Чланови непрофитне организације „Српско благо”, који дуже од две деценије фотографишу и снимају српске цркве и манастире, стварајући дигиталну архиву доступну кликом на „миша” читавом свету, начинили су нов корак ка видљивости културне баштине на Космету. Уз подршку Министарства културе и информисања, у сарадњи са Одбором за проучавање Косова и Метохије Српске академије наука и уметности, они су фото-апаратима и камерама овековечили православне светиње у Призрену. Захваљујући томе, више од 2.000 снимака ускоро ће се наћи у бази података овог удружења.

Снимање је обављено током десетак јунских дана, у склопу пројекта „Дигитализација и дигитална презентација српских црквених споменика у Призрену”, а у објективу ових ентузијаста нашле су се четири богомоље које су у мартовском погрому 2004. претрпеле вандалске нападе наочиглед припадника Кфора. Осим Цркве Богородице Љевишке, која се налази и на Унесковој листи планетарних културних добара, али и на попису светске баштине која је у опасности, снимљене су Црква Светог Спаса, Црква Светог Николе (Тутићева црква) и Црква Светог Ђорђа (Руновића црква).

У подухвату је учествовало осам особа: Ненад Вукићевић, зачетник удружења, Љубомир Меденица, академик проф. др Драган Војводић, историчар уметности и председник Одбора за проучавање Косова и Метохије при Српској академији наука и уметности, доцент Владимир Перић са Одсека за фотографију Факултета примењених уметности, Зоран Јовановић, Владимир Аћимовић, ИТ стручњак, и историчарке уметности Ивана Игњатовић и Гордана Келић, наша саговорница. Логистичку и организациону помоћ пружила им је Епархија рашко-призренска, чији је епископ Теодосије дао благослов за овај подухват.

„Будући да не постоји савремена фото-документација о овим значајним споменицима културне баштине, нарочито не она која би била доступна најширој јавности, одлучили смо да ми то учинимо у складу с мисијом ’Српског блага’. Ово је први пут да су те четири православне призренске цркве документоване на овако свеобухватан начин”, каже Гордана Келић.

Тај начин је подразумевао снимање и фотографисање комплетног ентеријера и екстеријера четири светиње са земље и из ваздуха, укључујући и детаље и орнаменте на фасади, попут архитектонске пластике, али и унутар храмова, као што су фреске. Тамо где нису могли да допру „пешке”, користили су дрон и пели се скелом на висину од 12 метара.

„Притом, на последњој платформи скеле није коришћена заштитна ограда, како не би улазила у кадар. На скелу смо постављали и телескопску шипку како бисмо допрли унутар малих, узаних црквених купола”, објашњава Гордана Келић.

Колико је читав посао изискивао труда, сведочи то што су чланови „Српског блага” у снимању средњовековних призренских светиња свакодневно проводили око 12 сати.

„Устајали смо око шест, да бисмо већ од седам били на терену. Паузе су нам биле ’с ногу’. Кад бисмо се после целодневног рада вратили у конак манастира Светих Архангела, где смо били смештени као гости архимандрита Михаила и такође направили нешто материјала, сређивали смо снимке, утврђивали евентуалне пропусте и правили планове за наредни дан, колико су нам стање ума и перцепција дозвољавали. Будући да је био јун, време је било променљиво: рано ујутру и увече је било захлађења, понекад је падала и киша, али кад је наилазио топли талас преко дана, није било свеједно, посебно за оног ко је на скели или у неком од мањих храмова, где због светлосних услова врата цркве морају да буду затворена, без дашка ветра. Ипак, наше задовољство због онога што радимо надјачавало је временске услове”, истиче Гордана Келић.

Због обима посла, екипа се на терену обично делила: део тима је одлазио у Цркву Богородице Љевишке, а други у остале три светиње.

„Црква Богородице Љевишке је била најзахтевнија за снимање због монументалности и сложеног архитектонског склопа. Тај храм је сложени споменик културне баштине због висине и отежане доступности одређених целина у узаним бочним бродовима, кули и бочним куполама малог пречника, у којима су фреске снимљене помоћу телескопске шипке”, објашњава Гордана Келић.

За време боравка у Призрену, додаје она, имали су само пријатна искуства с локалним становништвом и припадницима безбедносних снага који чувају неке од храмова. „Где год да смо се кретали, сви су били позитивни, није било ни најмањег инцидента”, напомиње Гордана Келић.

Осим дигитализоване архиве која ће бити доступна на интернету, намера Удружења „Српско благо” је да од начињеног материјала направи тродимензионални приказ четири цркве, који ће омогућити виртуелну шетњу кроз ове светиње, уз могућност „посетиоцима” да кликом на фреске и поједине делове храмова добију информације о њима.

Чувари баштине

„Српско благо” је основано 1998. у САД, а идеја је потекла од Ненада Вукићевића, специјалисте за компјутерски инжењеринг и његове супруге Јелене, која је лекар. Захваљујући донацијама српске дијаспоре у Америци, уз улагање у технолошке ресурсе, ова организација дуже од две деценије ствара дигитални архив а од 2009. у Србији делује као удружење грађана. До сада су ентузијасти из „Српског блага” снимили, архивирали и на свом сајту презентовали више од двадесет српских цркава и манастира, од којих је седам на Унесковој листи. Због тога је дигитални архив ових чувара баштине постао незаобилазан ресурс у настави и истраживањима источнохришћанске уметности широм света.

Извор: Политика