У организацији студената Факултета политичких наука (ФПН) Унивезитета у Београду, окупљених у Српски политички форум, јуче, 13. децембра одржано је предавање под називом „Слобода у затвору и изолацији“. Предавање је одржао Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован преко интернет платформе „Зум“, а пратили су га студенти и професори ФПН. Модератор предавања био је студент Милан Веселица.

Говорећи о слободи Архиепископ Јован је истакао да постоје различита схватања слободе, али да је хришћанско схватање слободе увек везано за однос личности. И у том смислу, слобода се може пројавити као анархија или као љубав. И док анархија произилази из самољубља и завршава у природној ограничености, дотле је љубав неограничена. “Зато истинска слобода произилази из љубави према Богу и та љубав онда бива слобода у вечности”, закључује Архиепископ Јован.

“Ми волимо Бога, а Бог нас заузврат оснажује нетварним енергијама и то онда значи живети живот“, додаје владика Јован, истичући да „ми не можемо научити однос са Богом, као што учимо за неки испит, већ требамо цео живот да развијамо тај однос са Богом“.

Зато сами, како је казао, одлучујемо, као личности, да ли ћемо и у затвору бити слободни, или ћемо и на слободи бити ограничени у природној детерминисаноти:

„А ми увек треба да будемо слободни, Бог није предвидео човека да буде неслободан“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, објаснивши да то истовремено значи да увек треба да волимо прво Бога, а затим ближње, тада слободу схватамо прво као однос са Богом, а затим из тога произилази и наш однос ка другоме.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље.

Звучни запис разговора

”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”.

Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину.

”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”.

Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету.

”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”.

Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте.

”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не.

Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован.

Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве?

- Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи.

Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност?
 

-Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима.

Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ?
- Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. 

Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ?

- Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора.

Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама?

- Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал.

СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја?

- Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве.

Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати?

- Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати.

Судови под директним утицајем државне врхушке
 

Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона?

- Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога.

Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE

WWW.BLIC.RS

---

Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

Руски пранкери Владимир Кузнецов - Вован и Алексеј Столаров–Лексус објавили су телефонски разговор у коме су се Зорану Заеву представили као Петро Порошенко, и у његово име су између осталог, разговарали са Заевом и о начину стицања аутокефалије расколничке МПЦ. Вест о начину на који Зоран Заев издаје државну политику и меша се у црквена питања, обишла је свет и уништава и онако никакав углед Северне Македоније.

У разговору, лице Зоран Заев простачки пљује по Српској и Руској Православној Цркви и показује спремност да за „аутокефалију“ МПЦ плати Вартоломеју 100 хиљада евра, приватно, испод руке.

Хајде да будемо кратки и јасни. Са грађанског аспекта, лице Зоран Заев очигледно крши Устав Северне Македоније, првенствено у члану 19,  према коме су верске заједнице одељене од државе и једнаке пред законом, а потом крши најмање још и чланове 9 и 16, који гарантују једнаку слободу, укључујући и слободу уверивања. Крши и члан 358 из Казненог Закона за давање поткупа, а будући да је Вартоломеју писао писмо у коме је тражио признавање МПЦ, тај моменат треба да буде истражен (и, да ли тих 100 хиљада евра, које спомиње, су његове паре или паре од свих грађана различитих вероисповести).

Поред свега тога, лице Зоран Заев упорно продужава да не испуњује међународне обавезе у односу поштовања пресуда Европског суда за људска права из Стразбура, које су изречене по питању предмета Северне Македоније. Речено чинида Зоран Заев, дакле чини га осумњиченим за криминал и очекује се да Јавно тужилаштво покрене истрагу против Зорана Заева за флагрантно кршење Устава и закона земље.

Са верског аспекта, уопште није етички да Зоран Заев прихвати да исплати 100 хиљада евра Вартоломеју за расколничку МПЦ (која је одељена од државе), како би иста добила „аутокефалију“. Таквом спремношћу на један неморалан чин за давање поткупа, Заев чини да и он сам, и његова породица, и сви припадници расколничке МПЦ не виде ништа добро у животу од таквог прљавог поступка (намерно избегавамо да употребимо неку тежу реч, која одговара реалности).

Ако имају барем мало образа, расколници МПЦ би требало да одмах изађу са саопштењем да никада не би прихватили такву подлу, корумпирану „аутокефалију“, и да се потпуно ограде од ставова Зорана Заева у вези Српске и Руске Цркве, којима он брука и Северну Македонију, и МПЦ, будући да, ако расколничка МПЦ стреми црквеном јединству, то значи да ће сутра требати да буде у јединству са СПЦ и РПЦ,а то јединство не би смело да буде испрљано или купљено нечијом малоумношћу, па макар она била и од тренутног премијера Зорана Заева.

На празник Светог Наума Охридског, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован служио је свету Литургију у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу.

Извор: Охридска архиепископија