У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији у којој говоримо о њеним светињама и кандилима која у њима сијају вјечном, неугаслом свјетлошћу, говоримо о манастиру Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту надомак Ораховца, чије монашко кандило је претрајало многа страдања па и ово последње када је Светиња била потпуно разорена експлозивом 1999. године од стране албанских екстремиста. Ово је први дио разговора са Игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Стефаном (Миленковићем).

 

Звучни запис емисије

 

Село Зочиште са црквом Св. Врача помиње се први пут у повељи Стефана Дечанског 1327. године, по народном предању црква је „300 година старија од Дечана“. Испод цркве налази се природан извор Врело, чија се вода у народу сматра љековитом, посебно за лијечење болести очију, по чему ово мјесто и добило име.

 

Ова Светиња  чува чудотворне мошти Светих врача Козме и Дамјана, бесјцјен бисер православља чије Свете мошти чудотворе и ицсјељују душе жедне и гладне Бога живога. Небројена су чуда и исцјељења којима нас Бог дарује на молитве Светих врача Козме и Дамјана а највеће чудо је обнова ове Свете обитељи која је до темеља била порушена од стране албанских екстремиста у септембру 1999. године.

 

И данас, у манастир у којем се догађају бројна чудесна исцјељења, долази велики број православних вјерника, странаца, али и Албанаца, муслимана из околине, који светињи приступају са вјером и великим поштовањем

 

Монаси манастира вратили су се у Зочиште после 17. марта 2004. године. Посебна заслуга за обнову овог хришћанског објекта, припада италијанском контигенту КФОР-а, који је задужен за његово обезбеђење, као и генералу Ерику Данилу и његовом заменику, немачком пуковнику Ерхарду Билеру, koji je истакао обнову манастира као један од приоритета у току свог мандата. Крајем 2006. године радови на обнови цркве су били приведени крају. За градњу је коришћен камен од порушене старе цркве, а нова црква је по облику скоро идентична предходној. Мошти чудотворних светаца су биле враћене на место где иначе припадају. Ово је први обновљен православни објекат од преко 150 порушених цркава за осам година.

 

Други дио разговора са оцем Стефаном вашој пажњи препоручујемо у нашој наредној емисији.

 

 

Отац Стефан је прије 30 година дошао о манастир Црну реку, монашки пут га води у манастир Високе Дечане гдје је и замонашен, потом у Свете Архангеле гдје је био игуман, у Бањску, да би затим дошао у манастир Светих врача у Зочишту гдје је већ 11 година на челу ове Светиње. 

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Особа А. И. је у Приштини отела ручну торбу и телефон особама Х. Х. и Ј. Х. и затражила од њих да нападну на Високе Дечане. Косовска полиција и антитерористички одред су, према сазнању портала „Косово онлајн”, брзо започели истрагу и привели ову особу, којој је одређен притвор од 48 сати. У интерном службеном извештају косовске полиције особа је доведена у могућу везу с терористичким нападом на манастир Високе Дечане. Међутим, ову информацију је нешто касније демантовао портпарол косовске полиције. Зашто портпарол полиције прикрива извештаје и детаље којима његова служба оперише, није познато, али је сасвим јасно да су Високи Дечани у континуитету од 1999. на мети албанских екстремиста.

 

 

„Овај најновији и прилично нејасан случај показује да се безбедности културно-историјских, посебно хришћанских објеката, мора посветити додатна пажња, имајући у виду да је на Косову и Метохији у последњих двадесет година међународно гарантованог мира уништено 150 хришћанских светиња. Епархија рашко-призренска ће од Кфора тражити већи степен заштите и манастира и наших посетилаца. Поред свега, манастир редовно прима посетиоце, бројне поклонике и туристе. Надамо се да ће тако и остати”, саопштено је из Епархије рашко-призренске.

 

Двадесет минобацачких граната пало је до сада око овог Унесковог споменика, а једна је, на срећу, пре десетак година погодила манастирску ограду која се налази иза олтара задужбине Стефана Дечанског, једне од најлепших грађевина на Балкану. Атмосфера која се формирала око Високих Дечана у албанској јавности представља овај манастир као прворазредну опасност за албанске националне интересе. Због тога је он изложен двострукој врсти притиска: оружаним и физичким нападима и узурпацијом имовине, док је на другој страни у јавности присутна стална пропаганда да су ову светињу градили Албанци у средњем веку и да су им је касније преотели српски окупатори.

 

Екстремне групације из манастирске околине и јавно мњење ниједног тренутка не сагледавају несебичност братства Високих Дечана које је у најтежим тренуцима НАТО бомбардовања и сукоба између Срба и Албанаца пружало помоћ локалном албанском становништву. Интересантно је да је јачањем Исламске државе на Блиском истоку и одласком око 500 Албанаца на ратишта у Сирији повећан притисак на Високе Дечане. И поред заштите Кфора, зидова и бодљикаве жице, на манастирском имању и помоћним објектима осванули су октобра 2014. године натписи „Калифат долази”, УЧК и АКШ. Две године касније четворица наоружаних припадника ИД ухапшена су испред манастирске капије и предата косовским истражним органима и полицији. Случај је заташкан и заборављен.

 

Високи Дечани су у потпуности изоловани од остатка света. Два прстена обезбеђења, тенковске препреке, оклопна возила и стражарске кућице Кфора не одвраћају нападаче. Земља коју су добили на свим судовима није уписана у локални општински катастар, а сваки покушај повратка Срба у дечанску општину и манастирску околину је осујећен и брутално заустављен. Иза свега тога, у манастиру, развио се живот, толеранција, подршка угроженима и повратницима. Парадоксално је да се, с растом спољних притисака, повећавала отвореност манастирског братства, унутрашњи развој, економија и бројност монаштва. Искуство трпљења је вековно и, чини се, уграђено у зидове овог комплекса. Када су дечанског игумана Макарија питали, у доба комунизма, зашто подиже зид око оно мало имања што му је преостало, он је одговорио: „Зидам зид братства и јединства!” Управо је комунистичка идеологија манастиру одузела 800 хектара земље, а власт и систем успостављени након 1999. одузели су му слободу. У том периоду је тадашњи игуман Теодосије, а садашњи владика рашко-призренски, на питање какав то нови зид зида, одговорио: „Зидам зид мира и толеранције!”

 

Заштита Високих Дечана је сложен и болно осетљиви проблем, она се креира у главама фанатика и политичара, она одређује односе између хришћанства и ислама, она трајно уништава живот избеглица које двадесет година сањају своју Метохију.

 

Српски манастири као мете џихадиста

 

Земље западног Балкана, посебно косовска територија, већ годинама су угрожене од повратника џихадиста с ратишта у Сирији и Ираку. На Косову је најмање 200 људи ухапшено или је било под истрагом због сумње у повезаност с Исламском државом. Око 350 људи отишло је у Сирију, 2012. године и нешто касније, да се бори на страни ИД, а 50 их је тамо погинуло. Косово има око 250 повратника с ратишта, а истраживања су показала да новац није био њихов мотив одласка у рат, већ вера у идеологију и спремност да за то дају живот.

 

Група с Косова под називом „Помагачи Исламске државе у земљи орлова” добила је директно од ИД 9.000 евра за нападе на српске манастире и цркве, сличне мартовском погрому 2004. године. Џихадиста Бујар Бехрами у септембру је пресудом суда у Приштини због тога осуђен на десет година затвора након што је признао све за шта је био оптужен. Завера је настала у јесен 2016. године, када је Бехрами ступио у везу с Ридваном Акифијем и с њим најпре испланирао напад на Израелце током фудбалске утакмице у Албанији. План је представљен главном косовском џихадисти у Сирији Лавдриму Муџахерију.

 

 

Православне цркве су као мета постављене касније. „Моја идеја била је да нападнемо православне објекте у време њихових верских празника. На ’Гуглу’ и ’Википедији’ истраживао сам где се цркве налазе, који су снажни отрови и експлозиви”, рекао је Бехрами. Експлозив су нашли у Албанији по цени од 1.000 евра за килограм, али је проблем било налажење бојних отрова и бомбаша самоубица. Зато је првобитни план о нападу за Божић померен најпре за Ускрс, а затим за Видовдан. Као мете означени су Грачаница, Косовска Митровица, Пећ и Призрен. Група је откривена пре него што је успела да своје планове и оствари.

 

 Д. Чарнић

 

 

Извор: Политика

 

Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје.

 

 

Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се прије 4 година (2015. године) на данашњи дан, упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији.

 

Истичући да је данас служен парастос мати Февронији, мати Харитина каже да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот.

 

Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке мати Харитина каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња.

 

„Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо“, прича мати Харитина и додаје да је монашки пут мати Февроније јако дуг.

 

Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, као каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине.

 

„Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством“, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно.

 

Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара.

 

Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања:

 

„Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године.. било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.“

 

И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду:

 

„Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.“

 

Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала.

 

Са мати Харитином, игуманијом Пећке патријаршије, разоварао је колега Раде Дуловић.

 

Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих

 

Његово високопреосвешенство Архиепсикоп цетињски Митрополит црногопрско-приморски, егзарх светога Пећког трона г. Амфилохије недавно је говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, казао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: „Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију која је сачувана захваљујући њој и сестринству“.

 

Високопреосвећени је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији.

 

Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија.

 

„Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада у свом сјећању Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

 

****

 

Кратка биографија мати Февроније

 

Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње.

 

За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак…

 

У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут.

 

Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир.

 

Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије.

 

 

Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Саопштење за јавност Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Грачаница-Призрен, 18. новембар 2019. год. 

 

 

Имајући у виду информације више медија и видео-снимка косовске певачице Албане Азизи на темељима храма Св. Николе у Новом Брду, уз дубоко згражавање над овим нецивилизованим начином понашања, изражавамо оштар протест. Простор тврђаве Новог брда и њена околина, која укључује и археолошко налазиште храма Св. Николе, древни храм српских православних митрополита новобрдских, по косовским законима је Специјална заштићена зона (СЗЗ) и све активности на овом простору законски су регулисане постојећим законом о СЗЗ. Континуирана злоупотреба локације Св. Николе (неовлаштени радови на храму, разне културне и друге манифестације, служење римокатоличке мисе и коначно овај скаредни и неукусни спот, који је снимљен на темељима под којима се налазе више гробова свештеника, монаха и верника, показује да постојеће косовске институције нису адекватно заштитиле ову локацију и да не умеју или неће да брину о културној баштини.

 

Зато Епархија Рашко-призренска као један од чланова петочланог Савета за Специјалне заштићене зоне има обавезу да што хитније ово питање покрене у првом сазиву Савета чим буду именовани нови ресорни косовски министри за културу и просторно планирање, који су уз шефове ЕУ канцеларије и Мисије ОЕБС-а такође чланови овог тела, чији је иначе задатак да се брине о заштити ових зона и поштовању закона. Очигледно за снимање овог спота није тражена дозвола ни општине ни Српске Православне Цркве, што je експлицитно санкционисано чланом бр. 6 односно 6.3 поменутог Закона који између осталог ограничава  активности које су у домену јавних скупова, рекреације или забаве. Такође, снимање спотова који вређају верска и национална осећања националних заједница на Косову и Метохији, потогово у специјалниј заштићеној зони директно је у супротности са чланом 3 овог закона који инсистира да је циљ специјалних заштићених зона између осталог да спрече активности које су у супротности са објектима који треба да буду заштићени, обезбеђујући најбоље могуће услове за хармоничан и одржаив развој заједница који живе на том простору. 

 

Као и снимање једног исто тако скаредног спота у храму Св. Николе у Приштини пре неколико година, који је нажалост прошао без икакве реакције косовских институција, и овај случај је показатељ неодговорног односа институција према заштићеним зонама, а овде конкретно према археолошком налазишту из Средњег века и једном хришћанском верском објекту који је од посебног значаја посебно за Српску Православну Цркву, што је, уосталом, и разлог зашто је Ново Брдо стављено на списак Специјалних зона. У том контексту Епархија разматра са својим адвокатима могућност подношења кривичне тужбе за нарушавање верских и националних односа и злоупотребу културно-историјских објеката за профане активности које вређају здрав разум сваког цивилизованог човека.

 

Од међународних представника, којима ћемо се посебно писмено обратити и представника косовских институција очекујемо ни мање ни више од поштовања постојећих закона. Епархија ће на првој седници Савета за специјалне зоне тражити забрану приступа овој локацији неовлашћеним лицима без дозволе и ограђивање објекта, имајући у виду да је овај древни храм постао полигон иживљавања над верском и културном баштином Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. Епархија би, уосталом, на исти начин реаговала и на било какав сличан начин профанације објеката других верских и етничких заједница на овом простору. 

 

О кршењу закона у заштићеној зони Ново Брдо Епархија се већ оглашавала три пута (у јуну и два пута у августу ове године). Нажалост, косовске институције нису ништа учиниле да заштите ову локацију од злоупотреба.

 

1. Епархија Рашко-призренска изражава најоштрији протест због флагрантног кршења Закона о специјалним заштићеним зонама у Новом Брду (16. августа 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/eparhija-rasko-prizrenska-izrazava-najostriji-protest-zbog-flagrantnog-krsenja-zakona-o-specij

 

2. Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест (2. августа 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/rimokatolicka-misa-sluzena-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-sv-nikole-u-novom-brdu-eparhij

 

3. Саопштење Епархије Рашко-призренске поводом неовлашћених радова на локалитету храма Св. Николе у Новом Брду (6. јуна 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n

------------

 

ПРИЛОГ:

 

Будући да није прикладно да епархијски сајт преноси линк са овим спотом, који садржи вулгарне сцене и то не темељима једног древног храма и културно-историјског споменика, можете погледати извештај са снимком на сајту новинске агенције Н1 http://rs.n1info.com/Vesti/a544851/Pevacica-snimila-spot-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-u-Novom-Brdu.html

 

О овом инциденту известила је данашња Политика на линку:  http://www.politika.rs/articles/details/442164 као и агенција Коссев https://kossev.info/pevacica-snimila-spot-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-u-novom-brdu-u-specijalno-zasticenoj-zoni/ Против овог најновијег случаја скрнављења нашег храма протествовали су и српски политички представници при косовским институцијама.

 

 

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

 

У овој епизоди емисије „Косметска кандила“ мати Макарија Игуманија манастира Соколица код Звечана, и сама неугасло кандило вјере православне, говори нам о ратним страдањима наших Светиња и народа на Косову и Метохији, језивим сценама на које је наилазила а у којима су жртве били наши људи убијени на правди Бога, само зато што су били Срби Православни. Она подсјећа и на пријатељску улогу француског пуковника Жака Огара у очувању манастира Девич и осталих наших светиња и своју борбу за манастир Девич.

 

Звучни запис емисије

 

„Свуда монашка кандила значе јако много и свуда су она расадници и чувари наше вјере, а посебно на Косову. Ми нисмо само чувари овог манастира. Ми имамо и своје духовно посланство. На Косову монаштво има посебан значај. То је звијезда водиља у коју су упрте очи свих Срба. Јер Бог и Свети кнез Лазар воде рачуна о Косову. Господ је у нашим монашким срцима упалио кандило које стално гори у нама, то је љубав, оданост према Богу и Његовој творевини и људима својој сабраћи“-каже Мати Макарија-

 

Она подсјећа и да је манастир Ормилија њена монашка колијевка коју су љуљали отац Емилијан Симонопетритски и игуманија, врла монахиња Никодима. „Ја то никад не заборављам“-каже мати Макрија. Она говори и о свом духовном оцу блаженог спомена Владики Данилу (Крстићу).

 

 

 

Аутор емисије: Слободанка Грдинић

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 14. новембра, Свету архијерејску литургију у манастиру Св. Врача Козме и Дамјана у Зочишту, поводом манастирске славе ове свете обитељи.

 

 

Владици је саслуживало свештенство и монаштво Рашко призренске, Црногорско-приморске, Нишке и Бањалучке епархије, уз молитвено учешће великог броја народа.

 

Честитајући празник и славу ове свете обитељи Преосвећени Епископ Теодосије је казао да данас славимо Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, чије мошти се налазе у овом храму и силом Божијом чудотворе како некада, тако и у ово наше време:

 

„Св. Козма и Дамјан браћа по телу добили су посебан дар од Бога да могу да лече и исцељују, не толико својом лекарском вештином, колико силом и благодаћу Божијом. Именом Божијим исцељивали су многе болести, како код људи тако и код животиња, и тако испуњавали реч Божију делатну која оживотворава, ствара, лечи и исцељује.“

 

Даље је подсјетио Преосвећени да Свети врачеви тај дар од Бога нису присвајали као своје, јер Бог нам даје многе дарове, а ми треба да Му на томе благодаримо и да тим даровима помажемо ближње своје.

 

„Ми смо свједоци, ево 20 година како је наш народ претрпео велико страдање и егзодус, када су морали да напусте ове крајеве. Исто тако напустили су и монаси ову свету обитељ, јер је претила велика опасност 1998 – 1999. године. Игуман и братија су били заробљени и одведени из манастира, али молитвама Светих бесребреника су се спасили. 2004. године храм је био миниран и сравњен са земљом, конаци запаљени. Ово је било пусто место, али су верници и тада долазили да се моле на темељима срушене цркве јер су знали да се сила Божија управо пројављује тамо где се страда.“

 

Појаснио је да су верни и тада знали да су Свети Козма и Дамјан, иако њихове мошти физички нису биле присутне, невидљиво присутни и да и даље дају исцељење свима који са вером приступају.

 

„Десило се предивно чудо да је ова света обитељ поново васкрсла, обновила се како физички, тако и духовно. Отац Стефан са братијом овде служе Господу, дочекују вернике, читају молитве и прослављају Бога који је све нас прославио својом љубављу и страдањем.“

 

Господ, како некада тако и данас, преко светих и светих моштију исцељује, казао је владика и исказујући благодарност Богу на томе, помолио се Господу да сачува ову свету обитељ, умножи братство, љубав и слогу у нашем народу.

 

„Само ако будемо сложни у Христу и окренути једни другима, ако будемо гледали у лице једни других и радовали се несебично без зависти, тада ће Господ бити међу нама и подарити нам оне бесцене дарове које је подарио и апостолима и светима. Са тим даровима да помажемо друге и да будемо милостиви јер је милосрђе највећа врлина код људи и пред Богом највише нам отвара двери вечнога живота“, поручио је владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије.

 

Домаћин славе ове године био је Владан Миленковић из Кососвске Митровице, а за наредну годину јавили су се Марко Шарић и Дарко Станковић из Ораховца и Срђан Живковић из Угљара.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У манастиру Грачаници свечано је прослављен празник Светог благоверног краља Стефана Милутина, ктитора Грачанице.

 

 

Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење више свештенослужитеља. Уз појање грачаничких сестара и и молитвено учешће већег броја верника и деце из грачаничке школе Светог краља Милутина литургијски су прослављене и манастирска и школска слава.

 

На светој Литургији владика Теодосије је замонашио у чин расофорне монахиње искушеницу Даницу која је добила монашко име Злата. Сестру Злату (Крстин) привела је игуманија манастира мати Стефанида.

 

-Данашња слава радост за све нас. Нека је срећна слава и нека нас Господ одржи у свему што је добро, у све дане нашег живота, да славимо наше светитеље, али и да се водимо њиховим путем, да подражавамо њихов пример, њихов живот. Само ћемо тада засигурно ићи ка правом циљу, а то је царство небеско, вечно царство Христово које никад не престаје, које је у векове векова, рекао је Владика. 

 

На крају свете Литургије владика Теодосије је преломио славске колаче манастира и школе Светог краља Милутина, а испред храма Епископе, свештенство и верни народ својом песмом и рецитацијама обрадовали су малишани из грачаничке основне школе. 

 

После свете Литургије владика Теодосије је доделио орден Светог краља Милутина г. Зорану Стојисављевићу, генералном директору Јавног предузећа „Путеви Србије“ из Београда, и г. Небојши Ковачевићу, генералном директору Предузећа за одржавање аутопутева АД „Магистрала“ из Београда, док је архијерејску грамату уручио г. Горану Јоргићу из Грачанице, за несебични допринос у обнови цркава и манастира у Епархији рашко-призренској, изградњи и поплочавању прилазних путева и других инфраструктурних радова. 

 

-Нека Господ благослови труд свих који чине добро, како Цркви тако и нашем народу, а има их доста широм света. Ово што ми повремено доделимо неко признање наше Цркве, то је само једна кап у мору, ако узмемо у обзир све оне које чине нашој Цркви, а Господ зна њихова имена, казао је Владика.

 

За све госте игуманија манастира Стефанида приредила је трпезу љубави у манстирској трпезарији. Иначе Светог краља Милутина прославља и локална школа у Грачаници која носи име овог великог светитеља. Ђаци из ОШ Свети краљ Милутин својом песмом и рецитацијама улепшали су славље у манастиру Грачаници.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 12. новембра 2019. године, поводом ктиторске славе манастира Грачаница, свету архијерејску Литургију у овој светињи СПЦ. 

 

Звучни запис беседе

 

Преосвећеном Владики саслуживало је више свештника из Епархије, а у служби су молитвено учествовали и мештани Грачанице, околних села, као и ученици и наставни кадар основне школе „Краљ Милутин“. Током литургије свечано је обављен и чин монашења, известио је КИМ Радио. Како је Радио Слово љубве известио Димитрије Радић, Владика Теодосије је у чин расе произвео монахињу, дајући јој име по Светој великомученици Злати Меглинској.

 

У извештају КИМ Радија стоји да је Владика Теодосије казао да се данашњим празником прославља највећи српски владар, те да је ”данашња слава радост за све нас”.

 

“Нека је срећна слава и нека нас Господ одржи у свему што је добро, у све дане нашег живота, да славимо наше светитеље, али и да се водимо њиховим путем, да подражавамо њихов пример, њихов живот. Само ћемо тада засигурно ићи ка правом циљу, а то је Царство Небеско, вечно царство Христово које никад не престаје, које је у векове векова”, рекао је Владика.

 

Након Литургије, Владика је орденом Светог Краља Милутина одликовао извршног директора „Путева Србије“ Зорана Стојисављевића и генералног директора „Магистрале Београд“ Небојшу Башчаревића за посебан прилог у обнови и изградњи путева ка манастирима, као и Горана Јоргића из Грачанице за несебичну помоћ светињама.

 

„Нека Господ благослови труд свих који чине добро, како цркви, тако и нашем народу, а има их доста широм света. Ово што ми повремено доделимо неко признање наше цркве, то је само једна кап у мору, ако узмемо у обзир све оне које чине нашој цркви, а Господ зна њихова имена”, казао је владика.

 

Пригодним програмом у манастирском дворишту основна школа „Краљ Милутин“ обележила је свој дан. За разлику од осталих школа на централном Косову, у ОШ „Краљ Милутин” се број ђака из године у годину повећава, па тако ове године школу похађа 780 ђака.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ.

 

Звучни запис беседе архимандрита Стефана

 

Звучни запис обраћања оца Данила

 

 

Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове.

 

„Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је.

 

Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“.

 

„Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског".

 

Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година,  литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

У овој епизоди емисије ,,Косметска кандила“ говорићемо о кандилу вјере које сија неугаслом свјетлошћу у манастиру посвећеном Успенију Пресвете Богородице, познатијем као манастир Соколица код Звечана. Ову светињу представља нам Игуманија ове Светиње, која је са својим сестрама чувала и очувала  ову Светињу током рата и мира, а које је, такође, живо кандило  вјере. Ова емисија постоји да нам помогне да чувамо памћење. Да никад не заборавимо чији је манастир Соклица, ко га је зидао, дозидавао и у њему живио, чувајући га кроз вијекове.

 

Звучни запис емисије

 

„Сестре нашег манастира најприје се вјежбају у љубави, да се угледамо на Христа. Да уђемо у суштину онолико колико је нама доступно Божанске љубави , да се међу собом волимо, да волимо своју сабраћу- православне Хришћане и све људе овог свијета, јер сви су људи Божија чеда а свако ће за себе дати одговор кад буде дошао онај дан. А Божји суд неће бити страшан. Дакле учимо се сијању љубави према људима“-каже мати Макарија.

 

Ово је први дио разговора са мати Макаријом, у коме је она говорила о Соколичкој светињи и животу у њој, статуи Богородице Соколичке, животу православних Срба на Космету.

 

У другом дијелу емисије мати ће говорити о ратним данима у јужној српској покрајини, свом монашком путу и свом духовном оцу блаженог спомена Владики Данилу (Крстићу).

 

 

Аутор емисије: Слободанка Грдинић

 

 

Извор: Радио Светигора

 

У хору Срба који се као мученици уписаше, и крвљу својом земљу Косовску натопише, посебно сија Босиљка, девојчица смерна.

 

Звучни запис емисије

 

Ово издање емисије посветили смо Светитељском лику угоднице Христове Босиљке Пасјанке. Дана 23. октобра 2019. године  у Цркви Преображења Господњег у селу Пасјане код Гњилана, уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г. Теодосија, извађене су из стуба цркве  мошти Свете Новомученице Босиљке.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Ако би нас питали гдје би највише вољели да прославимо празник Покрова Пресвете Богородице и Михољдан, већина вјеника би одговорила- Покров у Пећаршији а Михољдан у Великој Хочи.

 

Звучни запис емисије

 

Група поклоника из Херцег Новог предвођена Игуманом Савинским јеромонахом Макаријем имала је благослов да ове празнике прослави управо у овим Светињама. О својим утисима које носи са поклоничког путовања Светињама Косова и Метохије говорио нам је отац Макарије Савински.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Данас, 23. октобра 2019. године извађене су мошти Свете Новомученице Босиљке које су биле узидане уз стуб храма Преображења Господњег у селу Пасјане, саопштено је на фејсбук страници манастира Грачаница.

 

 

 

Житије Свете Новомученице Босиљке Пасјанке

 

 

У хору Срба који се као мученици уписаше,

и крвљу својом земљу Косовску натопише,

посебно сија Босиљка, девојчица смерна.

 

Месеца октобра у 13. дан (26. по новом календару) вршимо спомен свете и сваке хвале достојне мученице Босиљке, за Христа Бога смело пострадале на Српском Косову у деветнаестом веку.

 

Ова света Христова дјева, незлобива и простодушна, за земаљску отаџбину имаше од давнина чувено село Пасјане, крај Гњилана, на Лазаревом Косову. У побожној и сиромашној породици растући, васпитавана је у свакој врлини. Одликујући се послушањем и трудољубљем, ову младу девојку, док је у јесен помагала при сакупљању дрва оцу и брату, отеше тројица арнаута, непријатељи Христове вере, и хтедоше је помуслиманити. Како је она то одлучно одбијала, и поред многих мука, јасно исповедивши своју чврсту веру у Господа Исуса Христа, не пристаде на другог изабраника, осим Онога, Који ју је Својом најслађом љубављу неизрециво заручио. Крај реке Лапаштице многим мукама уморена и на крају коњима растргнута, душом узиђе у Небеске брачне одаје да се са Жеником Христом вечно радује. Њене свете мошти узидане су уз стуб храма у њеном родном месту Пасјану.

 

Молитвама Свете Новомученице Босиљке, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 16. октобра 2019. године, на празник Светог Пајсија (Јањевца), Патријарха српског, свету архијерејску Литургију у манастиру Пећкој Патријаршији.

 

 

-Свети новојављени и богоносни отац наш Пајсије, чија се часна глава чува у Саборној цркви Светих Апостола у манастиру Пећкој Патријаршији, био је изданак косовско-метохијске земље и косовско-метохијских светиња, поручио је владика Јоаникије.

 

Подсећајући на житије Светог Пајсија Пећког, Владика је казао да је његов отац Димитрије био свештеник, рођен у Јањеву, срцу Косова:

 

-Био је Митрополит грачанички, а касније, у најтежим временима, Патријарх српски. Његов претходник патријарх Јован Кантул борио се за слободу, али је, нажалост, издан од западних моћника и кажњен најстрашнијом казном. Турци су га обесили на Јени капији у Цариграду. У то вријеме српски архијереји бирају најјачу личност између себе да води архијереје, свештенике, игумане и цио српски народ. Свети Пајсије, такође, је наставио да се бори за слободу, али другачијим, јачим средствима. Он је објединио свој народ око Престола Господњег, духовно и културно га просвећивао, утврдио народно јединство, ојачао вјеру, украсио светиње, подносећи многе невоље и трпећи сталне притиске од Турака и Латина. Није хтио да долази у сукоб са Латинима, као што није хтио да долази у сукоб ни са Турцима, освајачима, него је користио оно мало простора, а кад је човјек у тјескоби онда се, врло често, јављају у његовој личности чудне силе, као што о томе и Његош пјева да се уздигне изнад свега. И он је, ваистину уздигао. Свети Пајсије је био већ средовјечан човјек када је изабран за Патријарха, а на Пећком трону је био 33 године, најдуже од свих досадашњих поглавара Српске Цркве.

 

-Он је међу првима успоставио редовне незе са Руском Црквом и руском државом, преко својих архијереја. Многи од њих су одлазили у Русију и тамо остајали, јер се нијесу имали гдје враћати. Али, Свети патријарх Пајсије остао је на свом мјесту, јачајући духовне и културне корјене свог народа, јачајући његов идентитет, обнављајући славу Немањића. Он је један од последњих из старог доба који су били под турским јармом, а који је те најузвишеније и најсветије традиције Немањића, његовао и оживљавао. Написао је прву службу Светом краљу Стефану Првовјенчаном. Такав светитељ и Божји угодник Свети краљ Стефан Првовјенчани, али још није имао службе, ни успостављеног култа. Њега прославља Свети Патријарх Пајсије, а јављао му се и Свети цар Урош чиме се објавила, потпуно, његова светост“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки и подсетио да је Свети Пајсије написао житије и службу Светом цару Урошу, кратко житије Светом Стефану Штиљановићу, обновио гробове Светих, који су већ били оронули, украсио свету обитељ Пећке Патријаршије, Грачаницу, посећивао све српске земље, утврђивао, сабирао српски народ од југа до севера, од истока до запада.

 

-Био је поклоник Гроба Господњег, ишао и у Цариград да утврди јединство међу православнима, а Цариград је мјеркао кад ће доћи вријеме да се укине Пећка Патријаршија, да они распростру јурисдикцију на подручју цијеле турске државе. Увјерени смо да као што су Соколовићи, прије патријарха Пајсија, дали нови замах српском народу и Српској Цркви да је, такође, послије страшних искушења, у вријеме погибије Јована Кантула, Свети патријарх Пајсије продужио вијек Пећке Патријаршије у оно вријеме макар за сто година, казао је владика Јоаникије.

 

Култ Светог Пајсија, Патријарха пећког, указао је Владика, није одмах заживио.

 

-У вријеме патријарха Максима, овдје се већ Свети патријарх Пајсије прослављао као свети. Нађена је његова икона према којој су сестре монахиње радиле нову икону. Дакле, због тешких искушења и страдања, које је доживјела Патријаршија његов култ је касније био запостављен и, ево, у ово наше вријеме, када се боримо да очувамо наше светиње на Косову и Метохији, да очувамо наше домове на Косову и Метохији, да очувамо свијест о томе шта Косово и Метохија значи за све нас, у ово вријеме, пројави се светост патријарха Пајсија и обасја нас новом снагом, новом љепотом, као и други свети са Косова и Метохије да нас оснаже. Јављају се нови свети да нас оснаже, да нас саберу, а ми који долазимо овдје у Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу, Љевишку, Призрен, Девич сабирамо се као на своје огњиште са кога сви потичемо. Варнице са тог огњишта су се далеко распрострле, српски народ јесте се разишао, раселио и ван своје отаџбине, али свуда носи са собом, у свом срцу, Косово и Метохију и његове светиње. Гдје се год налазили, сви имамо једну те исту мисао, једну те исту жељу, једну те исту молитву - да се сабирамо око наших светиња, да се сабирамо око нашег духовног огњишта, Пећке Патријаршије и осталих светиња на Косову и Метохији, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ