У знак сећања на састанак, архиепископ Јован и митрополит Јевсевије су разменили пригодне дарове. Током сусрета са игуманијом ове свете обитељи, Архиепископ се уписао у спомен књигу манастира. Током посете Псковској Митрополији, Архипископ је посетио Саборни храм у Пскову, манастир Рођења Пресвете Богородице у Снетогорску, као и Спасо-Преображењски манастир на реци Мирожки, који је основан 1156. године и познат по најстаријем очуваном фрескопису у Русији.

У недељу Свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, архиепископ Јован је служио свету Литургију у Псковско-печорској лаври у Пскову. Током дводневног боравка у овој светињи, архиепископ Јован је посетио пештере у којима су се вековима подвизивали овдашњи монаси, као на пример познати старац архимадрит Јован Крестијанкин.

У Недељу Православља, архиепископ Јован је служио свету Литургију са Митрополитом Санкт Петербурга г. Варсонуфијем у Казанском саобору, катедралном храму Митрополије Санкт Петербурга и Ладожка.

На Теодорову суботу, архиепископ Јован је служио свету Литургију у Воскресенском новодевичком манастиру у Санкт Петербургу. Тог дана, поводом 49. рођендана архиепископа Јована, игуманија ове свете обитељи Софија даривала је Архиепсикопа архијерејском одеждом.

Извор: poa-info.org

http://www.spc.rs/sr/arhiepiskop_ohridski_jovan_u_mitropoliji_pskovskoj

8. 2. 2015.

Као што је претходно саопштено, Руска и Српска Православна Црква поздрављају и изражавају своју радост због ослобађања Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована из Скопског затвора Идризово, у коме је он провео пуне три године и један месец до свог ослобађања.

Исказана радост због ослобађања Архиепископа охридског г.г Јована, поделиле су и остале Православне Цркве, како и мноштво правдољубивих људи широм света.

ИЗВОР

http://www.poa-info.org/arhiepiskop/soopstenija/20150208.html

Одлука да Архиепископ Јован добије условни отпуст била ја донесена још 12 јануара, али, одлука је била оспорена од стране тужилаштва што је било велико и непријатно изненађење за јавност у Македонији и у Србији.

Извор: Поуке.орг

Додатак са сајта Архиепископије охридске:

Архиепископ Јован у разговору са изаслаником патријарха Кирила митрополитом Иларионом

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит Скопски г.г. Јован се захваљује свима који су на било који начин допринели да он раније буде ослобођен из затвора.

Прво се захваљује директору затвора који је у своје лично име поднео захтев за ослобађање Архиепископа из затвора, узвишавајући личне особине Архиепископа Јована (Вранишкоског), до степена претеривања, иако се, као што је и добро познато јавности, само тридесетак дана претходно сам изјаснио да нема намеру да промени затворски третман Архиепископа у слободнији затворски режим.

Даље, Архиепископ се захваљује Кривичном савету из Основног суда Скопје I и Апелационом суду из Скопља, зато што су донели решење о условном отпуштању Архиепископа Јована, иако је управо у Основном суду Скопље I, у току суђења, по Записнику од 19. 06. 2013. год., на стр. 25, у завршној речи Архиепископ изјавио да судски процес који се води против њега и још 18 других чланова Православне Охридске Архиепископије, није кривични, већ: „политички процес, на верској основи“.

Неизоставну захвалност упућује и политичком руководству Р. Македоније без чије „мудре и државничке одлуке“ како ју је назвао представник власти из Комисије за односе са верским заједницама, пуштање Архиепископа Јована на слободу не би било могуће.

У сваком случају захваљује се и МПЦ и њеном Синоду јер су се показали милостиви какви што заправо увек треба да буду црквени пастири, па су затражили милост за Архиепископа Јована, и поред тога као што су сами изјавили да су то учинили „због узвишенијег циља“. Свакако да би било много узвишеније да су тражили милост због самог смисла милости, а не ради неког другог циља, па макар он био и најузвишенији. Ипак, благодарност и за толико.

Благодари и хору Архијереја, свештенослужитеља, монаха и верника из свих Православних Цркава у свету, многим политички ангажованим личностима, утицајним институцијама за заштиту људских права и верских слобода, многим удружењима грађана, па чак и неким новинарима, који су чинили све што је у њиховој моћи да би се разјаснило из којих разлога је Архиепископ Јован био политички затвореник.

На крају, али зато најискреније, Архиепископ Јован се захваљује Предстојатељима свих Православних Цркава, који нису пропуштали прилику да при сваком сусрету са политичким руководством Р. Македоније затраже ослобађање Архиепископа Јована. Њихова подршка није била само молитвена него и делатна. Ипак, неоспорно је да су најсилније и најефикасније делање за ослобађање Архиепископа Јована извршили Његова Светост Патријарх московски и целе Русије г.г. Кирил и Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г.г. Иринеј, потписавши заједнички меморандум о ослобађању Архиепископа Јована. Очигледно је да је њихово од Бога благословено садејство уродило плодом и Архиепископ Јован је данас после три године и једног месеца у затвору изашао на слободу. Господ да им да долгодејствије и да их поживи на многаја лета.

Уједно, обавештавамо јавност да Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован неће давати друге изјаве за јавност због погоршаног здравственог стања.

Из Канцеларије Архиепископа охридског и Митрополита скопског

(Православна охридска архиепископија, 2. 2. 2015)

НЕОЧЕКИВАНИМ потезом македонског тужилаштва, које је у последњи час поднело жалбу на одлуку Кривичног суда у Скопљу за условни отпуст, утамничени поглавар Охридске архиепископије СПЦ Јован остављен је у затвору да чека правоснажно решење скопске апелеције.

Основно јавно тужилаштво за прогон организованог криминала и корупције, у накнадно објављеном саопштењу прецизирало је разлоге дијаметрално промењеног става. У објављеном акту констатује се да је анализом решења о условном отпусту утврђена његова - законитост. И са том оценом, како се наводи, тужилаштво је, како наводи, 12. јануара и упознало македонску јавност, "но истовремено се није одрекло права на - жалбу".

- Тужилаштво сматра да треба да се преиспитају околности условног отпуста, како и да ли ће се постићи циљеви условног отпуста. Тужилаштво је, истовремено, оцењивало и околности према овом кривично правном предмету и уобичајеној досадашњој пракси о дужини отпуста - прецизира се у саопштењу.

На крају, тужилаштво наводи "да су промењене околности које указују да осуђеник може убудуће да врши кривична дела и тиме неће оправдати поверење које му је пружено условним отпустом, па је зато у законском року поднело жалбу, коју ће оценити виши суд".

Архиепископ Јован је правоснажно осуђен на јединствену затворску казну од пет година и пет месеци. Досада је издржао укупно 36 месеци робије. Како је навео у писменом обраћању ресору за извршавање санкција Министарства правде, на робији је изложен тешком малтретирању, шиканирању са смртним претњама, нарушеног је здравља и без адекватне медицинске заштите. У таквим ококностима одлежао је половину затворске казне на коју је правоснажно осуђен.

Формални захтев за ослобађање осуђеника Вранишковског поднео је директор затвора Идризово, откако је претходно његово помиловање затражио и синод неканонске МПЦ, како је прецизирано "због виших циљева".

Извор: Новости.рс

Прошле седмице Јавно тужилаштво је издало писмено саопштење да неће упутити жалбу на постојећу судску одлуку о ослобађању Архиепископа Јована.

Данас, када је у Р. Македонији државни празник и нерадан дан, Јавно тужилаштво мења свој став од пре само неколико дана, и у средствима информисања објављује да је управо данас поднело жалбу на донесену судску одлуку.

Следствено томе, Архиепископ охридски г.г. Јован, иако је постојала судска одлука о његовом ослобађању, данас, у предвиђеном року, ипак није био ослобођен из затвора.

Извор: ПОА

Високопреосвећени митрополит г. Иларион посетио је 20. децембра Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, који је из затвора Идризово, ради тог сусрета, привремено премештен у скопску клинику „Мајка Тереза“. После разговора, архиепископ Јован је враћен у затвор.

Истога дана митрополит Иларион се, заједно са г. Олегом Шчербаком, амбасадором Руске Федерације у Македонији, срео са председником Р. Македоније г. Ђорђем Ивановим. Потом је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије разговарао са председником Владе Р. Македоније г. Николом Груевским и министром спољних послова г. Николом Поповским. Напослетку је митрополит Иларион разговарао и са поглаваром самопроглашене, неканонске Македонске Православне Цркве г. Стефаном.

Разговори које је Високопреосвећени митрополит г. Иларион водио у Скопљу били су руковођени бригом за јединство Цркве, њену благодатну мисију и спасење крштених душа у Р. Македонији, а тицали су се перспективâ регулисања канонског статуса Цркве на том подручју и безусловног коначног пуштања на слободу Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, осуђеног на тешку робију у монтираном политичком процесу.

Српска Православна Црква изражава дубоку благодарност сестринској Руској Православној Цркви, Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу и Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону на братској љубави и сарадњи, као и на уложеном великом труду и напору у служби канонског поретка и црквеног јединства, као и ослобађања Блажењејшег архиепископа г. Јована, на правди Бога заточеног и подвргнутог суровом тамничком режиму упркос озбиљно нарушеном здрављу.

Епископ бачки Иринеј,

портпарол Српске Православне Цркве

|

У исто време, изражавамо жаљење, што је изгубљено тако много скупоценог времена и што су пале толике велике и болне жртве, но, вероватно да за цену јединства Цркве ништа није превише, и није ништа превелико.

Црква је ипак Христова и Он се брине о њој много више него сви Епископи на свету заједно.

22. децембар 2014.

Из Канцеларије

Архиепископа охридског и Митрополита скопског

http://www.poa-info.org/arhiepiskop/soopstenija/20141222.html

Тиме је показао да постоји излаз из раскола и за македонски народ који се и геномом и традицијом доживљава православним али на жалост годинама пребива у расколу.

Ради оваквог подвига, Архиепископ Јован скоро да није остао ускраћен ни за једно страдање током ових дванаест година које већ нисмо сретали код сличних исповедника вере па и код самог Господа Исуса Христа.

Некако је и природно стање једног православног ревнитеља, уједно Епископа и иконе Божије на земљи, да без речи свим својим бићем прими речи Христове: ,,Мене су гонили и вас ће гонити имена мојег ради''. Такво горко искуство су понели и свети Нектарије егински, свети Лука симфериопољски ..

Зар Пилат на суђењу није опрао руке и предао Христа стражарима? О таквим библијским сценама страдања јасно и сликовито говоре фреске из манастира Светог Георгија у Старом Нагоричану код Куманова!

Зар после суђења и пресуде двоглави монструм, македонско судство и МПЦ-ОА није предало личност Архиепископа Јована затворским стражарима, медијима, карикатуристима, потсмевању, пљувању, клеветању и ругању?

Монашко име су му заменили световним, називају га криминалцем, расколником, државним издајником, иницијатором верске мржње, а заправо, гневом мржње према њему су оковали погрешно информисан народ, како би исти клицао: ,,Ликвидација, ликвидација! Протерајте га из државе.''

Зар није гледао, блажене успомене - свог оца Аргира, како лежи на самртној постељи као рањени лав препуклог срца јер је гледао како му сина по други пут затварају Христа ради?

Није ли гледао своју мајку, сестру, ујаке, изведене пред суд зато што су га подржавали у богоугодним делима?

Није ли видео своју мајку Галену рањену исто онако како је изображена Пресвета Богородица на Седмострелној икони?

Није ли видео своје братство, монаштво и стадо своје пред суд изведено, само због жеље да се потпуно уложи у канонску Цркву у Македонији?

Зар није гледао разорене и уништене храмове подигнуте његовом десницом за службу Богу?

Нису ли га послушници власти, који себе доживљавају предвесницима истине, са новинарским пером у руци, исмевали ироничним: ,,мученик'' и ,,светитељ''!?

Зар на суђењу нису били доведени и лажни сведоци? Један из МПЦ-ОА а други ,,са улице''?

Нису ли му забранили да чита Свето Писмо, да прима Свето Причешће у затвору а уместо тога су му омогућили да редовно прати телевизијске вести које шире клевете о њему?

Нису ли му свукли мантију и одежду коју је искрено радостан понео на свом монашењу и хиротонији и својом вољом их није свлачио?

Нису ли му неправедно и насилно одузели епископски жезал и митру?

Зар га нису небројено пута изводили пред суд, у ланцима као највећег злочинца?

Није ли осам пута осуђен да пребива у неподношљивим затворским условима?

Погледамо ли на фвреску ,,Ругање Христу'' запазићемо претставу двојице свирача на хорнама, који потсећају на данашње новинаре који шире лажне и саркастичне вести, скомрахе у кошуљама предугих рукава који га исмевају, двојице стражара који га гурају и пљују, обученог у скерлет са трновим венцем на глави а у десници трском уместо жезла!? Десно од Христа налази се претстава детета са фрулом у рукама које га исмева својом песмом, што је символична претстава људи који на најпримитивнији начин исмевају Христа. Бизарни пример овога јесте и овај инфантилни извођач песме ''Грешни владика''.

Људска слабост, да се руга и исмејава особито праведницима и невинима је минорна у односу на Луду Љубав Божију ка њима. Бог за сваку људску слободу (слободну вољу) која промашује циљ и лута духом, даје пример покајања и могућности избављења од пада. Такав пример је и Св. Порфирије глумац, скомрах који ругајући се Христу и Светој Тајни Крштења, прима Духа Светог и покрштава се у току позоришне претставе. Његова личност се преобраћа и он напушта артистички живот и сасвим се предаје Христу и личном спасењу. Добро је човеку да се стално присећа оваквих примера којих је не мали број у Православној ризници Светих Житија.

Бог је свима нама загледан у срца. Када човек из незнања и лоше обавештености греши, дешавају се овакви преокрети и преумљења Божјом промишљу и интервенцијом.

Међутим, када свесно, неразборито и упорно, човек истрајава у погрешним ставовима и тада Бог по свом човекољубљу, принципом парадокса и по нашој вољи, даје могућност да се исправимо. Као што се на негативу фотографске плоче тамна поља преображавају у светла, тако и светла поља, када прелазе на фото-папир, постају тамна. Заправо, већ древна фотографска плоча је парадигма наше непреображене душе – духа. Како ће изгледати фотографија наше душе зависи и од наше спремности у моменту фотографисања последње фотографије нашег земаљског живота као и од извора светлости којем је наше тело а тиме и наш дух био окренут (привржен). Како ћемо ''испасти'' на фотографији којом ћемо ''конкурисати'' за вечност, свакако ће зависити од наше воље и одлуке.

Зато будимо окренути Источнику Вечнога живота и пазимо да не приличимо стражарима, свирачима хорни, детету са фрулом, скомрахима који се, служећи световној власти, ругају Христу и тако му умножавају неправедно страдање. У сваком ближњем да видимо Христа јер само тако ћемо бити хришћани.

Зашто да не видимо Христа у брату нашем, Архиепископу Јовану? Зашто се не запитамо, зар 12 година није предуг период људског живота на земљи, да човек буде прогањан и у затвору неправедно, а уједно и ти да будеш саучесник који прећуткује, подржава или оправдава прогон над Архиепископом Јованом?

У исто време, добро је човеку да се запита, зашто да будем 12 година са онима који се ругају страдању Архиепископа Јована, са онима који га прогоне, малтретирају, затварају, суде и призивају његову ликвидацију, баш као што су непријатељи Христови чинили на Велики Петак, а при том да сам уверен да ссе вакодневно спремам за ,,последњу фотографију''?

ИЗВОР

http://sobornopravoslavie.com/blog/67-sonja-bojarovska-veliki-petok-koj-trae-12-godini

Превод: Поуке.орг

Сутрадан, 20. децембра, Митрополит Волоколамски г. Иларион се сусрео са Архиепископом Охридским г.г. Јованом на клиници „Мајка Тереза“, у Скопљу.

Потом, Митрополит г. Иларион се сусрео и са Претседником Р. Македоније, г. Ђоргем Ивановим, као и са Премијером Р. Македоније, г. Николом Груевским. Митрополит г. Иларион, такође се сусрео и са архиепископом Македонске Православне Цркве г. Стефаном, која се налази ван заједнице са Православним Црквама, у циљу регулисања канонског статуса ове црквене структуре.

Ове информације је пренео званични сајт Руске Православне Цркве – Московски Патријархат као и сајт Одела за спољне црквене везе Московског Патријархата:

http://www.patriarchia.ru/db/text/3885549.html

http://www.patriarchia.ru/db/text/3885556.html

https://mospat.ru/ru/2014/12/21/news113541/

https://mospat.ru/ru/2014/12/21/news113530/

ИЗВОР:

http://www.poa-info.org/vesti/2014/12/20141221.html

Галена Вранишковски, мајка утамниченог архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, у ових пет реченица казала је све. Кроз шта пролази њен син утамничен у затвору „Идризово“ код Скопља, и у каквом је стању. Кроз шта пролази она, чекајући његову слободу. Али, и како пролазе они који се усуде да кажу: „Ја сам сведочанство јединства Српске православне цркве“.

Њој, мајци владике, током ове године у којој је имала право на само две посете сину, ових дана стизале су потресне вести. Најпотреснија је, каже нам, она о физичкој ликвидацији. Из Битоља, где је дом Вранишковских, мада стара и болесна, упутила се како би се сама уверила шта је истина, јер од сина „лично никада није чула да му је тешко“.

Када је, после посете, напустила затвор „Идризово“, Галена Вранишковски је, каже, била и старија и болеснија.

„На муку, уверила сам се у све вести које су до мене долазиле. Здравље мог сина до те мере је угрожено да му је живот у питању. Он је без потребне здравствене заштите. Свакодневно је малтретиран. Затвореници, а у соби са Јованом их је тридесет троје, притискају га и провоцирају. Нерасполежена према њему је и управа затвора. Мада је испунио све услове, не пуштају га кући ни на сат…“

„Ја познајем свог сина. Никада ми не би рекао: „Мајко, тешко ми је“, а да му заиста није тешко. Никада ми не би рекао: „Живот ми је у опасности“, да тако заиста није. Већ дванаест година траје ова наша невоља. Толико је прогоњен. Толико година су покушавали и да га прогнају. Али, за свих ових година ја од њега никада нисам чула да се пожалио. Напротив, он нас је, упркос свему, тешио и храбрио. Не само нас, своје најближе: мене, његову сестру и њену породицу, већ и друге. Монаштво и вернике који су заједно с њим хапшени и прогањани… А сад кад сам га видела… као да сам престала да живим.“

Утамничени Јован, архиепископ Православне охридске архиепископије, током овог, последњег сусрета са мајком дао јој је и писмо. Намењено је, најпре, Управи за извршење санкција Министарства правде у Скопљу. У овом, драматичном писму и апелу, владика Јован Вранишковски навео је углавном све што је испричао и мајци Галени. Он, међутим, још пише и ово:

„Моје писмо упућено Управи за извршење санкција није насловљено ни као молба. Жалба. Захтев. Посреди је један акт, да се не би заборавила данашњица. Да се не заборави да је архиепископ Јован доследни наследник својих претходника који се ни по цену живота није одрекао вере. Цркве. Њеног јединства. Из тог разлога је ово моје писмо да се не би заборавило ни то како је власт у Републици Македонији примењивала разне принуде да ме разувери да се одрекнем од, тог, успостављеног јединства цркве и да се вратим у расколничку Македонску православну цркву“.

Архиепископ Јован на крају пише:

„Остајем доследан, а доследност овдашња власт тумачи непослушношћу. Упозоравам да ми се прети ликвидацијом, коју је најлакше остварити управо у затвору. Ето, због тога пишем ово писмо. Ако је последње, да се зна због кога је последње. Али, да се зна: ово све што чиним чиним за Јеванђеље, како би био његов заједничар. Уколико ми је последње, нека подсећа не само мене, већ и верне у Христу, кроз шта се све морало проћи за сведочанство једне цркве“.

Враћамо време… Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован (Вранишковски), као и монаштво и свештенство из његове епархије, одазвали су се позиву на јединство. Убрзо, уследила је одмазда Македонске цркве, али и државе. Већ следеће године владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.

Која је права „кривица“, била владике Јована? Покушао је, заправо, да обави свету тајну крштења у храму који је Македонска црква сматрала својим. Низали су се, потом, и други Јованови „греси“. Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због наводног „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је да је „у црквеном календару оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске архиепископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана због овог „греха“.

Следеће године (2005) Врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија владику Јована је прогласила архиепископом охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу, јер није била утемељена ни у једном доказу. Али, другостепени, Апелациони суд, затражио је ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Апелациони суд је, међутим, наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.

У међувремену, током деценије, владика, али свештенство и монаштво које је следило и литургијско јединство са СПЦ, били су изложени невиђеном прогону. Чак и физичким нападима. За владиком је, на крају, чак била расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској, од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили и, после суђења, у потпуности га ослободили. Чак укинули забрану напуштања територије Бугарске.

Ипак, почетком децембра 2012. године, архиепископ Јован је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном осуђен „у одсуству“. Осуђен на рочишту на које, како тврди његова одбрана, и није био позван. У затвору „Идризово“ код Скопља данас издржава казну по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. Терете га, како је образложено, за „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика Македонске цркве“. Пресуђено му је – пет година и пет месеци затвора.

„Каква превара?! Ништа није доказано. А нико се није трудио ни да било шта докаже“, говори Галена Вранишковски.

„Познајем га. Он би сваки денар који је имао, или од кога добио, уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.“

Срушили му манастир, на очевини

После проглашења за архиепископа Православне охридске архиепископије, митрополит Јован је избачен из Митрополије у Скопљу. Он је, убрзо потом, са монаштвом и свештенством које га је следило, на имању родитеља почео да гради цркву и конаке. Манастир Светог Јована Златоустог у селу Ниже Поље подно Пелистера. Али, убрзо су стигли булдожери и почели да руше.

„Ноћу су рушили цркву“, сећа се Галена Вранишковски.

„Мој супруг Аргил је одјурио. За њим пошао и народ. Нису им дозволили да приђу. Нису мом супругу дозволили да каже да је црква на нашем имању. С пута је слушао како све пуца и како се руши. Патња коју је те ноћи понео, пресекла га је. Умро је убрзо.“

Страдало монаштво и свештентво

Монаштво и свештенство које је следило канонско јединство са Српском православном црквом, свога архиепископа Православне архиепископије охридске, било је прогоњено, а право на храмове који су пре отцепљење МПЦ припадали Српској православној цркви, нису имали. Они данас верску службу обављају у кућама које су им даровали верници. У условима, као што су некад, у катакомбама, опстајале молитве.

Милена Марковић / Новости

Наиме, ово је друга по реду посета његове мајке у току ове године (она је стара и тешко може да путује), а у последње време нико и није смео да посети Архиепископа. Због тога је Његово Блаженство Архиепископ охридски Јован два пута тражио од директора КПУ Идризова да му дозволи да га посете чланови Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије, свештеници и монаси, али је директор све те молбе без образложења одбијао.

Његова мајка је након ове посете заправо потврдила гласине о Архиепископу Јовану - да му је здравље нарушено, да је без ваљане здравствене заштите и да јеготово потпуно изолован. Свакодневно бива малтретиран од стране затворског персонала, а, по наредби Управе затвора, врши се немилосрдни притисак над њиму смислу да по пуштању из затвора напусти Р. Македонију. Подстичу затворенике да му прете физичком ликвидацијом уколико не пристане да напусти Р. Македонију. То је оно што је потресло ову од Бога благословену стару госпођу до те мере да стално рони сузе и тугује за својим чедом.

Старица казује да, познавајући свога сина, он јој никад то не би рекао да заиста нема опасности по његов живот. Већ дванаест година трају његова гоњења, а она од њега није чула да јој се пожалио, него ју је, упркос свему, тешио и бодрио, и тоне само њу, него и све друге. Али, сада као да је сломљен од свакодневних малтретирања.

Чињеница у целости противзаконитог одбијања да се, још увек, Архиепископу Јовану не омогућује домаће одсуство, иако он већ читавих десет месеци испуњава све прописане услове за то, представља потврду горенаведеног. Звали смо затвор да проверимо зашто се Архиепископу Јовану не одобрава дводневно домаће одсуство као што се одобрава другим затвореницима који испуњавају услове, нити се, пак, даје дозвола члановима Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије да га посете, али нам је одговарано да је директор то забранио, а искључиво је његово право да то учини, као и са било којим другим затвореником.

Архиепископ Јован је успео да нам преко мајке достави писмо, замоливши да будедостављено Управи за извршење санкција, јер, уколико би га послао преко Управе затвора, то писмо никад не би стигло на наведену адресу. Ми смо узели себи слободу да, у немогућности да се консултујемо с њим, а због важности истог, унаставку објавимо садржину тога писма које је Архиепископ Јован упутио Управи за извршење санкција.

Преко

Управе КПУ Идризова

Директору Управе за извршење санкција

Скопље

Предмет: Писмо за историју

Поштована госпођо Гаврилоска,

Више пута сам имао потребе да се обратим Управи за извршење санкција због неподносивих радњи које се чине нада мном у КПУ Идризову готово од првог дана мог другог доласка у затвор (2. јула 2013. године), али сам се уздржавао чекајући резултат решавања мојег преласка у затворски третман који би ми омогућио коришћење погодности - викенд одсуства.

Иако сам прилично одавно испунио све правилником прописане услове да добијем прогресивни третман, Управа затвора није желела то да ми то дȃ. Као да им је то неко наслеђе родитеља, па коме желе дају, а коме не желе не дају. Не желим да помислим како се од мене очекује да некога поткупим, али свима је познато да је то најсигурније оруђе за бољи третман у затвору. Међутим, после скоро десет месеци од како сам испунио услове за добијање третмана којим бих могао да користим погодност домаћег одсуства (а то је једна трећина укупне казне), био сам предложен на конференцијском састанку одржаном 4. новембра 2014. године, кад је предлог одговорног васпитача по мом питању био прихваћен.

Да појасним: дана 4. новембра 2014. године, од укупно 1978 дана колико ми износи укупна затворска казна, одлежао сам у затвору 1105 дана, или готово две трећине укупне казне на коју сам осуђен (5 година и 5 месеци). Уколико ми се од казне одбије екстрадициони притвор у Р. Бугарској, као и први и други притвор у Р. Македонији, а у вези са делима за које сам осуђен, у затвору треба да проведем 1452 дана. Једна трећина 1452 дана износи 484 дана. До 4. новембра 2014. године ја сам у затвору провео укупно 579 дана. То значи да сам, по било којој рачуници која се предвиђа правилником о прогресији затвореника као и кућног реда затвора, испунио све услове за стицање третмана којим може да ми се доделидомаће одсуство. Ако овде напоменем да сам приложио и сва потребна документа (потврде судова у Скопљу, Битољу, Велесу, о томе да се против мене не воде други судски поступци, као и потврду о спајању казни), и уколико напоменем да сам имао подршку васпитача одговорног за мене, онда није чудно што сам на конференцијском састанку о одлучивању мог третмана добио препоруку о прогресији у третману.

Међутим, као што је познато, ниједна одлука у затвору није важећа без потписа директора. Тек сам 18. новембра 2014. године био обавештен о томе како директор није желео да потпише записник поменутог конференцијског састанка, и то без икаквог образложења. А, како сам информисан од стране добро упућених представника Управе затвора, како, заправо, одбијање директора да потпише одлуку о мом напредовању у третману није нити његова иницијатива, нити његова својевољност, него је за то добио наредбу из кабинета председника Владе, нисам имао жеље да затражим састанак са њим, јер шта би ми он рекао? Од фебруара 2014. године лично он није ми одобрио ни једну кратку посету на мој захтев. У два наврата сам му упутио молбу, но нисам добио одговор, што значи да сам био одбијен. Сасвим је извесно да сам ја једини затвореник у затвору Идризову који не сме да прима посету, али ни то није због директора. Све док и њему нису из кабинета председника Владе забранили, сам ми је током 2013. године одобрио две посете. Ако се зна да једино моја мајка и сестра имају дозволу да ме посећују једном месечно, а моја мајка већ има 76 година и не може често да путује, тада није ни чудно што сам током целе 2014. године имао само две посете.

Није ми познато да у затвору Идризову постоји неки затвореник са више ограничења од мене. Као да се цео систем организовао како би се мени отежали затворски дани. Сада не говорим о мизерним условима смештаја (33 лица у једној соби са само једном WC шољом, лоша храна и нехигијена, а затвор не даје чак ни чинију, ни кашику затвореницима, па чак и то треба да донесу од куће!). О овим условима би неко рекао да су мизерни, ипак они су такви за све затворенике. Но, не верујем да је неко са стране затворског персонала био више омаловажаван и малтретиран као ја. Мислим да када би постојало право да затвореници буду тучени, као што се у затвору Идризову чинило пре десетак година, ја бих сигурно свакодневно био на стубу за бичевање, без обзира на то што сам „најмирнији затвореник“, по речима васпитача који је поднео предлог о мом напредовању у третман.

Да ме нико не разуме погрешно. Као што сам напред навео, за све ово што ми се дешава у затвору не могу изричито окривити само директора затвора, нити пак директора Управе за извршење санкција. Шта да чине они када у овој нашој држави законски прописи могу бити промењени само једним телефонским позивом од „Високе порте“?

Из тог разлога ово моје писмо, које је упућено Управи за извршење санкција, није насловљено ни као молба, ни као жaлба, ни као захтев. Посреди је један акт, да се не би заборавила данашњица. Да се не заборави да је Архиепископ Јован доследни наследник својих претходника, који се ни по цену живота није одрекао вере, Цркве и њеног јединства. Да се не би заборавило ни то како је власт у Р. Македонији примењивала разне принуде како би разуверила Архиепископа Јована да се одрекне од успостављеног јединства Цркве и да се врати у расколничку МПЦ. Но, и да се не заборави оно што је све извесније да ће се десити због његове доследности, а коју власт тумачи као његову непослушност према њој. Ради се о његовој ликвидацији, о којој очигледно већ постоји завера, а то је најлакше остварити управо у затвору.

Ето, због тога пишем ово писмо. Ако је последње да се зна због кога је последње, али и да се зна: „А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“, као што вели Апостол (I Кор 9,23). Уколико није последње, да подсећа не само мене, већ и верне у Христу кроза шта је све требало проћи за сведочанство јединства Цркве.

Са поштовањем,

1. децембар 2014. године, КПУ Идризово-Скопље

Сва Црква очекивала је да ће архиепископ Јован за свој имендан бити пуштен на дводневно одстуство, како би служио свету Литургију на празник Светог Јована Златоуста, његого небеског покровитеља. Међутим, Архиепископу је и овога пута ускраћена могућност да искористи законско право на одсуство, које следује свим осталим затвореним лицима. Ипак, у манастиру Светог Јована Залтоуста служено је свеноћно бденије и Литургија, а монашко сестринство уприличило је пригодну трпезу з аверни народ и госте.

Извор: poa-info.org

Епископ Марко поручио да је Архиепископ Охридски Јован је политички затвореник и да против њега годинама јединствено делују државни органи, полиција и расколничка црква која и иницира тај проблем. Без обзира на све, Архиепископ Јован је пун љубави и чистог срца и жели покајање свих расколника и њихово враћање под окриље свете СПЦ.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/11/20.11.14_pod_znakom_pitanja_episkop_marko.mp3

Верници у Охридксој арх.се информишу се путем званичног сајта Архиепископије. Ниједна телевизија никада није направила дебату на тему прогона над Архиепископом Јованом, свештенством и верницима, због политичког притиска који влада у БЈР Македонији. Треба да претрпимо држећи се Христа. И Архиепископ Јован нам је увек говорио да су све цркве претрпеле, нека мање нека више, е сад је дошао ред на нас, то нас охрабрује, казао је Епископ Марко. И у нељудским условима у којима се налази у затвору, без кретања, посета, без нормалне исхране и без лечења тешке болести која га мучи, Архиепископ Јован све време размишља о Цркви, решењу проблема и његовој мисији. Врховни суд има власт да обустави недело према Архиепископу и то би било најбоље решење, тако би и држава односно њена судска власт показала спремност за решење проблема.

Емисија Под знаком питања, четвртак, 20.новембар, од 10 часова. Води Марина Марић

Извор: Радио Слово Љубве

Владика је нагласио и важност међусобних сусрета у којима се потврђује јединство православне цркве.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/14/11/05.11.14_razgovor_sa_episkopom_davidom_iz_poa.mp3