На нас као организаторе сам Архиепископ Јован и његово предавање оставило је велики и позитиван утисак. И не само на нас двојицу, већ и на многе друге који су предавање пратили, било директно било касније, на снимку. Некако, као да човек осети да му се душа уздрмала и померила и да не може бити равнодушан. Предавање Архиепископа Јована је управо тако деловало и на нас организаторе, као и на многобројне гледаоце. Речи које су пренеле реалност искуства савременог исповедника вере и савременог страдалника за јединство Цркве су на све с тргле из неке учмалости обичног живота, где се чак и вера претвара у неку дневну формалност и рутину. Речи Архиепископа Јована, а пре свега његова појава, његово лице на којем се заједно виде трагови на правди Бога измученог човека, страдалника али не и очајника, смирење и благост, вера која исијава љубав, заиста нас је покренуло, опоменуло и укрепило.

Родила се, тако, и код мене и оца Ивана жеља да одемо и лицем к лицу видимо тог човека Божијег, верног пастира Христовог, оног који не штеди свој живот зарад живота Цркве Христове. Родила се жеља, али је убрзо и спласла. Нажалост, то је наша сурова реалност. Град Битољ је далеко. Није лако отићи тамо. Многе нас ствари ограничавају. И тако, одложисмо остварење наше жеље на неодређено. Заправо, одложисмо је на једно реално „никад“.

Али, изгледа да Бог није желео да остави без плода искреност Архиеписковог позива и искреност наше жеље да се одазовемо позиву. Снимак предавања се врло брзо раширио. Пренет је на многим сајтовима. Погледали су га многи. Међу тим многима била је и госпођа Светлана Алексић Пиљикић, позната српска естрадна уметница. И на њену хришћанску душу Архиепископ Јован и његове речи оставиле су велики утисак. Добио сам, као саговорник Архиепископа, њене честитке. Била је одушевљена. И гле, пожелела је и она да се сретне са нашим предавачем, да оде код њега. Питала ме је где се налази и да ли је таква посета могућа? Тако, рампа за коју смо ја и отац Иван мислили да је спуштена и да је немогуће подићи, почела је ипак да се диже. Врло брзо смо успоставили контакт са Архиепископом Јованом и… посета је заказана!

3. новембра четворка – Светлана Алексић Пиљикић, њен супруг Вељко, отац Иван и моја маленкост (Александар Милојков), упутили смо се пут Битоља. Четворка која је заиста профункционисала као једно Тело, као удови који један другоме служе, како би то рекао Апостол Павле. Наша Сека је обезбедила оно што је мени и оцу Ивану недостајало, а ми смо опет имали оно што је и њој и Вељку требало да дођу до Архиепископа. И тако, као мали Христов организам, срушили смо све препреке и кренули код нашег уваженог домаћина.

И све је било савршено, баш као што и бива када се људска воља сагласи са Божијом и када човека прати Божији благослов. Организација пута од стране Секе и Вељка била је беспрекорна. Време је било идеално. Сунце нас је обасјавало и кроз Србију и кроз Македонију, и у одласку и у повратку. Само путовање је било веома пријатно и без лутања, иако је Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог смештен у планинском подручју надомак Битоља, које ауто навигација не региструје. Било је ту и смеха. Наш отац Иван се телофоном чуо да Архиепископом који му је објашњавао пут од Битоља до манастира. Отац Иван је за време тог разговора само понављао: „Да…Да…Да…“ Ја сам шапнуо Секи и Вељку: „Пазите сад, појма неће имати шта му је Архиепископ објашњавао.“ И тако је и било. „Да..да..“ оца Ивана није било „да“ афирмације већ куртоазно „да“. Ипак, Вељков непогрешви возачки инстикт нас је одвео на право место – до скретања где нас је чекала једна од монахиња манастира. Са њом смо лако дошли до коначног циља. А тамо, дочек који ћемо памтити целог живота. Наш домаћин, Архиепископ Јован, чекао нас је на вратима манастира. Поздрависмо се, целивасмо му руку, након чега смо се упутили са њим у манастирску трпезарију. А онда све по реду: ракија, слатко, вода, уз благи осмех и љубав нашег домаћина и пријатан разговор са њим.

Уследио је и ручак. Спремљен са пуно молитве и љубави сестринства манастира. Оно што нас је посебно дотакло било је служење нашег домаћина. Доживели смо да нас све Архиепископ служи, да нам једном по једном ставља храну у тањир. Видесмо на делу Христове речи из Јеванђеља – И који хоће међу вама да буде први, нега вам буде слуга. (Мт 20, 27). А нас није служио само први (епископ) већ први међу првима – архиепископ. И то служење није било само формално испуњење јеванђелских речи. Било је суштинско. Из тог служења зрачили су радост због нашег присуства и љубав Архиепископа према нама. Указана нам је велика част, али, искрено, и велика хришћанска, јеванђелска лекција. Заиста, само велика љубав и смирење могу да ненаметљиво сједине и пројаве дужности једног епископа – да буде први и да буде учитељ. И ми смо управо ту његову првину и његово учитељство, једном речју његово архиепископство, осетили као његово блаженство и његову љубав према нама.

Наш домаћин нас је провео кроз манастир који је у изградњи, причајући нам о даљим градитељским плановима. Али, причајући нам и о свом и манастирском страдању, о рушењу и паљењу. Заиста, онолика страдања и онолики Крст може да понесе само неко ко чврсто верује у Васкрсење. Та вера и покреће Архиепископа Јована да из рушевина и паљења поново подиже и гради. Поново гради, иако пред њим стоји и даље неизвесност судбине саме грађевине. Једина нада јесте вера, а она Архиепископу не мањка. Живот и страдање овог манастира заиста личи на Христово страдање али и на Христово Васкрсење.

Сутрадан смо време провели у родном граду Архиепископа Јована, Битољу. Започели смо доручком у хотелу. И ту сада морам да поменем један детаљ који нас је све здраво насмејао. Овога пута актери су оба клирика – Архиепископ Јован и отац Иван. Наиме, била је среда, постан дан. На доручку је било самопослуживање, тзв. „шведски сто“. Није баш био неки избор посних јела, тако да смо узимали оно најосновније. На нашем менију су се нашле и маслине. Оне су се налазиле у једној чинији на столу. Онако велике, фине, тамно плаве боје. Узимали смо по мало од те посне хране, свако у свој тањир. А маслине… Е њих је отац Иван све, комплет са чинијом, донео за наш сто. Уследила је реакција Архиепископа: „Нееее, оче, није то све за нас!“ На то је отац Иван одговорио: „Без бриге, владико, већ су сви отишли, неће нико тражити маслине.“ И наравно, смех свих присутних.

Уследила је шетња градом, чувеним Широким сокаком. Тај Широки сокак је главно шеталиште у Битољу. Препун је локала који су крцати људима. Традиција испијања кафе у Широком сокаку, причао нам је Архиепископ. Чак, како рече, и његови мајстори који раде у манастиру, око поднева прекидају посао да би дошли у Широки сокак на кафу. Шетајући улицом, Архиепископ нам је рекао да својим родним градом, овим шеталиштем, није шетао пуних 15 година. И то је такође био један од разлога зашто му је веома драго што је са нама. На његовом лицу се видела помешаност љубави према свом народу и свом граду и туге због неразумевања и страдања кроз које је пролазио. Поново је Архиепископ својим изразом лица сведочио Христа и оно јеванђелско – К својима дође, и своји га не примише (Јн 1, 11). Ипак, нису нас заобилазили погледи околних људи. Како због присуства добро познатог Архиепископа, тако и због присуства наше Секе. Шкљоцале су камере мобилних телефона из околних кафића. Прилазили су људи да се фотографишу, али и да поздраве Архиепископа Јована. Та шетња са Архиепископом је поново код нас четворо изазвала осећај указане части и несебичног служења. Били смо заиста поносни што нас је Бог овако привилеговао и што нас је наградио оваквим благословом. Имали смо осећај да су очи читаве васионе упрте у нас, да се свет окреће око нас. Осетили смо се важнима. Али не горди, већ радосни и Богу благодарни.

Вратили смо се у манастир на ручак. И поново… Архиепископ служи. Бескрајна љубав. Фотографисање. Поклони за све нас од Архиепископа – његова књига „Слобода у затвору“, са посветом свакоме поименично. Крст са његовим иницијалима. Још једна књига о историји Охридске архиепископије. Икона Светог Јована Златоустог, манастирски мед… А највећи поклон од свих – чињеница да смо се лично упознали и да се сада познајемо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским Г.Г. Јованом. Радост на поласку кући и вера у поновни сусрет. Радост и жеља да и ми њему будемо барем делимично добри домаћини као што је он нама био. Од срца му желимо – на многаја љета, владико!

Када се утисци слегну, рекао бих да смо нас четворо – Светлана, Вељко, отац Иван и моја маленкост (Александар Милојков) били они „обични“ које је Архиепископ помињао у свом предавању. „Обични“ који га нису остављали у својим молитвама док је био у затвору, како је рекао. „За ту Цркву која се моли, вреди страдати“, закључио је Архиепископ тада своје предавање. Нас четворо је Бог изабрао да Архиепископу дођемо и да му се на тој страдалној љубави захвалимо. Као народ Божији, као Црква за коју је страдао. Ово смо доживели као велику Божију благодат. Нашој радости нема краја. Душе су нам пуне.

Слава Богу за све!

У Београду

5. новембра 2015. Александар Милојков, теолог

ФОТОГРАФИЈЕ

У надахнутој и занимљивој беседи која је трајала готово два сата, Његово Блаженство се дотакло свега онога што се у прошлости дешавало, како са Црквом у Македонији, тако и њему лично.

Након поздрава и уводне речи Александра Милојкова, дипломираног теолога и вероучитеља који је испред организатора водио ово предавање, архиепископ Јован је на почетку свим гледаоцима и слушаоцима приказао историјски пут настанка раскола, са посебним освртом на покушај успостављања дијалога са једне стране, а онда и уплитања званичног Скопља, које је резултовало дугогодишњим прогоном и утамничењем једног припадника високог клира наше Цркве...

О свему томе, о стању међу верним народом у Македонији, о односима са другим помесним православним, као и инославним Црквама, о односима са политичком елитом у БЈРМ, тамничким данима, о његовом виђењу на који начин може доћи до превазилажења настале ситуације, одговоре на нека лична питања, као и одговоре на питања чланова нашег Форума која су ови током претходних дана постављали на страницама нашег Форума, можете погледати на снимку од синоћ...

Због очувања саборности и јединства Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован је, у задњих десет година, утамничен већ седам пута! Припадници раскола настављају прогон. Прошле 2013. године, Архиепископ охридски Јован је осуђен и по осми пут. Осуђен је на нове три године затвора. Са њим су осуђени на две године затвора условно и два Епископа, свештеници, монахиње и верници Охридске Архиепископије, само зато што су хтели да помогну и организују живот канонске Цркве у Републици Македонији.

Суштинско питање које се сада намеће јесте: да ли је могуће затворити слободну љубав? Свакако да то није могуће. Питање слободе, питање слободне љубави увек подразумева одговорност, јер ако у слободи нема одговорности, онда та слобода постаје – насиље према другима. Слобода без одговорности јесте лажна слобода, попут оне до танчина прецизно описане у овој књизи код философа на нарко-тржишту. Том лажном слободом расколници, без икакве одговорности пред Богом, тиранишу Цркву, тоталитаристички желећи да народу ускрате заједницу са Саборном Црквом. Зато и говоримо да је утамничени Архиепископ охридски Јован решио проблем раскола у Р. Македонији. Данас свако ко не жели да буде у расколу, има ту могућност да учествује у Саборној Литургији. Логично, због тога и постоји сав тај поменути прогон.

За време боравка у затвору, Архиепископ охридски Јован је написао књигу која има упечатљив наслов Слобода у затвору! Прво издање је распродато већ прве године штампања. Прогон Архиепископа охридског Јована се одужио и није било прилике да се књига поново одштампа. Данас се у рукама читалаца налази друго, допуњено издање. Нови материјал, нови текстови су произашли управо из тог настављеног прогона. У тренутку док пишемо овај предговор, Архиепископ охридски Јован се налази две године и шест месеци у затвору, и из овог периода произилази његова Друга окружна посланица из затвора. У допуњеном издању се налазе још и најновија обраћања Архиепископа охридског Јована пословичним македонским судовима, обраћања која имају своју правну, теолошку и књижевну димензију.

Сама суштина поруке која провејава из теологије ове књиге, најкраће речено је – слобода од смрти! Проблемом смрти се не баве политичке партије, владе, хуманитарне организације, амбасаде широм света. Оне на изборима не обећавају победу над смрћу. Слобода у затвору, Архиепископа охридског Јована, управо то обећава. Превазилажење смрти је могуће само у Саборној Цркви, и то не због тога што Црква има средства спасења, јер Црква спасава не толико оним што има, већ оним што јесте.

У поглављу Очева пасха, Архиепископ охридски Јован пише да Црква и јединство Цркве представљају јединство са самом Светом Тројицом, јединство које треба да се одстрада. То страдање, које и сада док пишемо овај предговор, Архиепископ подноси утамничен у затвореном одељењу скопског затвора Идризово (тридесет затвореника у једној соби, са једним тоалетом), актуелизовање је мученичког етоса у XXI веку! Његово страдање је актуелизовање подвига у свакодневном животу, који увек подразумева корелацију, који подразумева подвижнички однос према Богу. Зато, начин живота на који позива теологија саборности и јединства је, према речима светог Николаја охридског и жичког, управо – неговање бесмртности!

Када се дешавају такве неправде логично је поставити питање: где је Бог љубави и мира? Због чега се све ово дешава? Ово је скандал. Али то је људска логика, а Божја логика је потпуно другачија. Он није рекао да ће послати неколико вукова у велико стадо, него обрнуто, да ће кротке, мирне људе, личности које имају одговорност за Цркву, да ће управо такве људе послати међу вукове.

Тако слобода Архиепископа охридског Јована, парадоксално, не лежи у удаљавању од страдања, него у прихватању страдања! Сведочимо о његовим речима, које смо чули кад смо имали могућност да га видимо у затвору или на суђењима. Говорио је: „Ми не тражимо страдања, али када дођу, ту смо да их до краја, по цену живота, издржимо, јер је сада нама као помесној Цркви дошао ред за то!” Одатле произилази и његова слобода у затвору, јер као што говори старац Емилијан Симонопетријски, када човек престане да жели да се ослободи страдања, тада ће видети да је слободан. Затварање Архиепископа, суђење Епископима, свештеномонасима, монахињама, рушење цркава, и тако даље, показује да у недоглед транзициона, македонска државно-расколничка политика, слободу подразумева једино као ослобођење од другог, и да нема капацитета да схвати да је то најсуровији вид самољубља.

Ко није слободан у себи, мртав је човек. Пре свега, није човек онај који није слободан, јер није људски живети без слободе. Архиепископ охридски Јован је постао заробљеник Божје љубави. Сви чланови канонске Цркве у Р. Македонији сведочимо да је са Архиепископом охридским Јованом завладао Христос, и да је он своју слободу дао Богу. А Бог узвраћа освећењем. Управо то значе речи Апостола Павла: „Не живим ја, већ Христос живи у мени“. Сматрамо да ова књига показује пут, који сваки хришћанин треба да пређе, да би могао рећи: живи Христос у мени, а то значи – да му је Христос постао све.

Живећи слободу у затвору, Архиепископ охридски Јован указује да је и те како могуће да човек буде заробљен ван затвора. Имамо у виду епилог поглавља Осмо крило, где Архиепископ Јован прецизним потезима четкице, веома успешно слика затвор, као огледало савременог македонског друштва.

Ова књига још показује да је саможртвена љубав – пут јединства, и зато она представља молитву Архиепископа охридског Јована да сви једно буду, јер посвећеност његове службе је да буде чувар канонског јединства нераскидиво повезаног са Литургијом, која изражава јединство Цркве Божје. У поглављу Велики патриота, Архиепископ охридски Јован пише: „Потребан је евхаристијски живот да би се продрло у смисао јединства, које је у Цркви постигнуто“. Зато је јасно да искључивост расколничке МПЦ укида љубав, јер за њих постоји нешто важније од учествовања у заједничкој Евхаристији, а према Светом Максиму Исповеднику, само савршена љубав у Евхаристији Цркве побуђује да подједнако буде љубљен сваки човек. Став је и Архиепископа охридског Јована да се један народ потврђује као народ, само ако није изолован, већ у заједници са другим народима.

На крају, ова књига даје оно што је најпотребније уморном, савременом човеку, а то је – радост.

„Када дође време да примиш Христа, веруј да ти ни затворска капија неће бити препрека. Причешће је смисао живота. Само немој престати да се крећеш према Христу, Он ће ти засигурно изаћи у сусрет, чак и пре него што пређеш пола пута”, очински и са васкршњом радошћу Архиепископ охридски Јован саветује осуђеника на доживотну робију, а спремног, да после тих речи, у затвору Идризово остави старог, како би се обукао у новог човека.

После ових редова свако треба да се пита: „Нисам радостан? Онда треба да схватим да немам Бога. Треба да будем радостан чак и у случају да сам грешан. Јер Бог се настањује у радосном човеку”.

Свети Порфирије Кавсокаливит каже да уколико стигнемо до ступња на којем осећамо радост, љубав и служење Богу без икаквог страха, а то нам демонстрира књига коју држимо у рукама, онда можемо да покажемо на делу горе поменуте речи: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“.

Слобода у затвору Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована је живо сведочанство да нам сада ништа не смета да уђемо у ову тајну.

http://david-ninov.net/2015/05/24/negovanje-besmrtnosti/

Књигу можете поручити ОВДЕ

Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Павле је изразио одушевљење богатством историјског наслеђа, али истовремено је изразио и жалост због тога што је то богатство или запуштено небригом или претворено у угоститељске објекте. У Скопљу митрополита Павла је дочекао Преосвећени Епископ стобијски г. Давид. Митрополит је посетио један део богослужбених места Православне Охридске Архиепископије: манастир Успења Богородичиног и параклис Светог Нектарија Егинског.

Митрополит г. Павле је началствовао на вечерњој служби за празник Воздвижења Часног Крста у манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. На крају службе, митрополит Павле се обратио Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском г. Јовану потресним речима, осврћући се на његово мучеништво и сведочанство вере. Истичући да је исповедање вере архиепископа Јована светли пример и за њега самог и за сав православни свет, у знак своје љубави митрополит Павле подарио је архиепископу Јовану честицу Часног Крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос.

На празник Воздвижења Часног Крста, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован је началствовао светом Литургијом у манастиру Светог Јована Златоустог у Битољу. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит Глифаде г. Павле из Грчке Цркве, и Преосвећена господа Епископи брегалнички и местобљуститељ битољски Марко и стобијски и местобљуститељ струмички Давид, као и свештенослужитељи Православне Охридске Архиепископије. На крају јутарње службе, архиепископ Јован је извршио службу Уздизања Часног Крста.

По прочитаном Јеванђељу, митрополит Павле је беседио о значењу Крста. После Литургије, архиепископ Јован се обратио митрополиту Павлу захваљујући на његовој посети и драгоценом дару - честици Часног Крста Господа нашег Исуса Христа. Затим је честица Часног Крста била изложена на поклоњење многобројном верном народу.

Извор: Православна Охридска Архиепископија

Преузто са:СПЦ

По одслуженој доксологији у част високог госта, на молбу игуманије, високопреподобне Теоксене, Архиепископ Јован се обратио сестринству поучним словом.

Током своје посете Архиепископ је разгледао манастир који је подигнут сав на камену, на месту које је одредио новопројављени светац преподобни Порфирије Кавсокаливит.

Извор: Охридска Архиепископија

Извор: СПЦ

на данашњи дан пре 17 година, рукоположен сам у епископски чин. Изабран, наречен и хиротонисан од епископа Македонске Православне Цркве, која је и тада била, као што је и сада у расколу са свим другим православним Црквама. Када сам примио епископски чин, многи од моје браће, посебно епископи и свештенослужитељи других помесних православних Цркава оштро су ме прекоравали што сам примио хиротонију од расколничке јерархије. Како што је познато из моје биографије, помоћу Божијом и ванредној благодати Његовој, имао сам могућност да се школујем на најпознатијим теолошким катедрама у то време, у Београду и Солуну. Тамо, као и на многим другим местима где сам путовао упознао сам многе ревнитеље слова Божијег, људе виспреног расуђивања и врхунске теологе нашег времена. Упознао сам многе одличне јерархе, свештенослужитеље престола Божијег, прекрасне ђаконе који би својим даровима могли да плене безмало сваког благочестивог хришћанина. И сви они, ево да не претерам, али сигурно већина њих се питала и чудила који разлог ме наводи прихватању рукополагања од јерархије која је у расколу. Сви, или ево поново да не претерам, рећи ћу бар већи део њих, знали су да бих могао да имам добру службу било где у православној икумени. На било ком континенту да сам пожелео да служим мислим да би ми било остварљиво, а ја сам се сагласио да будем јерарх у уедној цркви која је у расколу, и ничим није обећавала да ће брзо изаћи из истог.

Међутим, оно за шта ме је Господ припремао од младих дана, штедро изливајући на мене своју благодат особито у тренуцима падова, сагрешења и тумарања оних дана моје младости, није било познато онима који су ме осуђивали због хиротоније у епископски чин од стране расколничке јерархије. Када је Господ сматрао да сам већ довољно духовно зрео и да нећу презрети Његову вољу, тада ме просветљује да разумем шта се суштински и очекује од мене. Ни то није било познато онима који су ме осуђивали, као што нису знали ни претходно. Ја сам пак, то откровење Божије воље љубоморно чувао, делећи га само са малим бројем оних који су могли да га понесу, подражавајући Марију која никоме није говорила да је занела од Духа Светога, осим Јелисавети.

Не, браћо и сестре, нисам био ја љубоморан ако би многи открили вољу Божију. Био сам само сумњичав и скептичан да ли ће они који сазнају то откровење имати снаге, зрелости и воље да то и спроведу. Јер у противном то знање и просветљење не само што не би било на никакву корист, већ би неспровођење истог било на њихову осуду. И показало се да сам исправно расуђивао. Годинама уназад, када је требало да се провери ко може да издржи пут ка јединству, сви смо видели да је мало оних који су успели. Али зар и Христос не каже како су „многи позвани, а мало њих изабрани.” (Мт. 22,14)

Мањина су били апостоли, само дванаест, али данас нема места на земљи где се није чуло за име Исусово. Мањина су били и мученици, наспрам остатка народа у време гоњења Цркве, али тим малобројним семеном данас имамо милијарде Хришћана. Мањина беху и оци пустињаци и подвижници у поређењу са другим житељима Египта, међутим они и данас после толико векова остају непревазиђен образац Хришћанског етоса. На крају, и количина злата је много мања наспрам количине других метала које поседује земља, али је злато оно које је од свих драгоценије.

А ми данас, после свега што смо пребродили чак и нисмо таква мањина. Ако се пребројимо, видећемо да нас само овде има више него што у било ком храму МПЦ има верујућих на недељној Литургији. То никако не значи да нас има много, већ значи да смо Црква у којој сви који јој припадају, они се и црквују. Код нас нема оних који се сматрају Хришћанима, а у храм долазе два пута годишње, о Васкрсу и Божићу. Код нас нема неких који долазе на Бадње вече само до црквене порте јер се ту точи ''грејана ракија'' а потом за Божић седе кући и не учествују у Божићној Литургији. Наши Хришћани, колико они некоме изгледали малобројни, живе хришћански, живе тајнама и у тајнама Христовим, и знају да ће их благодат Божија пратити свукуд, јер и када греше кају се, и када нису у праву нису надмени, и када страдају не проклињу, а када им се чине почасти не преузносе се.

Ипак, ево дође дан када и они који су нас осуђивали ради примања хиротоније од расколника, и оних који су сумњали да ли је исправан пут страдања који смо изабрали за постизање јединства Цркве, сви они данас, без изузетка свесни су да у суштини другог пута за разрешење раскола није ни било. Нема ране која није пропраћена болом. Уколико је рана већа, утолико је и бол снажнији. А ако је раскол рана, како би било могуће излечити га без страдања?

То што је страдањепало на Ваша плећа, драги Епископи, часни оци, браћо и сестре, није на срамоту, већ за сваку похвалу. Ви сте могли то страдање да одложите за нека будућа времена. Да неко други пострада уместо Вас, нека друга генерација да понесе ово страдање за јединство, међутим Ви нисте одбацили вољу Божију, да раскол коначно буде решен. Вашом вером, изграђен је мост којим ће многи корачати без интересовања ко га је саградио, али биће и оних који ће имати свест, да би им без тог моста живот у многоме био тежи.

Седамнаест година сам архијереј. Четири у јерархији која још увек нема јединство са православним Црквама, и тринаесет ових у канонској јерархији Цркве Божија. Од тих тринаест година, већи део прошао је по судницама и судским процесима, у прогонству или пак затвору. И неко би могао да се упита, када смо ми то успели да одгајимо овај прелепи врт, препун разнобојног и миришљавог цвећа, какво уистину јесте Ви, браћо и сестре?

Не, најдражи моји саслужитељи и браћо по епископству, не возљубљени народе Господњи, ову градину нисам засадио ја, она је Божија и Он се брине о њој. Мене је само поставио да пазим да неко не згази то цвеће без његове воље, да не покида још нерасцветано и у огањ га баци. Али не да будем чувар који ће на грубости одговарати грубошћу, већ сопственим примером да покажем и посведочим, како и по сто пута на дан да нас газе, ако имамо смирење, никада нас неће прегазити. Да покажем, да нас и по сто пута на дан понижавају, неће успети да нас понизе, ако претходно сами себе нисмо унизили и не мислимо о себи како смо нешто више од онога што заиста јесмо.

Тим мачем смирења, победићемо све. И пријатеље и непријатеље. Пријатеље, за још већу љубав према нама, а непријатеље на стид у немоћи да нам учине било шта на шта нас неше смирење претходно већ није извежбало да поднесемо.

Љубљена чеда у Господу,

Ви знате каквe грубe лажи и клевете су изречене о мени у ових последљих 13 година мог епископства, од којих такорећи ни једна није минула без гоњења и суђења. Изречено је толико неистина да је немогуће све их побројати, али нико, апсолутно нико нас никада није прозивао за недоследност. Напротив, и они који су смишљали и најгнусније клевете, чак ни такви, нису нас оптуживали за недоследност.

А, како би и могао неко да нас оптужи за недоследност када се бар она веома лако доказује. Свако данас може прочитати оно што је записано још на дан моје хиротоније у епископски чин, пре 17 година, док сам још увек припадао расколничкој јерархији, још тада сам изговорио: „Зато, сада, када ми Бог предаје Дух Свој и жезал да управљам Црквом, не својом већ вољом Његовом, молим се Богу, а молим и ваша високодостојна богољубија да се помоле, не би ли ми Господ дао благодати и енергије, онако несебично као што само Он може, не би ли свештенослужећи Слову и приносећи му благодарност од свег народа, допринео и јединству Цркве, тако неопходном у овом времену изопачених вредности. Молим и сав овај, данас сабрани народ Божји, да покаже управо то јединство у вери, Литургији и у Епископу, како би ми увек би савест, у опредељењу да и последњим својим дахом допринесем јединству, како помесне тако и целе Васељенске Цркве. Јединству свеукупне творевине Божије са Богом у једно Тело, Тело Христово, е да би се тако обожена творевина преобразила и постала нераспадљива. То је једина и права екологија, која еко проблеме не решава протестима, већ љубав поставља једином алтернативом за опстанак човека, земље и читаве творевине Божије.”

Ето зато, данас и највећи злобници не могу, па и не покушавају да приговоре ништа мојој доследности. Још пре ступања у епископски чин, мој став о јединству Цркве био је познат јавности. Јединство Цркве нема алтернативу, ако бих се послужио речима Св. Максима Исповедника, рекао бих како је јединство Цркве једнопутије (монодромос), тако да, или си у јединству са Богом и Црквом, или ниси у јединству ни са Црквом нити пак са Богом.

Моја уста никада неће престати да хвале епископе и свештенослужитеље наше свете Цркве који су успели да употпуне сваки недостаток мог последњег отсуства, услед затворских казни које сам издржавао. Ни срце, ни језик мој неће престати да им благодаре за све жртве које су они морали да поднесу, уосталом као и сви ви, у име јединства Цркве. Господ нека вам је свима помоћник!

Позивам вас да се данас сви заједно, али вас умољавам да то чините и свако од вас појединачно, помолимо за ону нашу браћу која још увек чаме у расколу. Они су наше тело и крв наша и нећемо бити мирни док и њих не причислимо телу Христовом. Живећи толико деценија ван Цркве они у суштини нису ни свесни свог незавидног стања. Али ми који имамо свест о смислу јединства, ми који смо свесни да без јединства са Црквом нема јединства ни са Богом, управо зато да се помолимо за њих.

Постоје тешка стања која могу постати људска реалност, при којима човек остаје без могућности и да се помоли да из њих изађе. Оболели од неких болести, ради тежине тих обољења остају чак и без молитве. Такорећи то исто се догађа и са духовно оболелима који пребивају у расколу. Ретко ко од њих може и да се помоли Господу како би му помогао да изађе из раскола. Зато да се помолимо за њих, да ми завапимо Богу за оно што они сами не траже, свакако из свог незнања.

Милост Господња да буде са свима вама, као и радост чији извор је сами Бог, да вас прати у све дане ваших живота. Господ да нам свима подари дуговечност е да би му још много година служили у Духу, у Слову и у истини.

http://www.poa-info....i/20150720.html

Превод са македонског: Поуке.орг

На светој Литургији сабрали су се многобројни верници који су из разних крајева Р. Македоније, али и из Србије, Грчке и Бугарске, дошли у Ставропигијални манастир Светог Јована Златоуста у Нижепољу, надомак Битоља, да прославе годишњицу хиротоније Архиепископа охридског Јована. Свечаност су обогатили псалти црквеног византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда.

Након прочитаног Јеванђеља, верном народу се надахнутом беседом обратио Епископ г. Марко.

На крају Божанствене Литургије Епископ г. Давид је, у свом обраћању Архиепископу г. Јовану, нагласио: „Ваше Блаженство, вечност је већ записала да је дело Вашег живота остваривање Саборности. Неко други, некада, без да их пита, избацио је људе са плодне паше! Ви сте их, као истински Архипастир, вратили. И не само што сте их вратили, већ сте се, по угледу на велике Оце Цркве, жртвовали да би они пребивали у Саборности, да би на тај начин било обезбеђено обожење човека које је могуће једино у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, а никако ван Ње“ (цели текст обраћања можете прочитати овде: Епископ стобиски и Местобљустител струмички Давид – Обраќање на 17-годишнината од хиротонијата во Архиерејски чин на Архиепископот охридски и Митрополит скопски г. Јован).

Затим је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован изговорио надахнуту омилију у којој је истакао да страдање за јединство, које подносе припадници канонске Архиепископије, није на срамоту већ на сваку похвалу. Верници Охридске Архиепископије могли су да одложе страдање за касније, да нека будућа генерација поднесе страдање за јединство, али верни народ није одбацио вољу Божју да раскол коначно буде решен. Архиепископ г. Јован је упечатљиво указао смер: „Вашом вером Ви направите мост преко кога ће неко прелазити без интересовања за то ко га је саградио али ће неко и бити свестан да би му без тог моста живот био много тежи“. Архиепископ г. Јован је, у својој омилији, упутио и следећи позив припадницима Охридске Архиепископије: „Позивам вас данас све заједно, али вас молим да то радите и свако појединачно, да се помолите за ону нашу браћу који још увек чаме у расколу. Они су нашег тела и наше крви и нећемо бити мирни док и њих не присаберемо Телу Христовом. Живећи тако много деценија ван Цркве, они, у суштини, нису свесни свог незавидног стања. Али ми који смо свесни смисла јединства, ми који смо свесни да без јединства Цркве нема јединства ни са Богом, ми да се помолимо за њих“ (цели текст обраћања можете прочитати овде: Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован - Омилија на 17 – годишнината од хиротонијата во епископски чин).

Са Архиепископом Јованом служио је и Његово Преосвештенство Епископ стобиски и Местобљустител струмички г. Давид и свештенство Охридске Архиепископије и Рашко-призренске епархије.

Након читања Светог Јеванђеља, беседу је одржао Архиепископ г.г. Јован. На крају божанствене Евахристије, Епископ г. Давид срдачно се обратио и пожелео добродошлицу Архиепископу г.г.Јовану, такође обраћајући се верном народу који су се окупили.

По завршетку службе, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован разговарао је са верницима. Највеће интересовање су показали за године проведене у затвору, као и за величанствену добродошлицу Архиепископу Јовану од стране Руске православне цркве.

Још слика на сајту Охридске Архиепископије

„Зашто нас издаде, попе?” Ово питање поставио је полицијски службеник у затвору Идризово у Скопљу архиепископу охридском Јовану (Вранишковском), стављајући му до знања колико цени његов црквени чин и шта мисли о његовој мисији, коју архиепископ Јован сматра животном. А то је да се врати у јединство са осталим православним црквама.

Архиепископ Јован рукоположен је као један од најмлађих владика канонски непризнате Македонске православне цркве (МПЦ), касније је постао митрополит велешко-повардарски. Откако је 2002. године једини од македонских архијереја прихватио позив патријарха Павла да ступи у канонско јединство са Српском православном црквом почели су судски процеси против њега. Судило му се за самовлашће, распиривање верске и националне мржње, проневеру новца. Ипак, државни службеник га не пита ни за једно ни за друго ни за треће. Он га отворено пита: Што издаде, попе, македонштину?

Читајући даље детаље ове епизоде из књиге архиепископа Јована „Слобода у затвору”, која је ових дана доживела своје друго издање, стиче се утисак да македонски полицајац није много заинтересован да чује образложење. А архиепископ Јован одговара да није издао „македонштину” тиме што је начинио потез за који је дубоко уверен да враћа православну цркву у Македонији у канонске оквире и у јединство са осталим православним црквама. Због те своје мисије, постао је један од ретких, ако не и једини архијереј у Европи 21. века који је затваран због својих верских уверења. Није тајна да му је нуђено да напусти Македонију у замену за одбацивање свих оптужби против њега. То довољно говори и о снази тих оптужби, али и одлучности архиепископа Јована да остане у својој земљи и при својој одлуци. Почетком фебруара, архиепископ Јован пуштен је на условну слободу после више од две године проведене у затвору.

– Још из мојих студентских дана доживљавао сам бол и велику тугу што је Црква у мојој отаџбини у расколу са другим помесним црквама у свету. Када сам већ био изабран за епископа МПЦ, која је у расколу, у мојој приступној беседи, на дан хиротоније, обећао сам да ћу све учинити да се раскол Цркве у Републици Македонији исцели. Тако, моје опредељење за јединство са Црквом није било ни непознато, нити пак недоследно – каже у интервјуу за „Политику” охридски архиепископ Јован.

Да ли су вам тешко падале оптужбе македонског суда против вас?

Када бих рекао да ми није тешко падало био бих неискрен. Ипак, изгледа да сам брзо схватио да је то неопходна жртва да би се јединство успоставило на црквеној, а не на некој другој основи. Јединство у Цркви, од почетка њеног постојања, успоставља се на жртвама. Прво, на жртви самога Христа који је првомученик, а затим и на жртвама многих мученика и исповедника црквеног етоса.

Какви су ваши сусрети с Македонцима данас? Да ли вас и даље питају „што нас издаде”?

Само људи неупућени у Цркву, али и они који су били тенденциозни из политичких разлога постављали су таква питања у облику констатација и тврдњи, никако са жељом да се успостави дијалог и да на то добију одговоре. По мојој процени, која није искључено да је пристрасна, јер се ипак ради о личној процени, после издржавања моје затворске казне људи у Македонији скоро и да не постављају таква питања. Моја доследност свих ових година као да им је одговорила на све те дилеме. Време које сам провео у затвору као да им је одговорило. Људима је једноставно довољно што су видели да ја немам никакве добити од једног таквог евентуалног издајства. Не само што немам никакве личне користи, већ напротив, трпим одређену штету. Па до одговора некако сами стижу, да се не ради ни о каквом издајству, или о недостатку патриотизма, већ да се једноставно ради о остваривању могућности решавања једног вишедеценијског проблема.

Како је изгледао један ваш затворски дан приликом последњег боравка у Идризову?

Када се говори о затворском поретку, људи обично очекују да чују како је тамо бар оквирно успостављен неки ред и дисциплина. Већина људи претпоставља да се затворски живот одвија као у филмовима западне продукције. Али, у затвору Идризову, код Скопља, не само што није тако већ бих рекао да је сасвим супротно. У кућном реду је прописано време устајања, али нико не устаје у то време. Једноставно, затвореници могу да спавају по читав дан јер немају шта друго да раде. Већ неколико година затворени су сви производни капацитети у затвору који су били саграђени још у социјалистичкој Југославији. Од 1.700 затвореника, колико их је било у затвору, радило је само тридесетак њих, само они коју су спремали и делили храну. За друге затворенике није било посла. Па је зато и за затворску управу било боље да они спавају што дуже, него да су будни и да праве проблеме. Ја сам се трудио да се организујем у том хаосу, али не знам колико сам у томе успевао. Ипак, трудио сам се да устајем раније јер је тада било мирније и тише па сам могао да читам и понешто да напишем. За све књиге које сам читао требало је тражити одобрење од стране затворске управе. За књиге на страним језицима одобрење се чекало дуже. Ипак, најдуже сам чекао да ми врате копију припреме за друго допуњено издање књиге „Слобода у затвору”. Док сам био у притвору, врло дуго, више од годину дана и шест месеци, имали смо излазак из притворске ћелије једном дневно по четрдесет минута, док је у затвору то време за шетњу било мало дуже, али никада више од два часа. Што се тиче новина, због недостатка новца у затвору већ неколико година уназад престали су да их купују, а читали смо једино оне новине које су некоме затворенику доносили у посету.

Са ким сте делили затворску ћелију?

Био сам у ћелији с 39 других затвореника. Просторија је заиста била велика, али само присуство толиког броја људи између четири зида, без обзира на величину просторије, представља велики терет за свакога ко је тамо затворен. Ако претпоставимо да свако говори само пет минута дневно то је укупно 200 минута, односно око 3 и по часа говора у току дана. Да не помињемо да се галама не прави само од причања. У тој просторији, у којој је било четрдесет затвореника, било је више од 10 телевизора. Често је сваки телевизор био подешен на различити канал. Е, па онда можете претпоставити и како се могла гледати телевизија.

Какав је био однос затвореника према вама?

Знате шта, ја сам већ стари затвореник, нисам у затвору од прекјуче. Ако се израчуна укупно време које сам провео у затвору и притвору од 2005. године па до 2015. то је не мање од 5 година. Тако да ми је стаж давао неку предност. Шалим се наравно, али искрено од стране затвореника нисам имао никаквих проблема. Они су се врло пристојно опходили према мени. Једино сам имао понекад проблема са затворским стражарима који су добијали наређења да ме провоцирају. Али ни то није било претерано и неподношљиво. Затвори у Македонији су однедавно под надзором многих европских институција за људска права, па не може ни управа, а ни затворски стражари да се опходе потпуно аутаркично, као што је то било раније. Са друге стране, било је много затвореника који су захтевали да разговарају са мном. Није било могућности да се организују богослужења, затвореници да се причешћују и исповедају, али за разговоре је било могућности и ја сам се томе радовао.

Да ли сте у затвору могли да практикујете своју веру?

Не, само делимично. И поред тога што су уставом и законима у Републици Македонији загарантована верска права сваком појединцу, па и затвореницима, у затворима не постоје услови за практиковање верских права. У затворима нема ни посебних прилагођених просторија за практиковање тих права, да не говоримо о томе да до сада нема ни цркве ни богослужбеног места за практиковање других религија. Сада, кад је већ то прошло могу и да откријем да су ми тајно носили причешће да бих се причестио у затвору. Једино што сам могао то је да се помолим, али претходно сам вам већ говорио какви су били услови и за то. Нажалост, тако је било и ја то не могу улепшати.

Колико смо разумели из саопштења ваше сабраће из Православне охридске архиепископије, Идризово је пренасељен затвор, затвореника је много више него што просторни капацитети то дозвољавају. Има ли у том „мравињаку” места за осаму?

Практично нема места за осаму. У затвору који има капацитет за 700 људи, тренутно је било њих 1.700. У соби у којој сам ја боравио било је троспратних кревета. Тешко је да се попнеш и да сиђеш са другог спрата кревета, а тек са трећег? Но, спавати на трећем спрату кревета ипак је било привилегија, у односу на оне затворенике који нису ни имали кревет. Многи су спавали на поду. У таквим условима нити се може постићи смисао казне, јер казна није само да неко живи у мизерији, али у таквим условима нема ни ресоцијализације. Понављам и држим се тога да је затвор у Републици Македонији бесмисао свих бесмисла. Из тако постављеног затвора штету има сама држава, друштво као целина, многе породице, а наравно и сами затвореници. Затвор у принципу треба да покаже моћ државе, али у случају Македоније тиме се показује само слабост и немоћ.

Да ли бисте Идризово и све што вам се дешавало тамо најрадије заборавили или, ипак, има нечега што је вредно сећања, макар у виду опомене?

Сматрам да хришћани не треба да се труде да заборављају. Они треба да се труде једино да опросте. Потискивање оног ружног што се догодило и већ постало историја највише желе они људи који не поимају живот као борбу. Историја је најбоља учитељица. Највише учимо од онога што смо преживели, без обзира да ли нам је живот задао бол или донео радост. У ствари читав живот је нешто између радости и туге. Сматрам да су пред тајном живота најозбиљнији, али и најодговорнији они људи који прихватају да је живот – радосна туга. Зато сматрам да је вредна сећања та затворска туга, свакако не ради саме туге, већ ради радости која је прати. Они који су победили затвор знају о којој радости говорим.

Јелена Чалија

- Владико Јоване, знам да Вам је непријатно подсећање на затворске дане, али бих ипак желео од Вас да чујем шта се тачно дешавало у затвору у Идризову. Да ли је истина да Вам је живот био угрожен и да су Вам спремали ликвидацију као што сте написали у једном писму Управи за извршење санкција?

- Барем за сада се не осећам непријатно када се присећам затворских дана, нити у оним ситуацијама када треба да говорим о свом времену проведеном тамо. То је део мене, део мог живота и вероватно ће тако заувек остати. Затвор има сврху само ако испуњава циљеве због којих се неко затвара, а то су углавном два циља: да се изврши праведна каза и други циљ, који је можда и важнији од првог, је да затвор ресоцијализује затвореника. Ако затвор не испуни барем један од ова два циља – онда је бесмислен.

Ја сам затвор у Идризову, у ком сам био затворен, доживео као бесмисао свих бесмисла у нашој држави. У мом случају није постојала праведна казна првенствено зато што није постојало праведно суђење, а то се огледа у томе што Врховни суд вратио предмет Основном суду на поновно суђење, али ни ту није било ресоцијализације. Ресоцијализација не постоји ни за једног од 1.500 затвореника у затвору у Идризову. Такође сматрам да не треба да се прећути ни то да у затвору нема довољно хране, а и оно што има од хране је очајно, па се затворенцима дозвољава да од куће доносе храну у неограниченим количинама. О постељини, прибору за личну хигијену и есцајгу не желим ни да говорим.

Када сам био у затвору за претходну казну 2005. године, понекад су затвореници добијали сапун и пасту за зубе. Последњи пут за три године колико сам био у затвору, ни једном нисмо добили пасту за зубе, сапун, ни тоалет папир. Да не помињем да затвореници немају гардеробу коју је затвор обезбедио, већ мора да им се доноси споља. Затвор више не наручује ни дневну штампу за затворенике, а о срамним условима у којима сам живео ме је срамота и да говорим.

Мене с у сместили у собу са још 40 затвореника. Свако од тих 40 људи једампут дневно да кине или да се закашље, па већ настаје бука, а ако се зна да се у тој соби налази макар 10 телевизора и ако се зна да се неретко догађа да сваки телевизор емитује различити канал, онда можете да претпоставите који је то хаос у соби. Са друге стране, срећа је што нисам боравио у тој соби када су у њој били мишеви, бубашвабе и вашке. Самим избегавањем тога могу да кажем да сам био привилегован. Што се тиче посла, од 1.600 затворенка у затвору радно ангажовано је било само 50. Под овакивим условима је јасно да је ресоцијализација немогућа.

Зато сматрам, тврдим и нећу да престанем да говорим о томе докле год сам жив, да је затвор у Македонији бесмисао свих бесмисла. То је само изгубљено време и пропали део живота затвореника коме се не даје никаква шанса ни да се покаје, ни да постане користан за друштво. Што се мене тиче, уопште није тајна да непрестано трпим притисак да се одрекнем пута црквеног јединства. Био сам посебан затвореник у Идризову, а чак и поред тога што сам испуњавао услове да ми промене третман и да добијем кућно одсуство, то се никада није десило. То је, подразумевано, код мене изазвало негодовање и био сам принуђен да напишем писмо Управи за извршење санкција, можда не толико због неправде која ми се дешавала, јер није ни прва ни последња, колико због неизвесноти од тих притисака. Да испуњавате све услове, а да Вас не пусте на кућно одсуство, одмах би помисли да иза тога нешто лоше стоји. У причи коју сте поменули, а коју сам написао у затвору, сам говорио о томе да скоро сви затвореници знају места где су били сахрањивани политички затвореници бивше Југославије. Онда некако дођеш до закључка да се ово наше, данашње, лудо време не разликује претерано од времена тадашње Југославије.

- Врховни суд Републике Македоније је укинуо пресуду из 2013. године којом сте били осуђени на казну затвора од 3 године због наводних финансијских малверзација. Предмет је враћен на поновно суђење. Оптужени сте за проневеру 250.000 Евра Македонске Православне Цркве које сте наводно „опрали“ куповином имовине. Шта ћете рећи на поновљеном суђењу у своју одбрану?

- Мислим да у Македонији не постоји човек који не зна да сам био непаведно осуђен на трогодишњу казну затвора. Али, чак и у Македонији и поред медијског мрака и тенденције већине медија да буду или пристрасни или игнорантски постављени када се ради о мојим судским споровима, сматрам да се у великој мери прочуло о мом неправедном суђењу и неправедној затворској казни. Оно што сам рекао на првом суђењу ћу поновити и на другом. Једном потрошени новац (говорим за наведених 250.000 Евра) за који сам био осуђен правоснажном пресудом да сам га незаконито потрошио и за то је већ одлежана казна, нисам могао ни на који начин да га „оперем“, јер је већ новац био потрошен, односно није га ни било. За време мог боравка у Русији, једна особа којој сам рекао зашто сам осуђен је рекла нешто врло занимљиво. Знате, каже, зашто вас је судија осудио на казну затвора? Зато што му нисте рекли тајну како једном потрошени новац може поново да се потроши.

- Насупрот наводима да сте занемарили лечење и опоравак после седам робија, бил исте прилично активни после изласка на слободу. Били сте на лечењу у Санкт Петербургу, али се чини да се трудите да надоместите пропуштено време за промоцију Православне охридске архиепископије. Или грешим?

- Искористићу простор који су ми Ваше новине уступиле да се захвалим Његовој Светости, патријарху московском и целе Русије Кирилу, као и свима другима којима је засметао мој боравак у Русији ради опоравка после затворске казне. Обавио сам све прегледе и открио неке здравствене проблеме које нисам ни знао да имам. Био сам немаран према сопственом здрављу не само у затвору, него и на слободи. Некако, као да ми је недостајало време да обратим пажњу на здравље. Први пут у животу сам у Русији добио прилику да одрадим систематске прегледе свих делова главе и тела, да ми конзилијум успостави дијагнозу и да добијем одговарајуће лечење. Невезано за то, свакако сам имао могућност да вршим службе, проповедам и мало да путујем. Што се тиче Охридске архиепископије, мислим да су и она и њен претстоитељ добро обавештавали и ширили истину о неправедним судским поступцима који су се водили против мене и још 18 лица из Архиепископије . Нема места у свету на ком се није чуло за такву политичку хајку. На корист Охридске архиепископије, али на штету наше отаџбине.

- Српска Православна Црква је одобрила наставак дијалога за решавање црквеног спора са Македонском Православном Црквом. То је добра вест. И поред свих очекивања, иницијатива је обустављена престанком тамошњег прогона Охридске архиепископије од стране македонских световних власти. На удару се нашло 18 свештених лица Охридске архиепископије међу којима и двојица епископа. Очекујете ли да се и тај услов коначно испуни? То Вас питам, јер сам и сам мало сумњичав по том питању. Наиме, прошле године је српски владика Амфилохије у интервјуу за „Слободни Печат“ споменуо и похвалио позитивне сигнале од стране МПЦ и када се чинило да ће све коначно да крене да се одвија, јабука раздора сте опет били Ви.

- Ко непристрасно прати дешавања унутар Цркве, зна да СПЦ никада до сада није показала било какву колебљивост везану за престанак гоњења претстоитеља Охридске архиепископије и њених чланова , јер је то услов да се започне нови дијалог о статусу МПЦ која је у расколу. Други проблем је тај што у Македонији не постоје неристрасни аналитичари и у недостатку истих, двојица новинара (један телевизијски, други новинар једног дневног листа) су сами себе прогласили за експерте који прате унутарцрквена дешавања. Ни један, ни други никада нису тражили потврду и проверу информација од стране Охридске архиепископије, а често су давали себи за право да коментаришу црквене прилике у Македонији. Ако не постоји потпуност информација, онда се подразумева да велика мера такве непрофесионалне новинарске пропаганде ствара искривљену слику црквене реалности и стварних догађаја унутар Цркве. Пристрасно је, нереално и тенденциозно тражити да се Архиепископ Јован прикаже као јабука раздора, а посебно као се зна колико он поштовање ужива међу православним македонским становништвом. Са подношењем жртве, преко неправедног страдања и затварања се граде мостови и споне за јединство, а не разлози за нејединство и раскол.

- Имам утисак да је мање-више позната формула, ако тако могу да се изразим, по којој ће се решавати спор између СПЦ и МПЦ: враћање Македонске Цркве у канонско јединство са СПЦ, проглашавање аутономије МПЦ и признавање од стране других сестринских православних цркви под именом које је фактички већ промењено (Македонска Православна Црква – Охридска архиепископија). Да ли пропуштам неко важно питање које може да буде непремостива препрека у преговорима?

- СПЦ се оптужује да не жели да да аутокефалност МПЦ која је у расколу. Али то није истина. Управо се по томе види колико су самопроглашени аналитичари црквених прилика у Македонији неинформисани и не познају ни најосновније ствари потребне за изношење анализа . СПЦ једноставно није у могућности да сама да аутокефалност МПЦ без сагласности осталих православних Цркви. Чак и под условом да се све Православне Цркве сложе и дају МПЦ, која је у расколу, аутокефалност – то ће бити неефикасно с обзиром на то да се за сада сестринске Цркве нису усагласиле која ће од њих да потпише и одбори аутокефалност . Ове информације знам из прве руке, јер сам учествовао на припремној конференцији Великог свеправославног сабора који ће се одржати у Шамбезију. На последњој припремној конференцији која се одржала пре два месеца нисам био присутан, јер сам био у Русији, али сам обавештен од стране учесника конференције да се тема везана за доделу аутокефалности неће помињати на Великом свеправославном сабору који ће се одржати следеће године из разлога што не постоји консензуално решење по том питању између Цркви. До пре неколико деценија аутокефалност је одобравала само Константинопољсла патријаршија, а друге Православне Цркве су пре или касније то прихватале. Дакле, чак и да се на Великом свеправославном сабору усвоји тема о аутокефалности и додели аутокефалност, ту аутокефалност неће моћи да одобри ни Константинопљска патријаршија. Како ствари стоје, то питање неће бити постављено на Великом свеправославном сабору и из тог разлога постоји страх да та тема још дуго неће бити решена и затворена. Да се вратим на питање – сматрам да је аутономни, самосталан, односно самоуправни статус највише што МПЦ која је у расколу може тренутно да добије. То би трајало све до оног тренутка док се Православне Цркве не договоре која ће од њих бити задужена за доделу аутономије у будућности.

- Осим што је Ваша лична слобода „conditio sine qua non“ (услов без ког се не може) за преговоре, да ли ћете имати неку другу улогу у преговрима између СПЦ и МПЦ? Ако сам добро разумео, владика Давид ће бити члан комисије СПЦ задужене за преговоре . Може ли Православна охридска архиепископија ту да одигра позитивну улогу, или ће бити тројански коњ у процесу?

- Услов да будем на слободи да би преговори могли да почну није наметнула СПЦ, већ Православна охридска архиепископија. СПЦ је само прихватила одлуку синода Православне охридске архиепископије да је за отпочињање било каквих преговора са МПЦ која је у расколу потребно да се испуне елементарни услови за одржавање тих преговора , а ти услови су да преговарач буде на слободи, а не у затвору. То је из разлога што се СПЦ након издвања документа за аутономију Правослане охридске архиепископије према архиепископији односила као према аутономној Цркви која се пита и даје мишљење како за суштинска решења у самој СПЦ, тако и у међуцрквеним односима. СПЦ је била недвосмислена и јасна свих ових година уназад да су било који преговори са МПЦ која је у расколу немогући без учешћа представника Православне охридске архиепископије. СПЦ је остала томе доследна, а ми смо у Православној охридској архиепископији показали и доказали да смо то заслужили.

Ако говоримо о томе да ли ће Православна охридска архиепископија одиграти позитивну улогу или ћр бити тројански коњ у процесу, сматрам да су се и највећи скептици међу јерарсима у Православној Цркви, посебно после нашег затварања и прогонства, уверили да је јединствени пут за решавање дугодеценијског раскола онај који је предложила Православна охридска архиепископија. Данас је Православна охридска архиепископија поштована не само због њеног континуитета са древном Охриском архиепископијом, већ и због сведочења истине коју смо показали целом свету. Њен првојерарх, Архиепископ охридски и Митрополит скопски је по тој титули познат на свим меридијанима. У овој ери дигиталних медија, међу православним јерарсима можда постоји неки са којим нисам има омогућност да се упознам лично. ли сигирно не постоји ни један који није чуо о мојој затворској казни. То је огорман духовни капитал који прави Охридска архиепископија. А, као таква, она може имати само конструктивну улогу у решавању раскола једног дела јерарха у Македонији.

- Владико Јоване, вероватно знате да немате много пријатеља у Македонији и да су ретки они који изговарају Ваше црквено име (многи медији Вас зову искључиво по презимену – Вранишкоски). То је делимично тако и због пропаганде која каже да су Ваше активности и ставови у СПЦ и Православној охридској архиепископији антимакедонски и да им је основна намена порицање самосталности Македоније. Морам да наведем да ћете уколико се испостав ида је то тачно у мени имати најљућег противника.

- Омаловажавање моје личности које систематски спроводе средства јавног информисања у Македонији показује да су новинари недостојни професије којом се баве. Неће мени пасти круна са главе ако ме неки злонамерни новинар не ослови мојом пуном титулом, зато што ми он није дао ту титулу, нити може да ми је одузме. Чак и краљицу Енглеске неко из злобе и да би је понизио може да назове принцезом Елизабетом или само Елизабетом без и једне титуле, али она неће престати да буде краљица Енглеске. Моја титула је прихваћена у Православној Цркви, а преко тога и у политичким, културним и научним круговима у свету. То да ли ме неко ословљава пуном титулом или само по презимену, Вранишкоски, је његова воља која истовремено показује и његов ниво васпитања и образовања. Моје презиме заиста јесте Вранишковски и ту нема ничег погрешног , али они који ме зову по презимену праве грешку јер не знају или знају, а не маре за то да се људи са титулама било црквеним или световним ословљавају и по тим титулама, а не само по личном имену и презимену. Ви који се бавите медијима знате да је и лоша реклама ипак реклама. Ако на интернет претрази откуцате Архиепископ Јован, Охридски Јован, Митрополит Јован или ако откуцате само Вранишкоски Јован, изаћи ће вам толико резултата претраге колико нема ни председник Македоније.

Ипак да се вратим на на питање. Да ли неко ко је био спреман да поднесе толика прогонства, суђења, затварања, а да не говорим омаловажавања која сам доживео за последњих 13 година није исправан и прави за народ који му је поверен и за отаџбину у којој живи? Нажалост, у нашој отаџбини се још идеолошки приступа не само црквеним, него и националним питањима. По црквеном питању је настављено да се односи идеолошки и након пада комунизма, зато што је неко услед кризе идентитета, по распаду СФРЈ, који је уздрмала све државе бивше Југославије, успео да уведе тајне службе које су водиле и унутрашњу и спољашњу политику. Грађани су од стране тих тајних служби лагани и убеђивани да је МПЦ вековима уназад штитила македонски идентитет. Те су лажи, које су тајне службе излагале без икакве анализе и научних провера, прихваћене и данас имамо ситуацију да се свако ко је против МПЦ проглашава државним непријатељем. То су ствари које су ван памети, али такав догматски начин рада се догађао и у државама које су јаче од наше. Сада су потребне године и деценије да се промени тај став и да се људи убеде да ниси непријатељ државе и народа ако си против МПЦ. Држава која држи монопол над било чим, па макар тај монопол био и на верском плану не може бити демократска, а нажалост Македонија није била демократска ни за време Црвенковског, нити сада. Нас прогоне већ пуних 13 година. 13 година је довољно да свако покаже своје намере и циљеве. Мислите ли да до сада не бисмо били већ десет пута осуђени да неко има и најмањи доказ о нашем противдржавном деловању? Па, такви суде намештене судске процесе и оком не трепну, а кажете да не бисмо били осуђени да постоји и најмању доказ противдржавног деловања?

- Медији у Македонији кажу да се представљате као „српски егзарх“ и да не признајете македонски идентитет. Ако заиста спорите македонски идентитет са комотне позиције заговорника фриволне тезе да „подела на националност припада реду безначајних подела за које не треба велики напор да се превазиђу“ – не бих могао да схватим како очекујете подршку и разумевање Македонаца. Другачије речено, у једном Вшем интервјуу кажете да Вас у Македонији када желе да вас увреде називају Србином, Грком, Бугарином... Ево, ја не желим да Вас увредим и познато ми је Ваше уверење да Вам је црквена припадност много важнија од националне. Али бих Вас ипак замолио да ми недвосмислено одговорите и на то неважно питање – шта сте ви, заправо, по националности?

- Не, ја се не претстављам као „српски егзарх“, нити сам „српски егзарх“, нити сам то икада био. Моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Један кратак временски период од половине 2002. до маја 2005. године сам имао титулу „Егзарх српског патријарха за Републику Мкедонију“. Али од маја 2005. године, када је издата потврда о аутономији Охридске архиепископије , моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Нажалост, код нас свако може да пише о црквеним темама без обзира да ли прати дешавања или је потпуно неписмен не само по црквеним питањима, него и граматички. Пре извесног времена сам давао интервју за један тајвански лист где ми је постављено питање: „Зашто Вас поједини медији називају егзархом када нисте егзарх, него архиепископ?“ Шта сам друго могао да одговорим осим да неки новинари у мојој земљи који се баве црквеном проблематиком не знају о томе ни толико колико зна један тајвански новинар.

Што се тиче питања националне припадности, ја се не изражавам привидно, или извештачено, или насилно, да сам национално незаинтересован. То је моја одлука и став из моје ране младости. Можда ме у хришћанству највише привлачи аутентично тумачење речи апостола Павла: „Када нема више ни Грка, ни Јудејаца , ни необрезаних, ни варвара, ни скитница, ни робова, ту је све и у свему је Христос.“ И сада, када мислим да сам слободан од већине видова ропства, а ропство је, између осталог, и оно што се намеће као биолошка потреба (национална припадност), неко опет жели да ме зароби и да ме стави у затвор строжији од оног у Идризову и да ме направи робом нације, па која год она била. Томе пркосим и оштро се противим. Као епископ Цркве Божје, прво сам треба да се трудим да не западнем ни под чије ропство, а потом и друге да потстичем на лепоте живота слободног од сваког ропства.

Мене нико није питао да ли желим да се родим у Македонији. То је ствар коју ја не могу да променим сопственом вољом. Могу да бирам да ли ћу живети у својој отаџбини или ћу се одселити. Али сам ја изабрао да останем и поред свих непријатности које сам доживео, а које, признаћете, нису мале. За много мање непријатности од оних које сам ја доживео, људи су проклињали сопствену отаџбину и одлазили из ње. Велико се онда поставља питање ко је већи родољуб. Да ли је то онај који наглашава своју националну припадност у свакој прилици, а притом се одселио из Македоније или би то урадио чим му се укаже прилика да у иностранству има бољи живот, или онај који сматра да је национална припадност терет и ропство које стеже са свих страна, али ипак не напушта своју отаџбину, јер је убеђен да је Божја воља да се роди међу тим народом и у тој земљи и да се тамо бори против сваког вида ропства у које, без изузетка, спада и ропство националног идентитета. Из тог разлога сматрам да је безначајно да се изјашњавам било као Грк или Јеврејин.

- Под претпоставком да ће спор између СПЦ и МПЦ бити решен на задовољство обе стране, настаће једна чудна ситуација: у Македонији ће постојати две помесне Цркве – Православна охридска архиепископија чији сте Ви поглавар и МПЦ која је наша „званична“ Црква. Може ли у будућности да дође до уједињења две македонске Цркве у једну?

- Када би се гледао црквени канон, није могуће да Македонија има две православне Цркве. Сада је ситуација таква, јер постоји једна канонска и призната Православна Црква – Охридска архиепископија и једна неканонска и у расколу, али ипак Православна Црква – Македонска Православна Црква. Могуће решење треба да укључи и решење спајања ове две Цркве ако постоји жеља да то буде одрживо.

- Желео бих да вас подсетим да сте 2009. године написали писмо премијеру Николи Груевском у ком сте му тражили да се заустави прогон који је започео док је Бранко Црвенковски био на власти. Од тада до данас је прошло 6 година, а Ви као ни сви ми у Македонији нисте подигли главу. Занима ме да ли пратите политичку ситуацију у Македонији и шта мислите о актуелној кризи?

- Неко је задовољан када има довољно новца да наручи ракију и салату у кафани. За неког другог је то мизерно и тај други има жељу да лети параглајдером. Сви ми се разликујемо један од другог својом вољом и начином на који остварујемо своју слободу и своје жеље. Ја баш не бих рекао да нико у Македонији није подигао главу. Главе тешко подижу само они који желе да освоје врх Монт Евереста. Други ће се задовољити тиме да им живот прође у подножју планине и уопште неће имати проблем са спуштеном главом. Али, ови други су у множини и зато увек надјачају и ту заиста нема дилеме ко је од те две групе људи бројнији.

Ипак, демократски начин владавине који барем декларативно одобравамо као друштвени поредак наше отаџбине, не подразумева само власт већине, већ и власт правде и права. Е, то је оно што није обезбедио Црвенковски, а још мање Груевски. Владавина права прави равнотежу између мањине и већине. Владавина закона чини равнотежу између већине и мањине. Мени се чини да је највећи проблем наше отаџбине то што ни након 25 година транзиционог периода нисмо успели да направимо институционалну државу и наставили смо да живимо у диктаторском режиму без обзира да ли се ради о Цркви или Груевском.

Замислите да у нашој земљи постоје развијене институције које на основу анализа и преко интересних сфера убеђују и власт и народ да трпимо раскол између две Цркве, да наша отаџбина не може да нађе заједнички језик са суседним државама, да предуго стојимо на прагу ЕУ. Е, то би била демократија, а ово што нам се дешава последњих 25 година је слично оном што нам се догађало претходних 45 година, а тај период смо звали тоталитаризам.

Постоје два начина путем којих слободоумни људи мог уда се боре са тоталитаризмом. Један је револуција, али то доводи до губитка људи и зато је тај начин за мене неприхватљив, а други је гандијевски начин и то је за мене најбољи начин борбе са тоталитарним режимом. Говорење истине и трпљење последица је највећи доказ истине. Истина није надмена и не намеће се. Она је превасходна управо због те своје ненаметљивости.

Бранко Героски

Извор оргинала: http://plusinfo.mk/mislenje/560/vreme-e-makedonskata-crkva-kanonski-da-se-osamostoi-i-da-se-obedini

Превод за Поуке.орг: Александар Лазић

Предавању су, поред великог броја студената, присуствовали и епископи брегалнички Марко и стобијски Давид.

Представљајући православно виђење јединства Цркве, заједнице човека и свега створеног са Богом, архиепископ Јован је истакао да је оно у суштинској вези са хришћанским начином живота, као у случају многих који су претрпели гоњења у Републици Македонији. Према речима архиепискоа Јована, јединство Цркве има своје исходиште у нераскидивом јединству Свете Тројице у Оцу, који у Сину има вечну вољу да све створено буде у заједници са Њим кроз оваплоћење Логосово. Наше јединство једних са другима јесте пребивање у мистичном Телу Христовом које измиче емпиријском увиду, а које Дух Свети чини стварним даром заједничког искуства вере.

Једино у Цркви можемо примити благодат која надопуњује наше недостатке и слабости, чинећи нас способнима да истрајемо у јединству. Она допире чак и до оних који су онемогућени да се причешћују Светим тајнама, будући у затворским ћелијама, рекао је архиепископ Јован.

Осврћући се на питање раскола, Архиепископ је истакао да се права вера познаје само кроз саборност и јединство. Исто исповедање вере, које расколници често истичу у прилог своје исправности, није довољно ако нема јединства са Црквом у љубави.

Извор: Светосавска омладинска заједница Београд, beseda.rs

Архиепископ охридски г. Јован пуштен је недавно из затвора Идризово, после чега је одређено време боравио у Петрограду, у Русији. Тренутно Архиепископ Јован учествује у раду Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од самог почетка. Управо је изашло друго издање његове књиге „Слобода у затвору“, која је преведена на руски, као и на многе друге језике. Предговор овој књизи, који је написао Његово Преосвештенство Епископ стобијски г. Давид, преносимо у наставку:

„Архиепископ охридски Јован је, и поред свих злостављања и затварања, до краја остао веран Светом Предању Православне Цркве“, пише у Томосу о Аутономији, који је најсветија Пећка Патријаршија издала Православној Охридској Архиепископији. Овде поменуто Свето Предање нас учи да Бог постоји слободан као заједница; и још нас учи да слободну заједницу људи са Богом, у Цркви, ни врата пакла, врата смрти неће надвладати.

Због очувања саборности и јединства Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован је, у задњих десет година, утамничен већ седам пута! Припадници раскола настављају прогон. Прошле 2013. године, Архиепископ охридски Јован је осуђен и по осми пут. Осуђен је на нове три године затвора. Са њим су осуђени на две године затвора условно и два Епископа, свештеници, монахиње и верници Охридске Архиепископије, само зато што су хтели да помогну и организују живот канонске Цркве у Републици Македонији.

Суштинско питање које се сада намеће јесте: да ли је могуће затворити слободну љубав? Свакако да то није могуће. Питање слободе, питање слободне љубави увек подразумева одговорност, јер ако у слободи нема одговорности, онда та слобода постаје – насиље према другима. Слобода без одговорности јесте лажна слобода, попут оне до танчина прецизно описане у овој књизи код философа на нарко-тржишту. Том лажном слободом расколници, без икакве одговорности пред Богом, тиранишу Цркву, тоталитаристички желећи да народу ускрате заједницу са Саборном Црквом. Зато и говоримо да је утамничени Архиепископ охридски Јован решио проблем раскола у Р. Македонији. Данас свако ко не жели да буде у расколу, има ту могућност да учествује у Саборној Литургији. Логично, због тога и постоји сав тај поменути прогон.

За време боравка у затвору, Архиепископ охридски Јован је написао књигу која има упечатљив наслов Слобода у затвору! Прво издање је распродато већ прве године штампања. Прогон Архиепископа охридског Јована се одужио и није било прилике да се књига поново одштампа. Данас се у рукама читалаца налази друго, допуњено издање. Нови материјал, нови текстови су произашли управо из тог настављеног прогона. У тренутку док пишемо овај предговор, Архиепископ охридски Јован се налази две године и шест месеци у затвору, и из овог периода произилази његова Друга окружна посланица из затвора. У допуњеном издању се налазе још и најновија обраћања Архиепископа охридског Јована пословичним македонским судовима, обраћања која имају своју правну, теолошку и књижевну димензију.

Сама суштина поруке која провејава из теологије ове књиге, најкраће речено је – слобода од смрти! Проблемом смрти се не баве политичке партије, владе, хуманитарне организације, амбасаде широм света. Оне на изборима не обећавају победу над смрћу. Слобода у затвору, Архиепископа охридског Јована, управо то обећава. Превазилажење смрти је могуће само у Саборној Цркви, и то не због тога што Црква има средства спасења, јер Црква спасава не толико оним што има, већ оним што јесте.

У поглављу Очева пасха, Архиепископ охридски Јован пише да Црква и јединство Цркве представљају јединство са самом Светом Тројицом, јединство које треба да се одстрада. То страдање, које и сада док пишемо овај предговор, Архиепископ подноси утамничен у затвореном одељењу скопског затвора Идризово (тридесет затвореника у једној соби, са једним тоалетом), актуелизовање је мученичког етоса у XXI веку! Његово страдање је актуелизовање подвига у свакодневном животу, који увек подразумева корелацију, који подразумева подвижнички однос према Богу. Зато, начин живота на који позива теологија саборности и јединства је, према речима светог Николаја охридског и жичког, управо – неговање бесмртности!

Када се дешавају такве неправде логично је поставити питање: где је Бог љубави и мира? Због чега се све ово дешава? Ово је скандал. Али то је људска логика, а Божја логика је потпуно другачија. Он није рекао да ће послати неколико вукова у велико стадо, него обрнуто, да ће кротке, мирне људе, личности које имају одговорност за Цркву, да ће управо такве људе послати међу вукове.

Тако слобода Архиепископа охридског Јована, парадоксално, не лежи у удаљавању од страдања, него у прихватању страдања! Сведочимо о његовим речима, које смо чули кад смо имали могућност да га видимо у затвору или на суђењима. Говорио је: „Ми не тражимо страдања, али када дођу, ту смо да их до краја, по цену живота, издржимо, јер је сада нама као помесној Цркви дошао ред за то!” Одатле произилази и његова слобода у затвору, јер као што говори старац Емилијан Симонопетријски, када човек престане да жели да се ослободи страдања, тада ће видети да је слободан. Затварање Архиепископа, суђење Епископима, свештеномонасима, монахињама, рушење цркава, и тако даље, показује да у недоглед транзициона, македонска државно-расколничка политика, слободу подразумева једино као ослобођење од другог, и да нема капацитета да схвати да је то најсуровији вид самољубља.

Ко није слободан у себи, мртав је човек. Пре свега, није човек онај који није слободан, јер није људски живети без слободе. Архиепископ охридски Јован је постао заробљеник Божје љубави. Сви чланови канонске Цркве у Р. Македонији сведочимо да је са Архиепископом охридским Јованом завладао Христос, и да је он своју слободу дао Богу. А Бог узвраћа освећењем. Управо то значе речи Апостола Павла: „Не живим ја, већ Христос живи у мени“. Сматрамо да ова књига показује пут, који сваки хришћанин треба да пређе, да би могао рећи: живи Христос у мени, а то значи – да му је Христос постао све.

Живећи слободу у затвору, Архиепископ охридски Јован указује да је и те како могуће да човек буде заробљен ван затвора. Имамо у виду епилог поглавља Осмо крило, где Архиепископ Јован прецизним потезима четкице, веома успешно слика затвор, као огледало савременог македонског друштва.

Ова књига још показује да је саможртвена љубав – пут јединства, и зато она представља молитву Архиепископа охридског Јована да сви једно буду, јер посвећеност његове службе је да буде чувар канонског јединства нераскидиво повезаног са Литургијом, која изражава јединство Цркве Божје. У поглављу Велики патриота, Архиепископ охридски Јован пише: „Потребан је евхаристијски живот да би се продрло у смисао јединства, које је у Цркви постигнуто“. Зато је јасно да искључивост расколничке МПЦ укида љубав, јер за њих постоји нешто важније од учествовања у заједничкој Евхаристији, а према Светом Максиму Исповеднику, само савршена љубав у Евхаристији Цркве побуђује да подједнако буде љубљен сваки човек. Став је и Архиепископа охридског Јована да се један народ потврђује као народ, само ако није изолован, већ у заједници са другим народима.

На крају, ова књига даје оно што је најпотребније уморном, савременом човеку, а то је – радост.

„Када дође време да примиш Христа, веруј да ти ни затворска капија неће бити препрека. Причешће је смисао живота. Само немој престати да се крећеш према Христу, Он ће ти засигурно изаћи у сусрет, чак и пре него што пређеш пола пута”, очински и са васкршњом радошћу Архиепископ охридски Јован саветује осуђеника на доживотну робију, а спремног, да после тих речи, у затвору Идризово остави старог, како би се обукао у новог човека.

После ових редова свако треба да се пита: „Нисам радостан? Онда треба да схватим да немам Бога. Треба да будем радостан чак и у случају да сам грешан. Јер Бог се настањује у радосном човеку”.

Свети Порфирије Кавсокаливит каже да уколико стигнемо до ступња на којем осећамо радост, љубав и служење Богу без икаквог страха, а то нам демонстрира књига коју држимо у рукама, онда можемо да покажемо на делу горе поменуте речи: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“.

Слобода у затвору Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована је живо сведочанство да нам сада ништа не смета да уђемо у ову тајну.

Зашто се толико дуго чекало са објавом пресуде за сада није познато јавности. Поглавар ПОА, пресуду Врховног суда сазнао је јуче. Он се већ неколико месеци налази на лечењу у Русији. Дан по одлуци Врховног суда, МПЦ ћути, иако је више него гласно сведочила да је владика наводно радио незаконски исто као и тужитељство у сада већ поништеним процесима.

Према пресуди, врховне судије су суштински, само потврдили оно што је Јован годинама уназад тврдио, да је неправедно ухапшен, затворен и осуђен, а све је заправо била само лаж и политичка игра.

http://plusinfo.mk/vest/25027/molk-otkako-vladikata-jovan-ja-dokaza-svojata-nevinost