У храму св. Трифуна и Малом Мокром Лугу ће данас од 17 сати бити служена света тајна јелеосвећења, сазнаје Радио Слово Љубве од старешине храма проте Миодрага Поповића. Сутра, на Задушнице, Литургија почиње у 8 часова. Добродошли на молитву!

Извор: Радио "Слово љубве"

Православна Охридска Архиепископија већ годинама уназад аргументирано указује да новинар ТВ Сител и самопрогласени црковни аналитичар г. Марјан Николовски и његов портал Религија. Мк има један једини циљ, да се никад не реши проблем Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.

Сада, након што је тај проблем благополучно решен, свакако, сасвим различито од анализа које је он сервирао, очигледно му смета то што нема више спора између Српске Православне Цркве и МПЦ-ОА, па заједљиво на порталу религија.мк поставља питање „Зашто за СПЦ у Македонији има двојица Архиепископа“?

Данас свако зна да не само за СПЦ, већ и за Васељенску Патријаршију и за остале Цркве на територији Р. Северне Македоније има двојицу Епископа са чином Архиепископ, као што и неке титуле Епископа су исте у ПОА и у МПЦ-ОА. То је техничко питање које се у најскорије време треба решити, али то не оспорава решење Светог Архијерејског Сабора СПЦ за решавање црквеног проблема са МПЦ-ОА.

МПЦ-ОА има саслуживање са ПОА и то их чини да буду једна Црква, као што је једна Православна Црква у целој васељени, без обзира на то што је административно раздељена по територијама.

Због тога, нека се г. Марјан Николовски не брине зашто у Р. Северној Македонији има двојицу Архиепископа, већ нека се побрине да прикаже неку тачну анализу, каквих није имао у задњих 20 година, од када постоји ПОА.

09 Август 2022 г.    Из канцеларије Архиепископије 
Охридске и Митрополије Скопске

Користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави, за пружену руку у овим временима, препуним искушења

Специјално за „Политику”

Скопље – Након више од пет деценија СПЦ и МПЦ – ОА нашле су се у поновном загрљају. Литургија помирења служена је најпре 19. маја у Храму Светог Саве у Београду, а затим 24. маја у Храму Светог Климента Охридског у Скопљу, чиме је успостављено литургијско и канонско општење две сестринске цркве. О путу аутокефалности Македонске православне цркве, значају помирења сестринских цркава и перспективама православних верника два братска народа разговарамо с Његовим блаженством архиепископом охридским и македонским г. Стефаном.

Сабор СПЦ благословио је признање аутокефалности МПЦ – ОА. Шта то значи за МПЦ – ОА и њене вернике?

Препознавање непобитне чињенице о стварности македонске црквене самосталности од великог је значаја не само за нас већ, уверен сам, и за целокупно православље. За нашу јерархију и верни народ немогућност да евхаристијски заједничаримо с нашим истоверним браћом и сестрама из осталих помесних православних цркава представљала је отворену рану, која је сада залечена. Такође, сада нам се отвара могућност за проширење многоврсне сарадње са осталим помесним црквама. Све ово ће донети велике плодове. Можда наше признање неће, на први поглед, променити много тога у нашој цркви, зато што је она и до сада изнутра функционисала као и свака друга помесна црква, исповедајући исту свету веру у оваплоћеног и воскреслог Богочовека Христа, имала исти богослужбени живот, приносила исти евхаристијски принос, имала је апостолско прејемство – међутим, сасвим је природно да ће се многе ствари побољшати због обнове нашег заједничарења са свеправославном екуменом. Сваки сусрет оплемењује и обогаћује, а посебно заједничко литургијско благодарење, заједничке молитве и међусобни разговори са сабраћом из других помесних цркава.

Наше признање ће бити од користи и свим сестринским црквама јер знамо да и македонско православље и Македонија уопште имају шта да покажу православном свету. Због стигме одвојености бројни боготражитељи из целог света били су обесхрабрени да посећују Македонију. Сада ће се то променити и наредних година ће добити могућност да виде наше духовно богатство, наше древне цркве и манастире, фреске и иконе, да виде лепоту нашег помесног православља, да виде Македонију и да се увере да наш народ пулсира у ритму православља и да македонска земља слободно може да се назове земљом цркава и земљом крста.

Прошли сте трновит пут, али сте стрпљивошћу и мудрошћу стигли до аутокефалности. Ко је пружио највећи допринос остварењу тог циља?

Да, заиста, пут није био лак. У односу на преговоре, нажалост, морам рећи да последњих неколико година нашим писмима упућеним црквеном Београду као да се није придавао потребан значај. Ако грешим, нека ми буде опроштено. Зато смо и прибегли захтеву о посредовању Његове свесветости васељенског патријарха г. Вартоломеја. Његово прихватање да размотри нашу молбу одиграло је огромну улогу у нашем коначном окупљању за истим столом са браћом архијерејима СПЦ и у разрешавању нашег проблема. Избором поглавара СПЦ, Његове светости патријарха г. Порфирија, отворена је нова страница у односима наших цркава, због чега смо неизмерно захвални и као народ и као црква. У томе су учествовала и браћа архијереји из Синода и Сабора СПЦ.

Да ли су вам политичари помогли или одмогли на путу аутокефалности?

Ја не знам да ли је било ко – појединац или нека структура политичке елите Македоније и Србије – одмагао у овом процесу. Ако има таквих, нека им Бог опрости јер нису знали шта чине. С друге стране, већина је била добронамерна и њима ће Бог то, свакако, урачунати у праведна дела, као добронамерно учешће у једном богоугодном делу, делу које је добро за оба братска народа.

Након шездесет година српски патријарх је посетио Охрид. Колико је његова посета била значајна за МПЦ – ОА?

Управо тако, пре шездесет година, 1962. године, у посети Охриду био је тадашњи српски патријарх Герман, заједно с руским патријархом Алексејем, а дочекао их је архиепископ Доситеј, те су саслуживали на празник Св. Кирила и Методија у Храму Пресвете Богородице Каменско, на Охриду. Иначе, у Светом писму се каже: „Колико је добро и колико је лепо када браћа живе заједно!” Заједништво је насушна карактеристика Свете цркве. Зато нас је много обрадовала иницијатива Његове светости патријарха г. Порфирија да дође и да заједно посетимо величанствени Охрид, свесловенски Јерусалим, тај древни град смештен поред бисерног Охридског језера, испуњен храмовима у којима се више од хиљаду година пева и слави Бог. Сигуран сам да је посета била плодоносна за патријарха и његову пратњу као што је била велика и искрена наша радост и радост верног народа Охрида и Струге, који је у огромном броју дочекао патријарха.

Свети синод Васељенске патријаршије, на чијем је челу патријарх Вартоломеј, признао је делимично Македонску православну цркву. Када очекујете томос и шта би требало да пише у њему? О каквом је документу реч?

Васељенски патријарх је примио МПЦ – ОА у канонско јединство са свеправославном екуменом. Са неколико македонских архијереја били смо у Константинопољу и заједно служили Божанствену литургију с патријархом г. Вартоломејом, и то на рођендан цркве – на празник Свете Педесетнице. Не знам када бисмо могли да очекујемо званични документ за упис наше помесне цркве у диптих аутокефалних цркава, али након што смо имали могућност да будемо неколико дана у близини константинопољског патријарха и да видимо његово црквољубље и искрену жељу да нам помогне, уверени смо да ће то бити у догледној будућности. Молимо милостивог Бога да нам подари само још мало стрпљења.

Признати сте као Охридска архиепископија од Васељенске патријаршије. Да ли је то прихватљиво име за Македонску цркву?

Свесни смо осетљивости питања о нашем имену код тзв. грчког блока цркава. Стога нећемо тражити од њих да нас називају именом које они не воле. Будући да смо наследници славне Охридске архиепископије, ословљавање тим именом с њихове стране нама не представља проблем. Међутим, уверен сам да ће и браћа архијереји и уопште веран народ хелефоног православног света схватити да се ми сами не можемо називати никако другачије него Македонци, тј. да је наша црква за нас колико македонска толико и охридска. Ту ће, вероватно, бити ствари које ће морати да се решавају, али вера и љубав могу и планине померати. Ако обе стране покажу да делују у љубави Христовој, лако ће доћи до договора између грчких цркава и наше, Македонске цркве.

Да ли је дијалог довољно моћно оружје за превазилажење негативних искустава наслеђених из историје, као и за решавање нових сложених ситуација?

У цркви је дијалог од насушног значаја. Православље је саборна вера, вера која је увек била утврђивана на васељенским, регионалним и помесним саборима. Без дијалога нема саборности, а без саборности нема цркве. То је доказано и у случају признања наше аутокефалије. Дијалогом смо увидели да је свима нама црква на првом месту, те је нестало међусобно неповерење из минулих деценија. Након што смо то увидели – као што често воли да каже Његова светост патријарх г. Порфирије – закључили смо да нам је Христос на првом месту, па је све дошло на своје место.

Шта бисте поручили верницима у Србији?

Верном српском народу препоручујем оно што стално говорим и свом, македонском народу: да зна, да чува и да живи према вери коју су нам наговестили пророци, коју су нам посведочили апостоли, коју су нам пренели и преносе наши оци. Још бих препоручио и да се стално присећају поруке Светог апостола Павла, који у Посланици Ефесјанима каже да јачамо у Господу и у снази Његове моћи, да се обучемо у свето оружје Божје да бисмо се одржали против ђавољег лукавства, па пошто се опашемо истином и обучемо оклоп праведности, да угасимо све ужарене стреле лукавог и да живимо с молитвом. Дакле, да наш живот постане непрестано славословије Богу.

Уједно, користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави за пружену руку у овим временима, препуним искушења. Братском српском народу, свим верним чедима сестринске Српске православне цркве желим благодат божју, мир и љубав.

Студирали сте у Београду. Какве успомене носите из овог града?

Студентске године су од суштинског значаја у животу сваког човека. Време проведено на студијама на Богословском факултету у Београду један је од најдражих периода у мом животу. Нагласио бих да је београдски Богословски факултет и у то време био православни образовни центар на високом гласу. Наши професори, између осталих, били су – сада блаженоупокојени епископи, а тада млади јеромонаси – Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, врсни богослови и духовници, затим изванредни класични филолог Емилијан Чарнић, па ерудита и апологета Лазар Милин, библиста Милош Ердељан, Димитрије Димитријевић итд. Београд је, не само као политички већ и као културни центар некадашње Југославије, био, а верујем и да је још увек, права метропола која младом човеку омогућава све услове за квалитетно научно истраживање и културно надограђивање, као и за редован молитвени живот и константну могућност присуствовања на светим богослужбама.

Нисам заборавио ни бројне позоришне и биоскопске представе, концерте, Сајам књига и разне друге догађаје које смо са задовољством посећивали и пратили. Такође, тих година у Београду, заједно с колегама са факултета, често сам одлазио и на утакмице тадашње врло јаке југословенске лиге. Са студентима Македонцима најчешће сам посећивао утакмице нашег Вардара када је играо на Маракани, на ЈНА или на Карабурми, као и гостовања тадашњих друголигаша из Македоније. Гледали смо, свакако, и међународне утакмице београдских клубова, као и утакмице југословенске репрезентације.

Након дипломирања, ретко сам долазио у Београд, али сам у мислима често навраћао у тај прекрасни град на две реке. Често споменем све оне који су ме учили вери, све с којима сам заједно студирао. Носим са собом и отворени дух тог лепог града, који је за мене остао и мој град.

Пупиново звоно свакодневно одзвања Охридом

„Охрид је центар хришћанства на Балкану”, рекао је Николај Велимировић Михајлу Идворском Пупину, који је даровао црквено звоно, друго по величини у Европи, Цркви Свете Богородице Перивлепте, у Охриду, 1923. године. Да ли откуцаји тог звона звоне и даље за мир и љубав свих верника Србије и Северне Македоније и двеју братских признатих цркава на чијем челу сте патријарх српски г. Порфирије и ви?

Охрид је стварно посебно, богомдаровано парче земље с невероватном природом и духовном лепотом, многобројним храмовима и светињама. Познато је да је Свети Николај Велимировић у једном периоду епископовао у Охриду, где је управо поред Охридског језера – надахнут небо-земаљском лепотом тог богоблагословеног краја, нарочито градом са древним храмовима и манастирима, али и питомошћу и верношћу народа – написао значајан део свог велелепног стваралаштва. А црквено звоно које је један од највећих научника рођених на Балкану Михајло Пупин (иначе, пореклом Вевчанин) дао Храму Пресвете Богородице Перивлепте, једном од најлепших средњовековних Божјих храмова, још увек свакодневно одзвања позивајући верне Охриђане и све људе добре воље на молитву. То Пупиново звоно и нама поручује да чувамо успомену на великог научника и човека, захвални на његовом великом дару.

ИЗВОР

У суботу 27. новембра на празник Светог славног и свехвалног Апостола Филипа, у оквиру трећег дана посете Архиепископији охридској, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, и Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, у пратњи протосинђела Нектарија, секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, посетили су древне храмове у Охриду и околини.

Након посете старог града Охрида, преосвећени архијереји су са својом пратњом посетили знаменити и древни храм Свете Софије из 11. века, у којем су служили славни охридски архиепископи Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила и други. Црква представља тробродну или оријенталну базилику, у којој су сва три брода под једним кровом. На цркви има три апсиде, од којих су обе бочне двокатне. Спољашњи нартекс има две куле као бочне завршетке. Његово приземље представља један отворен портик, а његова горња галерија једну лођу, фланкирану двема капелама, које су пресвођене кубетима, изведеним на пандантифима. 

Посета древних светиња настављена је посетом храма Пресвете Богородице Перивлепте. Храм је саграђен 1295. године, а једно време је био и седиште архиепископије. Црква има основу византијске куполне цркве са уписаним крстом. Купола над наосом подупире се на четири слободна стуба, а слепа купола над нартексом на четири пиластра. Фреске у цркви су дело зографâ Михајла и Евтихија, који су оставили свој печат широм Србије и данашње Северне Македоније (тада средњовековне Србије). Осликане су у складу са стилом периода ренесансе Палеолога.

Круна овог путешествија трагом историје и духовности Охрида, била је посета манастиру Светог Наума Охридског. Ова древна светиња налази се у најјужнијем делу македонског дела охридског језера, на граници са Албанијом. У манастирској цркви Светог Наума налазе се светитељеве мошти. Пред моштима светитеља Епископ марчански Сава је узнео молитве Господу и Његовом угоднику Светом Науму. 

Подсећамо, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, у својству изасланика Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, налази се у вишедневној посети Архиепископији охридској, поводом литургијске прославе празника Светог Јована Златоуста - имендана Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. Празнично торжество почело је служењем свеноћног бденија по светогорском богослужбеном правилу, а настављено и крунисано свечаним евхаристијским сабрањем у параклису  Ставропигијалног манастира Светог Јована Златоуста у Нижепољу.

Извор: Телевизија Храм

 

Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована.

У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег.

Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. 

После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. 

Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. 

Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства.  

Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. 

После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. 

Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. 

Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. 

Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. 

Извор: Телевизија Храм

Свеноћним бденијем по Светогорском богослужбеном правилу, у вечерњим часовима 25. новембра 2021. године, отпочело је прослављање празника Светог Јована Златоуста - духовног патрона Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована.

У параклису посвећеном великом оцу и учитељу Цркве из 4. века - Светом Јовану Златоусту, уз хоростасију Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве, свеноћно бденије је служио архимандрит Иринеј (Стефановски), уз саслужење презвитерâ и ђаконâ из више Епархија наше помесне Цркве, међу којима је и секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протосинђел Нектарије (Ђурић). 

На свеноћном бденију молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, као и Њихова преосвештенства епископи брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко, стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид и марчански г. Сава, викар Патријарха српског. 

Славопој Господу узнели су појци који су антифоним појањем умилно појали химнографију Светом Јовану Златоусту која га назива светилом света, учитељем васељене, земаљским ангелом, небеским човеком, ненадмашним благовесником Вечног Јеванђеља Спасовог, проповедником покајања, херувимским молитвеником, свежалостивим милосрдником, христочежњивим подвижником, богонадахнутим песником, богомудрим философом, стубом и тврђавом Цркве. 

У наставку свеноћног бденија биће служена света архијерејска Литургија. 

* * * 

Реч „бденије“ значи „будност“, односно провођење времена без сна. Свеноћно бденије води порекло из најстарије епохе хришћанства, када су први хришћани неретко читаву ноћ бдели проводећи време у молитви на гробовима мученика, у катакомбама, нарочито уочи недеље, првог дана седмице, прослављајући хвалебним песмама Васкрслог Христа. Возглас презвитера при крају свеноћног бденија: „Слава Теби Који си нам показао светлост!“ односи се на појаву првих сунчаних зрака на истоку у свитање. У неким местима, као на пример на Светој Гори, свеноћно бденије и до данас траје по читаву ноћ. 

Свеноћно бденије је сложено богослужење које се састоји од три нераскидиво повезана и сједињена чина: Вечерњег, Јутрења и службе Првог часа.

У богослужбеним књигама реч „бденије“ се понекад замењује речју „сабор“, чиме се указује на то да је реч о богослужењу које служи читав сабор свештенослужитеља, како би било што свечаније. На пример, у Типику и у Минејима се често среће израз „врши се сабор, где почивају мошти његове и где је храм његов“, односно тамо где почивају мошти неког од светитеља, или је храм посвећен његовом имену, по Типику треба служити свеноћно бденије. Реч „бденије“ понекад се такође у богослужбеним књигама замењује грчким називом „агрипнија“ (αγρυπνία).

Извор: Телевизија Храм

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован обратио се видео-записом 24. октобра 2021. године на отварању Научног скупа посвећеног св. Краљу Милутину у Скопљу, изразивши своје задовољством овом значајном међународном научном манифестацијом, која се одржава са благословима Светог Архијерејског Синода СПЦ и Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије. Архиепископ Јован је посебно нагласио велику заслугу, труд и знање др Јасмине Ћирић и свих оних који су допринели да се на једном месту саберу научни делатници из великог броја земаља, што ће у наредна два дана моћи да виде и чују сви заинтересовани гледаоци, али и да прочитају сви у Зборнику радова који ће бити благовремено објављен.

Звучни запис обраћања

Архиепископ Јован је нагласио да је тема научног скупа веома важна и интересантна, али не само за српску историју, већ и за историју свих који живе на Балканском полуострву. Његово Блаженство је истакавши велики број научних дисципина и тема на овом скупу, као и велики број радова који је пристигао из свих крајева света, подвукао веома широк контекст скупа и рекао да то показује велики интерес научних радника за живот и дело св. Краља Милутина. И данас сви могу много научити од св. Краља Милутина, рекао је између осталог Његово Блаженство.

Извор: Радио Слово љубве

Са Портала „Компас‟ доносимо интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола.

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ.

*Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији?

Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења.

Патријарх српски г.г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама.

*У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије?

Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ.

То је показао не само Његова Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима.

*За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља?

Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе.

На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији.

*Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба?

Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу.

*У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма?

Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно.

*Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава?

После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви.

Разговор водио: Милан Веселица

Портал „Компас‟ има изузетну част да Вам представи ексклузивни интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола.

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ

Интервју са Архиепископом охридским г.  Јованом

Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији?

Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења.

Патријарх српски г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама.

У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије?

Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ.

То је показао не само Његава Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима.

За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља?

Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе.

На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији.

Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба?

Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу.

У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма?

Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно.

Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава?

После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви.

Разговор водио: Милан Веселица

извор

На Велики понедељак, 26. априла 2021. године, упокојила се Галена Вранишкоска, мајка по телу Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског .г. Јован, у свој 83 години живота. Опело ће бити служено на Велику среду, после Свете литургије пређеосвећених дарова, у 12 часова у параклису Светог Максима Исповедника у манастиру чији је ктитор њен покојни супруг Аргил Вранишкоски.

Извор: poa-info.org

Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов).

– Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање?

– Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован.

Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије.

Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу.

Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј:

а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског  (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18. 5. 2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003.

б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“!

Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском.

Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом.

– На саветовању у Аману, 2020. год, било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом  унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве?

– Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи!

Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве.

Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима).

Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања).

Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством  или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава.

Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год, у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки.

Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја.

– У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама  неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква?

– У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год, Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“!

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије.

Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“.

– Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то?

– У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему.

Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема.

– Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог?

– Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани.

Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован.

Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи!

Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти.

Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“.

– Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору?

– Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње…

Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности.

Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу.

– Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем?

– Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други.

У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г, препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г, уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића).

За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији.

Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији.

– Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу?

– Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије.

Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота.

Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода.

Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве.

Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути.

– Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик?

– Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима.

– На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски?

– Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман… руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану.

Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“.

Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти!

Извор: Центар Хризма

Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов).

- Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање?

- Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован.

Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије.

Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу.

Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј:

а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског  (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003.

б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“!

Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском.

Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом.

- На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом  унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве?

- Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи!

Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве.

Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима).

Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања).

Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством  или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава.

Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки.

Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја.

- У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама  неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква?

- У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“!

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије.

Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“.

- Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то?

- У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему.

Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема.

- Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог?

- Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани.

Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован.

Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи!

Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти.

Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“.

- Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору?

- Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње...

Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности.

Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу.

- Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем?

- Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други.

У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића).

За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији.

Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији.

- Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу?

- Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије.

Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота.

Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода.

Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве.

Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути.

- Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик?

- Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима.

- На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски?

- Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану.

Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“.

Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти!

Извор: Центар Хризма

Линкови: Телеграм

У суботу 03. априла 2021. године, Његово Блаженство Архиепископ охридски Јован, у пратњи Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, архимандрита Александра (Котова) и јерођакона Еразма (Бранковског), посетио је највећи центар руске духовности - знамениту Тројице-Сергијеву лавру. Том приликом, архијереји су обишли најзначајније храмове и поклонили се највећим светињама ове древне обитељи.

Извор: Подворје СПЦ у Москви