ГДЕ год се протежу наша гробља, ту је и наша земља. Ови споменици су потврда да је српски народ живео овде вековима и зато ударају на наше храмове и гробља, тамо где нас највише боли - овако, за „Новости“, говори Стево Митрић, свештеник у Цркви Светог Николе у Приштини. Објашњава „да Албанци руше српске светиње и гробове јер желе да униште све наше корене на овим просторима, иако њихова гробља и света места Срби никада нису, нити ће дирати“.

- Осим светиња, они не остављају на миру ни наш народ - каже отац Стево, један од двојице свештеника који са породицама живе у конаку Цркве Светог Николе у Приштини. И њима, као и малобројним Србима у овом граду, сваки дан протиче у страху од могућих напада Албанаца, који су у среду уништили већ оскрнављене споменике на гробљу крај цркве.

- Није им било довољно што су споменике, старе више од стотину година, већ порушили у мартовском погрому 2004. године, па су их сада докрајчили ударцима чекићем - прича старешина цркве и приштински парох, отац Дарко Маринковић.

- Стално смо у страху и под стресом. Сваки пут када се нешто деси у било ком крају Космета или настане неки проблем у вези са дијалогом, ми очекујемо да ће неко искалити бес на нама. Тада људи који пролазе поред цркве односно живе у нашем окружењу почну да нас гледају другачије, да нас провоцирају, нападају, прете нам...

Отац Дарко каже да су његова деца, као и деца Митрића исувише мала и да не схватају тежину ситуације у којој се налазе. Али, зато, попадије Милица (26) и Соња (29) трпе највећи терет свакодневице у страху и изолацији.

- Наша деца се крећу само унутар црквеног дворишта или када их одведемо до Грачанице. Моји Филип (6) и Анастасија (5) још не схватају у каквом окружењу живимо, док је супруга Милица истраумирана јер је као шестогодишња девојчица преживела рат у Босни - прича отац Дарко и објашњава да и Соња (29), друга попадија, која је родом из Велике Хоче, страхује од напада Албанаца. Због тога никада се не одваја од двогодишњег Новака и две године старије Милијане.

- Ипак, трудимо да се да се понашамо најнормалније због деце, мада, сваки излазак из црквеног круга за мене и оца Стеву представља велики ризик. Поготову што ја возим аутомобил са српским таблицама. Плашим се не само напада Албанаца већ и малтретирања од полиције - искрен је отац Дарко који свакодневно у школама у Угљару и Кузмину крај Косова Поља, као и у Црквеној Водици код Обилића, предаје веронауку.

ПРОВОКАЦИЈЕ

У Приштини је до 1999. године живело више од 40.000 Срба, а сада их је свега педесетак. Свештеници приштинске Цркве Светог Николе објашњавају да је најтеже четворочланој породици Дрмончић, испред чије куће Албанци свакодневно бацају смеће, а укућане провоцирају јер им је, кажу, кућа на локацији коју би они искористили за изградњу стамбених објеката. - Најгоре је што све мањи број верника долази у цркву, јер напросто не могу и не смеју од Албанаца.

- Свесни смо да ни у кући нисмо безбедни, јер су нам ролетне спуштене и преко дана. Трудимо се да што мање бодемо очи окружењу, да нас што мање гледају - прича свештеник док се подсећа да и Албанци често траже спас крај цркве од својих бахатих сународника. Недавно су, каже, пронашли мртвог човека испред црквене капије.

- Моја супруга се ноћу буди на сваки шум, па и најмањи. Плаши се да нас у току ноћи могу напасти - открива отац Дарко, који не може да заборави ни то што га је недавно испред црквене капије пљунуо млади Албанац.

СРАМНЕ ОПТУЖБЕ

И док напомиње да су уништавање већ оскрнављених споменика осудили многобројни припадници међународне заједнице на Космету, отац Дарко Маринковић каже да га највише погађају кометари албанских медија да су Срби сами рушили своје споменике и да нема чак ни речи којима би објаснио те безумне коментаре:

- Чак је једна полицајка Ајша Ајземи, која чува нашу цркву, директно оптужила оца Стеву и мене да смо ми срушили те споменике.

Извор: Новости.рс

Ситуација на Косову и Метохији је на најнижем нивоу за последњих

осам година од мартовског погрома, наводи за „Блиц“ епископ

рашко-призренски Теодосије.

Он каже да се народ стално јавља у епархију и да је тешко утешити

стотине породица чији су гробови оскрнављени. Када ни кости упокојених

немају мира у овој земљи, многи се питају каква их будућност чека међу

људима који не презају ни од раскопавања гробова, каже епископ Теодосије.

Како оцењујете безбедносну ситуацију на Косову и Метохији?

Након овог најновијег таласа насиља ситуација на Косову и Метохији је

на најнижем нивоу од Мартовског погрома 2004. године. Прошло је пуних

осам година од тог страшног догађаја, а видимо да и даље постоји

спремност једног дела албанске заједнице да почини најстрашније злочине,

међу којима је и варварско скрнављење гробова.

Како доживљавате последње немире

Мучан је осећај када гледам слике поломљених гробова и запаљених

крстова. Ово је слика Косова и Метохије 14 година после рата и опомена

Европи која ове године слави 700 година Миланског едикта и давање

слободе хришћанству од стране Св. Цара Константина. Европа не сме да

дозволи да се након толико векова поново пале крстови и уништавају

хришћанске светиње и гробови. Ови немири су нанели душевни бол Србима и

свим хришћанима који гледају ове слике, али много већу цивилизацијску и

моралну срамоту наносе косовским Албаницима.

Како су се ови најновији догађаји одразили на народ и свештенство?

Народ нам се стално јавља и тешко је утешити стотине породица чији су

гробови оскрнављени. Када ни кости упокојених немају мира у овој земљи,

многи се питају каква их будућност чека међу људима који не презају ни

од раскопавања гробова. Али народ је храбар и вековима подноси такве

злочине па ово може само да нас још више оснажи. Наше свештенство је

хвала Богу безбедно иако су 2 монахиње и две старице у манастиру

Пресвете Богородице у Ђаковици провеле бесану ноћ док су насилници

урлали само 30так метара даље желећи да спроведу одлуку својих вођа да

униште ову светињу.

Да ли су Вас контактирали представници међународне заједнице и најавили неке мере?

Сви међународни представници су осудили ово насиље, нарочито г. Жбогар

шеф ЕУ канцеларије, КФОР, ОЕБС и други. У речима тих људи видим

запрепашћеност бруталним сценама које се могу видети по нашим гробљима.

КФОР и полиција су појачали присуство око наших објеката и колико се

може видети постоји чврст став да се не дозволи даље насиље против

хришћанских светиња.

Која је судбина срушених споменика, да ли ће бити обновљени?

Косовске институције су изразиле спремност да издвоје новчана

средстава као надокнаду за почињену штету. Гробнице су у приватном

власништву и свака породица ће одлучити како да обнови своје гробно

место. Жалосно је што рушитељи никада не виде да рушењем они сами себе

унизују јер ћемо ми све порушено поново подићи, као и до сада што смо

радили, а они свој образ пред Богом и пред целим светом неће лако

обновити.

Извор: Епархија рашко-призренска

Истина је да су бројне старе цркве и гробља преживели све до наших дана, што сведочи о томе да стари Албанци и Османлије, иако нису имали посебне афинитете према хришћанима, ипак нису систематски уништавали њихове светиње и скрнавили гробове. Према кодексима албанског друштва из тог неког старог времена скрнављење гробова сматрано је кукавичлуком јер мртви не могу да се бране. Уосталом, они који нису као муслимани научили из Курана да је грех узнемиравати покојне, барем су имали страхопоштовања према гробљима, плашећи се Божије казне.

Међутим, данас живимо у другачијем времену. На Косову и Метохији већ више од 13. година води се рат и против живих и мртвих, против свега онога што албанске екстремисте подсећа на оно што сами нису или можда што је требало да буду у Европи 21. века. Стална понављања званичника да скрнављења гробова нису у духу албанског народа, уз дужно поштовање оних који ове поруке шаљу, за већину на Косову само су празне речи. Довољно је само обићи православна гробља или прочитати публикацију о скрнављењу српских гробаља коју је у септембру 2011 год. припремио ОЕБС да се схвати у каквом одсуству моралних и традиционалних вредности добар део косовских Албанаца данас живи.

Било би неправедно само поменути рушење и скрнављење српских гробаља јер је 2011. године оскрнављено и једно од два јеврејска гробља на Косову. У наставку се може прочитати текст који је обавио тим поводом Associated Press. Наравно, уследиле су осуде, али и изузетно оштрa реакција амбасаде САД која је недуго после тога са Приштином потписала посебан уговор о заштити културних објеката везаних за оне који су страдали у Холокаусту. Јевреја на Косову више нема, јер како се каже у тексту АФП преостали су пред налетима екстремиста избегли у Србију или у Израел (види доле) Свастике на јеврејском гробљу ипак нису дошле случајно. Јуче смо могли сви да посматрамо сцену невиђеног дивљаштва у коме је порушен антифашистички споменик у центру Витине. Кукасти крстови су сликани и по порушеним црквама након Мартовског погрома 2004.године (види горе десно). Све то показује дубоко деформисану свест и савест једног дела косовске јавности коју политичари својим copy-paste изјавама тешко могу да прикрију, а још мање да смире..

http://www.youtube.com/watch?v=usHvM_tEnoE

Не толико давно: Скрнављење цркве у Подујеву, мартовски погром 2004. год.

Док западни посматрачи као и многи људи широм света гледају сцене разрушених гробова (за које нико не може овај пут да оптужи неког Рома луталицу) поставља се озбиљно питање где се налази Европа 1700 година након Миланског едикта. Живимо у јубиларној години у којој обележавамо престанак прогона хришћана и едикт о толеранцији који је објавио Свети Цар Константин Велики. На том важном едикту заснована су савремена схватања људских и верских права и слобода да свако може у миру да исповеда своју веру и чува свој идентитет. Свако и свуда, али, како ствари стоје, не и на Косову које је по својем "доприносу" историји савременог вандализма у свету много ближе земаљама ван европског континтента (на пример Либији где се ломе крстови и Давидове звезде савезничких војника из 2 св. рата и сл). Запаљени крстови у Прилужју, видео снимак рушења храма Св. Апостола Андреје у Подујеву 2004.године, као и ови кукасти крстови и порука умрлим Јеврејима да ни за њих нема места на Косову јасно показују стварно лице и наличје косовске стварности. Уместо да се обмањују мишљу да политички коректним темплејт изјавама могу да заварају свет, лидери косовских Албанаца озбиљно морају да се запитају у ком правцу иде један део њихове омладине и да ли се на неиживљеном национализму и историјским комплексима и митовима може градити једно савремено друштво. Остаје да се види, јер дела на терену говоре много више од речи.

архимандрит Сава Јањић

++

Поред старог јеврејског гробља на које се односи текст у новинском чланку, постоји и новије гробље које је непосредно поред српског православног гробља у Приштини и које је само више пута скрнављено вероватно зато што већина јеврејских гробова носи српска имена и презимена. О томепогледати текст КИМ РАДИЈАЈewish cemetery in Kosovo capital desecrated

'Jews out' spray-painted on memorial for Jewish families who perished during World War II. President: Act in complete contradiction with values of our people

http://www.ynetnews.com/articles/0,7340,L-4156092,00.html

Associated PressPublished: 12.01.11, 22:04 / Israel News

Police in Kosovo are investigating who sprayed swastikas on dozens of tombstones in a Jewish cemetery recently restored by American and Kosovan students, a spokesman said Thursday.

Brahim Sadrija said police had sealed off the cemetery in the capital, Kosovo, and are looking for clues. The vandalism is believed to have happened Tuesday.

Desecrated tombstones (Photo: AFP)

Sadrija said he could not disclose more details pending the ongoing investigation.

In June, a group of students from Dartmouth College in New Hampshire and their peers from the American University in Kosovo restored the neglected cemetery by clearing debris from around the graves and cutting overgrown grass.

Rabbi Edward S. Boraz of the college's Roth Center for Jewish Life held a dedication ceremony at the memorial site, with students taking turns to read out the names of Jewish families from the region who perished during World War II.

On Thursday the hate graffiti "Jud Raus" - a misspelling of the German "Juden Raus," which means "Jews out" - could still be seen at the foot of a memorial.

President Atifete Jahjaga and Prime Minister Hashim Thaci condemned the act.

"The damaging of cemeteries presents an act in complete contradiction with the traditions and values of the people of Kosovo, based on tolerance and full respect for all the dead and all the monuments," Jahjaga said in a statement.

Thaci described the desecration as "a cowardly act."

The condemnations follow that of US Ambassador to Kosovo, Christopher Dell, who urged authorities to find out who committed the vandalism.

"The hateful act was an offense not only against the families of persons buried there and of the Jewish community in Kosovo and beyond, but also an offense against Kosovo's multiethnic state and society," Dell said in a statement.

"The act is one of contempt for the most basic norms of tolerance, coexistence, and respect, and cannot be tolerated."

Some 300 Kosovo Jews died at Bergen-Belsen concentration camp in Germany during World War II. After the war, Kosovo's small Jewish community dwindled. The few that remained left forIsrael and Serbia during and after the 1998-99 Kosovo war.

In a statement sent to The Associated Press an American Jewish group branded the desecration of the cemetery as "a heinous act."

"Holocaust survivors are shocked to learn that a sacred resting place of our martyrs has been profaned by vandals using graphic symbols of Nazi hate," Elan Steinberg, vice president of the American Gathering of Holocaust Survivors and their Descendants said.

Kosovo, a former Serbian province, seceded from Serbia in 2008 but Belgrade has vowed never to accept the independence of the majority ethnic Albanian territory.

Kosovo is overwhelmingly Muslim, but has a Roman Catholic minority.

Извор: Епархија рашко-призренска

1. На горњем гробљу у селу Клокот у Косовском поморављу јуче поподне, недалеко од Гњилана оскрнављено је 27 надгробних споменика. Полицијска истрага је започела још синоћ.

2. На православном гробљу у селу Прилужје, општина Вучитрн синоћ је око 23.00 часа минирана је гробница породице Анђелковић, највећа гробница на гробљу. Делови разбијене гробнице од снажне експлозије разбацани су по околним њивама. Приступ гробљу још није сигуран јер постоји забринутост да су експлозивне направе постављене и на другим гробовима.

3. На православном гробљу у селу Племетина, општина Вучитрн, оскнрављене су три гробнице, потврдио је локални парох јереј М.П.

4. На православном гробљу у Милошеву, парох из Бабин моста јереј Б.К. потврдио је да су се јутрос полиција и ОЕБС могли уверити да је запаљена гробљанска капела и уништено неколико гробова на гробљу.

5. У току ноћи оскрнављено је и 50 српских гробница на православном гробљу у Призрену, потврдио је парох С.Ђ. Косовска полиција потврдила напад на гробље у Призрену.

Поред ових вандалских напада на гробља, на позив преко фејсбука који је објавила екстремна организације под именом "Албанска народна армија" у Ђаковици је синоћ дошло до окупљања једног броја припадника ултра-националистичке организације Самоопредељење који су покушали да нападну манастир Пресвете Богородице у Ђаковици где живе једине преостале 4 Српкиње из Ђаковице (монахиње Теоктиста и Јоаникија и две старице Васиљка и Нада). Захваљујући присуству већег броја припадника Косовске полиције и КФОР-а напад је онемогућен и црква, која је иначе до темеља разрушена у погрому 2004. године, није оштећена. Монахиње и две старице у добро и безбедно.

Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује овај нови талас насиља који по много чему подсећа на онај из 2004. године и који је као и тада кукавички усмерен против гробаља и светиња СПЦ. Синоћна збивања, нажалост, показују да се на Косову мало шта променило од 2004. године и да и даље постоји велики потенцијал за етнички и верски мотивисано насиље који спроводе екстремне организације под видом патриотизма. Ових дана када Савет Европе расправља о људским правима на Косову и Метохији, свет може још једном да се увери у ком правцу се креће друштво у коме се скрнаве породичне гробнице и нападају и скрнаве хришћанске светиње и обележја. За овакво понашање помајмање се могу тражити оправдања или поводи у најновијим тензијама у Прешевској долини, јер скрнављења српских светиња и гробаља трају већ годинама.

Епископ Теодосије је јутрос из Призрена затражио већи степен заштите православних верских објеката и гробаља и апеловао на међународну заједницу да не дозволи дивљање националиста који не само што наносе бол и штету преосталим Србима који живе на Косову и Метохији већ и огромну срамоту албанском народу.

(у току дана инфослужба ће допуњавати овај извештај новим информацијама и фотографијама на епархијском веб сајту)

Извор: Епархија рашко-призренска

Предавање је уследило на позив Центра Аба Ебан за израелску дипломатију, који се налази у оквиру Трумановог института, а на чијем челу се налази Јорам Шани, бивши амбасадор Израела у Југославији. Труманов институт је једна од најзначајнијих установа за политичке науке у Израелу и на Блиском Истоку уопште, са великим међународним угледом: недавни предавач био је нпр. Мајкел Набил Санад, један од вођа устанка против египатског председника Мубарака.

Предавање Епископа Јована бавило се вишеслојношћу религијског аспекта конфликта на Косову и Метохији, његовом историјом и савременим оквирима, а нарочито утицајем агресивног атеизма за време социјалистичке Југославије и псевдо- и квази-религиозности пројављеним у време нестанка Југославије. ”Без разумевања свештене димензије Косова и Метохије, и тога да се у бившој Југославији историја углавном збива у огледалу, не могу се разумети сви видови религиозности који су на сцени у конфликту на Косову и Метохији и вишеструко га обликују”, рекао је Епископ Јован.

Предавање је пратио већи број стручњака, студената, новинара као и заинтересованих за збивања у бившој Југославији и на Балкану.

У току боравка у Светој Земљи Епископ Липљански Јован се сусрео и задржао у дугом разговору са Његовим Блаженством Патријархом jерусалимским Теофилом III, и уживао је литургијско и братско гостопримство Мајке Цркве Јерусалимске.

У недељу, 16. децембра Епископ липљански је посетио Међународни институт за противтероризам на Интердисциплинарном центру у Херцлији и састао се са директором Института Боазом Ганором, као и Бегин-Садат центар за стратешке студије на Универзитету Бар Илан, где се сусрео са његовим директором Ефраимом Инбаром. Оба сусрета су уследила као наставак сарадње после конференције Балкан и Блиски Исток: да ли се они огледају међусобно? који је у Пећкој Патријаршији и Београду организовала Канцеларија Одбора за Косово и Метохију о стогодишњици Првог балканског рата октобра ове године.

Извор: СПЦ

Извор: КИМ

У овом истуреном одељењу школе у Стражи наставу похађа двадесетак ученика. Неки од њих до школе путују и сат времена. Срећни су и задовољни што су им учионице топле. „Раније је у овом периоду било јако хладно, али сада је одлично“, казала нам је Марина Денић. „Топло је и много је боље него прошле године. Било је много хладно“, сећа се Јадранка Дићић.

„Раније је било хладно и нисмо могли да учимо, сада учимо брзо јер је топло“, кроз осмех нам је рекао Стојан Денић. Организација „Солидарност за Косово“ већ неколико година помаже Србе у најугроженијим деловима центраног Косова. Њен оснивач Арно Гујон, казао је да мотивацију за помоћ налази у својој породици, јер је у њој, како истиче, очувано српско-француско пријатељство.

„Полазна тачка била је 2004. године када сам видео страхоте и антисрпске погроме и тада сам осетио потребу да се ангажујем на конкретне ствари. Зато смо и основали ову организацију“, казао је он. Укупна вредност овог пројекта је око 15 000 евра. Арно Гујон најављује да ће крајем децембра допремити конвој хуманитарне помоћи са одећо, спортском опремом, школским прибором за децу.

У овом пројекту са организацијом "Солидарност за косово" као и до сада активно је сарађивала и Епархија Рашко-призренска. Заједно са Арноом Гујоном село Стражу посетили су протосинђел Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганца и јереј Бојан Крстић. Епископ Теодосије у име Епархије и верног народа и овом се приликом захвалио Арно Гујону и његовим пријатељима из Француске на помоћи нашем угроженом народу.

------------

Извор: Национална ревија

ФРАНЦУСКА ОРГАНИЗАЦИЈА „СОЛИДАРНОСТ ЗА КОСОВО”, ИЛИ О ТРАГОВИМА ЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ

Арно Гујон путевима Арчибалда Рајса

Имао је само тринаест година када је посумњао да чика са телевизије, извештавајући о злим Србима у југословенском грађанском рату, лаже. Како је одрáстао, долазио је до бројних непобитних информација о томе и схватао ужасне размере неправде учињене према српском народу. У марту 2004, са деветнаест година, гледајући како горе драгоцене хришћанске светиње у окупираној јужној српској покрајини, доживео је страховит потрес. Те године основао је хуманитарну организацију „Solidarité Kosovo”, за помоћ угроженим Србима у покрајини, и од тада помаже на све расположиве начине. У јуну ове године одликован је Медаљом светог Стефана Дечанског

Пише: Виктор Дражен

Један је био Швајцарац, други је Француз. Један је био криминолог, други је инжењер безбедности и екологије. Један је умро још 1929, док се други родио тек 1985. Ова два човека по свему судећи ништа не би спојило и ничега заједничког не би имали да није Србије и њеног напаћеног народа, који обојица безмерно воле и којем су обојица спремни да помогну колико год могу, чак и више него што се на први поглед чини могућим. Из чисте љубави, без икакве користи. Први се звао Арчибалд Рајс и, између осталог што је учинио за Србе и Србију, основао је српски „Црвени крст”, у суштини хуманитарну организацију. Други се зове Арно Гујон и основао је хуманитарну организацију „Солидарност за Косово” (Solidarité Kosovo). Обојица су толико заволели народ којем су помагали, да су и један и други напустили своје градове, Женеву и Гренобл, и за место живота изабрали Београд.

За разлику од Рајса, којег је у Србију позвала српска влада да би истражио аустроугарске, немачке и бугарске злочине над српским цивилима, Арно је у Србију дошао сам, следећи само глас свог срца, глас који је надјачао сву пропаганду која је током протеклих двадесет година од Срба правила монструме, скоро људождере. И док су многи старији и образованији од њега без резерви прихватали сервиране им слике, Арно је већ са тринаест година знао да истина можда и није баш онаква како је представљају на телевизији.

„У мојој породици, као и у многим другим француским породицама, традиционално пријатељство према Србији је било снажно. Везује нас наслеђе Првог светског рата, наслеђе војне историје, хришћанска култура, сасвим једноставно – историјско наслеђе. Француске политичке вође, међутим, одлучиле су да учествују у бомбардовању Србије 1999. Они су погазили то пријатељство. У то време, имао сам свега тринаест година, још увек сам био превише млад да бих делао, али сам схватао шта је улог у том рату који ми се гадио. Ужас погрома над Србима који се догодио2004, када сам имао деветнаест година, навео је мог брата и мене да оснујемо удружење преко којег ћемо материјално, али, што је још важније, и морално помоћи Србима на Косову, пре свега онима који живе у енклавама”, каже Арно Гујон за Националну ревију.

Тако је и било – непосредно после страшног насиља почињеног наочиглед међународних снага које су у јужну српску покрајину дошле да чувају мир, Арно без икаквог претходног искуства у хуманитарном раду, и не познајући никога ни на Косову ни у осталом делу Србије, покреће овај пројекат. Већ у децембру те године креће на путовање у непознато дуго више од 1.700 километара, по снегу и леду, како би српској деци на Косову пред Божић донео поклоне и барем мало им улепшао суморну реалност свакодневног живота у гету.

ДИРЉИВИ ПРИМЕРИ ДОСТОЈАНСТВА

Од тог првог одласка на Косово, Арно и његови сарадници добили су само још већи мотив да се суоче са свим проблемима на које су наилазили и превазиђу их – од разних административних препрека, до неразумевања и предрасуда својих сународника. Снагу да истраје, како сам каже, дали су му сусрети са косовским Србима, од избеглица које покушавају да се врате у село Жач код Истока и на које комшије Албанци неретко пуцају из аутоматског оружја, преко четири баке из Ђаковице које су последњи сведоци српског присуства у том региону, до монаха из манастира Високи Дечани чија се храброст и примерност савршено уклапају са префињеношћу њиховог размишљања. Најјачи мотив, међутим, за Арноа су сва она деца која живе у српским енклавама и играју се и смеју у снегу попут било којег другог детета, њихове мајке које имају довољно храбрости да подижу своју децу на земљи њихових предака упркос томе што би бекство било толико једноставније.

„Сви ти људи за мене су примери достојанства. Захваљујући њима имам жељу да се сваки пут још више ангажујем у помоћи српском становништву Косова и Метохије”, каже овај младић.Наглашава да српски народ на Косову и Метохији није „пасивно становништво које скрштених руку очекује помоћ”, него „поносити људи који се боре за достојанствен и слободан живот”.Организација „Солидарност за Косово” данас окупља више од 5.000 донатора, највећим делом Француза. Захваљујући њиховим даровима, у могућности је да више пута годишње организује хуманитарне конвоје помоћи за школе, децу, избеглице – за најугроженије житеље најсветије српске земље. До сада је оваквих конвоја било двадесетак. Најновијим је на Видовдан ове године народној кухињи „Мајка девет Југовића”, у којој се свакодневно прехрањује око 3.000 српских породица са Косова, допремљено десет тона прехрамбених производа. Паралелно са овим видом помоћи,„Солидарност за Косово” од 2011. године, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и владиком Теодосијем, финансира вишехуманитарних пројеката. Један од њих је и успостављање хуманитарне канцеларије у Грачаници чије су све потрепштине, укључујући и једно возило, рачунаре и плате запослених, плаћени новцем скупљеним у Француској.

Поред тога, „Солидарност за Косово” је у августу ове године организовала и одлазак у Црну Гору за четрдесеторо српске деце из енклава која до сада нису била у прилици да летују на мору и да, како сам Арно каже, „барем на тренутак забораве етнички и верски апартхејд у којем живе”.Током овог лета реновирана је једна српска школа у околини Косовске Каменице, у потпуном албанском окружењу, која је тешко оштећена минуле зиме услед неповољних временских прилика.

ПОДРШКА, УТЕХА И ДРУГИ ДАРОВИ

Поред битке за олакшавање свакодневице Срба јужно од Ибра, „Солидарност за Косово” се бори и на медијском фронту Француске, покушавајући да тамошњу јавност информише о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. Организују се медијске кампање, конференције, изложбе, а постоји и магазин посвећен ситуацији на Косову. Тако је, на пример, у руском културном центру у Паризу 2009. организована десетодневна изложба цртежа српске деце са Косова. Као и њихов хуманитарни рад, и овај вид борбе већ је имао запажен успех. Захваљујући њиховом ангажману, о изузетно тешкој хуманитарној ситуацији у којој се налазе косовски Срби француска јавност могла је опширно да се информише у бројним медијима, међу којима су чувени магазин Фигаро, престижни часопис о култури Спектакл ди монд или тиражни женски часопис Еклектик.

„Солидарност за Косово” намерава и да ускоро у Европском парламенту представи извештај о хуманитарној ситуацији у јужној српској покрајини. „Осим конкретне материјалне помоћи коју достављамо, ми настојимо да српско становништво на Косову подржавамо морално. Није ли то, у суштини, и најважније? Окупити групу Француза који ће по снегу, понекад и уз опасности, прећи читаву Европу да би дошли до неког намученог, изолованог, заборављеног села и пружити подршку и утеху тим несрећним људима, већа је ствар и важнији симбол од саме хуманитарне помоћи. Дати за Божић играчку једном детету можда и не представља револуцију, али то је свакако знак снажне подршке читавом једном народу, а осмех који добијамо за узврат сам по себи је вредан свег труда и перипетија кроз које пролазимо да бисмо стигли до Косова”, каже Арно.

МОРАЛНИ ЧИН, ВИДЉИВИ И НЕВИДЉИВИ

Арно Гујон и његови сарадници из „Солидарности за Косово” нису ни први ни последњи Французи који су у последњих двадесет година отворено и јасно стали на страну Србије. Таквих примера је много. Било би тешко и само их побројати. Арноа и његове сараднике издваја то што су њихове акције видљивије и опипљивије од, на пример, гестова неколико француских војника Кфора, које је аутор овог текста имао прилику да упозна. После боравка у јужној српској покрајини, ти војници схватили су каква је неправда учињена, па су из револта напустили војну каријеру и данас у својој средини покушавају да промене слику о Србији. Арно то објашњава чињеницом да код значајног броја људи постоји свест о томе да је Србија данас, као и 1389. године, један од првих бедема европске културе и традиције.

„Оно што се дешава на Косову није само проблем Срба. То је европски проблем, који се тиче свих нас. Косово није само срце Србије. Због својих манастира, своје историје, свог географског положаја, Косово је и срце Европе. Стајући на страну своје српске браће, ми чувамо и штитимо и део наше заједничке европске и хришћанске културе. Када бисмо напустили Косово и Србе, то би било као да напуштамо саме себе”, каже Арно Гујон.Натпис који се налази на Споменику захвалности Француској у Београду, на Калемегдану – Волимо Француску као што она воли нас – данас, нажалост, због потеза француских власти губи на смислу и тежини. Али, захваљујући делима Арноа Гујона и многих сличних њему, сигурно може да буде замењен једним новим, још снажнијим:Волимо Французе као што они воле нас. Са друге стране, на Србима је да учине све да се према својим данашњим пријатељима, какав је Арно, не понесу незахвално као према њиховом славном претходнику Арчибалду Рајсу.

***

Спорт као пут

„Солидарност за Косово” је успоставила партнерски однос и са више спортских клубова на Косову и Метохији, међу којима су џудо клуб из Косовске Каменице, боксерски клуб из Косовске Митровице, као и фудбалски клубови из Бање и Шилова. Овај вид активности посебно је важан за француску организацију, јер, како наводе, „српска омладина на Косову изложена је највећим искушењима сваког послератног друштва, као што су алкохол и дрога, а спорт је један од најбољих начина да се спречи њихово посрнуће у ове разорне пороке”.

***

„Солидарност за Косово”, шпанска верзија

Подстакнути постигнутим резултатима, водећи људи „Солидарности за Косово” одлучили су да покушају да прошире свој рад и ван граница Француске, па је у сарадњи са истомишљеницима из Шпаније основана иберијска верзија „Солидаридад Косово”. Већ у априлу ове године она је у јужну српску покрајину упутила свој први хуманитарни конвој.

***

Одликовање

Због његовог досадашњег деловања, епископ рашко-призренски Теодосије одликовао је Арноа Гујона Медаљом светог Стефана Дечанског. Одликовање је уручено у јуну ове године у Риму.

Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Продукција:

Информативна служба Православне Епархије крушевачке

и

Православна друштвена мрежа ПОУКЕ.орг

Музика:

Асим Сарван

Новембар 2012.

Крушевац

Главни јунак је 12-годишњи Србин руског порекла којег су усред бела дана отели и који умало није постао жртва црних трансплантолога у по злу чувеној Жутој кући на северу Албаније, где је било убијено најмање 300 људи, углавном Срба. Многи угледни извори тврде да су њихови органи били продати у иностранству, што је омогућило врхушки терористичке ОВК да се невероватно обогати.

У интервјуу за Глас Русије писац, публициста Саша Миливојев објаснио је како је добио идеју за ову књигу.

Прво и главно питање – шта је основа Ваше књиге, тј. на какав начин сте ступили у контакт и сазнали за страшне доживљаје дванаестогодишњег дечака?

Као аутор јављам вам се у тренутку који надилази и сам феномен публицистичке актуелности. Дечак из Жуте куће је најшокантнији роман икада објављен у свету и постаће енигма за Трибунал у Хагу. У улози приповедача у роману Дечак сведок прича приче о Косовском рату, о језивим злочинима злогласне ОВК над киднапованим жртвама, о трговини њиховим виталним органима и о трговини људима, о прогону, силовању, о етничким чишћењима, логорима и тајним затворима, о геноциду и тајним гробницама, у нади да ће једним романом деловати на светску јавност да делује на истрагу Жуте куће и на истрагу високоорганизованог криминала, када су се у ратној јеци кршила правила ратовања.

Читајући Списак несталих и киднапованих лица на Косову и Метохији 1999. године, списак који је објављен на сајту Министарства за Косово и Метохију и на сајту Министарства полиције, дошао сам до информација о ужасним и тужним судбинама жртава. На списку је 1.128 људи. Међу њима је било жена и деце, и свештених лица. Губи им се сваки траг... Материјал за роман сакупљао сам разговарајући са сведоцима, са породицама несталих и киднапованих, разговарајући са припадницима ВЈ и полиције који су се борили са терористичким групама злогласне ОВК. Читао сам Отужнице Тужалаштва за ратне злочине, тумачио их и поредио са причама сведока, разговарао сам и са Албанцима и са окупатоирма и дошао до језивих прича о несталим и киднапованим цивилима.

До које мере су факти у роману Дечак из Жуте куће плод фикције, а колико одговарају истини?

Романописац увек има право на фикцију, али фикција за тако добар роман ми није била ни потребна, биле су довољне приче из живота, стварност је толико језива. И све сам видео као филм. Поред разговора са сведоцима служио сам се и полицијским извештајима о терористичким нападима на територији КиМ 1998. и 1999. године. Нисам ја измислио Косовски рат, и мене су НАТО бомбардери и Црни орлови гађали бомбама због измишљеног случаја „Рачак“, у ком су наводно Срби масакрирали Албанце, па сам тумачећи догађаје у Косовском рату лоцирао једну гробницу. Полиција и Тужилаштво имају информације о киднапованом аутобусу 1998. у ком су били рудари копа „Белаћевац“. Према информацијама сведока жртве су бачене у бунар на Каљаји.

У предговору, који је посвећен Карли Дел Понте, Ви изражавате своју забринутост да је међународна заједница „гурнула под тепих“ проблеме црне транспантологије на Балкану. Због чега је то, по Вашем мишљењу, тако?

Због чињеница да је скоро цео свет учествовао у Косовском рату и у бомбардовању Србије и Косова и Метохије, чак и филипинске јединице. НАТО је бомбардовао Србе и тако дао подршку Албанцима да протерују и убијају наш народ, и да на територији наше покрајине стварају државу криминала и безакоња, богатством од крађе руда и виталних органа киднапованим цивила. Међутим, ни Албанци ни Срби никада се неће осободити окупатора уколико не буду сарађивали. А кад проблеме црне трансплантологије на Балкану неко жели да „гура под тепих“ то значи да себе или неког штити, од глобалног суда и међународне бруке.

На интернету пишу да сте Ви готово први српски новинар који је ову тему поставио у центар свог рада. Како је дошло до тога? Како сте одлучили да се бавите овом темом?

На интернету пишу све и свашта, али много тога ме везује за Косово. Мајка ми је са Косова, рођена у Приштини, одрастала у Обилићу... С друге стране, неколико је хиљада невиних жртава које вапе за правдом, само у овом рату. Потрешен судбинама несталих и киднапованих лица почео сам да пишем роман, исповест Дечака из Жуте куће. Дечак из Жуте куће се појавио да покаже свету да ми нисмо „најгеноциднији народ на свету“. Ето, инспирисала ме је Карла Дел Понте. Сазнао сам за трагичне судбине жртава и то је било јаче од мене.

Какву улогу у међународној истрази трговине органима може да одигра Тужилаштво Србије?

Тужилаштво Републике Србије мора јавности да открије тајне гробнице, као што су објавили изјаве заштићеног сведока, припадника ОВК: „Извадио сам Србину срце, и даље је куцало“. Та реченица је потресла људе широм планете. Реч је о деветнаестогодишњем младићу, жртви. Откривањем гробница Тужилаштво Србије би доказало геноцид над Србима и да је држава Косово геноцидна творевина, а не Република Српска.

Одломак из књиге Дечак из Жуте куће

(...)

Ишли смо према вратима кроз чије ивице су пробијали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова… Отворише се врата и заслепи нас јако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, јер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми је мука. Видео сам само да је жртва била положена као да лежи у положају мачке, са скупљеним коленима и повијеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци.

„Морамо сачекати да заврше“, рекао је Ћелави. Болело га је дупе што сам се ја плакао. Могао је да ме пусти да је хтео.

„Јако се бојим! Бојим се. Да ли ће ме убити? Немојте ме убити! Немојте!“ – молио сам у сузама.

„Зачепи!“ – ућутао сам кад ми је прислонио пишотљ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико је било хладно. Седели смо у једном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкој светло зеленој боји. Сећам се патоса на ком још увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу. Сто за операцију је био огроман.

(...)

То није била луксузно опремљена операциона сала, у њој су се налазиле само најнеопходније ствари, инструменти и апарати. Жртву којој су највероватније вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели је из просторије. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворској ћелији пролазећи ходником. Био је сав жут, у ранама, као леш, само је бунцао. Дали су му анезтезију. Журили су јако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукција). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе још двојица. Тројица…

(...)

Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакује орган. Малаксао сам, пробијао ме је неки хладан зној…

Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели најлон, Бркати је отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам ја следећи који ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао је уперен пиштољ према мени.

Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскају са неким хемикалијама. Један доктор је био средње висине, средњих година и дебео. Имао је избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други је био виши, мршавији, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их је у тој проклетој кући било чак и педесеторо, који су радили на крађи људских органа. Сећам се једног црнца и једног брадоње, муџахедина. Ко зна из којих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали једни друге…… Анализирали су резултате крви…… Иако тада нисам знао шта је то, сигуран сам да су помињали састојке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми је пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми је беоњаче: „Verdhëz “ „Имаш жутицу, п..ка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ – урлао је Ћелави, упирући пиштољ у мене.

„Немојте! Немојте молим вас. Немојте да ме убијете.“

Ударио ме је песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га је ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заједно и учили језике једни од других.

Пошто су ми функције органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, јако. Кажу: „Време лечи све.“ – Време ништа не лечи. Време разара. Оно је крвник. У мени је сада рушевина, прашњава и затрпана.

Извор : Глас Русије

Један од мештана Вељко Коматовић изјавио је Тањугу да је на прошлим Задушницама гробље било ограђено скоро у целини, али да су данас затекли гробље без пола ограде коју је неко однео.

"Поломњене су слике на надгробним споменицима и код свега тога бацају угинулу стоку у српско гробље. Капија је такође скинута… Нико до дан данас није реаговао. Црква је такође демолирана", рекао је он. Коматовић се запитао до када ће вандализам ићи у недоглед и да ли ће ово неко зауставити.

У селу Жач у Метохији живи десетак српских породица који се од свог повратка сусрећу са мноштвом проблема, а њиховом повратку у родни крај јавно су се успротивили поједини косовски Албанци из овог краја.

Извор

Недовршена српска православна црква у Приштини

"Независно од околности под којима је изграђен објекат, који је остао и данас незавршен, има различитих мишљења, од тога да га треба порушити, можда претворити у музеј патње косовских Албанаца, до предлога да се настави изградња и да она у будућности служи ономе чему је била намењена, буде место где ће се људи молити свом богу", пише приштински лист.

Како се наводи, то питање је актуелизовано у петак, на последњој седници старог сазива Сената Универзитета у Приштини, пошто је црква изграђена у оквиру универзитетског центра, у време, како се тврди, "најжешћег апартхејда Србије на Косову".

Посланик Љутфи Хазирим, бивши заменик премијера и бивши министар културе, сматра да треба наставити са изградњом цркве и не мењати јој намену, јер ће тиме, како сматра, Албанци добити политичке поене.

Актуелни министар културе, омладине и спорта Мемљи Краснићи, са своје стране није хтео да коментарише садашње дискусије, тако што је за Коху доторе рекао да ни објекат, нити земљиште на којем је црква изграђена, није власништво министарства на чијем је челу.

Директор Института културног наслеђе општине Приштина, Хаџи Мехметај, међутим, сматра да цркву треба срушити управо због времена у којем је изграђена и чињенице да је то, како тврди, "симбол бахатости режима који је све албанске студенте отерао да Приштинског универзитета".

За академика Реџепа Ферија најважније је да тај објекат српске православне цркве више не изражава верска опредељења. Он сматра да студенти треба да буду ти који ће захтевати да се том објекту одреди да буде место за хуманитарне, научне и стручне дебате.

Новоизарбани ректор Универзитета у Приштини, Ибрахим Гаши, рекао је за "Коху" да има много пречих послова него ли да се бави судбином цркве.

Недовршена Црква Христа Спаса у Приштини је после сукоба 1999. године била мета напада, унутрашњост цркве запуштена, а у околини је никло нехигијенско насеље.

Извор: РТС

У обновљеној саборној цркви Светог Ђорђа у Призрену у недељу ће се венчати Сања Крстић и Душан Ђаковић, што је прво венчање једног српског брачног пара у овом граду од 1999. године.

Соња и Душан су савремен, урбан и млад пар из Ваљева. Душанови родитељи и преци су са Косова. Душан је мастер теологије и професор у Богословији у Призрену.

Како је пренео Радио КиМ, брачни пар је одлучио и да остане да живи у Призрену.

Ово венчање ће представљати посебну радост и подстрек за живот 18 Срба колико их је остало да живи у Призрену.

Српско становништво Призрена протерано је у насиљу које је почело 1999. године, а други талас напуштања Призрена догодио се у погрому 17. марта 2004. године када је готово целокупно српско становништво избегло.

Извор: Поуке.орг/Новости

Дечак из Жуте куће је најшокантнији роман икада објављен у свету, аутобиографска исповест после које човечанство никада више неће бити исто. У ауторском посредништву Саше Миливојева Дечак сведок прича о ужасима које је као дванаестогодишњак преживео у својој земљи: О Жутој кући и логорима, о киднапованим цивилима, о испијању њихове крви и кријумчарењу њихових органа, о ратним злочинима и најбруталнијим убиствима, о силовању, патњама, етничким чишћењима, геноциду, тајним гробницама... Роман Дечак из Жуте куће, грађен на неколико наративних нивоа, истовремено открива подвале у блиској и актуелној историји, разрешава политичке недоумице. О интеграцијама, очувању територијалног интегритета и идентитета једне суверене земље. О криминалу и корупцији, о страдањима политичких неистомишљеника под велом демократије, о терористичким стратегијама и експанзији глобалног џихада. Спој епског, лирског, приповедачког, драмског и новинарског. О бомбардовању и разарању генетског кода. О пријатељским издајама, лажима, криминалцима, секташима, лажним идентитетима, психијатријским случајевима, о наркоманији, проституцији, педофилији, некрофилији, о најнижим деловима људског бића и најузвишенијој уметности. О мржњи и љубави, превазилажењу гнева, о миру, помирењу, глобалној љубави и толеранцији, прича јунак анђеоске лепоте и изузетног талента, широког образовања и очаравајућег наступа...

ЧАША КРВИ

Приче из логора

„У ГЛ-у су наредили да се хапсе цивили, да их малтретирају и убијају, пљачкају и протерују, а да раскомадана тела њихових лешева пакују у џакове и бацају у језеро. Да. Јесте. Убили су велики број људи. Киднаповали су двојицу мушкараца и старију жену, а затим их оборили на земљу. И нећете веровати: жени су везали ноге за два аутомобила, која су затим полако кренула у супротном правцу. Смејући се, договорили су се следеће: 'Крени полако, немој брзо да јој узмеш душу', те су возила кренула и растргла ову старију жену која је вриштала, па како је ова жртва још увек била жива завезали су јој и руке на исти начин, пошто су се возила вратила уназад: 'Хајмо сада руке, не дајте пуно гас, не журите', те су у супрутном смеру поново растргли ову жену и на тај начин је лишили живота. Тако је убијен и један од мушкараца. Један монструм је узео секиру из гепека и пред свима раскомадао ова два тела. Трећег мушкарца су одвели у школски интернат, у ком је та група сакатила цивиле до смрти, ломећи им прсте цевима. Чупали су им нокте и вадили зубе моторцанглама! Убадали језик ножем! Ударали по глави металном четвртастом шипком! Вадили очи! Убадали ножем по телу. Пуцали из пиштоља у тело. Задавали ударце рукама и ногама по целом телу. Давили их кесом и 'жицом давилицом'! Силовали. Шрафцигером бушили лобање! Одсецали полне органе мачетом и секли гркљане! Понижавајућим и деградирајућим поступцима силовали су и жене и мушкарце, према њима нечовечно поступали, наносећи им повреде телесног интегритета. У више наврата, појединачно и групно, су употребом силе према њима вршили обљубу, стављајући им своје полне органе у вагину, ректум или у уста, терајући их да при томе прогутају њихову сперму. Тукли су их пендрецима по рукама, ногама и целом телу, гурали им пендреке у вагину, уринирали по њима, пљували их, услед чега су заробљени задобијали повреде вагине, ректума, руку, ногу и целог тела, и трпели велике патње. Одвратно је све то што трпи наш народ.“

„Људи, мене је највише потресла прича да је један припадник те групе сакупљао крв рањених заробљеника, а затим је пио. Звали су га Дракула. Жртве су биле везане о цеви на плафону подрума, тада би он дошао и рекао: ‘Хајде да испијемо њихову крв’, убадајући жртве ножем и гурајићи им прст у ране, да би крв јаче текла, пунио је чашу, а потом је попио.“

„Један је двоје људи лишио живота тако што их је гурнуо и бацио кроз прозор, са зграде у ГЛ-у.“

„Један је пуцао, а други ножем убо рањену жену више пута у пределу груди, а затим јој пререзао гркљан!“

„Једну баку су задавили у кади. Другу старију жену су ухватили око врата и главе, а један је рекао:

‘Хајде да видимо како бело дупе има ова стара жена’, па су је сви силовали, након чега је из куће изашао младић, молећи их да га пусте, да ће им његови родитељи платити да га не дирају. Тако је и било: испоручен је оном лику који је тражио рекет од његове породице, а после неколико дана су га силовали и убили по њиховом наређењу.“

„Једног њиховог издајицу су решетали из ‘Калашњикова’, а тело са разнетом главом оставили су на улици као пример другима!“

„Присиљавали су једну жртву да узме у руке полни орган друге жртве и повуче, да би могли да га одсеку мачетом! Затим би ту жртву полили кофом воде и рекли: ‘Шта ту лежиш, пичка ти материна, у тој води, устај, ниси дошао на свадбу'.“

„Тела су масакрирали и спаљивали и у двориштима и у кућама.“

„Једног су ухватили код парка, узели му личну карту, тукли до смрти, а затим бацили у оближњи шахт.“

„Из реда испред продавнице, у близини аутобуске станице, ухватили су две сведокиње које су касније биле силоване и тучене од стране великог броја лица.“

„Над жртвама је један испробавао пробојну моћ пиштоља.“

Они крше правила међународног права за време оружаних сукоба. Ми не ширимо говор мржње. Оптужујемо само оне који наређују и врше према људима противзаконита затварања, нечовечна поступања, мучења, силовања, убиства, телесна повређивања, наношења великих патњи и пљачкање имовине становништва.

„Раскомадана тела, која су паковали у џакове, бацали су и у велике контејнере за смеће у близини интерната или на друга места.“

„Гонили су наш народ колико год су могли, пљачкајући, силујући и говорећи нам, између осталог: 'Јесте ли видели шта треба да вам радимо', и 'треба да вас убијамо колико год можемо'!“

„Један је издао наређење: 'Убијајте их највише што можете, не допустите да прођу лако, доведите их у подрум!’“

„Везивали су људе за плафон и ударали их металним цевима. Један им је рекао да је срамота како 'Не знају да бију', па је узео четвртасту цев и њоме ударцем у пределу темена главе оштећеном разбио лобању, а потом му кроз начињени отвор у лобању укуцао упаљач!“

„Један је ручном тестером комадао тела убијених, други је сакатио секиром!“

„Поред више појединачних случајева свирепих убистава и ужасних силовања припадници те групе су присилили једног заробљеника на сексуални однос са кћерком.“

„Они су први почели још прошле године. Отели су аутобус пун наших радника. Силовали су трогодишњу девојчицу, а затим је масакрирали.“

„Ужас! Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда!“

„Кад би жртву уболи испод левог пазуха, узвикнули би: 'Бежи кући!' - упирући оружје. Жртве би тако трчећи губиле крв и падале мртве. Срце тада јаче пумпа...“

„Људи, да ли схватате да су се они за ово припремали и седам-осам година раније. Дужином магистралног пута ПР-ПЕ имају ровове, дубоке метар и по, а на дну послагане палете, да не би газили по води. Имају и земунице доле, прекривене са по четири унакрсних редова балвана које ни тенк не може да пробије. Дакле, на овоме се радило годинама уназад.“

„Полицајца В.В., који је са колегом носио храну и воду колегама са пунктова, зауставили су на путу, обучени у наше униформе, не би ли их преварили и киднаповали. Одвели су их у шуму... Пронађени су након петнаестак дана како висе на дрветима, обешени наопачке, потпуно одрани! Нису имали ниједан делић коже на телу, па чак ни на прстима ни на пенису!“

ОПЕРАЦИОНА САЛА ЖУТЕ КУЋЕ

Auf jedem Wege, in jeder Form suche ich immer und ewig dasselbe: die Wahrheit.

Изашли смо из затвора. Свеже вече. Чудан ваздух. Чуо се болан пев ноћних птица. Ушли смо у комби који је био паркиран поред густог шипраћа. Возио ме је, Ћелави, непознатим путем... Мрак. Ништа се није видело осим по које куће и месеца што се скрио међу облаке. Село је спавало. Било ми је лоше. Мука. Малаксалост. Презнојавање. Ћелави је брижљиво возио и ћутао све време. Зауставио је аутомобил, угасио мотор, отворио прозор... Гледао је у Жуту кућу, све док из ње нису изашли неки људи. „Хајде, излази напоље“, сачекао ме је поред врата и ухватио за руку. Пришли смо људима. Шаптали су нешто, тапкајући се по раменима, док смо улазили у кућу о којој сам већ чуо у затвору толико језивих прича. Ишли смо према вратима кроз чије ивице су пробијали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова... Отворише се врата и заслепи нас јако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, јер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми је мука. Видео сам само да је жртва била положена као да лежи у положају мачке, са скупљеним коленима и повијеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци. „Морамо сачекати да заврше“, рекао је Ћелави. Болело га је дупе што сам се ја плакао. Могао је да ме пусти да је хтео. „Јако се бојим! Бојим се. Да ли ће ме убити? Немојте ме убити! Немојте!“ - молио сам у сузама. „Зачепи!“ - ућутао сам кад ми је прислонио пиштољ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико је било хладно. Седели смо у једном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкој светло зеленој боји. Сећам се патоса на ком још увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу. Сто за операцију је био огроман. На дрвеном чивилуку висила је празна боца инфузије. Сећам се неког ормарића у ком су стајале тепсије, скалпери, бочице ињекција, пакети шприцева, инфузије и шта ли већ... Зидови су били прилично стари, али окречени. Било је старо, али чисто. Рекао бих да је прибор био стерилан. Памтим сјај оштрица!

То није била луксузно опремљена операциона сала, у њој су се налазиле само најнеопходније ствари, инструменти и апарати. Жртву којој су највероватније вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели је из просторије. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворској ћелији пролазећи ходником. Био је сав жут, у ранама, као леш, само је бунцао. Дали су му анезтезију. Журили су јако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукција). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе још двојица. Тројица... Видео сам скалпере, журбу и јуришање! Ћелави је извадио кокаин и шмркао. Пребацили су преко нас неки најлон, чуо сам звецкање леда док сам повраћао у ћошку. Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакује орган. Малаксао сам, пробијао ме је неки хладан зној... Јетра и бубрег - пар сати, дан најдуже, могу да издрже, ако се планирају за могућу трансплантацију. То је неки период како би органи одржали све функције. Паковали су орган у кесу са ледом, сећам се, тако може дуже да издржи. Да... Обичан транспорт. Он се обавља у пластичним кофама у којима се налази лед. Орган не сме да је у директном контакту са ледом, већ мора да се стави фолија између, тј. материјал са којим орган није у директном контакту са ледом а опет апсорбује температуру леда, тј. хлади се. Пошто је зароњен у лед (али не и буквално, због оне фолије о којој сам причао) орган је такође отпоран и на потресе. То је веома битан услов, да се избегну потреси, а самим тим и пропадање органа. Е сад, не знам како на то утичу турбуленције у авиону, разређен ваздушни притисак и остали временски параметри на висинама. Ту вам стварно не могу помоћи, али од служби безбедности сам добио информацију да су органи летели авионима, а касније сам те информације потврђивао слушајући друге сведоке. Чак сам добио и неке налоге који доказују међународни транспорт. Мислим да је оптимална температура на којој се органи чувају 4 степена целзијуса. Немам везе са медицином, осим са дерматовенерологијом. О хирургији немам благе везе, само причам чега се сећам. Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели најлон, Бркати је отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам ја следећи који ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао је уперен пиштољ према мени.

Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскају са неким хемикалијама. Један доктор је био средње висине, средњих година и дебео. Имао је избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други је био виши, мршавији, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их је у тој проклетој кући било чак и педесеторо, који су радили на крађи људских органа. Сећам се једног црнца и једног брадоње, муџахедина. Ко зна из којих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали једни друге…... Анализирали су резултате крви…... Иако тада нисам знао шта је то, сигуран сам да су помињали састојке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми је пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми је беоњаче: „Verdhëz.“ „Имаш жутицу, пичка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ - урлао је Ћелави, упирући пиштољ у мене.

„Немојте! Немојте молим вас. Немојте да ме убијете.“ Ударио ме је песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га је ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заједно и учили језике једни од других. Пошто су ми функције органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, јако. Кажу: „Време лечи све.“ - Време ништа не лечи. Време разара. Оно је крвник. У мени је сада рушевина, прашњава и затрпана.

ВУЧЈИ ТРАГ – ГЊИЛА ЉУДСКА ЦРЕВА

Ибрахим лоцирао гробницу

„О истинитости тих стравичних догађаја сведоче и видљиве гробнице побијених. Виделе су се не само прву годину после закопавања, него и пуно година иза њега. На гробницама трава је била бујнија него на околном земљишту, а у њивама које су се обрађивале жито је на гробницама било зеленије и бујније. Бујност растиња и тамнозелена боја означавала је тачан положај гробишта још дуги низ година после злочина. Мртве су плитко покапали, па су вукови разносили њихове лешеве. У касну јесен пао је први снег. Био сам тамо код брата. Изашао сам да се мало прошетам.“ – ПРИЧА СТАРАЦ ИБРАХИМ, БОЖИЈИ ПОСЛАНИК – „Наишао сам на Вучји траг. Пратећи га дошао сам до скупне гробнице у ривини из које је вирио леш. Уз гробиште остало је мало трулих црева. Леш је одвукао кроз кланац горе у гај, прождирући га. Од леша остало је само мало гњилих црева и костију. И остали мештани наилазили су на исти призор. Крај откопаних гробова налазили би гњила црева жртава. Вукови и лисице били се намечили. Откопавали су плитко закопана тела мученика и јели их! Мучан је то био доживљај и тешко се било са тим нецивилизацијским поступком према жртвама свих ових година носити. Те гробнице налазе се на пољани удаљеној 1,6 километара од Жуте куће. Они су у борби за вашу територију убијали не само вас, него и нас, све од реда за које су претпостављали да им се неће предати и наклонити, или напросто ради примитивне пљачке, јер су убиствима долазили у посед материјалних добара жртава. Мислим да су мање убијали на крају рата. То је очити доказ да су на крају убиства била помно планирана и верно извршавана, што злочинима даје додатну тежину.“

„Идеју кријумчарења органа су спровели крајем рата. Убиства су свакако помно планирали и тако се богатили. Јесу ли мртви пали узалуд? Ако би свет требало да остане какав јесте, онда јесу!“

Одломак из књиге " Дечак из Жуте Куће"

Видовдан.орг

Еулекс је незадовољан сарадњом са полицијом Турске, која одбија да поступи по потерници Интерпола и ухапси хирурга Јусуфа Сонмеза, осумњиченог за трговину људским органима на Косову у случају "Медикус", речено је агенцији СРНА у Канцеларији Еулекса у Приштини, а преноси Танјуг.

Из Еулекса наводе да је Сонмез, познат као "Др Франкештајн" и "Доктор Вампир", прихватио да да изјаву видео линком пред судијама Окружног суда у Приштини, и да би у случају доласка на Косово одмах био ухапшен.

"Опција давања исказа видео линком је једна од могућности да буде саслушан Сонмез, који и даље слободно обавља посао хирурга у својој приватној клиници у Истанбулу", кажу у Еулексу.

Сонмез се, са хирургом Љутфијем Дервишијем и његовим сином Арбаном, бившим високим функционером министарства здравља у привременој косовско влади Илиром Рецајем, Бруном Јилтом, Соколом Хајдинијем, Сулејманом Дуљом и Исметом Битићијем терети за илегалну трговину органима, односно куповину и илегалну трансплатацију бубрега у Дервишијевој приватној клиници "Медикус" код Приштине, јавила је синоћ агенција.

У случају "Медикус", који се посредно доводи у везу и са случајевима трговине људским органима у Албанији крајем деведесетих, оптужен је израелски држављанин Харел Моше, коме је, према досадашњим резултатима истраге, пресађен бубрег у "Медикусу".

Оптужница их терети за кривична дела организовани криминал, илегалну трансплатацију бубрега и злоупотребу службеног положаја.

Сонмез је оптужен да је главни стратег организације куповине и илегалне трансплатације бубрега у "Медикусу".

Тужилац Еулекса Џонатан Рател до сада је пред судије извео више сведока, сарадника и саизвршилаца трансплативних операција у "Медикусу", а у Еулексу очекују да би могло доћи до проширења оптужнице на још неколико лица која су посредовала у проналажењу особа у Молдавији, Русији и Украјини, од којих су наводно куповани бубрези.

У Еулексу нису желели да коментаришу доказе Тужилаштва Србије за ратне злочине и појављивање сведока вађења срца једном српском младићу, истичући да је то у надлежности специјалног тужиоца Клинта Вилијамсона.

"Вилијамсон би требало да утврди наводе специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија о умешаности лидера косовских Албанаца предвођених Хашимом Тачијем у трговину органима", кажу у Еулексу.

Сонмезова веза са ОВК?

Заштићени сведок српскиог тужилаштва, чију је исповест РТС објавио у емисији "Анатомија злочина" објашњава у исказу, између осталог, да су људски органи транспортовани и преко аеродрома Ринас код Тиране.

"Када смо тамо дошли, када су се отворила врата аеродрома дочекала нас је албанска војска у униформама. Ту смо видели један авион. Из тог авиона је изашло једно лице, згодна особа, имао је кратку браду, али није био наше вере, није био Албанац. Тамо, колико сам ја могао да опазим, тај авион који сам видео био је мали, није транспортни већ више приватни, видео сам турску заставу", рекао је заштићени сведок.

Извор: Радио Телевизија Србије

"Не бисмо изнели у јавност да нисмо 100 одсто сигурни да је то тачно", рекао је Векарић у Дневнику 3 Хрватске телевизије.

"Сведок је прошао све врсте провера - медицинске, полиграфске, просторне, временске, био је на тим местима и сигурни смо да је то тачно", истакао је он.

"Три заменика тужица су у причи 16 месеци, интензивно се о томе ради, проверавамо налоге, али не може се на једном сведоку базирати случај.

Имамо важног корисног употребливог материјала који ће сваком добранамерном тужиоцу бити драгоцен", рекао је Векарић.

На питање зашто се видео запис појавио баш сада, Векарић јер рекао да је одговор такав да не може да буде политичар.

"Ми смо тужиоци и третирамо жртве на једнак начин, а ако то пребацујете у сферу политрике, онда је сваки тренутак незгодан", напоменуо је он.

У одговору на питање о реакцијама косовске стране да је то лаж и тврдње шефице Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић да не верује причи, Векарић је рекао да би желео да та тема буде у највишем политичком делу разговора Београда и Приштине.

"Отворена питања морају се решавати на највишем политичком нивоу", указао је он и додао да ту нема политике.

"Има злочина или нема злочина. Али треба питати породице жртава где су њихови најмилији који су нестали крајем 90-их", нагласио је Векарић.

Он је подсетио да је Карла дел Понте отворила причу као тужитељка Хашког суда, да је истрагу радио УНМИК 2005. године и да се у извештају помиње могућност да се трговало органима који су ишли за Турску и да су нађени осумњичени за та дела.

"За 2007. годину постоји извештај 'жуте куће', а Дик Марти као известилац Савета Европе направио је свој извештај. Да ли је то српска пропаганда", рекао је Векарић.

На питање какав расплет очекује, Векарић каже да постоје два правна питања.

"Очекујемо да тим (шефа Еулексовог тима Клинта) Вилијамса који једини може да то учини, то проведе до краја. Моћи ће да саслуша сведоке, даћемо му све материјеле, желимо да будемо кооператвини", рекао је.

Поставља се питање пред којим ће се судским већем водити поступак јер нема евентуалних осумњичених и инстанцу која може да суди за тако нешто. Који би суд могао да суди, то је питање које се намеће", рекао је.

За исти дневник ХТВ, говорио је и косовски амбасадор Валдет Садику, који није желео да коментарише снимак, али је рекао да је "индикативно да је у моментима важним за развој Косова појављују овакве оптужбе".

"Ових дана завршили смо процес контролисане независносоти које је највеће признање институцијама, народу и држави Косово за постигнућа у задњих четири и по године од проглашења независноти. Ово видимо као још један у низу покушаја да се створи сенка сумње над процесом и над успесима Косова", рекао је Садику.

Он је признао да је чин који се описује страшан, али је рекао да да су се од 1999. навикли на такве сценарије у данима кад се очекивало да ће се нешто десити.

"Али ни једном се ништа од тога није реализовало", рекао је Садику.

Он је истакао да су влада и премијер Хашим Тачи од прошле године кад је Дик Марти објавио свој извештај, јавно позвали све релевантне институције које се баве истраживањима сличних злочина како би дошли и омогућили како би се за једном сва времена нашла истина.

"Косово је заинтересовано да се процес приведе крају, да се сви докази који постоје да се дају на увид релевантним међународнм институцијама како би завршили причу о трговини органима", рекао је он.

Садику није директно одговорио на питање какве би последице могло имати за Косово ако се открије да је то истина.

"Ми смо опредељени и доследни на нашем путу према оснаживању државе и евроатлантским интеграцијама", рекао је он и говорио о томе да су косовске власти инвестирале у ауто путеве и школе како би омогућили отварање друштва и сарадњу грађана с грађанима у региону и образовање младих.

"Желимо да се истовремено сазна и истина за око 1.800 грађана, углавном Албанаца, који се воде као нестала лица у Србији", рекао је Садику.

Извор: Танјуг/б92