Фебруара 2018. г., Влада Р. Македоније је одлучила да се жали Великом Савету поменутог суда, у вези донешене пресуде.

Извештавамо јавност да је Велики Савет Европског суда за људска права у Стразбуру, Априла 2018. г., одбио жалбу Владе Р. Македоније, чиме је претходно донешена пресуда за регистрацију Православне Охридске Архиепископије постала правоснажна!

Празник Васкресења Христова у Православној Охридској Архиепископији, и поред судског прогона на верској основи који још увек траје, ове године прослављен је са посебном радошћу (фотогалерија).

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Васкрсења Господњег богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким богослужио је у Куманову, Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко саслужувао је Патријарху јерусалимском г. Теофил у Светом граду Јерусалиму, док је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид богослужио у Скопљу.

Извор: poa-info.org

Једино СПЦ може бити названа ''мајком црквом'' Македонској православној цркви –Охридској архиепископији (МПЦ-ОА), и Православној охридској архиепископији (ПОА), тврди Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. Захтевање МПЦ –ОА од БПЦ да јој призна автокрфалност, док би јој МПЦ-ОА из захвалности постала ''ћерка црква'', Архиепископ Јован оцењује као крајње неозбиљно и каже да такви преговори наликују обичној пијачној тезги на којој две суседне Цркве тргују ветром и маглом. Архиепископ упозорава да дугогодишњи нерешени црквени проблем, најлошије могуће утиче на православне вернике у Македонији а као што тврди, највећи разлог декаденције која је настала на верском плану код верника, јесте раскол у коме и даље пребива МПЦ-ОА, а који је подржан од власти Р. Македоније. Г.г. Јован је нагласио да се ПОАрхиепископији, која је канонски призната црква и која је део јединства православних цркава, насилно одузима свака могућност за мисију, протерана је из свих постојећих храмова, а као што каже, и поред тога што је Суд за људска права у Стразбуру недавно донео пресуду у Њену корист, држава не само што и даље не планира да је региструје онемугаћавајући је на тај начин у стицању имовине, већ напротив подноси жалбу на донету пресуду. Архиепископ Јован је искористио прилику да прокоментарише и актуелна политичка збивања на релацији Македонија – Грчка око дугогодишњег нерешеног спора око имена, па као што је истакао, за постизање одрживог и трајног решења потребан је један дужи временски период.

·         Небројена питања круже јавношћу откада је МПЦ-ОА, упутила писмо БПЦ у коме од бугарског Патријарха тражи признавање автокефалности и добијање статуса мајке цркве. Како оцењујете овај потез и колико је могуће да БПЦ једнострано призна автокефалност МПЦ-ОА?

Maјкa-црква свих цркава после деветог века је Констатинопољска Патријаршија, зато што су све цркве које добијају автокефалност после деветог века, биле под јурисдикцијом Константинопољске Патријаршије, чак и једна велика црква каква је данас Московска  Патријаршија. Мећутим, Охридска Архиепископија, заједно са Синајском Архиепископијом, једине су две цркве које нису имале мајку-цркву. Прва је установљена од цара Јустинијана који узгред речено установљава и Јустинијану Приму која убрзо губи административну самосталност  а друга је Охридска Архиепископија – установљена од цара Василија II Бугароубице, који је поразио Цара Самуила. Историјски гледано оне немају мајку цркву али као што је познато, древна Охридска Архиепископија је укинута 1767. године. Канонски па чак и еклисиолошки, немогућ је континуитет оне древне Охридске Архиепископије са данашњом МПЦ-ОА која постоји од 1958. нити пак са ПОА која добија томос за автономију 2005. године.

Дисконтинуитет је превелики да би и једна од две цркве могла да се назове наследницом Охридске Архиепископије, пре свега што су епархије Охридске Архиепископије биле више од 200 година под јурисдикцијом других помесних цркава. Све епархије које су данас у саставу ПОА а у саставу су и МПЦ-ОА, која је у расколу, од 1920. па све до 1958. под јурисдикцијом су  СПЦ.  То значи да је последња јурисдикција поменутих епархија била од стране СПЦ. Зато само она и једино она може да се назове данас мајкoм-црквом, како МПЦ-ОА тако и ПОА. Међутим, веома је интересантно што МПЦ-ОА тражи од БПЦ да јој призна автокефалност, док би МПЦ-ОА за узврат признала БПЦ као мајку-цркву. Таква размена би била на нивоу размењивања ветра и магле. Нити БПЦ има овлашћење да признаје автокефалију, нити пак МПЦ-ОА има право да мења своју мајку. Овим су архијереји МПЦ-ОА, показали и доказали целој Православној Васељени сопствену незрелост, али и поред тога, дубоко сам уверен да Архијереји БПЦ, и поред тога што трпе огромне притиске од власти Бугарске, неће одлучити да и сами заједно са МПЦ-ОА, падну у још један раскол.

Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње.

Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет!

Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“!

(редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.)

Превод са македонског Поуке.орг

Извор: Српска Православна Црква

После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања!

У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка.

Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј.

Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ.

Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве.

За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог!

(редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара)

Превод са македонског: Поуке.орг

Прво искривљење је аматерски став непризнате МПЦ, да је, као што се сами изражавају, МПЦ била: обновљена светоклиментова Охридска архиепископија и црква! У уџбенику, из којег уче богослови МПЦ, пише: „св. Климент је основоположник данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Поред многих других, наводим само ову референцу, како би јавност могла ближе да се упозна са тенденциозним фалсификовањем историје и конфликтом, који произилази приликом стручне сарадње са јавношћу код нас и у свету, која не подлеже изопачењима.

Епископ стобијски Г. Давид (Нинов)

Но, да видимо шта кажу историјске чињенице! Када кнез Борис Михаил шаље св. Климента да учитељствује у Кутмичевици, разуме се, св. Климент још увек није био епископ. Научна истраживања показују да чак и после инсистирања бугарског цара Симеона, на постављању архијереја словенског порекла, Васељенска патријаршија формира нову епископију, под именом: Величка. Тамо као првог епископа поставља св. Климента, који је за време свога живота једино имао титулу – епископ велички (Αγγελική Δεληκάρη, «Η Αρχιεπισκοπή Αχριδών κατά των μεσαίωνα», стр. 82, University Studio Press, Θεσσαλονίκη 2014). Дакле, сва научна истраживања се слажу, да се св. Климент, епископ велички, упокојио 27. јула 916. године. Исто тако, непобитан научни факт је, да је Охридска архиепископија основана 1018. године, од стране византијског императора Василија Другог Бугароубице, и  да је ова архиепископија имала своју аутономију у оквиру канонске јурисдикције Васељенске патријаршије (Иван Снегаров, „История на Охридската Архиепископия“, Том 1, стр. 52 – 63, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София, 1995). Како је могуће да св. Климент буде основоположник МПЦ, када је на основу датума очигледно, да се он упокојио цео један век и две године пре оснивања Охридске архиепископије, чији су архиепископи, узгред речено, у највећем броју, били Грци! Ако није био епископ Охридске архиепископије, онда, које је цркве био епископ? Несумњиво, св. Климент (916. г.), је био епископ Васељенске патријаршије и не може да се сматра оснивачем Охридске архиепископије (1018. г.), а ни у ком случају оснивачем МПЦ (1967. г.). Св. Климент је назван архиепископом охридским од стране састављача црквене химнографије светитеља, дуго после његовог упокојења. 

Друго искривљење историјских чињеница, које је у новије време присутно у нашој отаџбини, јесте, да је св. Климент створио ћириличну азбуку. Сагласно важећем систему образовања, деца већ у трећем разреду уче, како се том истом ћирилицом служе и данас (Весна Настоска, Љубица Севдинска, „Македонски јазик за трето одделение, за деветгодишно образование“, стр. 194, Просветно дело, Скопје, 2015), иако је данашња азбука у нашој отаџбини у највећој мери измењена! Наиме, 1945. године, додато је шест потпуно нових слова, а избачено много старих слова аутентичне ћирилице, чији творац је највероватније био Константин Преславски. Као одговор на поменуто извитоперење историјске истине, предочићу да светски познати византолог Димитри Оболенски, уз научну поткрепу, тврди да се св. Климент служио глагољицом! Управо ради Климентове делатности, Охрид је био главни центар глагољичних скрипторија на Балкану, до 12. векa (Димитри Оболенски, „Шест византиски портрети“, стр. 48, Макавеј, Скопје, 2011). Димитри Оболенски пише да св. Климент, који је подједнако говорио грчки и словенски, поред својих учитеља Методија и Кирила, представља једног од главних архитеката византијске, ромејске културне заједнице. Другим речима, целокупно дело св. Климента, нема уске, једнонационалне, већ икуменске размере, и у себи садржи сву ширину ромејства.

Завршавам следећим исказом: на дну једног пресахлог бунара, налазила се жаба, која је са дна гледала горе, ка небу. Одједном, горе на бунару је слетео галеб, и рекао јој: колико  је прекрасно небо, зар не?! Но, жаба му је недружељубиво и грубо одговорила: каква дрскост, ти ћеш да ми говориш о небу, када га ја одавде где сам и сама много добро видим! Поглед жабе ка небу са дна бунара, је поглед оних који желе да сво небо ставе у њихов ограничен калуп, у њихове тесне националшовинистичке границе. Поглед галеба ка небу, је поглед св. Климента, поглед наднационалног ромејства, тачније, поглед на који је позван сваки човек, који жели да се ослободи од стега националшовинизма и трулежи.

Објављено у дневним скопским новинама Слободен Печат, 7. децембра 2017 год.

 Превод са македонског Поуке.орг

На крају литургије Епископ велички Сионије је са царских двери прочитао поруку Патријарха бугарског, где између осталог г.г. Неофит каже: Данас, када празнујемо Петнаест свештеномученика наше молитве ка Господу су са вама и молимо се да црква Републике Македоније и верни македонски народ приступе евхаристијском јединству. На многаја љета, са братском љубављу у Христу, Неофит Патријарх бугарски.

Бугарски Патријарх Г. Неофит

Сагласно бугарским новинама, црквени кругови сматрају да се Бугарска патријаршија односи као истинита црква мајка и да особито Патријарх Неофит показује велику бригу за такозвану расколничку македонску цркву, која, према њима, свакако треба да буде аутокефална. Бугарска јавност сматра да управо Бугарска патријаршија треба да додели аутокефалију.

Расколничка црква Скопља у задње време много пута наглашава да је њена мајка црква у ствари Бугарска егзархија, а сагласно томе се понаша и данашња Бугарска патријаршија. Са том разликом што данас антиканонски „улази“ у канонску јурисдикцију Српске Цркве, као што је то егзархија радила у прошлом веку, само што сада Бугарска патријаршија признаје „македонску цркву и македонски народ“, наводи Ромфеа.

Извор: http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/18774-prokalei-o-patriarxis-boulgarias-kai-mila-gia-makedoniki-ekklisia

Превод: Поуке.орг

Извор: Радио Светигора

Прошле седмице ми се јавио новинар, кога сам упознао недавно (слободно ћу да га назовем пријатељем), и питао ме: да ли бисмо могли да снимимо изјаву о писму које је МПЦ упутила БПЦ, тражећи једнострано признавање самопроглашене аутокефалије? Са лакоћом сам му одговорио да бих најпре изазвао његово расуђивање , и продужио сам једноставним, савременом човеку, разумљивим језиком: да ли би се упустио у анализе и шта би изјавио, када би наша влада упутила писмо влади Р. Словачке у коме би тражила да Словачка једнострано прими Македонију у пуноправно чланство Европске уније и потом да заступа и промовише њено „чланство“ пред свим другим члановима уније? Одговорио ми је: рекао бих да у влади седе неозбиљни и неодговорни људи. Овом реченицом смо завршили наш разговор и поздравили се до следећег слушања.

МПЦ је толико спустила свој ниво, да оно што је очигледно за политику, у односу на цркву представља удицу око које се десило истинско комешање. Не знам какав је онтолошки статус људи, који су бацили мамац „мајка-црква“, али се добија утисак да им је то изазвало вртоглавицу. Не само њима, већ и бројним аналитичарима и експертима који су се попели на рингишпил, догодило им се такво вртење пољане,  тада су се испуниле речи Светислава Басаре који у књизи Јавана син Нахоров вели: „Ошамућени од вртоглавице, пропаст ће назвати прогресом!“ Теологија стрпљиво чека, да се заврши круг рингишпила. МПЦ желећи да привуче пажњу, изгубила је кредибилитет!

Када конкретна област, на канонски начин, добија самосталност по питању организације свог деловања, тада се црквена катедра, од које је добила самосталност ословљава као црква-мајка. На вртешци се лицитирало са црква-мајка, али се јавна распродаја завршила покушајем да често понављана неистина постане стварсност. У стварности, Охридска архиепископија није имала цркву-мајку! Она није била осамостаљена од друге цркве, будући да је увек била аутономна у саставу Константинопољске патријаршије, а њена организација је успостављена императорским декретом из 1018. г., од Василија Другог Бугароубице. У православљу нема независних цркава! Можемо слободно рећи да су аутокефалне цркве и аутономне, тј. нису самодовољне цркве! Рекао сам и поновићу: нпр., уколико аутокефална СПЦ одузме чин свом епископу, он има право да се жали Константинопољској патријаршији, која сазива сабор епископа свих помесних цркава. Уколико се утврди да је дотичном епископу неправедно одузет чин, тада се СПЦ налаже да га прими и она је дужна да то учини. Православна црква функционише као једна породица, али, нажалост, МПЦ је предуго ван те породице, па тако нема појма шта се дешава унутра! БПЦ знајући да је немогуће једонстрано да да аутокефалију МПЦ, прихватила је да посредује код СПЦ и других цркава. Посредништво је добродошло! Оно је почело са архиепископом Христодулом који је 1998. године посредовао да почну преговори између МПЦ и СПЦ, а до сада, више пута конструктивно су посредовале Константинопољска патријаршија и РПЦ, упућијући МПЦ на дијалог са СПЦ и ПОА.

Претпостављам, да јавност сагледава, да када један организам губи осећај равнотеже, увек постоје озбиљне, одговорне личности, које знају добронамерно да га освесте , да не изгуби тло под ногама. Запано и средњоевропски митрополит Антониј (који је и члан новоформиране комисије БПЦ за посредовање), умесно каже да се „десила хистерија у вези проблема МПЦ“. Он предочава да не може да се игнорише ПОА у Репиблици Македонији и позива македонске грађане да схвате да се процес признавања одвија кроз консензус, а не само од једне цркве (Монитор.бг, 24.11.2017) И др Борислав Цеков, професор компаративног уставног права и црквеног права у Софији, јавно је предочио да је проблем МПЦ искључиво црквено питање, које треба да се решава без сентименталности – којој мајци ће да припадне дете! Дете МПЦ, без сумње, по Цекову, „се изгубило од црквене јурисдикције СПЦ, јурисдикције коју признаје и БПЦ.“ Зато Цеков инсистира да се око овог питања „не прави политички метеж, будући да је БПЦ део саборне цркве, а не одељење бугарског министарства спољних послова“. (Фокус.бг, 22.11.2017). Код нас је једино Бранко Героски враћао свест зашамућенима, предочавајући да „ не треба да се буде експерт за црквена питања да би се схватило да БПЦ неће ући у раскол са православном црквом, прихватајући апел скопских очајника“, тј. да „МПЦ мора да се врати у литургијско јединство са СПЦ па потом да претендује на аутокефалност“. (Слободен печат, 23.11.2017).

На крају, МПЦ треба да се запита да ли јој се врти у глави да ће можда православне цркве да се поведу за исказом официјелног историчара МПЦ, Јована Белчовског, који је за ТВ Алфа (20.11.2017) казао:“ Знате ли како смо добили аутокефалну цркву? Благодарећи покојном Крсти Црвенковском! Алал том човеку, нека му је лака црна земља. Једноставно у разговору са председником Титом, Крсте му је рекао – ми морамо најпре да отворимо академију и цркву да прогласимо за аутокефалну!“

Црквеним велелепијем прослављен је Свети Јован Златоуст, имендан Његовог Блаженства архиепископа охридског и митрополита скопског г.г. Јована, што је уједно и слава Ставропигијалног манастира Светог Јована Златоуста у Битољу.

Празнична радост увеличана је посетом Високопреосвећеног митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, који се одазвао позиву архиепископа Јована. На бденије уочи празника пристигла је и група верника из Грчке предвођена архимандритом Нифоном, игуманом Манастира Светог Нектарија Егинског из митрополије Глифаде.

Митрополит Порфирије служио је бденије уочи празника, а на сам дан празника Светом архијерејском литургијом началствовао је архиепископ Јован, уз саслужење митрополита Порфирија, епископа брегалничког и местобљуститељ битољског Марка, епископа стобијског и местобљуститељ струмичког Давида, више свештенослужитеља ПОА, Митрополије загребачко-љубљанске и митрополије Глифаде, Атина.

За благолепије службе постарали су се појци Хора "Мојсије Петровић" предвођених диригентом Николом Поп-Михајловом из Београда.

По прочитаном Јеванђељу, омилију је произнео митрополит Порфирије.

На крају службе Архиепископ Јован је благословио празнично кољиво, а митрополит Порфирије је извршио обред освећења нове гостопримнице манастира, у коме је сестринство манастира приредило послужење за све присутне.

Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви.

Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА.

- Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован.

http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva

У пресуди је констатовано да је „ФИРОМ прекршила чл. 11 (слобода окупљања и здруживања), у вези са чл. 9 (слобода мисли, савести и религије), Европске конвенције за људска права“, која је произашла од одбијања надлежних да региструју Православну Охридску Архиепископију (ПОА), као посебну верску заједницу.

Република Македонија као странка, која је изгубила спор, дужна је да тужиоцу, Православној Охридској Архиепископији, исплати одштету у висини од 9500 евра.

Ово је највећа победа правде за Православну Охридску Архиепископију у протеклих 15 година, од када је почео да се води државни прогон не само против Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. г. Јована, већ и према већини њених Епископа, свештенослужитеља, монаха, монахиња и верног народа.

И без изречења овакве пресуде, Православна Охридска Архиепископија је незаобилазна реалност по питању верског живота у Републици Македонији.

Слобода, која је врховни критеријум у православном хришћанству, чува се саможртвом, не само и једино правним актом, но добро је што је понекад тај врховни критеријум потврђен и од стране права.

Зато ова пресуда од Европског суда за људска права за прекршивање неколико чланова Европске конвенције за људска права од стране Републике Македоније, на штету Православне Охридске Архиепископије, је сатисфакција не само за вернике Цркве, већ је велика опомена новој власти да не влада тоталитаристички и насилно, као што је то чинила претходна власт.

Из канцеларије Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије

Извор: ПОА

Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк.

Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна".

Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata

подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције.

Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна.

У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot

стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.).

Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/

Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде.

Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим.