Цркава на челу са Цариградском Патријаршијом.

Надам се да ће једном постати свима у Македонији јасно: Православна Црква Српска не даје и не може дати аутокефалију; она једино може предложити Цариграду и свим Православним Црквама коначно добијање аутокефалности, али тек онда када се МПЦ врати у канонски положај. Архиепископ Стефан и сви епископи МПЦ то добро знају, о томе смо не једном са њима разговарали. То су им потврдили у разговорима, како Цариградски, тако и Московски Патријарх (овај последњи и при недавном разговору са г. Ивановим, предсједником Републике Македоније). То је, уосталом, била и основа Нишког споразума. Намјесто да крену тим јединим канонским путем, они се, нажалост, упорно држе свог самопроглашеног статуса ”аутокефалности”, остајући у расколу, ван пуноће Православне Цркве, сагласно ономе што им каза ✝Сава, епископ шумадијски, при сусрету у манастиру Св. Наума: ”Ево ти ништа, држи га чврсто.”

l Мени се, поштовани владико, као лаику, чини да СПЦ пренаглашава питање „старијег“, односно то да у раздобљу осамостаљивања МПЦ, српска црква има статус „цркве мајке“. Све важније православне цркве су постале аутокефалне тек у XX веку. Шта су те разлике у поређењу са сазнањем да се на простору данашње Македоније црковни живот одвија столећима? Има ли, рецимо, смисла градити велику причу, како што то раде неки код нас, на темељу историјске чињенице да је Охридска архипископија старија од Пећке патријаршије?

- У праву сте, Охридска Архиепископија је старија од Пећке Патријаршије. Она води поријекло од Јустинијане Приме (6. вијек); њен канонски простор је све до 1219.г. покривао и епархије тада основане Жичке Архиепископије, односно Пећке Патријаршије. Охридска Архиепископија је поново преузела епископије Пећке Патријаршије њеним првим неканонским и насилним укидањем (1459) све до прве обнове Пећке Патријаршије (1557). Тада су под јурисдикцију Пећке Патријаршије потпале не само њене, него и бројне епархије, како данашње Охридске Архиепископије (МПЦ), тако и некадашње Трновске Патријаршије (данашње БПЦ). Укинуте су обје, скоро заједно (1776/7) да би Пећка Патријаршија била обновљена Патријарашким Томосом (1920/22), укључујући и епархије Цариградске Патријаршије у данашњој Републици Македонији, као и данашње епархије рашко-призренску и дабробосанску и др.

Ко је ту ”мајка”, а ко ”ћерка”? Обје су бивале и једно и друго. Уствари, ако већ тај језик (одавно превазиђени) употребљавамо: обје су ”ћерке” Цариградске Патријаршије! Оно што је овдје битно, није уствари то, него од свих признати канонски поредак и простор сваке од њих двије у одређеним временским интервалима: сагласно том канонском свеправославно признатом поретку и устројству ево већ скоро 100 година епархије дијела историјске Охридске Архиепископије у областима данашње Републике Македоније припадају поново Пећкој Патријаршији, односно Православној Цркви Српској. Све те историјске мијене и промјене јурисдикције и једне и друге потврђују при томе нешто што је изузетно важно: национални и државни фактор постао је први пут у историји ове Цркве одлучујући у захтјеву формирања и обнављања Охридске Архиепископије под именом МПЦ (тек 1959). Јер национално (па и државно) она је покривала кроз вијекове и данашњеГрке и Бугаре и Србе и Влахе и Арбанасе (као и Пећка Патријаршија), као, наравно и данашње Македонце. Зато није случајан и њен канонски и еклисиолошки најисправнији назив: Православна Охридска Архиепископија.

АУТИЗАМ И САМОДОВОЉСТВО РАСКОЛА

l Чувеним Нишким договором из 2002 године, којег су се, истини за вољу, македонски потписници касније практично одрекли, било је договорено да СПЦ „призна“ македонску цркву под називом „Охридска архиепископија“ али да она задржи своје име МПЦ за, ако се тако може рећи, „унутрашњу употребу“. Недавно је руски патријарх Кирил поновио тај исти предлог, који је у високим круговима у МПЦ, на свеопшто изненађење, дочекан са еуфоричним одобравањем. Није ли то, заправо, оно на што инсистира српска црква – МПЦ се враћа у окриље СПЦ, тиме „окајава“ свој „грех“, а српска црква онда издаје Охридској архиепископији томос о аутокефалности? Или није све баш тако једноставно?

- Да је Синод МПЦ остао при свом прихватању Нишког споразума (њиме је практично Охридска Архиепископија – МПЦ добила ”самосвојност”) не би дошло до оснивања Православне Охридске Архиепископије на челу са сада утамниченим Архиепископом Јованом, дотадашњим чланом тог истог Синода, прихватившем Споразум и јединство са Пећком Патријаршијом. Уз то, сигурно је, тиме би дала могућност Православној Цркви Српској да испуни своје обећање и покрене питање, преко Васељенске Патријаршије, стицања аутокефалности Охридске Архиепископије сагласношћу свих помјесних Цркава, искључиво мериторних за тај чин, путем на који указује и сам Московски Патријарх Кирило. Намјесто тога, Синод МПЦ је подлегао политичком притиску и партијско-идеолошком изборном набоју у Македонији оног тренутка, покренуо и подржао прогон Архиепископа Јована, Епископâ, свештенства и монаштва Православне Охридске Архиепископије, једине канонски и свеправославно признате у Македонији… Тиме је стање Цркве у Македонији постало још сложеније и безизлазније.

Жао ми је, али сам дужан да то кажем: садашња виша јерархија МПЦ показује се недораслом да се одговорно и самостално суочи са овим црквеним проблемом; и даље препушта, као и њени претходници, да јој политичари и идеолози намећу своја рјешења, доводећи је у ћорсокак. При томе, она за све оптужује Српску Цркву, аутистички затворена у самодовољност свога раскола, одбијајући да прихвати испружену братску руку и позив на једини могући, вјековним искуством провјерени канонски пут остваривања јединства Цркве и црквеног самосталног достојанства древне Охридске Архиепископије, кроз њено органско укључивање у пуноћу православне васељене.

l Има мишлења да се за МПЦ уопште не исплати преговарати, јер СПЦ ни под којим условом није спремна македонској цркви „поклонити“ аутоекафалност, већ само аутономију. Да ли је то тачно? Да ли СПЦ има амбиције да бира епископе македонске цркве и да дугорочно диктира црковни живот у Македонији?

- Из горе реченог, потпуно је јасно да је Православна Црква Српска потпуно отворена за истински братски дијалог канонског рјешења статуса Цркве у Македонији, али без насиља и било какве политичке принуде. На дијалог међу Црквама, као једини прави пут, без мијешања политике и политичара, управо што ме је подсјетио један од најумнијих садашњих првака македонског политичког живота: човјек који вјерује и који зна шта је Црква и колико је поразно било какво мијешање спољних фактора, посебно политичко-идеолошких, у њен поредак и живот. Очекујемо од државних органа Македоније да то покажу и на дјелу – престанком прогона и што хитнијим ослобађањем Архиепископа охридског Јована, утамниченог због вјерности јединству Православне Цркве.

СМИЈЕ ЛИ ИМЕ БИТИ ЈАБУКА РАЗДОРА?

l Општи је утисак да у подтексту спора између СПЦ и МПЦ стоји питање имена македонске цркве и македонске нације, наиме питање које намећу грчка држава и Грчка православна црква. Није ли ово ипак више политички неголи канонски конфликт?

- Што се тиче назива Цркве, и сами сте примјетили у Нишком споразуму – то је било свакоме јасно од самог почетка (1959) – да нашој Патријаршији, иако са безброј разлога настоји на васпостављању древног назива Охридске Архиепископије, не смета и употреба назива МПЦ. Међутим, имајући у виду остварење жељеног циља – пуне самосталности Цркве у Македонији, кроз њено признање од свих Православних Цркава, враћамо се већ постављеном питању: Црква која је призвана да буде фактор јединства свих народа, смије ли бити јабука раздора и мржње међу народима, макар то било и именом?! За човјека коме је Црква и остварење њене мисије у сваком народу појединачно и у свим народима заједно од прворазредног значаја – одговор је јасан.

l Под претпоставком да СПЦ и МПЦ договоре канонско окончање спора, остаје питање статуса Православне охридске архиепископије владике Јована, коју македонске власти не признају и прогоне. Познато је да СПЦ захтева хитно пуштање владике Јована из затвора и ја, наравно, сматрам да је тај захтев сасвим оправдан и разуман. Али, проблем остаје – може ли се десити да Македонија заправо добије две цркве, обе „охридске“, или ће српска црква ипак инсистирати да се обе уједине?

- Свима је познато да је до обнове дијалога и истинског рјешења црквеног питања у Македонији немогуће доћи без ослобађања из затвора Архиепископа охридског Јована. Иначе, канонска Охридска Архиепископија није створена да буде паралелна Црква и јерархија у Македонији, некаква ”српска” архиепископија, још мање да буде сметња за остварење јединства, већ мост узајамног помирења и канонског постизања пуне самосталности Охридске Архиепископије – МПЦ. Да је уједињење православне јерархије у Македонији вапијућа потреба и могућност потврђује не тако давно превазилажење раскола и уједињење јерархије у Православној Цркви Бугарској., васпостављање јединства Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, превазилажење америчког раскола у Православној Цркви Српској итд.

l У неким медијима у Македонији главна тема протеклих дана био је наводни сукоб између Руске православне цркве и Цариградске патријаршије, који, како кажу, слаби позицију СПЦ у односу на МПЦ. Шта је од свега тога истина?

- Цариградска и Московска Патријаршија, као и остале Православне Цркве, одговорно се припремају за Велики Сабор Православне Цркве. У том циљу одржава се почетком марта сабрање свих првојерараха аутокефалних Православних Цркава, на коме учествује и Патријарх Иринеј са својим сарадницима.

l Сасвим на крају овог разговора, поштовани владико, реците нам шта је следеће на релацији Београд – Скопље? До када ће преговори бити замрзнути? Ко је сада на потезу?

- Увјерен сам да би што хитније ослобађање Архиепископа Јована било свесрдно поздрављено у Цариграду од Патријараха и представника свих Православних Цркава и да би то помогло стварању позитивне климе на овој конференцији у односу на МПЦ и тиме постало предуслов истинског и правог братског дијалога.

Објављено у издању од сриједе, 26. фебруара 2014. године

Извор: Светигора.орг

Во разговорот тие се осврнуваат на актуелната состојба на државен прогон врз верска основа насочен кон Архиепископот охридски и Митрополит скопски Јован, кон Епископите, клирот, монаштвото и верниците на Православната Охридска Архиепископија. Во продолжение ја пренесуваме содржината на разговорот објавена на „Православие.ру“.

Во 2002 год. значителен дел од македонските верници на чело со тогашниот Митрополит велески г. Јован (Вранишковски), сега Архиепископ охридски, излезе од расколот и го обнови заедничарењето со СПЦ, а преку неа и со сите помесни Православни Цркви. Беше формирана Православната Охридска Архиепископија. И сите овие години Архиепископијата живее фактички во услови на прогон од страна на македонските власти, а Владиката Јован е подложен на постојани судски истраги под измислени и лажни обвиненија. Сега Владиката Јован повторно е во затвор. За тоа каква е состојбата во Архиепископијата денес, што помага таа, не само да опстојува, туку и да се развива во толку неблагопријатни услови, како Архиепископот Јован ги поднесува искушенијата кои го снајдоа – говориме со Епископот стобиски Давид (Нинов), викар на Архиепископот охридски.

Ваше Преосвештенство, Ве молам раскажете ни за сегашната состојба на Православната Охридска Архиепископија и нејзината положба во Македонија.

Современата состојба на Православната Охридска Архиепископија е состојба на радост, на луѓе кои ѝ се радуваат на соборноста на Црквата и тоа не со некоја половична радост, туку со полнотата на радоста. Вам ви е познато дека оној којшто неправедно страда, тој ја прима божествената утеха и сака срдечно да им се заблагодари на оние коишто му ја нанесуваат неправдата, токму заради радоста што чувствува дека произлегува од неправедниот прогон. Тоа е радоста, којашто без престан ја гледаме на лицето и ја слушаме во гласот на затворениот Архиепископ охридски Јован. Всушност, радоста е положбата на нашата Црква, којашто и низ вековите, и денес, со љубов ги победува своите гонители од расколите и ересите, но се разбира никогаш не ги отфрла, туку ги повикува во љубовта на Црквата.

Во нашата татковина се познати мемоарите на Доне Илиевски објавени во книгата: „Смислата на некои отпори против автокефалијата на МПЦ“ (Скопје, 1970 г.), кадешто авторот недвосмислено предочува дека: „во 1967 г., на состанок на Централниот комитет на комунистичката партија беше донесена одлука да се прогласи автокефална Македонска Православна Црква (МПЦ), која ќе ги прекине сите канонски врски со Српската Православна Црква (СПЦ)“! Таа одлука од споменатиот состанок беше спроведена, и МПЦ во 1967 г., западна во состојба на раскол, во којашто, за жал, се наоѓа и денес! Чудно е како некој би можел да очекува дека соборното Православие ќе признае една таква партиска одлука! Сепак, поаѓајќи од пастирската грижа, после падот на комунизмот, во почетокот на 90-тите години, СПЦ започна преговори за враќање на расколничката МПЦ во соборноста на Црквата. Во 2002 г., тие преговори резултираа со взаемно потпишување на Нишкиот договор, според кој на Црквата во Р. Македонија ѝ се дава најширока возможна автономија. Но, иако потпишан од страна на Комисијата за преговори на МПЦ со согласност на расколничкиот архиепископ, тој договор единствено го испочитува Архиепископот охридски Јован, кој се врати во единство со Српската Православна Црква. Од тогаш во Р. Македонија постои канонската автономна Охридска Архиепископија која дејствува во канонското подрачје на Српската Православна Црква и постои самопрогласената расколничка МПЦ. На 28-ми Јуни 2002 г., (во писмото со број на протокол: 3727), блаженопочившиот Патријарх Московски и на цела Русија Алексеј му напиша на блаженопочившиот Патријарх српски Павле: „Нас длабоко нè опечалува пребивањето вон црковно заедничарење на верниците во Р. Македонија. Искусуваме утеха од Господа тоа што еден од Архиереите од Р. Македонија, Митрополитот велески Јован (сега Архиепископ охридски), стапил во канонско заедничарење и единство со Вашата Светост, а со самото тоа и со полнотата на Вселенското Православие. Оттука и ние овој брат во Христа го поздравуваме преку Вас и двојно го споменуваме него во нашите молитви“. Но, од 2002 г., заради пристапувањето на Архиепископот охридски Јован во единство со Црквата, расколниците започнаа да го прогонуваат него и канонската Црква, а канонската Црква тој прогон го прифаќа со радост, надевајќи се дека расколниците еден ден ќе си го постават суштинското прашање: „што постигнавме со прогонот“, истовремено сфаќајќи дека со прогонот си наштетуваат единствено на себе си, дека прогонот што го спроведуваат нема да ги одведе никаде, та конечно, како луѓе кои не го создале, туку го наследиле расколот ќе сфатат дека и не треба да им биде тешко да се вратат во спасителната соборност и единство на Православието. И покрај сè што направија против Црквата, еднаш рековме и ќе повториме – целото Православие чека на нив!

Познато е дека неодамна имаше нова пресуда против Архиепископот охридски Јован. За што беше обвинет Владиката, колку беа поткрепени со докази тие обвиненија, и што всушност стои зад нив?

Архиепископот охридски Јован досега бил обвинуван за најразлични нешта. Замислете, Архиепископот охридски Јован, којшто со своето постоење ја проповеда и сведочи евангелската љубов, беше обвинет дури и за ширење на верска омраза, само затоа што пристапи во единство со Црквата, за што и лежеше во затвор. Кога таквите обвиненија станаа проѕирни, расколниците го обвинија за финансиски малверзации. Додека беше Митрополит во МПЦ, црковните финансиски инспекции кај Архиепископот охридски Јован не наоѓаа неправилности туку подобрено работење, та следствено тогаш немаше никакви обвиненија, но откако пристапи во единство со Српската Православна Црква, тој стана мета на разни лажни обвиненија и тоа од самиот врв на расколничката МПЦ. Но, кога расколничките епископи би ги почитувале каноните на Црквата, тие би го почитувале и канонот 9 (од IV-от Вселенски Собор), кој предвидува црковни лица да не се тужат по светски судови. Но, во последниве единаесет години, со директна заложба на расколничката МПЦ, Архиепископот охридски Јован е затваран седумпати, а во последно време прогонот се прошири и врз останати Епископи, монаштво и верници на Архиепископијата.

Оваа година нашата Црква прославува 1700 години од донесувањето на Миланскиот едикт, со којшто беше загарантирана слободата на вероисповедта. Светиот цар Константин виде дека е невозможно, човекот, со присила и наредба, да биде натеран да верува или да не верува. Се чини дека тоа што го виде светиот Константин е тешко видливо во нашата татковина! И после искуството на Миланскиот едикт, како би можеле во XXI-от век на сила да ги натерате луѓето да бидат дел од расколот! Тоа е невозможно! Светиот цар знаеше дека ниту едно општество нема да преживее доколку не му го дозволи на секој свој граѓанин основното – верата, искреноста слободата! Како, пак, ќе го празнуваат овој голем јубилеј, оние што се во раскол, кога спроведуваат прогон врз слободниот избор да се припаѓа на соборното Православие, не ни е познато! И демократијата без почитување на слободата на вероисповед, не е демократија!

Сепак, и оваа прослава на донесувањето на Миланскиот едикт, нека ни биде повод на сите нас во нашава татковина, да ја сфатиме големината на настанот што го славиме, та за прославата да биде достоинствена, оваа година нека биде година на конечно ослободување на Архиепископот охридски Јован, година на прекин на прогонот врз верска основа и година на почеток на враќање на расколниците во единството на Црквата.

Какво е здравјето на Архиепископот, како ги поднесува искушенијата кои го снајдоа?

Судот уште во Март, оваа година, даде одобрение на лекарската препорака за операција на Архиепископот охридски Јован, заради здравствените проблеми, со коишто тој се здоби во затворите. Но, досега, од непознати причини, таа операција не е извршена! Архиепископот охридски Јован, исто така е дијабетичар. Времето во притвор и затвор тој го поминува во исклучително субстандардни услови. За лошите услови во затворите нашето општество трпи меѓународна критика. Затоа, неодамна Митрополитот Црногорско-приморски Амфилохиј, кога служеше Литургија во Скопје, рече: „Блаженејшиот Архиепископ Јован можеше да остане и таму кадешто беше, во расколот. Така, не би бил затворан дури шест пати, та и денес не би се наоѓал повторно во затворот. Се добива впечаток дека него, не само што го имаат затворено, но демонска и зла сила ги ползува сите возможни средства – како би го убиле. Тоа е мојот впечаток, со којшто се здобив по моето доаѓање тука. За жал, односот на властите на оваа држава, кон него, а преку него и кон Вас, едноставно претставува начин како него да го уништи. Поинаку не е возможно да се објаснат нивните постапки!“

Но, неопходно е да се предочи и дека Архиепископот охридски Јован ја живее слободата во затворот, та на тој начин покажува дека, за жал, постојат и луѓе, кои можат да бидат заробени и надвор од затворот. Архиепископот охридски Јован ја разбира слободата како единство, заедница, соборност во Црквата, додека расколниците ја разбираат слободата како целосно ослободување од другиот, што претставува најсуров вид на самољубие.

Истата година се одвиваше и процес против скоро сите Архиереји, клирици и игумании на Православната Охридска Архиепископија. Раскажете ни за тоа.

Да, Епископите, манастирите и верниот народ на Охридската Архиепископија посакаа со лични средства да го помогнат животот на Архиепископијата, но расколниците измислија обвинение дека наводно токму тие средства Архиепископот охридски Јован, пред 15 години ги зел од расколничката МПЦ! Всушност, како во времето на еднопартискиот систем, тоа обвинение, по којзнае кој пат, значеше отворање на вратите за полицијата да влезе во епископските канцеларии, во манастирите, во домовите на верниците, и да одземе сѐ што можеше да се одземе, дури и матичните книги на крстени и венчани (на пр. тие книги не беа одземани ниту во комунизмот, ниту во отоманската империја), а имаше случаи дури и на физичко малтретирање на монахињи. Како сведоци против канонската Црква и во овој судски процес, како и во секој друг, повторно се појавија расколнички клирици, кои бараа Архиепископот охридски Јован да биде осуден! На крајот од процесот, судот го осуди Архиепископот охридски Јован на три години затвор, сите останати Епископи, монаштво и верници (вкупно 19 лица), на две години затвор условно, а беше консфискуван и имотот на Архиепископијата.

На Вашите читатели им се познати зборовите Христови: ако мене ме гонеа и вас ќе ве гонат (Јован 15. 20). Тие зборови се критериумот, според кој Соборната Црква секогаш го вреднувала квалитетот на својот живот. Во Р. Македонија за време на комунизмот немаше никаков прогон на Црквата, напротив се прогласуваше автокефалија. Затоа, Архиепископот охридски Јован има обичај да каже дека сега ни дојде редот и нам малку да пострадаме. Имајќи го ова предвид, треба да покажеме дека, според силите, нашите срца се таму кадешто е нашето богатство, а нашето богатство е во соборноста на Црквата (Матеј 6. 21).

Изгледа дека властите на Р. Македонија прават сè за, ако не да ја уништат, тогаш крајно да го отежнат постоењето на ПОА. Дали успеаа да го постигнат тоа? Какво е расположението на верниците?

Ние во автономната Охридска Архиепископија немаме слушнато дека било каде во светот се спроведува единаестгодишен прогон и затвори врз православен Архиепископ само затоа што, по слободен избор, одбрал да припаѓа на Соборната Црква.

Во античкиот свет постоеше познатиот Прокруст, кој во своето „гостољубие“, на патниците, за одмор им го нудеше својот кревет. Ако гостинот беше подолг од креветот, Прокруст му ги сечеше нозете. Ако, пак, беше пократок го истегнуваше со сила што убива. Остануваа да му робуваат само малкумина чија должина се совпаѓаше со креветот. Во ХХI-от век, религиските претензии на транзиционата македонска политика и политичката издресираност на расколничката МПЦ, стануваат Прокрустова постела за сѐ поголем и поголем број македонски граѓани.

За православните луѓе, клеветата е ужасна пројава на омраза и злоба, а расколниците не престануваат да ја клеветат нашата Црква пред општеството. Клеветата претставува рана за оној што ја поднесува. Во текот на сите овие спомнати години, расколниците искажуваат разни клевети врз Архиепископот и Архиепископијата, но таквите клеветења старецот Јосиф Исихаст ги нарекува: „одбранбено оружје на оние што имаат комплекс на пониска вредност, бидејќи не можат да ја покријат сопствената голотија и сопствената ништожност, та се обидуваат да ги оцрнат оние, коишто се наоѓаат повисоко од нив.“

Целта, значи, на клеветата е да ја скрши цврстината. Во Евангелието гледаме дека ѓаволот, преку фарисеите, истото му го приредуваше на Христа. Автономната Охридска Архиепископија, како носител на соборната љубов, ја поднесувала и ќе ја поднесува раната од клеветите, имајќи го секогаш за свој архетип Христа Господа, којшто им прости на ѓаволоподобните клеветници. Соборната Црква, насекаде низ светот, подигајќи го овој најтежок крст, се украсува со зборовите на Евангелието: „Блажени сте кога ве срамотат и прогонуваат, и лажејќи говорат против вас секакви грди зборови, заради Мене“ (Мат. 5. 11).

Значи, одговорот на Вашето прашање е едноставен: верните се утврдуваат во верата, а наш впечаток е дека расколниците со прогонот постојано губат, бидејќи ни се обраќаат сè повеќе луѓе, коишто сострадуваат со Црквата што страда.

Во врска со тие настани, дали се измени нешто во односот на македонската јавност кон ПОА во последните години?

Поранешниот македонски премиер г. Љубчо Георгиевски отворено изјави (неделникот „Фокус", бр. 891/892, 27.07.2012), дека: „Архиепископот Јован е политички затвореник“! Во духот на овие зборови, слично се имаат изразено и други угледни професори (на пр. универзитетскиот професор г-ѓа Мирјана Најчевска). Кај мнозина интелектуалци е присутен идентичен став. Особено и заради фактот што „Амнести Интернешнл“ го прогласи Архиепископот охридски Јован за „затвореник на совеста“, а и останати меѓународни извештаи упатуваат на нашите судови, коишто ја гонат Црквата, како на најкорумпиран и најпроблематичен дел од нашето општество! Значи, нештата се менуваат полека, но сигурно.

Добро би било горереченото да се види низ призмата на она за што неодамна зборувавме на една богослужба, а тоа е дека вековното искуство покажува дека оние што ја гонат Црквата, сè уште ја немаат определено целта на нивната историја, односно каде ги води таа, вака како што се појдени! Согласно на зборовите на еден современ отец и учител, историјата, за оние што ја гонат Црквата, т.е. Христа, претставува само едно обично, бесцелно бележење и набројување на некакви настани. Но, ние, во духот на нашето православно предание, на историјата не гледаме како на закон од причини и последици. За нас во Црквата, историјата не се развива од почетокот кон крајот, туку таа се развива од есхатонот, па се отвора кон почетокот. Не е важно толку тоа што било, колку што е важно она што ќе биде! Христос не ни доаѓа само од минатото, туку попрво од Иднината! Затоа, ние не можеме да се согласиме дека како што проаѓа времето, нештата за нас стануваат полоши и пооддалечени од Вистината. Напротив, како проаѓа времето, нештата за нас стануваат сè подобри и подобри, и поблиску се до Вистината.

Се чини дека за настаните во Македонија малку се свесни во другите земји. Ја чувствувате ли Вие поддршката од страна на останатиот православен свет?

Да, и срдечно сме благодарни за поддршката! Ние сме соборна Црква и знаеме дека кога ние се радуваме, тогаш целата Црква се радува со нас, кога ние страдаме страда целата Црква. Би можеле да го додадеме и следново: светот, овој прогон и страдање ги именува – тортура врз верските слободи; Црквата, пак, во поднесувањето на прогоните и страдањата препознава исповедање на верата! Едни се грижат прогонот да престане, други се немоќни да го прават тоа, трети гледаат со исчекување, но никој не е рамнодушен.

Како луѓето го наоѓаат патот до ПОА? Раскажете ни, ако е можно, за некои впечатливи случаи на обраќање.

Расколот е опасен затоа што е сокриен непријател. Луѓето лесно препознаваат доколку некој припаѓа на друга христијанска деноминација, но расколот им е тешко да го препознаат. Во расколот никој не се прашува зошто канонските православни архиереји и свештеници не се во евхаристиско заедничарење со расколничките клирици или, пак, тоа несослужување си го оправдуваат со навреди кон канонските Цркви. Во една прилика расколничкиот архиепископ изјави дека тоа што целото православие не ја прифаќа самопрогласената автокефалија на МПЦ е чин на „духовна незрелост“ (ТВ Сител, 07.10.2012). Луѓето се постојано изложени на ваков тип на пропаганда.

Значи, политичката пропаганда, незнаењето и сеењето страв прават на луѓето да не им е познато - што е раскол! Претпоставувам дека не се различни и околностите со расколот на Денисенко во Украина.

Кај нас постојат луѓе, коишто како расколници отишле на Литургија на Света Гора или во некоја од соседните, помесни цркви, та фактот што светогорците, како и свештениците од помесните цркви не им дозволуваат причест на расколниците во канонската Црква, направил мнозина од нив да сфатат што е расколот и да се вратат во единството на Црквата. Други, пак, гледајќи го прогонот на Црквата и информирајќи се за историјата на расколот, ја препознале автентичноста на канонското Православие и пристапиле во соборноста, сфаќајќи дека соборноста не е нешто без коешто се може, туку е самата суштина на Црквата. Имаме случаи кога расколничките духовници не можеле да одговорат на прашања од верниците зошто МПЦ не е во заедница со соборното православие, па луѓето го молеле расколничкиот свештеник заедно да пристапат во соборната црква. Имаме и случаи кога некои луѓе од на пр. Јеховини сведоци ѝ пристапиле на канонската Црква. Значи, Господ секогаш си ги наоѓа своите луѓе! Суштинското прашање, коешто човекот може да си го постави доколку сака е: зошто јас да не бидам тој човек, когошто Господ ќе го најде?

Веќе единаесет години ПОА се наоѓа во состојба на малтретирање и дејствителен прогон. Што Ви помага да опстанете, та дури и да се развивате во толку неблагопријатни услови?

Воскресението е стилот на живот на Православниот Христијанин. Согласно на тој стил на постоење, човекот, бивајќи соочен со најразлични животни околности, постојано се исправа и постојано оди напред. Живеејќи ја таа крсто-воскресна атмосфера, Црквата без престан ита кон средбата на иднината, средбата со Воскреснатиот Христос.

Нам ни помага тоа што секој човек од автономната Охридска Архиепископија се труди во лицата на сите луѓе да го открива Воскреснатиот Христос.

Значи, неопходно е секогаш да простуваме за сè, токму заради Воскресението, та како и сега, така постојано да се среќаваме и да го обожуваме своето постоење во канонските Литургиските Собранија, кои претставуваат крај за безизлезите на светот.

Дозволете ми и овој наш разговор да го завршам поздравувајќи Ве вас и сите Ваши читатели со најрадосниот поздрав: Христос Воскресе!

Извор: ПОА

Години наназад, оние Срби коишто се црквуваат во канонската Црква на Р. Македонија, за своите празници повикуваат канонски, православен свештеник. Така и оваа година за празникот на светиот Сава, службата ја соврши свештеник од Православната Охридска Архиепископија.

Оние Срби, коишто се верници на Православната Охридска Архиепископија, се жалат на одземањето на нивните основни верски слободи од страна на државата, со упорното судско одбивање да биде регистрирана Црквата на која по слободен избор ѝ припаѓаат и со државниот прогон, монтираните судски процеси и затворските казни за Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован.

На службата беа присутни претседателите на здруженијата, проф. Др. Бора Ристиќ и г. Киро Пирковиќ, како и претставници на српската заедница во Р. Македонија.

Извор: ПОА

Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид началствовао је светом архијерејском Литургијом уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа брегалничког и мјестобљуститељ битољског г. Марка, као и на свештенослужитеља из Врањске и Рашко-призренске епархије и Православне Охридске Архиепископије.

После прочитаног Јеванђеља, беседио је Епископ брегалнички г. Марко. И епископ Давид се обратио сабраном верном народу благодарећи им на честиткама поводом имендана.

Епископи и верни народ усрдно су се помолили за што скорије ослобађање из затвора неправедно прогоњеног и затвореног Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, који заједно са епископима и верним народом Православне Охридске Архиепископије већ јединаесет години трпи прогон зарад јединства Цркве Господње.

Извор: poa-info.org