Када је Архиепископ Јован, који је био у непосредној близини догађаја, схватио да је Чолески тражио 100 денара владици Григорију, упитао га је да ли МПЦ наплаћује карте за оне који желе да целивају мошти Светог Климента, Чолески је на то одгворио Архиепископу Јовану да наплаћују само за расколнике. Када је владика Григорије (који је и члан комисије за преговоре са МПЦ) упитао како мисли расколнике, од Чолеског добио је одговор да су сви расколници они који су уз Архиепископа Јована. Када се Архиепископ Јован уверио да "обезбеђење" жели да наплати целивање моштију Светог Климента, одбио да плати иако Чолески је припретио да ће им насилно наплатити.

Извор: http://sobornopravoslavie.com/kondukterot-od-mpts-mu-pobaral-na-episkopot-zahumsko-hertsegovski-grigorij-da-plati-karta-za-da-gi-tseliva-moshtite-na-sveti-kliment-ohridski/

Превод: Поуке.орг

Тим поводом светом Архијерејском Литургијом у манастиру „Успење Пресвете Богородице“, у близини Скопља, началствовао је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, уз саслужење Њихових Преосвештенстава, Епископа брегалничког и Местобљуститеља битолског г. Марка и Епископа стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида, као и више свештенослужитеља.

Након прочитаног јеванђелског зачала, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, надахнутом беседом обратио се сабраном народу, уједно честитајући 10- то годишњицу хиротоније Епископу стобијском г. Давиду. На крају Литургије, Архиепископ охридски г.г. Јован даровао је Епископу стобијском г. Давиду енколпио, а пригодно обраћање поводом годишњице изрекао је и Епископ стобијски г. Давид, благодарећи Архиепископу и свима присутнима, који су дошли да му честитају јубилеј.

У продужетку је била припремљена трпеза за све присутне, а даљи програм је био испуњен извођењем изворних песама на кавалима.

Он је осуђен на казну затвора, онолико колико је био у притвору, док Исајло Поповски, Васил Трајковски осуђени су на две године условно, уколико не понове кривично дело у року од пет година. Сви остали који су наведени у злочину: два епископи Православне охридске архиепископије, два јеромонаха, пет монахиња и десет лаика, ослобођени су кривице. Пресуда конфискована, у корист МПЦ, њива у селу Нерези, Скопље, величине 4859 м2 по цени од 140,911 евра.

Колико је ова пресуда паралогична, види се  из  факта да је за „опраних“ 140911 евра, одређена казна од само једне године и једног месеца затвора, док се, примера ради, за украдене две тегле ајвара, одређује  казна затвора од најмање једне године. Суд није урадио обрачун за целу казну архиепископа охридског Јована, али знајући да је претходно био осуђен на казну затвора од две године и шест месеци за кривично дело "проневеру", и укупно за ту казну и ову последњу од годину и месец дана у затвору и заточенички притвор од три године и месец дана, а још 49 дана у притвору у Бугарској, тада за издржавање целе казне остаје му нешто мање од четири месеца.

По пријем захтева судску пресуду за извршење казне, Архиепископ охридски Јован обавезује се да неће избећи казну и да ће поново ићи у затвор по осми пут.

Извор: Архиепископија охридска

Превод: Поуке.орг

ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015.

Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити.

- Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу.

Цитат

ИЗМИШЉЕНИ НЕПРИЈАТЕЉ* Зашто загарантовано право на слободу вероисповести у Македонији не важи само за чланове ПОА? 
- Зато што је доскора ПОА третирана као државни непријатељ Македоније. Не знам да ли су последњи догађаји везани за политичку кризу нешто променили у том погледу, али сигурно је да је дуго времена уназад владина политика у Скопљу тражила и измишљала непријатеље тамо где их нема.

* Да ли сте имали помоћ других православних цркава?

- Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије.

* Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне?

- Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења.

* Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији?

- Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу.

* Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере?

- Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом.

О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО

* У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА.

- Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду.

http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ

ПОСЛУШАЈТЕ АУДИО ЗАПИС

После првоосуђујуће пресуде за ово кривично дело, да се подсетимо, која је представљала трогодишњу казну Архиепископу Јовану, а коју је он издржао седам месеци, превремено је био ослобођен залагањем Патријарха московског и целе Русије г.г. Кирила.

Изрицање пресуде је било заказано за 28. март, међутим судија Ивица Стефановски исту није изрекао на начин на који се изриче пресуда, читајући диспозитив пресуде, већ као да је на пијаци, присутнима из Православне Охридске Архиепископије, који су били оптужени у овом процесу, рекао је изругивајући се, да је за све оптужене донео ослобађајућу пресуду, осим за Архиепископа Јована, као и за лица Исајла Поповског и Васила Трајковског, и да је конфисковао једну њиву у скопском селу Нерези. Архиепископу Јовану је изрекао казну истог временског рока колико је он већ одлежао у затвору, а Исајлу Поповском и Василу Трајковском је изрекао условне затворске казне , али није рекао на колико времена. Конфисковано је грађевинско земљиште у вредности од 140000 евра.

Нико из Православне Охридске Архиепископије још увек није добио пресуду, али из онога што је било као на пијаци изречено на суду јасно је то да суд није поштовао препоруке Врховног суда, које су биле јасне и недвосмислене: “са сигурношћу да се утврди да ли је новац због ког су окривљени били оптужени да су га прали, потичу из конкретног кривичног дела које је претходно извршио првоосуђени Јован Вранишкоски”. Из свих доказа који су били изнесени на судској расправи јасно је да не постоји новац који је могао да буде предмет прања, али је са друге стране судија морао да поштује и наређење власти која је на одласку, по сваку цену да осуди Архиепископа Јована. Како нису могли да осуде само Архиепископа Јована, због тога што он није био осуђен да је сам прао новац, као колатерална штета били су осуђени и Исајло Поповски и Васил Трајковски. Добро у свему овом лошем је јединствено то што су бар остали окривљени ослобођени, а удружењу “Анастасија” биће враћени 80000 евра.

Илустрација, да је суд под председништвом горепоменутог судије пијац, а не судница, представља следећи детаљ: Предмет оптужбе у судском спору који је започео још 2012. г. била је горепоменута њива у Нерезима у вредности од 140000 евра, новац удружења “Анастасија” у вредности од 80000 евра, и њива у Штипу у вредности од 14900 евра. Одмах на првом суђењу, тужилац је одустао од њиве у Штипу, као на пијаци, уз образложење да за тај новац није било доказа, иако је и за тај новац имало исто толико доказа, односно није имало доказа исто као и за остали новац из оптужнице. Сада, после обновљеног суђења, а по изреченој пресуди, суд ће требати да врати и 80000 евра, који су били конфисковани са рачуна удружења “Анастасија”.

Предмет ове оптужнице је био новац целокупна четири годишња буџета, који је Архиепископ Јован, према мишљењу суда у Велесу, ненаменски потрошио још док је био у МПЦ. Ипак, због тога је био осуђен на две године и шест месеци затворске казне, и ту казну је у целости издржао. Питање које је поставио Врховни суд, а које су поставили и сви оптужени у току првог и другог суђења за прање новца је: како могу једном потрошени новац поново да се пусте у промет и да се он пере?

Из тог разлога, нико од оптужених, а сада ослобођених оптужнице, припадника Православне Охридске Архиепископије не осећа потребу да изрази благодарност због тога што су добили ослобађајућу пресуду. Не само због многобројних малтретирања, која су претрпели у последњих година судским гоњењима, на правди и истини, и не само због тога што су многи од њих изгубили здравље, него нарочито због тога што корумпирани судија, који је познат да је и у другим процесима судио по наређењу власти која је на одласку, није смогао снаге да суди праведно. Надамо се да ће нова власт смоћи снаге да преразгледа овај случај, који представља школски пример корупције у судству.

Православна Охридска Архиепископија на челу са њеним предстојатељем, Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г.г. Јованом неће ометати процес преговора о статусу МПЦ која још увек није призната ни од једне православне Цркве, а који до сада није могао да се оствари управо због режимских судских гоњења чланова Православне Охридске Архиепископије. Ипак, упорно ће се борити, заједно са новим властима, који су то најављивали, против покварених судија, који стоје на путу развоја демократије у нашој отаџбини.

Извор: Охридска Архиепископија

Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ?

Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве.

Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши.

Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом.

Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају!

Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове.

Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације?

Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација!

Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање.

Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса.

И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи?

Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева.    

Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни.

Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом?

Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме!

За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима?

Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом.

И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота.

Извор: Поуке.орг

Овај значајан јубилеј Православне Охридске Архиепископије обележен је на више места и на разне начине. Централна прослава 1100-годишњице је одржана, уз свеколико црквено благољепије, 1. и 2. октобра 2016. године у ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Нижепољу, Битољ. У недељу, 2. октобра, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Саслуживали су Епископ врањски Пахомије, Митрополит Китруса и Катерине Георгије, Епископ тимочки Иларион, Епископ полошко-кумановски и  местобљуститељ дебарско-кичевски Јоаким, Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски Марко и Епископ стобијски и местобљуститељ струмички Давид, као и велики број свештеника из више помесних Цркава, као и монаси и представници светогорског манастира Хиландара.

После прочитаног јеванђељског зачала проповед Митрополита Верије, Науса и Кампаније Пантелејмона прочитао је његов званични представник на прослави. Богослужење су својим појањем украсили монаси манастира Ковиља, који су певали за десном певницом, и псалти из града Катерине који су појали за левом.

Иначе, пре овог торжественог саборног прослављања Светог Климента Охридског одслужено је свечано вечерње богослужење којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ врањски Пахомије.

Уз то, после одслужење архијерејске Литургије за многоборјна присутне је припремљена трпеза љубави, после које је уприличен пригодан програм. Програм је својим надахнутим словом отворио Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, а у наставку је изведен музички програм у којем су учествовали ковиљски монаси и псалти из Катерине, док је предавање одржао архимандрит Порфирије из манастира Светог Јована Крститеља недалеко од Верије у Грчкој, где се чува чесна и мороточива глава Светог Климента Охридског. Традиционалне песме су изведене уз пратњу на кавали, док је глумац Томе Витанов, који је и водио програм, произнео чувену Светоклиментову пасхалну проповед. У наставку програма је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски произнео богонадахнуто Слово Светог Климента Охридског. Светој Литургији је присуствовао је и директор Управе за односе са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић.

Извор: poa-info.org

Иако, су се сви неправедно окривљени, као и увек, уредно појавили у скопском суду, судско рочиште није одржано! Наиме, судија је обавестио неправедно оптуженеда се јавна тужитељица, рано ујутру јавила телефоном и саопштила да неће доћи на суђење (sic!), које је иначе заказано још јуна месеца . Истовремено, судија није нашао за потребно да информише ни адвоката неправедно оптужених, како би и они тим путем били обавештени те тако лишени малтретирања да беспотребно долазе у скопски суд!

Није први пут да јавна тужитељица у последњем тренутку отказује своје присуство на претходно заказаном рочишту, а да при том благовремено не обавештава  суд, или пак да шаље свог заменика! Судија толерише ово неодговорно и непрофесионално понашањејавне тужитељице, чиме учествује у својеврсној тортури над неправедно оптуженима.
У чему се састоји ова судска тортура? Судски процес се одуговлачи до бескраја, чиме се у многим сегментима отежава живот неправедно оптуженима, а поврх свега, међунеправедно оптуженима има и старих и изнемоглих лица, која путују до Скопља изразличитих делова наше земље, само да би им судија саопштио да суђење неће бити одржано ..

На питање, какве користи има судија да у садејству са јавном тужитељицом, непрестано и до бескраја одуговлачи овај судскипроцес, остављамо вама и вашој савести, да  сами, као трезвеномислећи читаоци, кадри да расуђују, дате ваљани одговор.

Државни прогон на верској основи против Православне Охридске Архиепископије се наставља! Следеће рочиште, заказано је за октобар.

ИЗВОР:
http://www.poa-info.org/vesti/2016/08/20160830.html

Судско рочиште било је заказано од како је Врховни Суд, недвосмисленим указивањима о пропустима и озбиљним примедбама о недоследности Основног Суда, а у корист неправедно оптужених, укинуо осуђујућу пресуду Основног суда, но, истовремено, предмет је вратио на поновно суђење истом судији, који је донео осуђујућу пресуду.

И сада, по четврти пут, судско рочиште било је одложено!

Правосудни систем у нашој отаџбини изложен је озбиљним критикама а његова коренита реформа је један од главних услова за приближавање земљама напредног демократског уређења! Следеће рочиште је заказано за крај јануара, следеће године! Имајући у виду да је суђење за први пут било заказано у јулу, ове године, очигледно је то да Суд није вољан да за целих седам месеци отпочне са суђењем. Подсећамо да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у мају, ове године, позитивно одговорио на захтев непризнате МПЦ, да се отпочне са дијалогом у циљу решавања проблема ове цркве у расколу, али са недвосмисленом одлуком Светог Архијерејског Сабора: дијалог се неће завршити све док се не оконча овај политички монтиран судски процес ослобађајућом одлуком суда!

Епископа Давида још оптужују да је навео да постоје индикације да је Патријарх Викентије отрован 1958 јер није хтео да учествује у стварању расколничке македонске цркве. Међународна јавност већ дуже времена указује да је Р. Македонија делимично слободно друштво, а да су новинари политички плаћеници. Са оваквим наступом, новинар Бранко Ђорђевски и лист „Дневник“ само распаљују верску мржњу према Охридској Архиепископији и потстицају државне органе и појединце да врше нападе на Охридску Архиепископију све са циљем да униште канонску Цркву у Р. Македонији.

http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/4862-epithesi-skopianis-efimeridas-se-orthodojo-episkopo

На празник Сабора Светог архангела Михаила и осталих небесних сила, архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован служио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу.

Извор: Православна Охридска Архиепископија

Град скоро непојмљиве историјске прошлости, као песмом опевани,,роден крај'' био је то и другим историјским личностима попут Кемала Мустафе познатијег као Ататурк те самом оснивачу града Филипу II македонском, оцу Алаксандра Великог или како га и ми често називамо ,,Македонском''.

,,Град конзула’’ како је такође познат код нас, у коме је службовао и Бранислав Нушић као конзул али и градоначелник, те епископовао пре светог Николаја и владика Јосиф (Цвијић) потоњи Митрополит скопски.

Таквом једном граду, неспоривих историјских величина и аутентичних личности, рекaо би неки ,,префињени православац'' у педигреу недостаје можда још само нешто. Нешто, што су сви истински православни центри, ма колики они били, увек имали као, можда, и најдрагоценији свој бисер. Бисер који је често био прикривен од јавности, познат и привилегија малом броју оних који су га препознавали као таквог.

Бисер, какав данас има Софија у виду стогодишњег Дјада Добрија (из Бајлова); живи светлећи бисер какав је некад ходао улицама Санкт Петербурга у личности Свете Ксеније; те многа друга места па и сам Атос, где сјаје од света сакривени и непознати бисери, али тиме на мање вредни, напротив! Бисерне личности, које су добровољно, само и само Христа ради ступиле на најнедокучивију пут јуродивства и тиме украсили ниску духовности на најлепши и најаутентичнији начин људском духу доступан.

На срећу многих битољчана, (Битољ или Битола, чији назив потиче од словенског ,,обитель'' , те грчког Монастири – μοναστήρι), ипак су имали и један такав духовни и људски бисер, олицетворен у својој суграђанки, 90. годишњој старици Маријанти.

Маријанти – ,,питачката’’ како су је најчешће називали, што преведено са македонског значи ,,просјакиња’’, била је најчешће сретана личност по Битољским храмовима и улицама. Неуморно просећи и ,,досађујући’’ пре свега свештеницима тих храмова, није могла остати незапажена. Свакако је била и остаће невероватна појава, носећи и титулу својеврсне урбане легенде која никог није остављала равнодушним. Њен изглед погрбљене и ,,нарогушене’’ старице у црном, био је само фасада, коју је било лако заобићи само једним, и најмањим, отшкринућем враташца свога срца, после кога би се на њеном лицу указао најблажи израз лица и небески осмех радосне туге. Могао је свако ко је имао бар један неукаљани трунак негде у дну срца, препознати да то створење Божје, можда на најлепши начин приличи оној Николајевој, чувеној Касијани коју је Светитељ и Маријантин суграђанин, и Владика у оно време, преточио у свој ,,Стослов љубави’’.

И гле, у оно време када су Тројица Светитеља са почетка наше приче, владике Николај и Јован шангајски те Авва Јусатин, једновремено ходала Битолским улицама и ,,Широким сокаком’’, Маријанти је била тек девојчица. Нема никакве сумње да је била на богослужбма којима су баш они началствовали, да су је благосиљали или да су се бар сретали. Касније мало, кажу да је у својој младости баба Маријанти била и прелепа девојка, те да су њеној спољашности и раскошним хаљинама завидели и они најимућнију у граду, а Битола није ни тада, као ни данас, оскудевала у томе. Очигледно је да је њен подвиг у толико већи јер се сама, потпуно слободно, одрекла свега тога и изабрала овај несвакидашњи, чак и за већину искрених Хришћана неразумљив пут.

Разобличавала је многе. Почев од људи који долазе у Цркву и посећују Литургије, преко свештеника који су умели да је заобилазе у најширем луку, све до оних који су и у најкаснијим сатима седели по баштама Битољских кафића и клубова, и нису много марили за било чији усуд осим свог.

Чини се да су јој свештеници били ,,најслађа мета’’. Руку на срце било је међу Свештеницима и оних који су радо испуњавали њене прохтеве и слушали њена слова. А ти прохтеви сводили су се на ,,дај банку, дај десет..’’ знала је потражити и ,,хиљадарку’’ ..чини се, свакоме ,,по заслузи’’.

А зашто је ,,просила’’? То и није била просидба. То је било заправо сакупљање онога што нико други до ње није имао смелости, снаге, воље, Љубави на крају, да сакупља. То су били прилози којима је она таква, погрбљена и тешко покретна хранила 8 (осам) многочланих породица – којима је то био једини извор примања! Осим тих осам којима је она била једина хранитељка и извор љубави, било је и на стотине болесних, одбачених, на хиљаде бескућних и незбринутих, од којих ће већину видети само тада кад им удели прилог.

Ако би приметила да у храму не гори неко кандило, одмах би то исправила. Икона која би несмотреном црквењаку промакла и није била обрисана, у трен ока би заблистала.

Примећивали су они који су ,,боље видели’’ да поједини монаси и монахиње умеју, кришом додуше, и десницу да јој целивају. Једном приликом, када су преговори између делегација СПЦ и МПЦ-у расколу, билу у успону а разговори вођени у Битољу, за око је многима запао сусрет Владике бачког Иринеја и старице Маријанти. Ко је кога ту ‘’препознао’’ или ко је коме био интересантан у том сусрету, остало је непознато. Али је разговор засигурно био срдачан, веома садржајан и најинтересантније од свега, вођен на чистом грчком језику тако да је садржина остала само њима позната.

Кажу да су многи који су је иоле боље знали, тражили од ње савете не би ли решили неки свој проблем или недоумицу. Ти исти и многи други сведоче, неки се и куну, да је Маријанти била изразито прозорљива. У то нећемо улазити, али посведочићемо само један тренутак којем нам је Бог подарио да присуствујемо. Било је то непосредно после уласка у јединство са СПЦ Архиепископа Јована, повардарско- велешког Епископа у оно време. По завршетку службе, на улазним вратима храма Светог Димитрија у Битољу, Маријанти је пришла мајци Архиепископа Јована и потражила новац. Док јој је старамајка Галена, тако је име Архиепископовој мајци, давала новац, Маријанти је изговарала следеће речи. ,,Ајде хвала за новац, и да знаш, Јован ти је Свет човек. Тој е светител (на македонском). И не плаши се, не тугуј, биће добро, неће му моћи ништа. Ништа! Јер Христос је с њим, и Свети Димитрије; ,,они’’ нису у праву, нису како треба.’’

Целивала је и руку Архиепископовој мајци, мада је она то често чинила онима који би јој дали позамашнију своту новца, или пак из разлога знаних само њој. У садржај Маријантиних речи и смисао које су оне носиле, такође нећемо улазити а да ли су биле пророчке, остављамо читаоцима да сами расуде.

Сваки сусрет са њом је код аутора ових редова изазиво необјашњиву радост и спокој, иако је и њему знала да упути ‘’заједљива слова’’. Међутим, већ у следећем трену била је тако блага као бака каквог детета, као најрођенија.

Последње дане провела је у дому за стара и изнемогла лица у Битољу. Кажу да су је тамо третирали најбоље што су могли. И тамо су је посећивали верујући и убоги јер је и у том стању, тада у инвалидским колицима, посећивала храмове и вршила своју службу, .. чак и тада.

И опет гле, упокојиће се уочи самог празника Свете Ксеније петроградске, на чији је сам дан (6. фебруара 2015.) била и сахрањена и којој је толико животом наликовала.

Не мали број пута њен дивни суграђанин и поштовалац, Архиепископ охридски и Митрополит Скопски Јован, рећи ће и посведочити, да је у најтежим тренуцима у затвору, живо осећао молитвену помоћ, и то оних ,,малих’’ оних, који нису у првим редовима и на првим местима ни по власти ни по части, и да су му те молитве биле од највеће помоћи.

Аутор ових редова нимало не сумња, да велики део тих молитава припада управо старици Маријанти, која се, гле опет чуда, упокојила баш тих дана када је Архиепископ Јован коначно ослобођен из затвора.

П.С.

После ослобађања из затвора Архиепископ Јован је на позив Московског Патријарха и целе Русије Кирила, дошао на једномесечну рехабилитацију у Русију, као званични гост Руске Правослвне Цркве.

И гле опет, у Русији ће Архиепископа Јована дочекати управо Митрополит Санкт Петербурга (Варсануфије) у чијем ће престоном граду, граду Свете Ксеније, наредних месец дана и бити званична адреса Архиепископа Јована.

Извор: Поуке.орг