Живе речи утехе: Живе речи утехе

Упокојила се у Господу монахиња Нина (Божић)

Thu, 26 Nov 2020 19:10:51 +0000

У петак 21. новембра, у вечерњим часовима у Клиничко-болничком центру у Нишу предала је душу Господу монахиња Нина из Пећке Патријаршије. Сестра Нина хоспитовализована је пре неколико дана због компликација изазваних корона-вирусом. Блаженопочивша монахиња Нина остаће упамћена као вредна и трудољубива монахиња, која је свој живот посветила Богу у манастиру Пећка Патријаршија трудећи се на свим манастирским послушањима. Сахрана ће због безбедносних разлога бити обављена у кругу манастирског сестринства, а литургију и опело служиће Епископ Рашко-призренски Теодосије.

Према речима игуманије манастира Мати Харитине десет монахиња патријаршијског манастира оболело је претходних дана од корона-вируса и налазе се у самоизолацији. Игуманија Харитина је због упале плућа била неколико дана у болници у Лапљем селу код Грачанице и полако се опоравља у манастиру. До даљњег манастир Пећка Патријаршија остаће затворен за посетиоце.

После заупокојене Литургије и опела, Епископ Теодосије данас сахранио монахињу Нину у Пећкој Патријаршији

После заупокојене Литургије Епископ Теодосије и протојереј-ставрофор Милија Арсовић са сестрама из Пећке Патријаршије одслужили су парастос и сахранили монахињу Нину, која је пре два дана преминула од последица корона-вируса.

Вјечнаја памјат, достоблажена мати Нина!

Извор: Епархија рашко-призренска

Пет година од упокојења мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије

Thu, 19 Nov 2020 20:48:44 +0000

Данас, 19. новембра 2020. године навршава се пет година од упокојења знамените мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије, древног седишта српских патријараха и архијереја, Манастира за који је Мати, током шест деценија подвизавања на том месту, учинила много, стекавши поштовање читаве Србије. Бог да јој подари вечно Царство Своје.

Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње.

За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак...

У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут.

Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве - Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир.

Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије.

Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године.

Ризница литургијског богословља и живота: Пет година од упокојења мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије

BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Игуманија Харитина: У Пећкој патријаршији десет монахиња заражено ковидом-19

Mon, 16 Nov 2020 19:41:41 +0000

Игуманија Пећке патријаршије мати Харитина изјавила је данас Бети да је у том манастиру десет монахиња заражено коронавирусом и да се све налазе у самоизолацији.

Игуманија је казала да је и она оболела од ковида-19 и да је због упале плућа, до јуче, десет дана била у болници у Лапљем Селу код Грачанице.

„Побољшала се ситуација, али још увек нисам добро. Пијем лекове и морам да мирујем. Захваљујем се медицинском особљу на изузетној бризи, они су ми живот спасили јер су оба плућна крила била захваћена упалом“, казала је игуманија.

Мати Харитина је истакла да је још десет монахиња Пећке патријаршије, од укупно 18, инфицирано вирусом и да се све налазе у изолацији у конаку пећког манастира.

„Неко има теже, а неко лакше симптоме. Редовно нас обилази докторка из Гораждевца, а у самом конаку се налази и једна медицинска сестра која непрестано проверава здравствено стање монахиња“, казала је игуманија.

Додала је да је манастир закључан, и док траје епидемија неће бити дозвољене посете.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослављена ктиторска слава манастира Грачанице

Thu, 12 Nov 2020 19:55:32 +0000

Празник Светог краља Милутина у манастиру Грачаници прослављен је светом архијерејском Литургијом коју је служио је Преовећени Епископ рашко-призренски г. Теодосијe уз саслужење свештенства намесништва приштинског и појање грачаничких сестара предвођених схиигуманијом мати Теодором.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење Епархије рашко-призренске: Славе у кругу породица, манастирског братства-сестринства…

Tue, 20 Oct 2020 15:02:19 +0000

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска саопштила је да због најновије епидемиолошке ситуације предстојеће манастирске и парохијске славе треба прослављати искључиво у кругу манастирског братства-сестринства или локалне парохије, а поклонике и поклоничке групе који намјеравају да посјећују светиње у саставу те епархије позвала је да своја путовања до даљњег одложе.

Обавештење верницима о новим мерама заштите у Епархији рашко-призренској у ситуацији погоршане епидемиолошке ситуације

С обзиром на најновију здравствену ситуацију у вези са пандемијом корона-вируса, Епархија рашко-призренска подсећа своје свештенство, монаштво и верни народ да се придржавају свих мера заштите, поштујући одлуке надлежних здравствених институција и тако показујући одговорност за своје здравље и здравље својих ближњих.

Будући да је пред нама период у коме се у нормалним околностима свечано прославља више манастирских, парохијских и породичних слава, одређујемо следећа правила која се имају поштовати, до даљњег, у свим парохијама и манастирима наше Епархије:

1. Манастирске и парохијске славе треба прослављати искључиво у кругу манастирског братства – сестринства или локалне парохије. Обавештавамо поклонике и поклоничке групе из наше Епархије и изван ње, који намеравају да посећују наше светиње, посебно за предстојеће празнике, да своја путовања до даљњег одложе.

2. Појединачне посете оним манастирима, који нису потпуно затворени за посете, могуће су само по најави и благослову управе манастира, уз обавезно ношење заштитних маски, без задржавања у манастирским просторијама и ноћења.

3. Породичне славе верника треба прослављати само у кругу породице и најближих сродника, без звања гостију, како је то иначе уобичајено. Славски колач треба донети на Литургију у парохијски храм да би га свештеник благословио и преломио са свечарем.

4. Мало освећење водица и даље се неће обављати по домовима верника. У храмовима ће увек бити освештане воде, како би верници могли, по потреби, да је добију од свештеника и понесу домовима. Подразумева се да се освештана водица у храмовима не наплаћује.

5. Венчања, крштења и сахране треба да се обављају само у ужем кругу породице, уз придржавање свих правила надлежних институција о понашању на јавним скуповима, док траје епидемија.

6. Верници са са простора наше Епархије могу редовно да се окупљају на литургијска сабрања у својим парохијским храмовима по уобичајеној пракси коју примењујемо у току пандемије корона-вируса. У манастирима ће се свете литургије служити искључиво у присуству монашког братства или сестринства.

7. Потребно је да будемо свесни да брига о сопственом здрављу и заштити није израз одсуства вере, као што то неки мисле и тврде, већ представља пре свега израз љубави и одговорности према ближњима, посебно онима који могу да имају теже последице од евентуалне заразе.

Ове мере су привременог карактера и трајаће док здравствене потребе то буду налагале. О евентуалним променама постојеће праксе, благовремено ћемо вас обавестити.

Дато у канцеларији Eпархије рашко-призренске

Призрен-Грачаница, 19. октобра 2020. год.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Апел Епископа Теодосија верном народу: Останите на својим огњиштима и не отуђујте имовину својих прадедова

Thu, 24 Sep 2020 18:52:57 +0000

Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије

а души својој науди? Мт. 16.26

Драга браћо и сестре, децо духовна, љубљени у Христу народе Божји!

Српски православни народ већ вековима живи на просторима старе Рашке, Косова и Метохије, где се налазе и најдубљи корени нашег духовног бића, оличени у бројним светињама наше Цркве. Вековима ове светиње светле као светионици, указујући и нама и онима око нас да смо овде своји на своме, да не желимо да отимамо ништа туђе. Све што је отето то је и проклето. Наше је само да очувамо оно што нам припада и што су нам наши преци оставили у наслеђе.

Следујући светолазаревском завету и овом приликом, као Епископ рашко-призренски, очински позивам наш верни народ да остане на својим вековним огњиштима и да не отуђује имовину коју су наши преци у најтежа времена турске власти, кроз бројне ратове и страдања, са муком чували и сачували. Није у питању само обична земља, која се продаје или купује, већ је то земља засејана костима наших предака, освештана молитвама, накапана сузама трудбеника и заливена крвљу мученика.

Остајући на својим имањима и својим огњиштима, ми бивамо чувари нашег идентитета и наших светиња које су органски повезане са верним народом и вером православном. Наша вера нас је вековима очувала на ветрометини историјских збивања да бисмо били народ Божији, наследници Светога Саве и великих Немањића, Светог Кнеза Лазара и бројних светитеља мученика који су просијали у земљи Рашкој и Косовско-метохијској.

Нажалост, сваки пут када чујемо да наши људи продају земљу и трајно одлазе са својих огњишта, осећамо бол и губитак. Овде смо сви повезани у Христу као једно тело и једна душа, без обзира у ком делу наше заветне земље живели. Знамо да живот није лак и да се многи од нас суочавају са тешким материјалним условима, али знамо и то да су наши преци у много тежим условима остајали верни својој вери и родној груди и тиме дали огроман допринос да би и нас данас овде било. Сваки пут када неко има намеру да прода своју имовину, треба првенствено да помисли на своје рођаке и комшије, који желе ту да остану. Треба да водимо рачуна да својом себичношћу њих не доведемо у још тежи положај. Неко ће продајом можда привремено решити своје финансијско питање, али се треба питати, да ли та пролазна утеха вреди да се пореди са свешћу и савешћу да смо тиме још више отежали положај наших сродника и комшија. Они су чврстог опредељења да остану на нашој светој земљи, а наш поступак може да их доведе у још тежи положај. Ниједан човек не треба да мисли првенствено само на себе, већ да испуњава Христову заповест о љубави перема Богу и ближњему.

Пастирски апелујемо на све вас, браћо и сестре, да се, ако се икада нађете пред овим избором, дубоко запитате да ли вреди продати земљу и зарадити новац, а истовремено понети тешко бреме савести. Зато, покажимо и у овим историјским тренуцима хришћанску и изнад свега људску одговорност према себи, својој деци која треба да знају одакле су потекла, и према својим комшијама којима остављамо терет који мислимо да смо олако скинули са својих плећа.

Зато послушајмо сви, еванђелске речи самога нашег Господа и Спаситеља који нам поручује: – Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт. 16.26). Покажимо трпљење и жртву љубави, држећи се заједно као један народ Божији, угледајући се на свете из рода нашег, како бисмо се нашли верним слугама Господа нашег. Сачувајмо љубав и братску солидарност како би тиме показали да смо достојна деца својих предака и како би тиме сачували нашу веру, име и постојаност на нашем најсветијем Расу, Косову и Метохији.

С благословом Господњим

Епископ рашко-призренски

ТЕОДОСИЈЕ

У манастиру Грачаница

23. септембар 2020. год.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Радио Светигора: Косметска кандила - Ни после 21 годину не зна се ко је убио монаха Харитона (четрдесет пета емисија)

Sat, 20 Jun 2020 19:55:55 +0000

За вријеме најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији, 1999. године, мученичком смрћу страдала су, од руке шиптарских терориста, два монаха – отац Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена и отац Стефан из манастира Будисавци код Клине.

Звучни запис емисије

Светоархангелски монах Харитон (Лукић) је киднапован 15. јуна 1999. године у Призрену. Његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одјећа је у предјелу срца била избодена ножем. Свој монашки пут отац Харитон (рођен 1960) започео је у манастиру Црна Река 1995. године, а 1998. је у манастиру Светих Архангела код Призрена замонашен, што је било прво монашење у овој светињи после 550 година.

Игуман Светиње Светих архангела у Призрену у клисури призренске Бистрице, Архимандрит Михаило говорећи за наш Радио о ратним годинама страдања нашег народа, Светиња и монаштва, сјетио се блаженог спомена оца Харитона, додајући и да је, иако година највећег страдања, 1999. година била година највеће љубави и благодати између нашег народа.

Отац Данило игуман манастира Бањска, рођени Призренац, говорећи за емисију “Косметска кандила“ сјетио се свог дјетињства у Призрену, живота прије и после ратних страдања у овом граду, говорио је и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона. Отац Данило је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања.

“Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило.

Отац Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе.

“Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона“- сјећа се свог сабрата отац Стефан.

Извор: Радио Светигора

Празник Богородице Пећке торжествено прослављен у Пећкој Патријаршији

Sat, 30 May 2020 10:17:43 +0000

У Пећкој Патријаршији другог дана по Спасовдану молитвено је прослављен празник чудотворне Пећке иконе Пресвете Богородице која се налази у седишту српских архиепископа и патријараха.

Свету Литургију су служили архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганца, протосинђел Андреј (Сајц), свештеници Драган Радовановић, парох пећки, и Ненад Нашпалић, парох гораждевачки, као и протојереј-ставрофор Радивоје Панић из Београда, уз молитвено учешће игуманије Харитине и сестринства свете обитељи пећке, као и малог броја верника пошто су на снази мере донете због епидемиолошке ситуације.

Након свете службе Божје, благосиљани су славски приноси у част Пећке Краснице, која је после Свете Тројеручице у нашем народу једна од најпоштованијих икона Богородице.

Потом је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице опходила око зидина свесрпске светиње. Икону је носио протојереј-ставрофор Радивоје Панић. Током молитвеног хода читано је Јеванђеље, као и акатист Пресветој Богородици Пећкој који је написао митрополит Михаило.

Иначе то је други пут ове године како икона Богородице Пећке у свештеном ходу опходи манастирске зидине. Наиме, почетком марта, мати Харитина и сестре монахиње су са Красницом опходиле манастирске зидине и то је била прва литија након четрдесет година у којој је чудотворна икона пронета око спољних зидина Пећаршије.

За вријеме тог крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести, коју је саставио румунски патријарх Данило, и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени богојављенском водицом. Тада су сестре узнеле топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса и здравље и спасење свих.

Икона вековима чува свету Пећаршију, а њено се заштитништво нарочито осећа данас у овим тешким временима за нашу Цркву и народ на Косову и Метохији. У овој чудотворној икони мученичко Косово и Метохија, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се са вером обраћају.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Архимандрит Сава (Јањић): Када побиједи Црква нема поражених!

Fri, 29 May 2020 09:10:00 +0000

Високопреподнобни архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани предводио је 22. по реду Интернет литију. Она се и овог четвртка емитовала на таласима и ју-тјуб каналу радија „Светигора“, страницама „Не дамо светиње“ на друштвеним мрежама и телевизији „Нови“.

„Свештенство и монаштво Косова и Метохије дубоко доживљавају крст који носи Црква у Црној Гори“, рекао је дечански игуман и додао да се то нарочито односи на владику Јоаникија и утамничне свештенике.

„Они који су хтјели да их унизе затвором заправо су их још више узвеличали и прославили. То је потврда да је крст пут до истинске славе и Васкрсење“, казао је отац Сава Јањић, нагласивши да то потврђује древно искуство Цркве..

Игуман овог древног манастира који чува моштви Светог краља Стефана Дечанског нагласио је да је дубоко убијеђен да ће трпљење, смирење и упорност нашег народа у Црној Гори сигурно уродити плодом.

„Тај плод ће бити побједа не за једну страну већ за читаву Црну Гору“ рекао је отац Сава Јањић.

„Треба и оне који другачије размишљају задобити за Христа“, подсјетио је отац Сава и додао да то сада изгледа тешко, али не смијемо дозволити да нас обузме горчина или братска мржња.

Архимандрит Јањић је нагласио да морамо знати да смо синови једног рода и да морамо да превазиђемо разлике уколико оне постоје. „Сигурно ће наша Црква учинити што стоји до ње али се надам да ће власти схватити да негирање основних права вјерницима и сукоб са Црквом није пут ка будућности Црне Горе”, истиче отац Сава.

„Сигурно је да ће на крају истина побиједити“, поручио је из Високих Дечана отац Сава Јањић.

Извор: Митрополија црногроско-приморска

Владика Теодосије: Одрицање од Косова и Метохије је ампутација срца из нашег народног бића!

Tue, 26 May 2020 09:37:35 +0000

О Косову и Метохији, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, црквама и манастирима, страдању и васкрсењу, људима и актуелним дешавањима на Косову и Метохији и Црној Гори, разговарамо са Епископом ове богомспасаване Епархије г. Теодосијем (Шибалићем).

Ваше Преосвештенство, можете ли за почетак нашег разговора да нам кажете како је изгледао Ваш сусрет са Косовом и Метохијом, са светињама, монасима које сте затекли и монашким животом?

Са Косовом и Метохијом, први пут сам се сусрео доласком у манастир Високи Дечани, после одслуженог војног рока, у лето 1983. године, када сам имао свега 20 година свога живота. Тада сам чврсто одлучио да се у тој светињи посветим монашком позиву, јер сам целим својим бићем осетио да њој припадам и да је то мој истински дом. Околности су биле такве да сам тада, по благослову мог надлежног Епископа жичког, као и мојих родитеља, убрзо по послушању послан на студије на Богословски факултет у Београд. Потом сам, на Бадњи дан 1987. године, желећи да постанем део општежитељне заједнице, дошао у манастир Црну Реку и ту се, након три године, замонашио. Воља Божија је била да се опет вратим у манастир Високе Дечане, за који сам и даље био посебно везан, где сам, по одлуци тадашњег Епископа рашко-призренског, са још седморо црноречке братије прешао, у марту 1992. године, и постао игуман. Заправо, као што видите, цео мој духовни живот, нераскидиво је био и остао везан за Косово и Метохију, нарочито за дечанску светињу и Светог Краља Стефана Дечанског, као и за наш косовско-метохијски народ, и за све наше косовске светиње. Ту је велику улогу у мом опредељењу имао тадашњи игуман Манастира Дечани, блаженог спомена, отац Јустин Тасић, јер сам у његовој личности видео истинског монаха и служитеља Божјег, а он ме је научио како се воли и како се човек целим својим бићем предаје у службу Богу, Цркви и светињи у којој се живи. Истакао бих и то да ме је у мојој намери да постанем монах и да служим на Косову и Метохији, нарочито подржала мајка, која је и сама пошла мојим путем и од 1998. године, у монашком лику, живи и подвизава се у манастиру Гориоч, чији је ктитор управо Свети Краљ Дечански. Зато ми и данас није тешко да своје служење, као Епископ рашко-призренски, осећам као велику обавезу да заједно са мојим свештенством и монаштвом свесрдно послужимо сви заједно Богу, у овој древној и светосавској епархији, нарочито у овим тешким временима великих искушења и страдања.

Манастир Дечани је постао Ваш дом. Били сте игуман ове велике немањићке лавре. Поделите са нама неку причу из тог периода о светињи, моштима, народу који је долазио.

Непуних деветнаест година мога живота у манастиру Високи Дечани за мене су, као монаха и игумана манастира, биле кључне године мог духовног формирања. Дечани су по много чему специфичан манастир, јер у њему већ вековима духовно столује сам Свети Краљ Стефан Дечански, који непрестано брине о манастиру и његове молитве су нас стално штитиле. У овом манастиру живели су и духовно стасавали многи делатници наше Цркве кроз векове и сви ми који смо се везали за ову светињу осећамо да остајемо нераскидиви део тог великог дечанског братства. Сви смо били сведоци бројних чуда Светог Краља, исцељења болесних, обраћења људи који су променили свој живот и никада, чак и у најтежим тренуцима, посебно у време рата и послератног страдања, просто нисмо осећали ни бригу ни страх, знајући да нас невидљиво држи и крепи рука Дечанског Светог Краља. Зар највеће чудо није и сама чињеница да је овај манастир, и то на оваквом месту који је проживео толике потресе у историји остао такорећи недирнут и сија вековима ширећи утеху нашем верном народу, као залог и показатељ бриге наших светих предака који нас непрестано молитвено заступају пред Богом. Дечанска звона, молитве, и монаси вековима су били ослонац нашем народу и живи показатељ духовног пута.

Као игуман дечански били сте сведок страдања нашег народа на Косову и Метохији. Колико је и на који начин сам манастир са братством страдао? Знамо да су у манастиру проналазили уточиште многи који су доживљавали свакојаке невоље.

Када би дечански зидови могли да проговоре о свим страдањима нашег народа на Косову и Метохији, у турско, у доба два светска рата, али и у новије време, била би то никада испричана прича, пуна тешких али и радосних сведочанстава, како један народ уз своју Цркву и уз своје светиње непоколебиво остаје на својим вековним огњиштима. У ратно време 1998-1999, али и у послератним годинама изолације, живо смо осећали како се у манастиру стално осећао неописиви мир, иако је око нас беснила олуја људске мржње и безумља. Нисмо то само ми осећали, већ и бројни посетиоци. Просто, цела околина манастира била је оаза духовног спокоја. Чим су почела страдања, имали смо потребу да се нађемо при руци онима који пате и да им помогнемо. Међу првима били су то Срби из околине Дечана који су били протерани од комшија, екстремних Албанаца. Такође и Срби, избеглице из Враке у Албанији, који су били смештени недалеко у старом Дечјем одмаралишту и о којима смо такође бринули, али и сами Албанци из Дечана и околине, којима смо пружили уточиште у најтеже време страдања, када је у једном тренутку, њих око 200, нашло уточиште под кровом дечанске светиње. Увек смо осећали да је кућа Светог Краља уточиште за све људе добре воље, а посебно за оне који страдају. Зато смо и после рата уз помоћ Владе Републике Србије, Међународне православне организације ИОЦЦ, Норвешке владе и других добротвора, покренули активан добротворни рад за помоћ нашим повратницима али и нашем народу који је живео тежак живот изолације у преосталим енклавама.

Свети Архијерејски Сабор Вас је изабрао прво за викара, а потом и за Епископа рашко-призренског и косовско метохијског. Као владика ове богомспасаване Епархије сведок сте многих догађаја који су обележили живот у Цркви и живот уопште на Косову и Метохији. Који догађаји су на Вас оставили посебан утисак и посебан траг у Вашој души?

Само у последњих двадесет година након рата, толико се много тога издешавало да се стиче дојам да је реч о дугом временском периоду, а опет све се чини као да је то све било јуче. Нарочито нам је остало урезано у сећање Мартовско страдање 2004. године, али и радост почетка обнове и повратка нашег народа. Заправо, одлука наше Цркве да крене са обновом светиња за коју сам био задужен, прво као викарни Епископ, а потом и као епархијски Архијереј, највећа је радост, јер обнављајући оно што је порушено постали смо учесници васкрсења, обнове новог живота и нове наде. Са радошћу се сећам сваке обновљене цркве, првих служби, обнове манастира: Зочишта, Девича и Светих Архангела, и посебно других призренских цркава и Богословије Св. Кирила и Методија. Још је остало наших светиња у рушевинама и ако Бог да доћи ће време да се и то обнови, али важно је да је кроз ту материјалну обнову покренута и духовна обнова нашег народа, који је показао да нас ратно и поратно страдање није обесхрабрило. Показали смо да рушитељи не могу да сруше Цркву, јер Црква се стално обнавља и све порушено поново ће бити подигнуто. Посебно бих поменуо значајну подршку коју смо као Епархија имали из Црне Горе и Херцеговине, од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, који су са својим духовним чадима, сада Епископима, остали наша истинска браћа у невољи и који су нам својим примером показали како након сваког распећа долази Васкрсење.

Колико данас има живих манастира на Косову и Метохији, колико их је обновљено у последње време? Има ли монаха, монахиња, долазе ли млади (да буду монаси) у манастире?

Тренутно у нашој Епархији, која обухвата Косово и Метохију и Рашку област, имамо активних 13 мушких и 9 женских манастира. Са радошћу могу да кажем да је живот обновљен и у већини манастирима који су страдали у ратно или поратно време. Нераскидив део нашег монашког општежића је и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, који пастирски припада Његовој Светости Патријарху Српском, али који је са свима нама делио све радости и туге и кроз историју и у новије време. Кроз наше манастире у последњих 30-так година прошло је много монаха, монахиња и искушеника, али остају само они који су истински, и без имало резерве, остали верни пре свега својој Светосавској Цркви и дубоко везани за наше светиње. Манастири се стално обнављају и материјално и духовно и места су где је све више поклоника, који долазе да се напоје живом водом, коју је Господ тако обилато излио на овим крсно-васкрсним просторима. Посебно охрабрује да у свим манастирима имамо и млађих кандидата за монаштво. Дубоко смо уверени да Господ неће дати да се ниједна наша светиња угаси, већ штавише да монаштво у њима буде још бројније. Из историје Цркве знамо да бројност никада није било мерило силине Цркве. Тако и данас, православних хришћана на Косову и Метохији нема много, али они који су остали и желе да остану, дубоко су уткани у живот наше Цркве, уз коју су расли и опстајали.

За Вашег епископствовања вратили сте и свештенике у многе градске средине, где једва да има нашег народа. Зашто је важно да цркве и свештеници буду и у градовима као што је Приштина, Урошевац, Пећ, Исток…?

Зато, што тамо где делује парохијски свештеник, где се служи света Литургија, стварају се и услови за повратак нашег народа. Црква је увек окупљала наш народ, била му уточиште и помоћ у свим невољама. Иако ових година није дошло до масовног повратка нашег народа на просторе одакле је прогнан, ипак постојање парохија представља стални позив народу, на повратак и окупљање. На пример у Пећи, иако немамо нашег народа, наша црква Св. Јована Крститеља главно је место окупљања Срба који, иако расељени, често долазе на Косово и Метохију и бораве у свом родном граду. Откупили смо пар кућа око цркве, које су биле на продају, и сада постоји могућност да наши људи тамо преноће. Годишња слава Усековања главе Св. Јована Претече, прави је сабор наших Пећанаца који не заборављају свој родни крај. Истовремено наше парохије су и живо сведочанство да не одустајемо од наших вековних простора и да их не заборављамо. Тамо где се више не служи Света литургија, све полако одлази у заборав.

Један од највећих успеха наше Цркве у деценији за нама је и обнова Призренске богословије. Ви сте један од најзаслужнијих за обнову те установе од великог значаја за наш народ, културу, просвету и за повратак ученика и професора у Призрен. Кажите нам нешто о тој обнови, почетку рада и о раду Богословије данас?

Заиста, обнова Призренске богословије, један је од највећих успеха свих наших напора. Ова школа, не само да је поново почела са радом, већ је поново постала једна од најцењенијих богословија у нашој Цркви. Захваљујући добротворима, све је обновљено и опремљено како би могло да функционише. Створени су одлични услови за живот и рад професора и ученика. Данас имамо 10 професора и око 50 ученика. Богословија је иначе активна у сваком смислу. Наши богословци учествују у свим важнијим догађајима у Епархији, развијена је издавачка делатност, организују се предавања и културне манифестације. Богословија је постала духовни центар који живо чува душу наше древне Душанове престонице и негује традицију ове школе која је како у турско време, тако и данас остала расадник нових посланика на њиви Господњој.

Обнову је између осталих помогла и Руска Православна Црква, посебно Сретењски манастир из Москве. Да ли постоји сарадња са Руском црквом и посебно Богословије са Сретењским манастиром?

Благодарни смо Митрополиту Тихону псковском, који је као игуман Сретењског манастира, благословом Руског патријарха Г. Кирила, са својим монасима помогао да се заједно са верним народом у Русији прикупи део средстава који је био од великог значаја за завршетак обнове. Иако због политичке ситуације постоје потешкоће за долазак свештенства и верника из братске нам Русије, везе су живе, посебно захваљујући јеромонаху Игњатију из Сретењског манастира који је одлично научио наш језик и много је допринео у изградњи ових веза. Уосталом, прва богословија је и отворена захваљујући залагању тадашњег руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова. На месту зграде руског конзулата, данас је владичански двор у Призрену и у Богословији чувамо живо сећање на подршку Руске Православне Цркве. Такође имамо и добре везе са Грчком Православном Црквом и неколико наших свршених богослова наставило је своје студије теологије у Солуну и Атини.

Често сте међу људима у свим срединама на Косову и Метохији и сусрећете се са разним проблемима. Осим неслободе кретања, један од водећих проблема у многим срединама је сиромаштво. Епархија помаже сиромашнима и потребитима на разне начине. Реците нам како успевате да обезбедите новац, храну и друга потребна средства и ко највише помаже?

Добротворни рад био је и остао један од приоритета у раду наше Епархије. Посебно након страдања народа од 1999. године, Епархија је била једина српска институција која је у континуитету остала са народом, посебно јужно од Ибра. Посебан допринос даје епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ која делује већ скоро две деценије захваљујући посебном личном труду и жртви протинице Светлане Стевић, која је радила на отварању првих народних кухиња и данас руководи овом организацијом. Тренутно имамо шест народних кухиња у којима се свакодневно спрема топли оброк за више од 2000 социјално угрожених лица, често стараца и старица којима се, колима, храна свакодневно из кухиња допрема до њихових изолованих села. Веома је много последњих година учињено на томе да кухиње добрим делом постану самоодрживе, тако да имамо фарме за стоку, пољопривредно газдинство и око 60-так људи који су запослени на производњи и дистрибуцији хране, чиме су створени и услови за опстанак њихових породица. Пет кухиња ради у Косовском Поморављу где је сиромаштво најтеже, а једна у општини Клина. Захваљујући помоћи Владе Републике Србије и бројних институција, међународним донаторима и појединцима који доприносе раду кухиња, међу којима истичем нашег осведоченог пријатеља и брата у Христу, Г. Арноа Гујона, наш рад се наставља без застоја. Такође, помоћ за сиромашне се прикупља и преко Дечанског хуманитарног фонда, који преко 20 година води архим. Нектарије Серфес из Грчке православне Архиепископије Америке и пожртвовано прикупља прилоге од верника из разних православних јурисдикција. Организација „Пријатељи Дечана“ коју је покренуо Италијан Франческо Скарфи, сада монах Бенедикт, посебан допринос даје у лечењу болесне деце са Косова и Метохије у Италији, као и у организацији разних друштвених и културних активности нарочито у Великој Хочи. Бројне су хуманитарне организације из Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре које стално помажу наш народ у сарадњи са Епархијом. Велику благодарност осећамо и према нашој браћи Архијерејима са наших простора и дијаспоре и многобројним донаторима, посебно из наше дијаспоре, који не жале ни средстава ни труда да покажу своју братску солидарност у овим тешким временима.

Србима који су остали на Косову и Метохији је Црква велики ослонац, а свакако ту је и та веза са светим прецима и Косовски завет. Косовски завет је укорењен у крви и памћењу свих честитих Срба. Са друге стране за појединце из нашега народа Косовски завет је само мит, или терет који нас оставља у прошлости и не да да идемо у ,, европску будућност“. Шта Ви мислите о томе?

Косовски завет је еванђелско опредељење које је нашло посебан историјски израз у жртви Светог Кнеза Лазара и његових витезова у чувеној Косовској бици 1389. године. Али ово није само историјски догађај, већ пре свега једно надахнуће које вековима уобличава и чува светоставску, православну свест у нашем народу, где год он живео. Отуда Косово надилази појам територије и постаје суштински део нашег народног и духовног бића. Онима који то не разумеју или неће да разумеју то ће вазда бити мит, а Косово само део територије, али не смемо да изгубимо из вида да било какво одрицање од Косова и Метохије, где је наше историјско и духовно памћење, не би било ништа друго него ампутација срца из нашег народног бића. Св. Кнез Лазар и његова војска бранили су тадашњу хришћанску Европу од исламског продора Турака. Зато, Косовски завет, сагледан и у том историјском и културном контексту, представља предање које није супротно аутентичним европским вредностима, које пре свега почивају на хришћанским темељима.

Годинама уназад светски моћници са влатима наше државе и властима у Приштини покушавају да нађу решење за коначан статус Косова и Метохије. До нас долазе различити предлози, понуде од оних да читава покрајина буде отцепљена од матице Србије и припадне косовским Албанцима, преко различитох подела и размена територије. Шта је по Вама најбоље решење?

Чврст став наше Цркве, потврђен на три последња заседања Св. Архијерејског Сабора, јесте да је неприхватљиво било какво признање Косова и Метохије као засебне државе, али и било каква територијално-етничка подела. Овај став је заснован пре свега на бризи наше Цркве за свој народ који би, и у једном и у другом случају, био доведен у крајње тежак положај, нарочито на просторима јужно од реке Ибра. Увек наглашавамо да прича о тзв. подели Косова, како се обично говори у медијима, не би била ништа друго до подела територије Србије по којој би се Србија морала одрећи својих најсветијих простора, на којима је саздана наша историја и наш идентитет. Решење треба тражити у дијалогу у коме Србија мора да има и задржи јасно опредељење. Најважније у овом тренутку јесте да се створе услови за нормалан живот свих грађана, очување наших светиња, развоју привреде и владавине закона и права, и да се ради на помирењу и успостављању поверења колико је то могуће. Било какво територијално или политичко решење у постојећим условима било би жариште новог сукоба и дестабилизујући фактор за цео регион и Европу.

У последње време сем проблема на Косову и Метохији наш народ потресају дешавања у Црној Гори која су уследила након најаве и доношења спорног Закона о слободи вероисповести. Колико је доношење тог закона и одузимање светиња од Српске цркве у Црној Гори опасно и за Српску цркву на Косову и Метохији?

За нас, опстанак нашег народа на Косову и Метохији је неодвојив од опстанка наше Цркве и верног народа у Црној Гори, Републици Српској и свуда где наша Црква делује. Проблем у Црној Гори је посебно болнији јер је реч о злом семену раздора у једном народу који је поникао на светосавским темељима православног предања, које су вековима неговали и чували цетињски митрополити. Заправо црногорску државу утемељила је Црква коју би садашњи властодршци да замене једном сектом и одузму наше највеће светиње за које су њихови преци гинули бранећи их кроз историју. Осећамо велику братску солидарност са нашим Митрополитом Амфилохијем, Епископом Јоаникијем и осталим архијерејима који делују на просторима Црне Горе. Они су били са нама да нам овде помогну у најтежим тренуцима, заједно са Владиком Атанасијем из Херцеговине, и осећам са целим нашим народом у Епархији да и ми морамо да будемо са њима у овим пресудним тренуцима њихове борбе да опстану у условима отвореног државног прогона. Уколико би се идеје садашњег подгоричког режима оствариле, последице би биле тешке за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији, већ и у свим другим крајевима где наша Црква представља главни стуб опстанка верујућег народа.

Да власт у Црној Гори не преза од спровођења закона видели смо недавно и у примени силе на недужни народ у Световасилијевској литији и хапшењем владике Јоаникија и свештеника. На који начин наша Епархија може да помогне Митрополији црногорско-приморској и на који начин је пружила подршку?

Активно смо са нашим свештенством и монаштвом учествовали у литијама за очување наших светиња, од јесени прошле године па све до њиховог привременог обустављања због пандемије корона-вируса. Истовремено, дали смо снажну подршку ухапшеном Владики Јоаникију и његовим свештеницима, служили смо молебане за нашу Цркву, тј. За клир и верни народ у Црној Гори. Трудимо се да на све начине укажемо и међународним представницима да је у Црној Гори на делу отворени прогон на верској и етничкој основи и да он представља додатни дестабилизујући фактор за цео регион. Борба ће потрајати, али на крају ће победити истина и правда Божија, што се много пута могло видети када год би неко водио рат са Црквом и Богом.

У периоду смо између два велика празника Васкрсења Господњег и Спасовдана. Знамо да су ове године Васкрс, и празнике који су му претходили, а и оне који су уследили па до данашњег дана пореметила дешавања везана за пандемију корона вируса у свету и код нас. Страх од болести, жеља да се заштите ближњи и поштовање мера које су донете у спречавању ширења вируса, спречило је многе да учествују у богослужењима а неке да уопште и дођу до својих храмова. Где сте Ви и како прославили Васкрсење Господње? Каква је сада ситуација, и да ли сте Ви као епископ подржали мере које су власти препоручиле?

Тренутна пандемија корона-вируса видно је отежала богослужбени живот не само на Косову и Метохији већ и свуда где делује наша Црква. Ситуација је јако тешка и у другим помесним Црквама. Суочавамо се, не само са болешћу која може посебно да угрози старије и здравствено осетљивије особе, већ и са различитим мерама које постојеће власти, сваке на свој начин, спроводе са низом ограничења окупљања. Иако је ситуација кренула изгледа на боље, ризици још постоје и пажљиво ћемо пратити развој ситуације и поступати у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода, здравствених радника, и условима у којима живимо на Косову и Метохији. Хвала Богу, литургије нису прекидане сво време пандемије и служене су не само у свим манастирима, већ и у већини парохијских цркава. Људи су такође несметано могли да се причесте. У дијаспори, на пример, ни то није било могуће због рестриктивнијих мера тамошњих власти. Важно је да се понашамо са расуђивањем и не прекидајући богослужбени живот Цркве показујемо потребан степен одговорности и опреза како не бисмо угрозили друге људе, односно ближње. Наша вера нас учи да и Бог чува онога који се чува. Вероватно ће масовнији верски скупови бити тешко могући још неко време, због постојећих мера здравствене заштите, али нас то не сме зауставити да посећујемо своје храмове када смо у могућности, да се молимо у кућама и да, што је посебно важно, водимо рачуна о најугроженијима и покажемо братску солидарност у несрећи која је захватила цео свет. Васкрс смо радосно прославили у манастиру Грачаница, уз наше монаштво и неколико десетина верника, који су учествовали у Литургији. Било је и тежих момената за време рата и непосредно након њега, али пре или касније, чврсто верујемо, ситуација ће се нормализовати.

Која би Ваша порука народу у Епархији и шире била, и када је ова болест у питању, а и уопште када је у питању опстанак на Косову и Метохији, како да се понаша да би победио искушења? Шта је најважније да чини и како?

Као и свака друга невоља, ратови, страдања и ова епидемија последица је наше одвојености од Бога и прилика је да се у покајању вратимо Богу и једни другима. Свако страдање нам показује како су блага овога света привремена и да треба да сабирамо она која остају заувек. То је суштина нашег живота у Христу. Ми јесмо у овом свету и живимо у њему, али нисмо од њега и само смо путници који, за време док ходимо овим светом, треба да сведочимо своју веру у Господа и потврђујемо је љубављу према ближњима. Зато се молимо Господу да нас поштеди искушења, али и да нам да снаге да све што нас у животу снађе, будемо у стању да примимо са благодарношћу, и да не будемо малодушни, знајући да све што Бог допушта бива по Његовом чудесном промислу љубави и Његовој жељи да се сви спасу и да дођу у познање истине.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Радио Светигора: Косметска кандила - презвитер Јован Радић - Поручујемо из Призрена "Не дамо Светиње" (четрдесет трећа емисија)

Sat, 23 May 2020 14:15:35 +0000

Помно пратимо читаву ситуацију око хапшења Епископа Јоаникија и свештенства са надом да ће се обновити литије за одбрану светиња у Црној Гори. Надамо се да ће се што прије отворити границе како би и ми могли да дођемо да подржимо Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, наше свештенике, нашу браћу и сестре у Црној Гори онако како су и они нас подржавали у тешким временима која преживљавамо од 1998. године до дана данашњег.

Звучни запис емисије

Као што сте ви нама увијек били подршка, тако и ми желимо да подржимо вас. Иако вас тренутно не можемо подржати физички, знајте да смо молитвом и духом уз вас. Наш Епископ Теодосије је одредио да по свим манастирима служимо акатисте и каноне Пресветог Богородици за повлачење тог скандалозног закона о слободи вјероисповијести који власт покушава наметнути у Црној Гори. И ми са Косова и Метохије желимо да поручимо да не дамо светиње и да ће оне заувијек припадати нашој Цркви. Ми смо мислима и молитвом уз вас, своју браћу у Црној Гори. Ви сте у нашим срцима и душама а чим се границе отворе, доћи ћемо да и физички подржимо литије за одбрану светиња у Црној Гори“- казао је свештеник Јован Радић професор Призренске Богословије који је био гост наше емисије “Косметска кандила“.

Са оцем Јованом смо разговарали о животу Цркве Христове у страдалном Призрену, раду Призренске Богословије. Отац Јован се сјећа и времена непосредно прије свог рукоположења када је био вјероучитељ у Грачаници. Сјетио се и свог учешћа у раду чувеног ансамбла “Косовски божури“, свог школовања у Грчкој и утиску који су на њега оставили поједини старци светогорци.

“Са “Божурима“ сам путовао у Русију и многе друге земље, а један од најдражих концерата био ми је концерт у Кремљу гдје смо наступали пред 7000 људи и цијелим цржавним врхом Русије. Одјекивала су Кремљем грачаничка звона уз звуке НАТО бомби, како би пренијели нашу реалност и истину. Били смо тада, још као дјеца, амбасадори Косова и Метохије“-каже Јован Радић.

Отац Јован Радић је завршио ПБФ у Београду, а Црквену гимназију у Солуну и Килкису у Грчкој. Док је студирао у БГ био је и члан српског византијског хора “Мојсије Петровић” и члан фудбалског клуба при ПБФ-у, који је неколико година за редом освајао ,,ТЕО“ куп у Немачкој.

Као ученик Црквене Гимназије у Килкису, отац Јован је посетио Свету Гору и са школским другарима био примљен у келији старца Јосифа Ватопедског.

“То је био један од најблагодатнијих сусрета у његовом животу“-каже Јован.

Свештеник Јован Радић са нама је подијелио и своја сјећања на тешко ратно дјетињство које је провео у свом родном Ораховцу.

Извор: Радио Светигора

Радио Светигора: Косметска кандила - Прича о Гаврилу Кујунџићу, наставнику музике, аутору и композитору култних песама (четрдесет друга емисија)

Sat, 16 May 2020 19:58:15 +0000

Прича о Гаврилу Кујунџићу, наставнику музике, аутору и композитору култних песама, својеврсних химни Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, Косовским Божурима, Метохији Гаврило Кујунџић је рођен 22.маја 1954. године у Ораховцу, а прича о његовом уласку у свет музике почиње од времена када је уписао Нижу музичку школу “Вук Караџић“, Одсек за хармонику, код професора Александра Грковића у Ораховцу.

Звучни запис емисије

Љубав према хармоници га је повела тада и није га напуштала до данашњег дана. После основне уписао је Средњу музичку школу у Призрену, где је први пут у припреми за матуру почео сам да пише и компонује. Од основе преузете из старе призренске пјесме “Разгранала грана јоргована” настала је Гаврина прва песма “Призренска ноћ” посвећена Призрену, граду цара Душана, Бистрици, Шадрвану, младалачким жељама у гимназијским данима проведеним у њему. Прерађену верзију те песме је касније снимио Ранко Шемић у студију РТВ Београд, а после обнове Богословије у Призрену 2011. године о. Иларион је песму препевао у химну Призренске богословије.

У то време настанка Призренске ноћи, Гаврило се прикључио оркестру Браће Карић из Пећи. Свирали су у хотелу Метохија, и ниједан празник на Космету није могао да прође без њих. Са Карићима је свирао од 1974. до 1979. год. када је отишао у војску у Сарајево. Укључио се у војнички оркестар и написао и компоновао песму ,,Југославија на Балкану,,. У сећању му је остало гостовање у једној ТВ-емисији у оквиру припрема за олимпијске игре у Сарајеву, када је најмање 30 позива гледалаца било са молбом да се поново изведе његова песма. После војске, због немогућности да у родном месту нађе посао запослио се у Рожају у СИЗ- у за културу. Тамо је радио са децом у хору и фолклору две године. Али, Ораховац га је вукао назад па се вратио и основао свој оркестар који је свирао на весељима у Ораховцу, Призрену, Ђаковици. У то време лепог живота настала је његова песма ,,Ораховцу башто рајска,, у којој је осликан Ораховац од сунца које је над њим сијало, преко зрења најлепшег грожђа, вина које је текло као река и камена уклесаног у калдрму, до становника и њиховог гостопримства. Песма је снимљена у РТВ Приштини у извођењу Живорада Младеновића, али су снимци 1998.год. уништени. У том лепом периоду живота се Гаврило оженио и добио двоје деце. Писао је песме за своје друштво, а уз звуке његове хармонике најлепше их је певао, сада покојни, његов друг Младен Стојановић.

Ти лепи дани су нестали нападом терористичке тзв. УЋК на Ораховац 1998. године. У Гаврилову душу као и у душама свих Срба овога краја, урезао се сваки тренутак са те границе између живота и смрти. Од тренутка када је први метак са брда испаљен на уплашени српски народ, па преко дана када су му сестрића Александра убили снајпером, гаврило је почео да пише и компонује своје нове родољубиве песме.

1999. године Гаврило почиње да ради као наставник у школама Светозар Марковић у Великој Хочи и Вук Караџић у Ораховцу и са двадесеторо школске деце наступа на Светосавској академији у Никшићу. Од митрополита Амфилохија његов хор добија име ,, Косовски божури“. Убрзо потом са драмском уметницом Иваном Жигон оснива ансамбл деце са Косова и Метохије, које ће на наступима широм света проносити истину о Косову и Метохији кроз култне Гаврине песме: Дечји пркос, Ој Косово душо Србинова, Ораховцу башто рајска, Метохијо моја, Ђенерале, Велика Хоча, Косовски божури, Русија моја љубимаја и многе друге… наступали су пред бројном публиком и многим значајним личностима из Цркве (Патријарх српски Павле, Патријарх московски и све Русије Алексеј) и држава Путин, Медведев,…)…Више од 150 хуманитарних концерата одржаће широм Србије и света у сарадњи са Фондацијом Делије и помоћи да се обновљају светиње на Косову и Метохији…

О делу његовог живота и догађајима који су условили настанак само неких песама са Гаврилом Кујунџићем разговарамо у емисији Косметска кандила.

Извор: Радио Светигора

Епископ Теодосије осудио хапшење Епископа Јоаникија и његових свештеника и служио молебни канон Пресветој Богородици за нашу Цркву у Црној Гори

Wed, 13 May 2020 19:30:43 +0000

Епископ рашко-призренски Теодосије данас са монахињама манастира Грачанице служио молебни канон Пресветој Богородици као израз молитвене подршке страдалним Архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу наше Цркве у Црној Гори који су изложени прогону тамошњих власти.

По благослову Епископа, молебни канони ће бити служени свакодневно у свим манастирима Епархије. Овој иницијативи придружио се и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, па ће се молитве за наше пастире и верни народ у Црној Гори узносити пред моштима светих пећких архиепископа и патријараха, Св. Краља Стефана Дечанског, Св. Јоаникија Девичког, Св. Петра Коришког и других светитеља који су просијали на овим светим просторима Старе Србије.

Епископ Теодосије данас је најоштрије осудио најновији прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори и синоћње хапшење Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморице свештеника у Никшићу. Ово најновије насиље над нашом Црквом која је изложена невиђеним притисцима још од безаконог проглашења спорног закона о вероисповести под претњама отимања наших вековних светињама, дубоко угрожава мир не само у Црној Гори, већ и у целом региону и представља пример најгрубљег кршења слободе вероисповести и негирања духовног и народног идентитета нашег верног народа.

Имајући посебно у виду колико су наши Архијереји са својим свештенством и монаштвом из Црне Горе и Херцеговине међу првима свих ових година стајали на бранику очувања наше Цркве и народа на Косову и Метохије, Владика Теодосије је изразио молитвену наду да ће власти у Подгорици престати са неразумним прогоном Цркве и стварањем подела у народу и неправедно притвореног Епископа Јоаникија и његове свештенике што пре пустити на слободу.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Eпископ Теодосије на Ђурђевдан служио у манастиру Грачаница - мати Теодори додељен игумански крст

Thu, 07 May 2020 13:53:33 +0000

На празник светог, славног и свехвалног Великомученика Георгија, победоносца и чудотворца, служена је света архијерејска Литургија у Манастиру Грачаница. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Господин Теодосије, уз саслужење приштинског намесника Светислава Трајковића, протојереја Саве Шмигића и јереја Дарка Маринковића.Свети Георгије је иначе и крсна слава Епископа Теодосија.

Пред почетак свете Литургије, Епископ Теодосије је произвео схи-монахињу Теодору у чин игуманије и увео је у трон славних Грачаничких игуманија. Иначе, новоизабрана схи-монахиња Теодора је у Грачаници провела цео свој монашки живот, где је пожртвовано обављала дужност економа у време блаженопочивших игуманија Татјане и Ефросиније.

Том приликом Владика Теодосије је истакао: ,,Вера према Богу и љубав Мати Теодоре за монаштво и верни народ, дубоко осећа свака душа која долази у овај свети манастир. Ту њену љубав је видела и Мајка Божија, која ју је и примила у ову свету обитељ, и она је сада засигурно закриљује својим омофором и биће јој помоћница кроз живот у овом великом и одговорном чину.

Епископ Теодосије се захвалио и досадашњој игуманији ове свете обитељи, мати Стефаниди, која је са својим сестринставом поставила основ и темељ општежитељног живота у овом манастиру и дала велики допринос да манастир поново засија славом и лепотом богослужбеног живота.

,,Надамо се да ће манастир Грачаница, која је породила новоосновани манастир Светог Великомученика Георгија у Брњаку, наставити да се као брижна мајка стара о своме чеду за све што буде потребно, а да ће Мати Стефанида са својим многобројним сестринставом бити чврсто везана за манастир Грачаницу, јер су управо у том манастиру оставиле свој печат, како у богослужбеном, тако и у сваком другом погледу."

На крају Свете Литургије, освештан је и пререзан славски колач, који је у част Светог Великомученика Георгија принела Игуманија Стафанида са сестрама новооснованог манастира посвећеног управо овом дивном Божијем угоднику.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска