Календар можете наручити на број телефона 066 8 000 283 или преко члана нашег форума https://www.pouke.org/forum/user/7062-walter/

Календар је тематски посвећен шестом по реду, утамничењу Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Г: Јована, чијим мученичким благословом имамо изузетно право да својим верним посетиоцима претставимо овај календар на територији Србије. Сав приход од продаје календара ће бити уручен Архиепископији.

Пролог за календар је написао Eпископ брегалнички и Местобљуститељ битољски г. Марко, а у календару се налази и део одговора Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јован на акт оптужнице Јавног тужилаштва за наводно кривично дело прања новца.

Молимо вас да на овај начин помогнете Архиепископију охридску, да препоручите и вашим пријатељима да помогну куповином овог календара.

Епископи канонске Цркве у Р. Македонији, Православне Охридске Архиепископије, упознали су г. Милету Радојевића са тортуром и незаконитим притвором, које трпи Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, и уопште са прогоном спровођеним кроз монтиране судске процесе против Архиепископа охридског Јована и осталих Епископа, монаштва и верника Архиепископије.

Саговорници су изразили наду, да ће политички прогон на верској основи, који се спроводи над Архиепископом охридским Јованом и Православном Охридском Архиепископијом убрзо престати, а да ће се на његовом месту пројавити цивилизацијска тековина, поштовања верских слобода свих грађана, без обзира на њихову верску или националну припадност.

Извор: ПОА

Епископ славонски г. Сава био је дочекан са Доксологијом и поздравним ријечима од стране Епископа стобиског и Мјестобљуститеља струмичког г. Давида у манастиру Успења Пресвете Богородице, крај Скопља. У вечерњим сатима Епископи славонски г. Сава и стобиски г. Давид посјетили су Епископа полошко-кумановског и Мјестобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима, у Куманову.

Епископ славонски г. Сава посјетио је и Епископа брегалничког и Мјестобљуститеља битољског г. Марка, у Штипу, а двојица Епископа славонски г. Сава и брегалнички г. Марко посјетили су ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог, крај Битоља.

На празник Светог Спиридона Тримитунтског на светој Литургији, а потом и при сусретима у градовима које је посјетио, Епископ славонски г. Сава са надахнутим ријечима обратио се вјерном народу Православне Охридске Архиепископије преносећи им упечатљиве догађаје из свог животног искуства, из личног познанства са светим Јованом Шангајским и са јеромонахом Серафимом (Роуз).

Епископ г. Сава истакао је да данас широм Православља, сасвим сигурно Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован јесте јединствен православни Архијереј у свијету, који десет година трпи затворе и политички прогон само због његових вјерских убјеђења, предочавајући да историја свједочи како је из сличних околности Црква увијек излазила као побједник.

Епископи, монаштво и вјерни народ Православне Охридске Архиепископије срдачно су заблагодарили Епископу славонском г. Сави за одвојено вријеме да их посјети, као и за богонадахнуте изречене ријечи.

Извор: ПОА

Потпуно супротно, он бива осуђен а поврх свега, против њега, као и против осталих Епископа, свештеника, монаштва и верног народа Православне Охридске Архиепископије у току је монтирани судски процес, који има за циљ уништење канонске православна Цркве у Р. Македонији.

Архиепископ Јован је у најстрожим затворским условима који су на располагању властима Р. Македоније – смештен у притворско одељење затвора „Шуто Оризари“. Без обзира што против Архиепископа Јована постоји правоснажна пресуда за издржавање затворске казне у затвору „Идризово“. Све то има један једини циљ, да му се до крајњих граница отежа положај уз нарушавање и онако лошег здравственог стања. Наиме, Архиепископ болује од дијабетеса и има низ других здравствених проблема, а власти у недоглед одлажу његово премештање у затвор, служећи се најразличитијим изговорима, противправно га држећи у најстрожим притворским условима.

Још једном апелујемо на свеукупну демократску јавност да се покаже човечном, и да заустави државни верски прогон против Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије, будући је потпуно јасно, да на темељима непоштовања верских слобода свих грађана подједнако, није могуће градити будућност једне демократске земље.

Извор: ПОА

Превод: Поуке.орг

Но оно што ће можда обележити овај ''терћи –велики'' процес против Архиепископа Јована , а када кажемо ''трећи'' иако их је до сада било бар десет, мислимо на исконструисану бомбастичност оптужнице на коју не би остали равнодушни ни највећи терористи са Косова и Метохије, па и шире.

Оно што се несумњиво уклапа у целу ову жалосну причу јесте и потпуна дезавуација институције Суда зарад најнижих политичких интереса владајућих група и појединаца, како из врха државе тако и из врха, онога што у Македонији,самозвано и претенциозно претставља духовну водиљу – расколничке ''мпц''. Ништа мање битна а као чињеница, у многоме и трагичнија, јесте апсолутна инструменатлизација судија, што као највиших функционера суда, још и више као самих личности јер у свим овим процесима, приказаним као ''процесима столећа'' .. њима се, руку на срце, једва зна име и презиме. Претходни судија, Тања Милева, која је осудила Архиепископа на две и по године затвора, је 1980. годиште а судија који сада руководи процесом против ''злочиначког удруживања и прања новца'' је две године старији од своје претходнице.

У свим овим процесима, оштећена страна је ''МПЦ''! Иста она ''духовна водиља'' у Р.Македонији, која на овај начин показује своју ''зрелост'' за улазак у Јединство са Васељенским Православљем.

Ових дана, на последњем рочишту, у сву ову слику се више него перфектно, уклопио и представник ''оштећене'' ''мпц'' , свештеник Ванчо Умленски, рођен 1979. године. Не толико због својих година, колико због својих невероватних изјава, по којима ће остати упамћен као сведок-претставник оштећне стране, који није знао одговор ни на једно постављено питање..! Није знао о каквом је новцу реч, за који се Архиепископ терети, а на питање: '' да ли су епархије ''мпц'' функционисале (постојале) у време док је Архиепископ Јован био епископ ''мпц''?'' - дао одговор, да не зна јер је тада био у средњој школи ( у богословији ''мпц'' у Скопљу) !?

Уследило је питање адвоката – како је свештени Ванчо, уопште завршио и са којом оценом, средњу школу када му оваква чињеница није позната, на шта је упозорен од Суда да ће уколико настави таквим тоном бити удаљен са суђења. Архиепископ Јован је потом упутио констатацију Судији, да је много корисније да се одмах прочита (очигледно унапред донесена) пресуда него да оптужени губе драгоцено време редовним доласцима на суђења; Јер слањем оваквог претставника, сама ''мпц'' показује и ко је и шта је, а суд се његовом заштитом, јер није дозволио испитивање сведока – представника од стране одбране, потпуно ставио на страну саме ''мпц''. Ово је изазвало неодмерену реакцију судије који је запретио одстрањењем оптужених из тока процеса, и наставком суђења у њиховом одсуству!

Архиепископ је ево већ годину дана у истражном затвору. Месту на коме не постоји ни минимум услова за живот, а камо ли за потребе једног дијабетичара и човека са болестима кичме и зглобова, какав јесте владика Јован. О духовним потребама и верским правима испразно је говорити и губити време.

На претходном рочишту, судија је обећао да ће Архиепископ отићи у затвор, где ипак постоје извесни услови за живот, одмах по давању исказа свих оптужених, што се на овом рочишту и догодило. Сви оптужени су уредно дали своје исказе , али је Архиепископ и даље у самици- истражног затвора! Образложење судије је - непостојање услова за испуњење сопственог обећања! Који су то услови ..није открио.

Потонуће суда и судства у македонији, није се завршило овом бурлеском, већ је настављено истом силином током саслушања сведока који су у Скопљу продали плац на коме је требало да се гради параклис П.О.Архиепископије. Ради се иначе о четворици браће Албанске националности који су одвојено давали своје исказе. Намера Тужилаштва је да докаже, да су они на руке добили новац од Архиепископа за ту њиву, (сваки од браће је поседовао по четвртину поменутог плаца), а тај новац је, наравно, новац који је Архиепископ отуђио од ''мпц'' док је био епископ у истој. И за тај исти новац, је до сада два пута ослобађан а претходним судским поступком и ОСУЂЕН НА 2,5 ГОДИНЕ ЗАТВОРА(!?) јер је тај новац украо.

Е сад, исти новац је дакле и украо , и ненаменски и несврсисходно трошио и усмеравао, и купио плац за градњу храма ПОА ?? Не треба заборавити да је истим новцем направљен и Храм у граду Велесу (док је Архиепископ тамо столовао ка Митрополит), Епископски Двор, да су истим новцем иплаћиване плате свим запосленима, да је епархија живела од тог истог новца, да су купљена и нека возила и да све поменуто и дан данас припада ''оштећеној'' ''мпц''!

Оштећеној, а заправо тешко хендикепираној.

Но, вратимо се на сведоке Албанце.. њих четворицу, и то браћу. Сви до једног дају исказе да никада у животу нису видели Архиепископа Јована (човека, дакле, који им је ''дао украден од ''мпц'' новац), и да он никада није био да погледа и види поменуту њиву. Нису га препознали у судници међу осталим оптуженима, чак ни на његово јављање руком, када констатују да га ''виде први пут у животу''. Међутим, уследило је питање Тужиоца, ''да ли њива има ограду'', на шта је уследио ''кључни одговор'' сведока, да њива није ограђена. Из овога, Тужилаштво је спремно да изведе закључак ''доказ'', да је Архиепископ могао да дође и сам погледа њиву ( јер није ограђена!!), а да новац потом, да другом лицу које ће га касније поделити браћи Албанцима на равне части, и у његово име купити поменути плац.

Судија је тада дао право одбрани да испита сведоке, а адвокат ПОА и Архиепископа Јована је мирно констатовао , да нема питања ''јер је са ''оградом'' све постало јасно''..

Наставак овог квази-процеса, и очигледне деградације пре свега људскости а потом и водећих институција БЈРМакедоније, заказан је за 11. децембар.

Тада ће тужилаштво покушати да покаже и докаже везу између ових ''доказа'' и материјала прикупљених прислушкивањем телефонских разговора, као и контаката преко интернета (скајпа и електронске поште), са својим конструкцијама из оптужнице, што за сада никоме, иоле нормалном, не пада на памет како ће им то поћи за руком.

Извор: Поуке.орг

Архиепископ Охридски г.Јован, како доноси скопски ''Утрински весник'' а преносе и остали македонски медији, неће тражити помиловање од македонског председника Ђорђија Ивановог.

Ова вест је данас осванула упркос ранијим спекулацијама и најавама многих македонских медија да ће то бити учињено још прошле недеље. У тексту се даље каже да је браниоц владике Јована, скопски адвокат Александар Тортевски данас изјавио за тај лист, да је то „лична одлука“ његовог клијента, без образлагања који су мотиви исте.

Ослобађање Владике Јована је наметнуто од стране СПЦ као главни услов за обнову дијалога а исту поруку Скопљу је недавно донео и председник Србије Томислав Николић, каже се у наставку вести.

''Утрински весник'' завршава своју вест констатацијом, да је ''Контраверзни владика Јован'' ухапшен крајем прошпле године на македонско-грчкој граници при уласку у Македонију, одакле је пренешен у затвор на издржавање казне, коју је суд донео у његовом отсуству.

ИЗВОРИ

http://www.utrinski.com.mk/default.asp?ItemID=88964E0C6C2F4C4F8E1ED03149E7B8CF

http://www.plusinfo.mk/vest/68977/Vranishkovski-nema-da-bara-pomiluvanje-od-pretsedatelot

Пратите и тему на форуму:

https://www.pouke.org/forum/topic/9128-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83/page-147

Вештачења која су првобитно спроведена, показала су да Архиепископ Јован није проневерио никаква средства. Зато је двапут био ослобађан, да би се тек у трећем наврату, донела политичка пресуда о затварању! Сасвим индикативно, суд још увек није дао никакав одговор, да ли је средства за која се окривљује, Архиепископ Јован, присвојио за себе или их је ненаменски расподељивао!

Иако је јасно да Архиепископ Јован није присвојио средства за себе, без икаквог разумевања за све горе речено, на питање Јавног тужиоца да ли је МПЦ обештећена, представник МПЦ, расколнички свештеник Ванчо Умленски, рођен 1979. године, даје одговор да МПЦ није обештећена и упорно инсистира да Архиепископ Јован исплати одштету расколничкој МПЦ у износу од, као што је сам навео: 270 000 евра! Истовремено, судија је забранио адвокату одбране да поставља питања представнику МПЦ!

Из свега виђеног, постаје потпуно очигледна завера суда, Јавног тужиоца и представника МПЦ која има за циљ, наставак прогона Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије до њеног уништења! Архиепископ Јован по ко зна који пут за последњих 10 година бива осуђиван и суђен за иста па иста средства! Судија је такође, одбио да укине и против правни притвор Архиепископу Јовану, не дозволивши да он буде пребачен у затвор, све циљем да буде још више ослабљено његово здравље, и да му буде нанета још већа штета!

Расколничка МПЦ, која се са једне стране декларативно залаже за враћање у саборно Православно Хришћанство, са друге пак стране, и поред безбројних апела свих помесних Цркава, да се прогоном Архиепископа Јована није постигло ништа, како у годинама које су за нама, тако се ништа неће постићи ни у будуће, она и даље истрајава у прогону Архиепископа Јован и Православне Охридске Архиепископије, прогону, какав не памте европска демократска друштва!

Извор: ПОА

Овај празник, као свој имендан прославља и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, који се безмало, већ годину дана потпуно бесправно, налази у притвору и над киме се спроводи незапамћена тортура у савременој Европи. Већ више година за редом, Архиепископ г.г. Јован је онемогућен да прослави свој имендан, заједно са својом паством. Архиепископ г.г. Јован се за празник светог Златоуста налазио у затвору и година 2005. и 2006. а узрок је и тада био политичкиот прогон, који десет година у континуитету спроводи власт у Р.Македонији. Осталих година, Архиепископ Јован се налазио у изгнанству, да би коначно, ове године поново био затворен и то под невиђено суровим условима, упркос лошем здравственом стању.

Епископ г. Марко, је у својој беседи охрабрио сабрани народ да смирено истраје у искушењима и да има у виду управо пример светог Јована Златоустог, као и савремено исповедништво и сведочанство вере охридског Првојерарха, који ради Јединства Цркве храбро подноси прогонства, понижења и затварања.

На бдењу је освећена петохлебница и кољиво, а после празничне Литургије, верном народу је приређено послужење.

http://www.poa-info.org/vesti/2012/11/20121126.html

Учесници из Италије су били : Antonino Mantineo, Vescovo Siluan Span, Paolo Ricca, Pino Silvestri, M. Hamam, Francesco Zanchini, Lorenzo Sinisi, Enrico Morini, Constantin Totolici, Arcivescovo Antonio Cantisani, Octavian Schintee, Giovanni Battista Varnier, Salvatore Berlingò, Salvatore Rapisarda, Giorgio Barone-Adesi, Andrea Saguna, Alberto Sarra; из Русије: Владимир Василик, Владислав Жупин; из Грчке: Јоанис Панајотопулос, Василиос Кукузас, Никос Мајорос; из Црне Горе: Велибор Џомић, Белосрусије: С. Калинин, Бугарске: Иван Иванов, Диљан Николчев, из Велике Британије: David Harte, из Румуније: Јоан Козма, Алба Јулија.

Поред великог научног интересовања, ове године у оквирима симпосиона, одиграла су се и два значајна догађања:

прво, отварање Центра за надгледање поштовања верских слобода у Европи а посебно на Медитерану, и

друго, Апел учесника симпосиона, који ће бити и јавно послат на адресе властима у Скопљу, за хитно ослобађање из затвора, прогоњеног Архиепископа охридског г.г. Јована.

Извор: Ромфеа.гр

У саопштењу се каже, да је Патријарх Вартоломеј, пошто му се у олтару приближио расколнички архиепископ Стефан поздравио га и пожелео му да што пре нађе излаз из ситуације, која би његову цркву учинила канонском.

Исте жеље је с њима поделио и Патријарх Српски Иринеј, који је стајао поред Васељенског Патријарха. Никаквих других контаката с представницима расколничке јерархије у време боравка Константинопољског Патријарха у Софији није било, - преноси агенција „Ромфеа“.

Извор: Горњокарловачка Епархија

Циљ притвора је обезбеђење присуства суђењу и спречавање утицаја на остале оптуженике у истом процесу. Присуство Архиепископа Јована свакако би било обезбеђено и уколико би се он налазио у затвору Идризово, а са тог места, такође не би могао утицати на никог! Међутим и поред тога што је Архиепископ Јован дијабетичар и има друге озбиљне здравствене проблеме, он тенденциозно остаје у суровом притворском режиму: двадесет и три часа затворен у ћелији, без икаквог медицинског надзора, са рестрикцијом хране која му се шаље ради болести, без свежег ваздуха, а већ шест месеци није имао нити једну једину посету, јер су посете забрањене чак и онима који су једини имали право да га посете, његовој мајци и сестри!

Овом приликом, још једном апелујемо на свеукупну демократску јавност, да се покаже људскост и да се учине сви напори за заустављање прогона на верској основи, који се спроводи над Архиепископом Јованом и Православном Охридском Архиепископијом, прогона, на чијим основама није могуће градити будућност Р. Македоније као напредне демократије!

Извор: ПОА

Када стекнемо љубав Христову и добродетељ, доликује да поднесемо и гоњења Њега ради, ако треба и прогонство да прихватимо, па и да чујемо о себи и најнеприличније клевете, и свему томе још и да се радујемо - каже блажени Никола Кавасила. Тада, кад се у човеку распламти та божанствена љубав и када добродетељи засветле у њему, он бива спреман, не само да подноси страдања, не само да трпи злодела и затворске вериге, већ је спреман и да им се радује. Радост, пак, не раздаје се према заслугама, она никако није награда за подвиге, она је благодат, прекрасан и савршен дар милости Божје узрокован једино избором Оца да уђемо у Његову радост (Мт. 25,21-23). Они, пак, који су ушли у радост Оца, радују се радошћу Христовом, те тако, оно што Христа радује, Он чини да радује и оне који су Његови, а суштински Он се Сам у Себи радује.

Будући да ви који сте у Телу Његовом и радујете се Његовом радошћу, лако ћете препознати радост којом смо обрадовани изнова стављени у окове Христа ради, вама намењујемо ову, по реду другу, посланицу написану у затвору, да би вас замолили да се сећате наших окова и да нас се не срамите, зато што смо још увек везани њима.

Када је божествени Павле захтевао од Тимотеја да се не срами његовог затвора (2Тим. 1,8), није учинио то да би га прекорио због тога што се он стидео Павлових верига, већ је то учинио не би ли га охрабрио да прихвати и поднесе сопствене, ако до тога дође. Ако је донекле Павлу и било допуштено да има мрву сумње у колебљивост неких који још увек нису били чврсти у вери, и још су били на млечној храни (1Кор. 3,2), те при првом његовом исповедању пред судом, нико га није подржао већ су га сви напустили (2Тим. 4,16), и зато каже Тимотеју да Дух који нам је Бог дао, није дух страха, већ дух силе, љубави и мудрости (2Тим. 1,2), нама није допуштена никаква сумња у вас, јер ви сте нас подржали при првом, и при другом и све тако редом до овог шестог нашег исповедања вере пред грађанским судовима у Републици Македонији.

Тако, ову посланицу не пишемо са намером да бодримо вашу мужественост у вери која се показала кроз вашa сведочењa док смо ми у затвору, већ је шаљемо да поделимо са вама радост којом нас је Господ обрадовао, радост која се точи од верига Христових, a којом се радује свако ко на један или други начин учествује у њима. Они, пак, који више воле вериге Његове наспрам сваког вида физичке слободе, они ће разумети и нашу радост којом се радује срце наше када се сећамо вас и на вашу бригу за нас. Нико други осим оног који је рањен лудом љубављу Божјом, не зна да открива и препознаје ту радост која се излива из страдања, из жалости, из тешкоћа, од затвора, од прогона. Но, онај који је отворио срце своје за примање милости Божје и допустио да буде рањен том непојмљивом љубављу, не само да допушта да често буде рањаван њоме, већ ране задобијене од такве љубави цени изнад свега.

Они пак, који знају да искушења претрпљена Христа ради, увећавају дар радости, они нам завиде на оковима којима смо оковани у Скопском затвору, свакако не болном, већ суревњивом завишћу, а таква завист није иста са злурадом завишћу оних који на сваки начин покушавају да нас спрече у постављеном циљу према јединству Цркве. Први дакле, завиде незлобиво, завишћу која се препознаје као ревност Богу, а други завиде пакосном и нескривеном жељом да наштете, презирући чак и окове Христове, само зато што су у овом трену они постали и наши окови.

Шта дакле? Једно је битно, каже апостол: „Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда;“ (Фил. 1,18). Онај који разуме, разумеће и оно што следи: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак.“ (Фил. 1,21).

Може неко да прими смрт као добитак, само ако је претходно радошћу примио тешко поднесива понижења, исмевања, клевете, гоњења и затварања Христа ради (1Кор. 4,9-13). И то само ако на неправду која се подноси не одговори одмаздољубиво, гневно, мржњом и са самоувереношћу за своје врлине. Јер сваки вид врлине тамни у додиру с мржњом. То је разлог што Апостол убеђује Коринћане да на исмевања треба да одговоре добрим речима, на гоњења трпљењем, на клевете пријатељским речима.

Оружје у духовној борби је слабост крста, оружје за које, већина на овом свету не верује да је победоносно. У суштини, тада кад се чини да смо изгубили целокупну снагу, тада смо најјачи (2Кор. 12,10). Зато нас, који смо одабрали тај начин борбе, сматрају лудима, управо као што се дешавало и у апостолско време (1Кор. 1,23-24). Ко је више претрпео од блаженога Павла? Затваран много пута, бичеван незамисливом грубошћу, много пута пред опасности да буде и усмрћен. Прошао је најразличитије видове искушења, на копну, у пустињи, на мору (2Кор. 11,23-29). Но, није ли управо то узроковало да се дубоко у њему уреже сазнање, да искушење приводи трпљењу, а трпљење ка провереном карактеру, а проверени карактер ка нади. А нада, пак, никога од нас неће посрамити (Рим. 5,3-5).

Неки злобник ипак може, да каже за апостола Павла да је он био далеко од Бога и да је гнев Божји био окренут према њему, те му се зато дешавало горепоменуто? Напротив, све то он подноси са радошћу управо зато што је Бог био с њим. „Доста ти је моје благодати“ – говори му - „јер сила Божја у слабости човечијој се пројављује у пуноћи“ (2Кор. 12,9). Блажен је онај човек који подноси искушења са надом. Јер, ако их поднесе без смутње вере у обећано, задобиће награду вечног живота коју је Бог обећао онима који га љубе (Јак. 1,12).

Ниједно искушење није изнад мере онога који је кушан. Бог који је срцезналац и који познаје дубине људске душе, зна духовне снаге и способности сваког понаособ, па не допушта искушења која подносимо да надиђу праг наше издржљивости. Онај ко верује, сваким искушењем које прима, истовремено прима и излаз из њега (1Кор. 10,13). Но, излаз није увек уочљив од самог почетка. Он је сакривен у сплету трпљења и наде, и открива се тек када се покажемо трпељиви у надању (Јак. 1,4).

Свакако, није Бог тај који нас поставља у искушења. У искушења нас води наша погрешно усмерена воља (Јак. 1,13-14), али у искушењима и без учествовања наше воље могу нас поставити и они који нам завиде, који нас мрзе или имају пак за циљ, да нам одузму оно што поседујемо. Понекад дакле, нити Божјом вољом, нити пак нашом кривицом, трпимо искушење, но у том случају, венац који нам се спрема је већи и од оног којег би добили уколико трпимо искушење у које смо запали погрешним усмеравањем свог самовлашћа. Када нас други увлаче у искушење, онда се то може назвати страдање. Награда пак, за претрпљено страдање, које смо поднели благодарношћу и без пркоса, и нисмо се помрачили мржњом према онима који су нас гурнули у нежељено страдање, већа је и од оне која се даје за живот украшен добродетељима.

Пример тога је блажени Јов. Када се он показао достојнијим за венац, када је светлео добродетељима: гостопримства, састрадања, милости, човекољубља, праведности, трудољубивости, кротости, мудрости, уздржања и још много других, или тада када се показао трпељив у страдањима која ничим није заслужио, нападнут само ради зависти ђавоље? Свакако да су добродетељи Јовове неоспорне и сасвим довољне за венац, но подношење неправедно изазваних страдања, чине га још достојнијим. Подношење страдања је онај тежи део борбе, у којој је за победу, покрај великог трпљења, потребна и велика љубав према Богу.

Када страдамо неправедно и због љубави према Христу, ми у суштини постајемо причасници Његовог неправедног страдања, но уједно и Он постаје учесник наше боли. Управо оваква сутелесност са Христом, нам и даје највећу утеху у страдању. Наш је живот скривен у Христовом и ми већ умресмо у Христу (Кол. 3, 3), као што је и Он једном умро за нас. Међутим, када су власти у нашој отаџбини схватиле, да за оног који је у Христу умро и изнова се родио као заробљеник Његове љубави, страдање у затвору не може да изазове ни бол, ни рану, решили су да посегну по најљубљенијима, по бесцењеним Епископима и часним презвитерима, по монасима и монахињама, али нису изоставили ни словесно стадо, а међу њима и занемоћале старце. Подигли су оптужнице и против њих, не би ли их начинили саучесницима у неделима која су најпре нама, лажно и без трунке гриже савести преписали. Тиме су се изједначили са гонитељима Цркве из старих времена, и постали су гонитељи самога Христа, јер онај који гони чланове тела Његовог, које јесте Црква, гони Њега који је усељен у сваког од нас појединачно и у свима нама заједно.

Па ако нас затворски окови, њиховом тежином нису саломили, бол за страдања браће Епископа, клирика, монаха и верног народа, нас је покосила као са оштрим српом и згрчила у горчини као од испијене чаше пелина. Неизмерно болнија је рана изазвана страдањем оних које љубимо, од боли сопствених страдања. Заправо, ономе ко је већ умро у Христу, њему управо љубав према љубљенима не дозвољава и истински у потпуности да умре за себе. Онај који љуби, ставља се на располагање ономе кога воли, и чека тренутак да ако затреба, и умре за љубећег. Тако нас је научио Спаситељ, који нам је рекао да нема већег од тога, да и живот свој дамо за онога кога љубимо (Јн. 15,13).

Рекао нам је и ово: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10,28). Не могу наши гонитељи да наштете душама нашим, иако су већ успели да наштете телима неких од нас. Нису успели силом власти, да нам пољуљају веру у Оног Ког чекамо да дође и да нас обуче у ново тело, достојно бесцења наших душа којом нас је украсио Господ. Па када је Бог са нама, ко може бити против нас? Није се Бог сажалио ни над јединородним Сином Његовим, каже блажени Павле, него га преда смрти нас ради. Па ако ради нас преда страдању најљубљенијег, то значи да неће остати безбрижан и неделатан ни када неко покуша да посегне, не само за нашим телом, већ и за нашом душом.

Могу да нас оптужују и клевете лажним оптужбама и недоличним клеветама, могу нас судити и осудити, могу да нас затварају и гоне, могу дакле силом принуде чему може прибећи свака неодговорна земаљска власт, да нам умноже телесна страдања до граница неиздржљивости, али могу ли тиме да нас одвоје од љубави Христове? Могу ли жалост или тјескобе, гоњење, глад, голотиња, опасности, или пак, мученичка смрт, да нас одвоје од Христа? - пита Апостол Римљане. И одговара као што би одговорио свако од нас који је рањен и поробљен од луде љубави Божје: „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност; Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. “ (Рим. 8,31-39).

Зато, не брините превише, ни за наше окове, ни за наша гоњења којима као да се крај не види. Овде немамо постојана града, и чезнемо за оним који ће доћи (Јевр. 13,14). Пробајте да се не узнемиравате ни ради лажних оптужба којима неке од вас праве саучесницима у клеветњу усмереном на нас, а да би срамотили нашу оданост Богу и Цркви. Господ нас учи да се не узнемиравамо око тога шта ћемо рећи када нас изведу пред судије. Он ће нас просветлити у том часу шта да кажемо, јер нећемо бити ми ти који ће одговарати пред судом, већ ће Дух Оца говорити преко нас (Мт. 10,19-20). Ми који смо у Цркви и које нас је Бог обдарио свим харизмама Светога Духа, јер удео чак и у најмањим харизмама прави нас учесницима у свим Његовим благодатним даровима, својствено нам је да говоримо истину јер је она за нас сами живот. Ипак, примите као претходеће знање, и наше не тако мало искуство са судовима у нашој отаџбини и њихове неправедне и незаконске пресуде против нас. Када су судске одлуке под утицајем политичких стања, као што се уосталом дешава са свим судским процесима везаним за Православну Охридску Архиепископију у последњих 10 година, тада је правда обесправљена, а истина суштински повређена. И поред тога што су установљени управо да би судили по правди и истини, судови који нас суде као да имају намеру да чине управо супротно.

Па тако, може да нам се чини да из овакве ситуације нема излаза, али ипак да не очајавамо. Ми смо глинени судови, слаби, ломљиви, трошни, према неким вероватно и безвредни, но пред Богом имамо ненадмашиву вредност (2Кор. 4,7-8). Да све бриге положимо пред Њим јер се Он стара за нас (1Пет. 5,7). Што више учествујемо у страдањима Христовим, утолико више примамо Његову подршку. Чак и онда кад пролазимо кроз жалости ради неправедних страдања која нас понекад сналазе у животу, то је за нашу подршку и спасење. А када Бог подржава некога који страда, тиме Он подржава и оне који преко везе љубви учествују у страдањима онога који страда.

Па као што су и Коринћани преко везе љубави учествовали у страдањима апостола Павла, а он ради тога са правом очекивао да ће бити помогнути од Бога (2Кор. 1,3-11), тако и ми очекујемо и молимо Господа да вам распламса веру у Његово обећање, да вас оснажи и подржи у борби са искушењима у која вас је гурнула злоба расколника, и коначно да вас избави од онога што би надишло вашу силу да истрајете и да победите.

Но онима који су окусили бол изазван страдањима у која их је гурнула злоба њихових непријатеља, не треба им додатно тумачити зашто „боље је уздати се у Господа, него ли уздати се у човека“ (Пс. 117,8), као и то да је боље тражити прибежиште код Бога отколико да се уздамо само у човека или у властодршце овога света (Пс. 118,8-9). Суровост и несастрадалност људи понекада могу бити веће и од оних самог ђавола, па зато богонадахнути Давид прихвата као боље, падање у руке Божје, и да буде кажњен од Њега, отколико падање у руке човека те да се буде плен одмазде човечије (2Сам. 24,12).

Обећања која даје човек су непостојана, променљива и често зависе од личне користи. Обећања која даје Бог се испуњавају са сигурношћу, свакако у своје време, када Господ одлучи да је то најкорисније. То што Бог обећава, Он то запечаћује и потписује крвљу проливеном на крсту. Зато, када нам дође да уздишемо подгрбљени под тежином страдања, немајући на коме другом да се подупремо осим на самог Бога, уздахнимо али без разочарања: „Јер шта ми то постоји на Небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи?“ (Пс. 72,25).

Бог ће нас пак, са сигурношћу услишити и утешити, особито ако смо успели да покажемо и оно најсавршеније што нам заповеда, да љубимо непријатеље своје (Мт. 5,44). Да се молите за добро ваших гонитеља, да тражите Божји благослов за њих и да их не проклињете (Рим. 12,14). Ех, каква узвишеност, ех колика савршеност! Да поштујемо власти, изгледа некако природно после онога што каже апостол Павле (Рим. 13,1-7), па још и да се молимо за њих (1Тим. 2,2), али, молити се за непријатеље, укључујући међу њима чак и оне властодршце који су непријатељски расположени према Цркви, е то је заиста парадоксално. Ипак, није ли Црква препуна и многим другим парадоксима? Није ли несхватљив парадокс само оваплоћење ипостаси Сина Божијег? Није ли парадокс Христово бесемено зачеће и Његово натприродно рађање од Девојке? Није ли парадокс да једењем хлеба и пијењем вина постајемо чланови тела Христовог, а тиме и учесници Божијег живота?

Тако, да се љубе непријатељи, па још и милост да се тражи за њих од Бога, уистину је парадоксално, али управо та парадоксалност, нас чини најсличнијим самом Богу. Суд и одмазда су Божји. Он је рекао, да Њему припадају одмазда и узвраћање. Господ ће оправдати оног који је обесправљен (Пон.Зак. 32,35-36) и страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10,31). Он не кажњава увек неправеднике, па чак и када кажњава, не чини то увек видљивом казном. Јер ако би кажњавао све виновнике по реду и ако би то чинио видљивом казном, шта би тада остало за последњи суд?

У овом свету, љубљена браћо, страдају и добри и зли. Но, иако је страдање подједнако и за оне који су га на неки начин заслужили и за оне који немају никакву кривицу, ипак не нестају разлике међу њима, каже блажени Августин. Постоји разлика међу онима који страдају чак и када је начин страдања сличан, па чак и бол да је иста, нити осуда, а нити помоћ које су Божије, нису исте. Јер као што у једном истом огњу злато засија, а слама изгори, или као што под истим вршником, класје се крши а жито се врши, тако и када иста сила удара на добре, она их опробава, прочишћава, поправља, док зле кажњава, ломи и уништава. Одатле, при истој невољи, зли проколињу и хуле на Бога, док се добри моле и славе га. Дакле, није важно, каква су и колика су страдања, већ ко и како их подноси.

Коначно, нису ли најблаженији управо они који су исмевани, гоњени и осрамоћени лажним оптужбама, Христа ради (Мт. 5,11)? Врх свих блаженстава није ни у кротости, ни у чистоти срца, као што није ни у душевном миру или пак у миротворству, нити пак у праведности. Врх је у дару да се истраје при неправедном исмевању, гоњењу и залостављању ради живота у Христу. А када човек досегне до тог врха, тада га радост сама походи, не долази она по заслузи, нити пак као награда за велике подвиге, већ као што рекосмо на почетку, долази као благодат, као прекрасан и савршен дар милости Божије.

Ову посланицу, скупоцена и у Господу љубљена браћо и сестре, шаљемо вам из притворског одељења затвора у Скопљу, где смо затворени ево већ пуних 10 месеци. Услови у којима се налазимо су сурови; у летњим месецима, скоро по цео дан смо били без воде, са недовољно хране и без икаквог медицинског надзора, затворени по 23 часа и само сат времена у току дана имамо приступ чистом ваздуху. Свака пошиљка коју примамо, бива детаљно претрешена, а за све што је написано на страном језику, месецима чекамо дозволу од суда да нам буде уручено. Ипак, човек је икона Божја и има дарове да буде прилагодљив спољашњим условима, па раније или касније, свако од притвореника прихвата ту сурову реалност и живи у њој и са њом. Највећи број притвореника још није осуђен, они или чекају дан суђења, или пресуду. Управо та неизвесност је нешто што је најтеже у притвору. Човек се навикне да скучен простор од само пар квадрата дели са сустанарима у ћелији, може се прилагодити и на живот међу влажним и буђавим зидовима, чак ни недостатак хране и здравствене заштите могу толико да га потресу, као што то може да га потресе и онеспокоји ишчекивање суђења и судске пресуде.

Стање притвореника можда се може упоредити са стањем злочинаца који после смрти очекују привремену пресуду. Они ће доцније, тек после коначног суда, издржавати коначну казну, али и само ишчекивање казне, већ јесте казна. Ако за злочинце кажемо, да још пре задобијања заслуженог пакла њега чекају у неком стању пакла, онда за притворенике можемо рећи да су у оковима, често пута тежим и од оних које ће носити по суђењу и пресуди.

Зато, после свега написаног, молимо вас на начин као што је и апостол Павле тражио од просветљених: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу.“ (Јев. 13,3).

Сећајте се, но не брините се премного за нас. Неправедно страдање многе је ослободило грехова, свесно или несвесно учињених. Тако да и ово наше страдање, уколико је ради греха којим смо се о неког огрешили, онда је праведно, а ако пак не страдамо грехова ради, онда ће нас ова наша бол само присније приближити Христу и вама. Неправедно страдање, у Господу љубљени, најкраћи је пут до дубина богопознања. Свакако само ако се то страдање прихвта вољно, без пркоса, без негодовања, па још и са радошћу. Страдањем, особито пак када је оно неправедно, откривамо и потврђујемо у суштини колико смо близу Бога, боље речено колико се Он приближио нама.

Ми постајемо блиски Њему, када нашим страдањем учествујемо у Његовој жртви за живот света. Само, наша жртва није довољна за помирење са Богом, зато је и била потребна жртва Христова, но жртва коју ми подносимо, некада може да нас помири међусобно. Ако ова наша мала жртва коју добровољно приносимо Богу, допринесе да дође до потпуног помирења са расколницима и до надилажења постојећег раскола, тада све што подносимо последњих 10 година, између осталог и неколика прогонства и већи број затварања, нека буде само наш мали залог у ономе што је најдрагоценије за Цркву, а то је свакако њезино јединство.

Још молимо Бога Оца, да вас укрепи и учврсти у јединству са Његовим Сином љубљеним, те сабрани у једном телу дејством Духа Светог, да заједно прослављамо Бога у Тројици, чекајући долазак Христов, јер у Њему умресмо и наш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се појави Он – наш истински живот, онда ћемо се и ми с Њиме јавити прослављени од Његовог присуства. (Кол. 3, 3-4).

08. / 21. септембар 2012. г.

Рождество Пресвете Богородице

Притоворско одељење

КПУ Затвор –Скопље

Патријарх Иринеј, који је у петак присуствовао сахрани бугарског патријарха Максима, изразио је у интервјуу за бугарску телевизију спремност за наставак разговора о регулисању македонског црквеног питања. Међутим он је нагласио то неће бити могуће док је архиепископ Вранишковски у затвору.

"Док је архиепископ Јован Вранишиковски у затвору, не може се разговарати", рекао је Иринеј и додао да му је поглавар МПЦ Стефан обећао да ће се "то питање решити", али се то није десило, преноси Верска информативна агенција.

"Ми смо да тако кажем до јуче били један народ, зашто да не урадимо нешто што би позитивно деловало на наше народе. Ако се држимо ината, нећемо ничему допринети", рекао је Иринеј и истакао да су оптужбе против Вранишковског "измишљене".

Патријарх Иринеј оценио је да пред православљем на Балкану стоји "позитиван период".

"Људи се враћају цркви, исконским вредностима и традицији, и да православни народи треба да помажу једни другима", додао је патријарх.

На питање новинара бугарске телевизије да ли Бугари у Србији имају богослужење на матерњем језику, патријарх је одговорио да се служи на црквенословенском, као и да то није проблем, јер Бугари у Србији знају српски, а Срби разумеју бугарски језик.

"Између српске и бугарске цркве односи су добри, било је сложених ситуација међу нашим народима и црквама који нису били у духу хришћанства. Треба гледати у будућност, успоставити односе у складу са новим временом у коме живимо", закључио је патријарх Иринеј.

Извор: РТС

Међу осталим питањима, Епископски савет Океаније једногласно је осудио незаконито затварање Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и непрестани прогон чланова Православне Охридске Архиепископије. Епископски савет Океаније истовремено је позвао и Владу Р. Македоније да одмах ослободи Архиепископа Јована из затвора, као и да се уздржи и прекине прогањање епископа, монаштва и верног народа Православне Охридске Архиепископије.

Извор: Православна Охридска Архиепископија