На територији Епархије рашко-призренске, у протеклих неколико недеља, десио се низ провала и пљачки Православних Храмова. Само у последњих 10 дана 6 наших храмова и црквених објеката су проваљени и опљачкани Према извештајима које су Епархији доставили парохијски свештеници, провале су се догодиле на следећим локацијама:

– Црква Св. апостола Петра и Павла у Клокоту. Дана 6. 3. 2021. године, на Задушнице, непознати починиоци су провалили у храм, при чему су оштетили улазна врата, поломили прозор, тупим предметом покушали да састружу златне листиће којима је централна икона била прекривена(при чему су је уништили) и украли око 200 евра.

– Црква Свете Тројице у Партешу. Дана 6. марта 2021. године, у раним јутарњим часовима, проваљен је храм од стране непознатог лица. Том приликом је извршена преметачина и обијена је каса, у којој се налазио новац од дневног прихода оствареног од продаје свећа поводом задушница. Непознато лице је из храма однело Плаштаницу са Христовог гроба, икону Св. Јована Крститеља и новац из касе у износу од 15.000,,00 динара и 70 евра.

– У селу Горња Гуштерица у општини Грачаница, у ноћи између 15. и 16. марта обијена је и опљачкана црква Свете Недеље. Из цркве је украден новац са икона у вредности од 5000 динара (45 евр), улазна врата су проваљена и причињена је друга материјална штета, а провалу су приметили мештани овог села у јутарњим часовима са својим свештеником о томе обавестили полицију која је направила увид.

У општини Штрпце, у селима Драјковце и Доња Битиња 13. марта надлежни свештеник је пријавио провалу и пљачку у две цркве у његовој парохији:

У селу Драјковце, у цркви Светих 40 мученика Севастијских, непознате особе су насилно ушле и украле одређену количину новца.

У Доњој Битињи проваљена је црква и црквени звоник храма Светог Димитрија при чему су демолирана улазна врата, а из цркве је однешено 3.000 динара.

– У општини Пећ, селу Витомирици, свештеник је 12. марта пријавио да је проваљен парохијски дом у изградњи поред храма св. апостола Луке. У провали је украден грађевински материјал у вредности од око 4000 евра.

Сви случајеви су пријављени косовској полицији и овом приликом Епархија Рашко-призренска још једном изражава дубоку забринутост због учесталих случајева обијања наших храмова на Косову и Метохији. Оволико провала и крађа у кратком времену изазива узнемиреност међу нашим свештенством и народом, посебно у ове свете дане Великог поста.

Епархија апелује на Косовску полицију, али и међународне организације да учине максималан напор да се напади на верске објекте спрече и да се одговорни приведу правди. Учестале крађе и провале на нашим храмовима такође показују да је неопходно да се предузму додатне мере безбедности.

Извор: Епархија рашко-призренска

Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић поручио је да нико не може прекинути везу Срба са Косова са матицом Србијом и да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине.

„Наравно да Срби са КиМ треба да се питају о својим условима живота јер уосталом ми овде живимо са осталима, али ако неко мисли да може да пресече везу Срба са својом државом Србијом, без обзира ко је тренутно на власти, мислим да за то неће имати релевантне саговорнике“, објавио је на Твитеру игуман Високих Дечана.

Поручио је да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у безобличну националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине.

“Без тога бисмо били бедно изманипулисани од косовских албанских политичара. Зато сваки дијалог са Србима мора да иде преко Београда“, нагласио је он.

Подсјетио је да је Епархија Рашко-призренска на КиМ део Српске Православне Цркве и да је у Пећкој Патријаршији сједиште Патријарха српског.

„Покушаји да се са Србима на КиМ направе односи одвојени од Србије немају подршку народа“, поручио је отац Сава Јањић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г. Теодосија протиница Светлана Стевић, која годинама води епархијску добротворну организацију „Мајка девет Југовића“ и шест народних кухиња, са епархијском комисијом за процену штете, обишла је делове централног Косова који су посебно угрожени недавним поплавама, како би се стекао бољи увид на терену и одредили приоритети. Епархија рашко-призренска је већ покренула више активности у прикупљању средстава за угрожено становништво преко Црквених општина, Манастира, али и апелом свим људима добре воље да помогну оне којима је помоћ неопходна.

У селу Лепина, општина Грачаница, протиница Стевић са епархијском комисијом обишла је најугроженија домаћинства која је водена стихија ових дана угрозила и причинила им штету. Међу онима који су претрпели највећу штету је шесточлана породица Живорада Ничића, којој је у поплави приземни спрат куће у потпуности уништен. Чланови породице су затечени како чисте и суше зидове, покушавајући да сачувају и спасу оно што је могуће спасти. Знатан део покућства је уништен и није за употребу. Ово домаћинство изгубило је и 8 прасића (тежине 20-24 кг). Породица Милорада Митровића, из истог села, такође покушава да санира нанету штету, међутим њима је поред већинског дела покућства уништена и ускладиштена храна.  Браћа Рашићи, Стева и Дејан, затечени су како спашавају  пред кућом покућство, али им је страдала комплетна зимница и храна која се налазила у помоћном објекту.

Тешка ситуација затечена је у селу Радојеву, код Властимира Максимовића, чија је жена, иначе, тежак болесник, астматичар. У њиховој кући све је страдало, почевши од целокупног намештаја, беле технике, постељине и ћебади, гардеробе. Максимовићи живе у трошној кући, а њихов син у старој кући поред њих, која је под бујицом воде у потпуности уништена. Жена и деца Властимира Максимовића су евакуисани, јер кућа више није за живот, дошло је до слегања земљишта од поплаве и зидови куће су попуцали од воде и свуда се виде остаци влаге која се још није повукла. 

По селима Лепини и Радојеву вода се још није повукла, посвуда се могу видети угинуле кокошке и ситнија стока, уништено дрво и угаљ за огрев и кошнице пчела, а испред свих кућа које су претрпеле штету избацује се намештај који није за употребу. Иако је температура ових дана све више била испод нуле, људи у тешким условима чисте своје домове  и цео призор са лица места је потресан, посебно због тога јер је реч о људима скромнијег имовинског стања.

У селу Добротин поплављена су многа дворишта и пољопривредна имања. У домаћинству Момчила Шубарића укућани су затечени како износе намештај и уништену белу технику, како би све што је неупотребљиво комунална служба понела на отпад. Чланови породице перу зидове, избацују муљ који је вода нанела, и од велике помоћи су им апарати за исушивање које су добили од општине Грачаница како би се последице влаге колико-толико санирале. У домаћинству Горана Шубарића затечена је иста ситуација. У кући је све уништено, намештај и техника су избачени у двориште и ради се на санирању влаге и чишћењу. Код Милоша Ђорђевића приземни спрат је цео поплављен као и код породице  Дејана Марковића и више других становника овог села. Посебно тешка ситуација је у домаћинству Синише Лазића. Читав доњи део куће који је чврсто био укопан у земљу је и даље под водом, висине око једног метра. Сво покућство је уништено, а у том делу куће је била и кухиња и дневни боравак и остале просторије. Домаћин је, иначе, познат као изузетно вредан човек који се бави сточарством и пољопривредом, и жалосно је било видети да је сав пољопривредни принос у потпуности пропао од поплаве. Лазић иначе држи 20 прасади, али сва сточна храна коју је имао је уништена.

Једна од можда најтежих ситуација затечена је у домаћинству породице Грбић. Радојица Грбић је социјални случај, јер ни он ни супруга нису запослени, имају троје деце, од које је треће беба од месец дана. Пре само једног месеца успели су уз велике муке да реновирају кућу у којој су живели, иако ни она није у њиховом власништву. Вода им је све однела и штета је непроцењива.

Села Гуштерица, Лепина и Радојево добили су данас помоћ у чизмама и ћебадима, а представници Епархије су разговарали са више људи за које је било тешко наћи речи утехе. Пренета им је дубока солидарност целе наше Епархије са њима у овој несрећи, уз обећање да ће наша Црква ускоро, у зависности од прикупљених средстава, помоћи онима којима је помоћ најнеопходнија. У Гуштерици је пет породица замолило помоћ за набавку плочица и лепка за плочице јер су у страху да постављају поново ламинат, уколико се овако нешто понови. Наравно, много је сличних примера, али породицама које су по имену и месту боравка наведени потребна је хитна помоћ. Реч је о добрим и вредним људима који су остали и опстали на Косову и Метохији, на својој земљи и у својим кућама све ове године.

У овом саопштењу Епархије навели смо само један део извештаја који се стално допуњава новим случајевима из других делова Косова и Метохије, као и извештајима наших свештеника са терена. Акцији прикупљања помоћи активно су се прикључили и манастири наше Епархије, а архијерејска намесништва са парохијама у деловима Епархије који нису погођени штетом, такође прикупљају средства и поред тешке ситуације у којој цео наш народ живи на просторима Епархије рашко-призренске. 

Искрено смо охрабрени првим одзивима људи из земље и иностранства који су изразили жељу да помогну. Сва прикупљена помоћ за страдалнике и начин како ће се искористити биће документовани и приказани. Још једном апелујемо да поред помоћи Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, која се од првог дана укључила у помоћ угроженима, као и више хуманитарних организација, људи добре воље наставе са акцијом помоћи. Истинска хришћанска солидарност, али и брига за Косово и Метохију се управо у тој солидарности и жртвеној љубави делатно показује, јер је реч о помоћи за домаћинства и људе који су овде опстали у најтежим временима и које треба охрабрити и помоћи им да на Косову и Метохији остану, и даље наставе свој живот.

Дато у канцеларији Епархије рашко-призренске

20. јануар 2021. године у Грачаници

Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић подијелио је на свом Твитер профилу сећање на посјету Џоа Бајдена манастиру у време кад је био потпредседник Америке.

Он написао да је сигуран да ће нова администрација САД имати разумијевања за наслеђе Српске православне цркве на Косову и Метохији.

Јањић је објавио и фотографије сусрета са Бајденом и подсјетио да је Бајден посјетио манастир два пута, једном као сенатор, а касније и као потпредсједник САД. „Бајден је био дубоко импресиониран нашим манастиром“, написао је отац Сава.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле.

Звучни запис емисије

Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања.

То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа.

Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја.

Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника.

“На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије.

“Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић.

Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге.

Извор: Радио Светигора

Због временских непогода које су захватиле цео регион, али и просторе Косова и Метохије, дошло је до изливања река, потока и подзмених вода, при чему је дошло до формирања бујичног вала који је погодио велики део опшина у којима Срби чине већински део становништва. Причињена је огромна материјална штета при чему је дошло до озбиљних оштећења на стамбеним и помоћним објектима, као и на пољопривредним површинама.

Свештеници Епархије рашко-призренске стално шаљу своје извештаје у Епархију и вести су забрињавајуће. У Прилужју, општина Вучитрн, излила се река Ситница и поплавила 50 домаћинстава. Вода је поплавила дворишта и помоћне зграде, посебно штале па је стока привремено измештена. Вода је оштетила сточну храну и огрев (угаљ и воду) тако да је штета јако велика посебно у овим зимским месецима. У српским селима на простору општине Лепосавић које су уз реку Ибар надошла вода је поплавила само њиве. Мост који повезује села Дрен и Горњи Књин је урушен 12. јануара. У селу Грабовац код Звечана од воде су уништена три пластеника народних кухиња наше Епархије, док је у Прековцу (општина Ново Брдо) поплава је уништила тону кромпира и сва обрадива земља народних кухиња је под водом. Села централног Косова су такође погођена поплавама које су изазвале велику материјалну штету: Лапљем селу 14 домова, у Добротину 7, у Лепини 17 у Ливађу 4 у Бадовцу 3, у Преоцу 3, у Угљару 18, у Радеву 6, у Сушици 4, у Скуланеву 39, Доњој Гуштерици 30, Горњој Гуштерици 15 и Сувом долу 1 дом.

У овој ситуацији веома је важно обезбедити средства да се штета на стамбеним објектима што пре санира, како би људи могли нормално да живе у кућама, али да се обезбеди довољно огревног материјала и сточне хране за стоку како би могла да преживи зиму. Реч је већином о домаћинствима скромних или врло малих примања и могућности помоћи на терену су ограничене.

Зато у овим тешким тренуцима када под ниским температурама и снегом који наставља да пада, искрено се надамо да ће људи добре воље показати братску солидарност и помоћи најугроженијима. Поред канцеларије за Косово и Метохију, и поједаничних невладиних организација које су почеле са радом на помоћи,  Епархија рашко-призренска апелује на све који се још нису укључили да помогну.

Уплате се могу извршити на жиро рачун Епархије: 205-62330-17

На име: Помоћ угроженима од поплава на простору КиМ.  

Молимо се Господу да свима онима који помогну нашем угроженом народу, Господ за њихово добро, добром узврати.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани у јужној српској покрајини, Косову и Метохији, у тексту објављеном на свом Фејсбук профилу каже да је “очување Косова и Метохије, нашег народа и светиња аманет који су нам оставили наши преци, а посебно блаженопочивши патријарси Павле и Иринеј. Не прихватање одрицања од ових светолазаревских простора, наших светиња и народа јединствен је став свих епископа СПЦ. Ту никада није било ни најмање разлике и СПЦ је на три последња Сабора јасно изнела свој став о КиМ, o признању, подели итд”, каже игуман дечански и наставља:

“Овај став не произилази из политичких мотива већ из нашег духовног и народног етоса, и не значи позив на рат или мржњу јер довољно је овде и земље и неба и воде за све људе добре воље. Уосталом, Црква је осуђивала насиље 1998-1999. на КиМ са свих страна, посебно злочине против цивила и континуирано је подржавала дијалог са косовским Албанцима и међународним представницима, борбу за основна права и слободе свих грађана, као темељ за свако помирење и заједнички живот.

Али, наша Црква је јединствена у ставу да би политичко одрицање од КиМ као дела Србије, у било којој варијанти, водило нестанку нашег народа и наших светиња и да би свако ко би на то пристао, понео претешко историјско и морално бреме и срамни жиг издаје. Овај став СПЦ је познат и политичким представницима у Србији и целом региону, као и целом нашем српском народу, који огромном већином стоји иза њега.

Они који мисле да међу српским епископима, свештенством, монаштвом и верницима постоје и најмања разилажења око овог питања дубоко се варају. Око Косова и Метохије смо јединствени једнако као око учења у Богу и највећим тајнама наше Цркве, јер Косово представља видљиви израз нашег народног завета Христу и без нашег народа и светиња на овом простору, посебно, уз не дао Бог нашу сагласност или срамно ћутање, изгубили бисмо заувек светосавски идентитет, који је наша Црква вековима чувала и који нас чини оним што јесмо”.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Припреме за радосни дочек Богомладенца Христа ове године осенчене су тугом због растанка са многим вољенима широм света док међу новопрестављеним члановима наше, Богом спасаване Епархије рашко – призренске, посебно место заузима протојереј Никола Трајковић – парох доњекормињански. 

Отац Никола је рођен, 8 – ог септембра 1961. године, као четврто дете Новице и Браниславке Трајковић из Доњег Кормињана код Косовске Каменице. Од малена је био привржен Цркви помажући свештеницима у њиховом служењу Богу и народу што је већ наговештавсло његов животни позив. Православну Богословију Светих Кирила и Методија уписује 1976. да би дипломирао 1981. године. У браку са, својом животном изабраницом, Бојаном Трајковић отац Никола је добио два сина и ћерку. На празник Рођења Пресвете Богородице, 21 – ог септембра 1985. године, бива рукоположен, за презвитера Цркве Христове у храму Светога оца Николаја у Гњилану. 

Своју пастирску службу, парохијског свештеника, обављао је у Косовској Витини, Косовској Каменици, Доњој Гуштерици увек, и у најтежим врменима, сведочећи име Божије и радост служења Свете Литургије. Сведочећи Јеванђеље мећу својим сељацима, рођацима он је увек био узорни пастир спреман да помаже, поучи, да исправи оне који не маре за пост и Цркву. Сав тај труд био је плод љубави и жеље да се људи спасавају, да буду православна заједница и да сведоче Господа. Посебна радост оца Николе било је отварање Манастира Успења Пресвете Богородице, који је по благосолову епископа рашко-призренског Теодосија, основан у његовом родном Кормињану. Иако слабог здравља, усрдно и у сваком тренутку, заједно са осталом браћом свештеницима, старао се да настојатељица Ирина и настојатељица Сара увек у храму имају Службу Божију, духовну подршку и материјалну помоћ.  

Отац Никола је један од дивних, од народа вољених, служитеља светог олтара који се за овај свети позив определио у време када је то било својеврсно исповедништво вере. Његово прерано упокојење, нагло је окончало његову земаљску мисију у месту са кога се отиснуо у живот на поприште духовне борбе за Царство Небеско, његовом родном Доњем Кормињану.

На њему су се испуњавале речи молитве: „Да тих и миран живот проведемо у свакој побожности и чистоти” а са вером се молимо, уз бројну духовну паству оца Николе, и да: „Добар одговор да на страшном суду Христовом!”

Извор: Епархија рашко-призренска

У организацији Црквене општине суботичке, и ове године, по већ устаљеној пракси, организована је акција прикупљања пакетићâ за децу са Косова и Метохије, а поводом предстојећег празника Христовог Рождества. Предвођени својим свештенством, у акцији су учествовали верници из Суботице, који су својим даровима пружили  допринос овој добротоворној акцији, као гест помоћи деци са Косова и Метохије.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле.

Звучни запис емисије

Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања.

То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа.

Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја.

Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника.

“На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије.

“Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић.

Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге.

Извор: Радио Светигора

На бденију уочи празника Св. Апостола Андреја Првозваног Епископ Рашко-призренски Теодосије замонашио је дечанског искушеника Стефана Ђуришића давши му ново монашко име Тадеј по преподобном Тадеју, студитском монаху и исповеднику (29. децембар/ 11. јануар).

Новопотстриженог монаха привео је игуман манастира Дечани архимандрит Сава. Најмлађи дечански монах, отац Тадеј рођен је 29. јануара 1997. године у Панчеву и у манастиру Високи Дечани провео је као искушеник четири године трудећи се на разним послушањима.

У данашњем бденију и монашењу у манастиру Високи Дечани поред братије манастира учествовале су и монахиње из два дечанска метоха: манастира Пресвете Богородице у Ђаковици и манастира Св. Николе у Гориочу код Истока.

У манастиру Високи Дечани тренутно живи и Богу се моли 17 монаха и 5 искушеника.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, служио је 4. децембра 2020. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пећкој Патријаршији.

На крају богослужења, Митрополит је служио помен блаженопочившим патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Појао је хор ученика Призренске богословије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, у посети Пећкој Патријашији.

Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку овогодишњег Божићног поста осећамо архипастирску обавезу и потребу да вам се очински обратимо и подсетимо на значај свих ових недеља које су пред нама, а у којима ћемо се молитвено припремати за сусрет са Богомладенцем Христом у радосном празнику Рођења Његовог.

Ове године, у Божићни пост улазимо у нимало лаким околностима, нарочито обележеним пандемијом корона-вируса. Са великим болом и забринутошћу видимо да је, како код нас тако и свуда у свету, здравствена ситуација сваким даном све тежа и дубоко састрадавамо са свим оболелим, који овај благословени период поста дочекују у болницама или изоловани у својим домовима. Посебно се молитвено сећамо наших храбрих лекара и медицинског особља, који даноноћно брину о нашем здрављу, и тиме неретко жртвују и своје сопствене животе, здравље, снагу и породичне обавезе да би извршили своју људску дужност и нашли се на помоћи свима који пате и страдају.

Време поста увек је било време појачаног труда у нашем христочежњивом животу. Света Црква је увела праксу редовних постова, да би нас што боље припремила за сусрет са великим празницима. Али,  често Црква благосиља и постове у време разних невоља и страдања, као израз нашег личног и свенародног покајања и дубљег посвећивања наше душе и тела Христу Господу, једином истинском спаситељу и исцелитељу. Бројни су примери у историји наше Цркве, али и у Старом Завету, када је покајање, изражено постом, доприносило престанку или ублажавању страдања, оздрављењу и помоћи Божијој. Бог Човекољубац увек је ту да нам помогне. Али ми, често својом занесеношћу пролазним стварима овог света и века, затварамо своје срце да његова благодат огреје дубину нашег бића и учини нас способним да примимо тај дар љубави и силе Божије, која се непрестано излива дејством Духа Светога, на васцелу твар.

Поред свакодневног молитвеног живота и уздржања од поједине врсте хране, по правилима наше Цркве, не смемо да заборавимо да је пост пре свега време дубље посвећености нашим ближњима, посебно онима који су у невољи. Наћи се при руци онима који пате и страдају, у оквирима наших могућности, благословен је принос Господу. То нас стално учи да састрадавамо једни другима и да љубав према Богу потврђујемо сваког дана љубављу према ближњима. Посебно бисмо, у овом контексту, поменули одговорност једних за друге. Наша вера у Бога није празноверје, нека лична одважност без обзира како ће се она одразити на друге, већ се она увек мери човекољубљем и бригом за наше ближње, посебно оне слабије, старије и немоћне. „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“, учи нас Апостол Павле. Зато у овим околностима распрострањене пандемије, одговорно понашање је веома важан израз нашег поста и служења Богу, јер чувајући себе, ми  чувамо и ближње са којима живимо. Као што, по речима Христовим, нема веће љубави него да неко положи живот свој за ближње, с правом можемо закључити да нема већег греха него, не дао Бог, да неко својом несмотреношћу и неодговорношћу угрози живот ближњег и понесе његово страдање. Не смемо никако дозволити да нечији живот довека носимо на својој души.

Зато, у ове благословене, али истовремено и тешке дане, када полако пловимо узбурканим морем свакодневног живота, испуњеног бригама и невољама, ка тихој луци празника Рођења Спаситеља Христа, позивамо све вас, драга наша браћо и сестре, да заједнички, свако по својим могућностима, умножимо своје трудове у молитви и посту, у бризи за ближње, старе и болесне, у одговорности да никога не угрозимо својом дрскошћу и слободом, као и спремношћу да се уздржимо од свега што другоме може нанети бол, патњу и страдање. Наше уздржање од хране треба да буде повезано са милосрђем, као што су то древни хришћани увек чинили; ревновање за истину и правду, разблажено љубављу и трпљењем; да носимо слабости једни других, гледајући у ближњем сам лик Спаситеља Христа, који нас је по својој неизмерној љубави све привео у постојање и удостојио чудесног дара живота.

Бог да вас све  укрепи у овом подвигу поста и молитве, да бисмо радосне божићне празнике дочекали и прославили у миру, здрављу и радости.  Ако нам околности буду налагале, треба у свему да будемо  и скромни, као што је и сам Христос смирено и у тишини дошао у овај свет, родивши се у витлејемској пећини. Никада не треба да заборавимо да Бог од нас не тражи славу и част, као што то чине моћници овога света, већ првенствено тражи срце чисто, скрушено и отворено.  Он се сам прославио у нама и поделио је са нама све своје богате духовне дарове.

Бог вас све благословио и свако добро вам даровао!

Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски,

ТЕОДОСИЈЕ

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска