Због чега данас можда више него икада раније људи су обесхрабрени да чине добро, а они који се предају таквом позиву њихова је намера под сумњом?

- Људи који чине добро и живе врлински данас се неретко сматрају слабим и наивним. Живимо у времену када су хероји углавном они који су стекли светску славу и богатство. То је највише због тога што читава цивилизација почива на материјалним и пролазним вредностима. Довољно је погледати странице часописа, телевизију, рекламе и видети шта се сервира данашњем човеку као идеал среће и успеха.

Живите у веома посебним условима, географским, политичким, са народом који је опхрван дубоким недаћама и неизвесношћу… Како се у таквим околностима човек избори са страховима, како не одустане од доброчинства према другоме, када је угрожено готово све што има?

- Истина је да живимо у веома неизвесној реалности и у овим ратним и послератним годинама на Косову стално се суочавамо са чињеницом да је све и те како пролазно. Ипак, у ситуацији у којој све није извесно и утврђено човек више преиспитује себе и тражи своју срећу и смисао живота у вредностима које не зависе од околних збивања. Истински слободан човек је управо онај који нема страха, а наша вера је управо вера која ослобађа, и од страха од смрти и од страха од губитка пролазних ствари. У тешким ситуацијама увек постоји искушење да узвратимо онима који нам чине зло, али тиме би се зло само умножавало. Истинска победа је узвратити милосрђем и помоћи онима око нас да и сами изађу из окова мржње и зла.

Треба да тежимо истинској, духовној слободи. Та слобода није у томе да живимо по својој вољи и чинимо све шта нам падне на памет. Истинске слободе нема без одговорности, без одрицања другог ради, односно без љубави према ближњем, како у породици тако и у било којој заједници. Када задобијемо ту слободу, наше истинско богатство нико не може да отме. Господ Христос каже: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду…. јер гдје је благо ваше, онде ће бити срце ваше (Матеј 6, 19-21). Истинско богатство је зато у томе да можемо да волимо и будемо вољени и да оно што имамо у радости делимо са другима. Одсуство љубави, мржња и гнев повећавају осећај духовне пустоши и празнине и што више човек граби материјалних богатстава, све више живи у страху да их не изгуби или да му их неко не узме.

Можете ли да издвојите неког нашег савременика за којег сматрате да је несумњиво и трајно допринео добру друштва и како?

- Посебно бих издвојио мајку Терезу из Калкуте, која је својим примером пожртвовања и љубави пружила утеху многима који су били заборављени и живели у безнађу. Данас је много људи који говоре о хуманизму и љубави, али није свако спреман да се свега одрекне ради те љубави, жртвујући тако себе за другога. Истински хуманизам није у великим идејама већ у томе да Бога у кога верујемо препознамо у сваком човеку, без обзира на веру и народ из кога потиче. У нашем потрошачком и себичном друштву, такав пример пожртвовања и љубави какав је дала мајка Тереза, не само са хришћанског већ и општељудског становишта, представља задивљујућ пример истинске вредности и величине.

Због чега је данас наша пажња усмерена више ка људима који су остварили велики лични успех, али су заправо они који искривљују слику о вредностима?

- Нажалост, позитивни примери увек су мање приметни у историји него негативни. Имена највећих диктатора двадесетог века оставила су за собом крвав траг и десетине милиона жртава. Начин на који су овладали појединим друштвима и повели их на пут деструкције показује да је људски род латентно увек у опасности да прихвати инстант-усрећитељске идеологије, а да притом не види да тако лако може да крене путем највећег варварства и злочина.

Како бисте Ви дефинисали добро у условима света у којем живимо? Шта би појединац требало да носи у себи и шта да чини да би био велики, добар човек?

- Као хришћанин, верујем да је сваки човек створен са потенцијалом да буде добар и оствари себе као целовиту личност. Ипак, сваки човек је и слободно биће и своје дарове може да употреби на зло. Иако суштински не постоји, зло постаје стварност кроз зле људе који себе нису остварили као целовите личности. Доброта подразумева нарочито само – жртву, спремност да интерес ближњих ставимо испред личног. Зли људи своје интересе стављају испред свега другог и наносе онима око себе боли и патњу. Наша слобода мора бити увек заснована на одговорности, односно она престаје тамо где почиње бол и страдање другога. Зато нема доброте без истинске љубави, милосрђа и праштања.

Људима данас углавном је довољно да досегну лични успех, нарочито материјални. Какав осећај у човеку буди добро, учињено из истинског милосрђа и шта га, пре свега, покреће на такав чин?

- Материјална богатства само су сурогат у потрази за стварним смислом живота и срећом. Све што више човек успева да себе оствари као целовиту и креативну личност, све више има потребу за прикупљањем материјалних богатстава и безглаво јури за славом овога света. Зато су духовно најостваренији људи толико мало заинтересовани за славу и богатство овог свега. Духовно богат човек је милосрдан јер зна да што више даје, он све више и добија. Духовно сиромашан човек је насупрот томе, себичан и немилосрдан јер је у страху да губитком материјалног богатства губи све што има.

Да ли је учињено добро према некоме довољно за увећање добра на свету или је потребна и друга страна тог чина, нека врста одговора?

- Добро се шири личним трудом и свако треба да почне од самог себе. Појединци који мисле да само идеологијом могу да учине свет добрим на крају доживљавају пораз и разочарање јер често нису у стању да сами себе контролишу и принципе за које се боре примене на себи. Зато нема промене на добро без личног примера и жртве. Добро и врлина изгледају слабо и немоћно, али имају велику снагу. Као што светлост када засија у тами одгони мрак, тако и врлински и добри људи увек на крају победе зло, управо својом добротом.

У московском Музеју Холокауста одржано је предавање Епископа липљанског Јована Ћулибрка Историографија геноцида у Југославији. Недавно у Србији је изашла истоимена књига заснована на магистарској дистертацији владике који се специјализује за историју Другог светског рата на Балкану. У интервјуу за Глас Русије владика Јован је говорио о томе зашто је Хитлер мрзео Јевреје, зашто се Срби нису осветили за геноцид над њима изашто се Црква меша у косовско питање.

- У Москву сам дошао на позив московског Центра и фонда Холокауст, који је желео да се моја књига „Историјографија холокауста у Југославији“ представи овде у Москви. То је превасходно један академско- научни догађај, обзиром на то да сам ја магистрирао у на Јеврејском универзитету у Јерусалиму и радио у Јад Вашему са професором Давидом Банкиром на ову тему. Наравно, већи део овог догађаја се односи на академску тему- како је писана историја холокауста и то оног дела који се десио на подручју бивше Југославије. Са друге стране, ја јесам православни епископ и морам и себи и другима да одговорим зашто је један православни епископ писао о томе. Зато се морамо вратити на ону реченицу Адолфа Хитлера из његове књиге „Разговори за столом“, где он каже „мрзим Јевреје. Јер су они измислили Бога“. У Хитлеровом поимању света и његовом поретку, то је значило да он мрзи живога, личнога Бога, који је непредвидив. Хитлер је желео свет у којем би природни закони владали светом. Закони како их је он видео, они који су обоготворавали немачку расу. А Бог живих код кога нема ни Грка ни Јевреја, то је оно што је он видео у старозаветној цркви. То се односи и на нас православне, јер смо, као прво- потомак старозаветне цркве. Ми смо проистекли из старозаветне цркве. Јервејски народ је још увек изабрани народ итоме говори и апостол Павле.

Са друге стране, Хитлер је, биолошки уништавајући Јеврејски народ из којег је проистекао Исус Христос, уништавао саму могућност оваплоћења Исуса Христа и због тога је он заправо наследник свих старих јереси које су нападале цркву и против којих су сазивани Васељенски сабори. У томе се види демонска страна Хитлеровог режима, да он није само непријатељ, већ је он био демонски непријатељ- како Јевреја, исто тако и православних хришћана и зато је он морао да нападне Русију, јер је у њој видео живог Бога, оваплоћеног, који је ту на земљи и којег је он мрзео.

- Над Србима је такође почињен геноцид, међутим о томе се мање прича. И не само током Другог светског рата.

- Да, али овде сада говоримо о Другом светском рату. Требало би разумети да је Југославија била једна вишенационална земља која је мир на својој територији одржавал тиме што је ћутала о Другом светском рату. Наиме, она је говорила много, али искључиво о партизанима и једној идеологизованој слици. Наравно да је партизански покрет, који је већински био српски био главни носилац борбе против нациста. Нешто мање, то су били ројалисти, четници Драже Михајловића. Но, и једни и други су били Срби. Ни једни ни други у суштини нису били комунисти. Чак ни партизани нису заправо били комунисти- више је зависило од тога у који ћете део шуме ући, па ћете том покрету припадати. Тек након 1944.-45.године, дошло је до победе идеологије и освајања власти од стране комуниста којима је борба против нациста служила као покриће за кредибилитет за преузимање власти. Они ту власт нису заслужили зато што се против Хитлера није борила партија, него се борио обичан српски народ и они који су му се придружили. Дакле, прво у Југославији није било говора о геноциду над Србима, а онда та Југославија није ништа радила на међународном плану да се о томе проговори.

Овде би требало подсетити да три речи које је рекао Свети Владика Николај Велимировић, када је говорио о Јасеновцу после Другог светског рата, он је Србима оставио три завета. Дакле, први је завет Србима да се не свете, јер како каже Владика Велимировић, ко се освети, тај се не посвети. Други је завет да се поносе својим мученицима и да их прослављају. И трећи је да целом свету говоре о свом страдању, да се никад никоме то не би поновило.

Можда са закашњењем, донекле су онај први завет испунули хришћани, али не заборавите да смо ми живели у комунизму, да су многи људи обезбожени и они који су се светили припадају тој врсти људи. Њих је тек требало поново евангелизовати, поново примити у цркву, да би они могли да разумеју то да се не свете. Друго, све више радимо на томе да се прославља 13.септембар, Дан новомученика јасеновачких. То би требало да постичемо и овде у руској цркви и да указујемо руској цркви на тај празник као велики празник Цркве божије као такве. Коначно, одбор за Јасеновац српске цркве, управо оваквим догађајим говори свету о томе ђто се десило Србима. Колико год овде причали о Јеврејима и њиховом страдању, исто толико смо говорили и о Србима и српском страдању, које је било Христа и имена словенског ради. Јер Хрвати и злочинци Усташе, они су себе видели као нове крсташе, као борце за римо-католицизам и брану од „источне јереси“. То све оне који су пострадали од њихове руке заправо чини новомученицима.

- Оно што се десило на Косову и Метохији крајем 90-х година… Да ли је то такође био геноцид над Србима?

- То је сигурно наставак истог прогона. Да ли је ово конкретно геноцид или етничко чишћење или ратни злочин… Сигурно има и једнога и другога и трећега. И не заборавите да је то не само 99, то је и 2004, и на крају крајева, све ово до дана данашњег. Ја сам пре две седмице сахранио још једног Србина убијеног на Косову само зато што је био Србин.

- Управо бих хтео да вас питам о тренутном стању на Косову и Метохији.

- Знате како, шта год да се десило на Косову и Метохији, ми морамо опстати. Народ мора да се врати. Светиње морају да се обнављају. Али сигурно има народа који се у овом тренутку осећа можда и издано од своје државе.

Зато га треба обилазити, посећивати, треба му враћати наду. У том смислу сваки долазак Руса на Косово и Метохију је драгоцен. Имали смо руске падобранце који су 1999. године из Босне прешли на Косово и Метохију и то је догађај који српски народ никада неће заборавити. Резултат је био такав да би Срби са севера Косова можда били исто тако очишћени да није било Руса који су се појавили у Приштини. Нажалост, руска војска се повукла са Косова и Метохије. Ја мислим да данас и Русија и Србија жале због тога.

- Како тумачите понашање Срба са севера Косова?

- Они не желе да изгубе оно што имају.

- Срби са севера су против, рецимо, косовских пасоша, док су Срби који живе јужније од Ибра у одређеној мери пристали на нови систем…

- Они живе у две различите реалности.

- Говорили сте о руском присуству. Пре неколико година Русија је издвојила новац за реновирање српских светиња на Косову.

- Прошле године сам лично надзирао обнову цркве Пресвете Богородице, уређивање фресака, иконе Чудотворне Мајке Божје Пећке и њеног трона. Улога Русије је драгоцена, јер на тај начин са једне стране се чувају светиње, а са друге стране очигледно је руско директно присуство на Косову и Метохији, што је више него драгоцено. Знате, каже Његош, “да пожали, ка да би помога”, а камоли још и да помогне. То што је Русија урадила, то је велики благослов за нас, а исто тако и благослов Божји за Русију, која је показала братску љубав.

- Како оцењујете тренутно безбедносно стање, ако говоримо о светињама?

- Нажалост, управо је у току уклањање стража од Пећке Патријаршије. Ми покушавамо да објаснимо људима из НАТО-а да то не може да се добро заврши, да је Пећка Патријаршија као престоница Српске Цркве увек на мети. Неки то разумеју, неки не. Али сви имају огроман политички притисак из врха НАТО-а да војници заврше своју мисију и иду.

- Зашто?

- Нико то не разуме. То је једна велика неодговорност.

- Значи, ову улогу преузима КПС?

- КПС под неким надзором КФОР-а.

- А ви немате поверења у КПС?

- Немамо, зато што он до сада није показао професионалност.

- Значи, треба ипак сачувати присутство НАТО?

- Између два зла присутство НАТО-а је мање зло.

- Понекад се чини да је Црква ипак умешана у неке политичке процесе око Косова. Молим Вас, објасните став СПЦ.

- Постоје питања која су далеко од свакодневне политике. То су питања националног опстанка, постојања. И ту политика нема право да присваја искључиво себи право да се бави Косовом и Метохијом. Косово и Метохија је питање чак изван СПЦ и српског народа, то је свеправославна светиња,Политика нема искључиво право да се бави Косовом и Метохијом и сви имају право на глас. И коначно, у Пећкој Патријаршији сам ја, а не српски политичари.

Извор: Глас Русије

Делегација "Грчког каравана" прво је поделила помоћ у Косовској Митровици, где је обишла мост на реци Ибар, а потом се упутила у Грачаницу, где се у Центру за социјални рад окупило око 30 мајки са децом, ратном сирочади.

На списку ратне сирочади са Косова и Метохије налази се стотинак деце, а највећи број њих је са територије централног Косовског управног округа и са подручја призренске регије. Помоћ су примили и ратни сирочићи из Старог Грацка код Липљана, где је у јулу 1999. године убијено 14 српских жетелаца.

Весна Живић, мајка троје сирочића, чији је супруг убијен са братом и још 12 комшија током жетве на њиви, рекла је Срни да је Грчка помоћ још један знак пажње.

"Много мање значи новац у односу на осећај да нисмо заборављене, да о страдању наше деце знају многи", истакла је Живићева и нагласила да ово није први пут да помоћ породицама убијених Срба стиже из Грчке.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/321535/Grci-dali-po-300--ratnoj-sirocadi-sa-KiM

Оче Гојко, кажите нам нешто о овом вашем поклоничком путовању по Метохији, који је Ваш повод за долазак, и какви су Ваши утисци?

Отац Гојко: - Основни повод за наш долазак је празник Светог Кирила и Методија, слава Призренске Богословије и жеља да обиђемо светиње у Метохији, које давно нисмо обишли, чак један добар дио нас, први пут долази у ове светиње. Осећамо се обновљени сви. Иако сви живимо поред светиња, Цетињски манастир, храм у Подгорици, толики манастири у Црној Гори, и Острошка светиња, ми заиста осећамо да је то један дио неке велике целине коју представља Косово, Метохија и Црна Гора заједно. Жао нам је што се враћамо кући, сваки дан нам је био све љепши и љепши.

Прво ваше одредиште, где сте стигли у четвртак вече, била је Велика Хоча. Били сте смештени код мештана Велике Хоче. Какав је утисак после сусрета са тим људима?

Отац Гојко: -Већина нас је у Велику Хочу стигла са знањем да је то једно српско село у којем живи српски народ. А изненађени смо колико светиња има у Великој Хочи. Мислили смо да је лијепо да обиђемо народ у том селу, да му дамо неку подршку својим присуством. У ствари, Срби из Велике Хоче и из Ораховца, су нама дали моралну подршку, јер ако може тако нормално и хришћански, непоколебљиво и са надом и вјером да се живи у тим условима, како ми онда да се на нешто жалимо, који живимо у Црној Гори. И још нешто, Велика Хоча нам је откриће, јер смо сазнали да може да прими и по педесеторо људи на смјештају. Још се и рађају пријатељства, људи се повезују. Мада, осећамо терет питања да ли својим доласком оптерећујемо људе којих је мало, сестре у Пећкој Патријаршији, монахе у Дечанима, њих је толико мало, они не могу да дочекају све нас, и да нас све смјесте, то нам је једна брига, али ако се будемо смјестили у Великој Хочи где нас са толико љубави дочекују, остаје нам само друга брига, како да не дођемо?

Кажите ми, оче, како је било на слави у Призрену, у Богословији, и како је на Вас деловао сусрет са ученицима Богословије?

Отац Гојко: - Ми смо одушевљени вјером тих људи, владике Теодосија и професора да у оним условима су они уопште се усудили да започну са радом. Многи од нас су вртели главом сумњичаво ,,да ли уопште има смисла доводити дјецу у такве услове“, а сад видимо, да та два разреда, која су тамо, (јер ми долазимо из Богословије која има пет разреда, која већ годинама ради без прекида),су дјеловала тако компактно, тако смислено. Та дјеца су научена ономе што је најпотребније, да дочекају госте, да лијепо пјевају на богослужењу, да су уредни, види се побожност, види се марљиви рад. Они су сви као једна фамилија, што је предност њихова, јер у Богословијама са пет разреда, са 70 или 100 ученика је доста теже. Они су кренули буквално од нуле, онако како су обнављали оне изгореле зграде Богословије, тако су почели, примили први разред, па други. Па кад их видиш сад, сви ђаци Богословије се налазе око пјевнице, нико не штрчи, нико не ради неке сувишне послове. Видимо једну лијепу школу, која испуњава смисао, то што кажу Богословија мора бити интернат, ђаци морају бити стално ту, не могу да иду кућама, па да се враћају, него да живе ту. Е, то у Призрену потпуно има смисла.

Били сте и у Богородици Љевишкој и Св. Архангелима?

Отац Гојко: - Да, посетили смо Богородицу Љевишку и Архангеле. У Архангелима нас је дочекао отац Михајло. Утисци су невјероватни, невјероватно је да се тамо опстаје, нама то пуно значи да видимо. Кажу да су Св. Архангели били слични Дечанима по конституцији, по контрукцији, а тамо су сада остали само темељи. Али, то што су темељи, нас не спречава да тамо долазимо, да се тамо окупљамо, да се молимо Богу. Све нас је некако подсетило на то, указало на то, да је основна снага старог Израиља у старом завету била та, што су они више провели времена чекајући обнову храма и надајући се кад ће храм бити обновљен, него што су се радовали том храму Соломоновом који је релативно кратко трајао, неких двјеста година. Тако и ово. Нас је више окупило ово страдање и имамо жељу да опет дођемо. Не знам шта би било да су на Косову исте ове светиње које су, а да ту живе само Срби, да нема никаквих проблема, не знам кад би се подигли са Цетиња да дођемо.

Данас сте служили Св. Литургију у манастиру Св. Врача у Зочишту, обишли цркву Успења Пресвете Богородице у Ораховцу, разговарали са бакама у Ђаковици, сада сте овде у Дечанима на вечерњој служби па настављате пут Пећке Патријаршије, а на Вама се не види умор?

Отац Гојко: - Први пут смо били у Зочишту, велика је то светиња, служили смо Литургију са игуманом, оцем Стефаном. Отац Момо је прочитао и молитву пред чудотворним моштима Светих Врача, а слушали смо и о чудима која су се дешавала у новијој историји манастира. Отац игуман Стефан, био је прије две године,( он стално долази на Лучиндан на Цетиње), и служио бденије када су Патријарх, Митрополит и још неки Архијереји, пресвукли мошти светог Петра Цетињског, а наш отац Срђан Јеринић, који је свештеник у Ораховцу, је завршио Цетињску богословију 2001.године. Тако да просто се одвојити не можемо: Призрен, Метохија, Косово и Цетиње. И оно што је краљ некад испевао ми ту пјесму настављамо. У Ораховцу су нам љиди који су се затекли на платоу пред црквом, усрдно прилазили на благослов. Сусрет са бакама у Ђаковици, не оставља никог равнодушним, а овде у Дечанима, нам је отац Петар испричао историју манастира, поклонили смо се нетрулежним моштима Св. Краља Дечанскога, и имали смо прилику да видимо само неке од предмете богате манастирске ризнице. Отац Петар нам је показао књигу Споменицу са потписима људи који су долазили да се поклоне Св. Стефану Дечанском, ту је нпр. прави рукопис Владике Николаја Жичког, оца Јустина, краља Александра и краљице Марије, војника који су ослободили Косово у Балканским ратовима, записе италијанских војника, који су чували манастир у Другом свјетском рату од балиста. И како човјек може осећати умор, код толиког благослова. Сјутра, ако Бог да, идемо у Пећку Патријаршију, а кад се у понедељак вратимо у Црну Гору имаћемо о чему причати.

Имате ли поруку за Србе који живе на Косову и Метохији, у овоме тренутку, после ваше посете?

Отац Гојко: - Бојим се да свака порука носи терет лицемерја, јер ,,ја одох“. Волио бих да дођемо што прије опет, да их затекнемо у истом броју. Вољели бисмо да можемо материјално да помогнемо, да се те српске куће у Ораховцу не продају, та имања српска, то нас је јако потресло и утицаћемо колико можемо код наших пријатеља да око тих ствари помогнемо. Али, остављати поруке некоме, а да ти се враћаш назад, остављаш људе на цједилу... Тако да бих најрадије ћутао и молио се Богу да у Ораховцу, кад код оца Срђана дођемо, да опет затекнемо тамошње Србе, да дођемо са нечим конкретним. Мада, ја знам да је и нама и њима најважније што смо се уопште срели. Молите се да вам што прије опет дођемо, ето то је порука.

СВЕТ је захватио један талас, а требало је да га ми пустимо да прође. Није требало да будемо жртве тог таласа, упустили смо се у те воде непотребно. То је талас новог светског поретка који се представља у лажној демократији... Јер, та лажна демократија се може описати примером када је забрањено забрањивати злочинцу да чини злочин, али се зато неко ко је истински противник злочина прозива да је против демократије и да је непријатељ човечанства. Црква је увек проповедала највећу демократију и давала највећа права сваком појединцу, али је сада, као и српски народ на Космету, она на удару оних који приповедају лажну демократију.

ЗАТВОР

- Могућности увек има. И да смо у затвору, Богу се можемо обраћати и можемо се молити... Али ми смо и људи телесни, који мислимо и саосећамо са својим народном.

У ову светињу, унутар дреничке шуме, ја сам дошла из околине Ваљева 1968. године... А ни тада на Космету није било лако. И кад је у окружењу било више Срба и када смо имали колику-толику слободу, нападани смо, каменовани, имовина нам је отимана. Ето, годину по мом доласку у светињу, тадашња игуманија Параскева испребијана је на економији коју су нам два пута палили 1982. и 1984. Сву летину коју бисмо сакупили за стоку, Албанци су нам палили у јесен, а једном су покушали да запале и манастир - присећа се игуманија Девича, манастира спаљеног у мартовском погрому 2004.

КАМЕРЕ

- Срба у околној Србици нема. Кажу, у пречнику од педесет километара. Наш живот је сведен на простор унутар манастирских зидова, каже она. Манастир обезбеђује косовска полиција, која је пре три године преузела надлежност од Кфора, али поверења нема.

У њиховом присуству се осећамо чак и мање безбедним, зато што се у деведесет одсто ради о људима који су учествовали у терористичкој организацији УЧК, која је себе назвала некаквом Ослободилачком војском Косова. Они су ту све време. Њихове камере су упрте у нас, али ниједна није уперена тамо од куда може доћи опасност. И поред њиховог присуства дешавају се крађе, секу нам дрва у околној шуми, користе нашу економију. У више наврата лопови су упадали у манастирски конак. Полиција све то зна и не реагује. Како да им верујемо... Њима наше прихватање треба у смислу легитимитета, али не и у смислу да би нас заштили. Таква је, нажалост, ситуација и са представницима међународне заједнице на Космету. Иако знају све, а међу њима има и часних људи спремних да помогну, не могу поступити другачије од наређења.

СРБИЈА

- Једна мањина народа у Србији је потпуно свесна истине, један део је оних које ништа не занима осим голог интереса и један део жели решење, али не чине ништа да се оно постигне... Међутим, главну реч воде они који се руководе интересом. Можда и већи број људи у централној Србији сматра да им је Косово камен око врата, да би боље материјално живели и да попут оних који су погубили Христа говоре - треба дати Косово и погубити овдашње Србе како бисмо се ми прикључили Европи. Али мислим да ни то неће добити. Јер кад човек изда брата да би спасао свој живот, они којима га је издао после убију и њега.

Као једне од оних који су вечито на мети, јер нам је кућа на раскрсници, то би нас као важан чинилац требало чинити узвишеним, али ми сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења већ дозвољавамо да нас „свако“ води.

ЕВРОПА

У свету је много народа који пате, само нажалост, ми често имамо намеру да се хватамо за брод који тоне. Јер, Европска унија је институција која престаје или ће врло брзо престати да постоји. То је свима јасно јер и они који су у њој желе да изађу. Мислим да ЕУ треба Београду да би тренутно живео боље, а тај Београд заборавља да живи од осталих делова Србије. Зато бих однос према ЕУ описала једном причом владике Николаја, када се паук спусти низ кончић да исплете мрежу, а потом шета и проверава све кончиће који чине мрежу где који води. Обилазећи мрежу, долази до кончића са кога је кренуо. У тренутку процени да му тај кончић не треба, кида га, али му се зато распада читава мрежа.

СПОРАЗУМ

- Рекла бих, мада је и то је толико мала реч, да смо урадили најгору ствар у историји. Убеђена сам да је споразум настао да би смо ушли у ЕУ, али споразум је нешто што нам историја неће опростити.

Никакве гаранције нисмо добили, ништа се набоље није променило, али како то и да очекујемо да ће се догодити, када није до сада. Јер, познато је да је увек већи интерес некога да промени нешто пре него што добије тражени потпис, или боље речено највећа обећања су пре него што се нешто добије, али ако су она мала и раније, каква ће бити касније? Срби живе у гету, а православни манастири се својатају.

КРИМИНАЛЦИ

- Познато да неко ко је насилник и ко отима не бира средства. Али, нажалост, ми смо пред Богом заслужили тај пад. Оставили смо веру, Бога, ишли смо за разним идеолозима, а Албанци су нам дошли као казна. Као мач Божји. Хтели то ми да признамо или не... Али много је лакше бранити се. Јер, свако ће бити убијен својим оружјем, и ко се маши ножа, од ножа ће погинути.

Ми уопште не треба да завидимо на њиховом наводном успеху, јер немамо разлога. Они граде и изграђују се, а нигде фабрике, производње. Нигде нечега што је подлога томе. То само значи потврду да се све то гради од криминала. Па, како може опстати таква творевина? Сигурна сам да неће, али то нама не значи ништа. Нама ништа не може значити њихова пропаст, у коју сам ја дубоко убеђена, ако пропаднемо и ми.

Ми не можемо своје спасење видети у њиховој пропасти, ако смо недорасли, ако не знамо шта је наш циљ. Ипак, никада не бих била на месту Албанаца чак и када би владали читавим светом. Јер, ко би пожелео да буде криминалац да би био богат и да буде злочинац да би добио стопу земље.

РАСПЕЋЕ

- Има ли нама спаса? То је питање деликатно и у нормалнијим приликама, али мислим да је одговор потврдан, све док постоје они који не жале ни живот како би сачували свој праг, своју светињу. Сада су Срби са Космета као Христ на распећу и много је оних који говоре: Разапните их, разапните их... Међутим, познато је шта се догодило онима који су тражили распеће Хирста. Зато морамо веровати у спасење и водити живот по вери изнад интереса.

Национална свест се мора издићи изнад тренутног интереса, јер Свето писмо каже да не живи човек само о хлебу, а наш је проблем - што живимо само о хлебу.

Сећам се приче коју нам је својевремено испричао патријарх Павле из 1911. године, када су Срби на Космету дошли да се пожале тадашњем епископу, јер су им Арнаути одвели једну девојку, а због чега су били спремни на збег. А владика им каже, сачекајте људи, па хајде да издржимо још мало. А они су га питали колико да чекају. Ипак, није требало чекати ни годину дана јер је 1912. било ослобођење. Ето они су у том тренутку мислили да је крај свега, а спасење је било близу.

БРАТ

- Ми се морамо, пре свега, вратити моралу који је ниско пао, а не смемо дозволити да издаје брат брата. Зато бих поручила српском народу да се освести, да му не буде на уму само данашњи дан. Да знају очеви да ће их преклињати унуци, да знају они који говоре да то раде ради своје деце да ће их та деца проклињати када схвате шта су урадили. Али што је најбитније - да се вратимо вери и да схватимо да је та нит са које је паук исплео мрежу за српски народ - Косово.

РУСИЈА

УВЕРЕНА сам да су Србима Руси једини и прави пријатељи који нас могу одбранити од лажне демократије. Слушам људе који ми кажу, а када нам је Русија помогла, а ја их питам када нам је одмогла, када нас је угрозила, када нам је лоше учинила? Помогла нам је колико је могла и колико смо ми хтели да нам помогне, али нас никада није оштетила.

МОНАХИЊЕ

НА нас је пуцано 1998, а 1999. смо неколико дана биле у тоталној блокади окружене стотинама разуларених Албанаца. Ни тада нисмо напустиле светињу, све док је 2004. албански терористи нису запалили, а нас су хеликоптером извукли страни војници. Хвала Богу, па је манастир већим делом обновљен и што је прошле године око светиње саграђен камени зид, који нам је поред неколико паса чувара једина заштита. Наш манастир је до Другог светског рата у поседу имао више од половине имовине СПЦ на Космету. А у овој светињи се чувају мошти Светог Јоаникија Девичког, познатог по исцелитељским моћима.

Извор

http://www.narodnekuhinjekim.com/vesti/saopshte-e-za-avnost-narodne-kukhi-e-na-kosovu-i-metokhi-i

Регионална јавна милосрдна организација Православни свет из Русије организовала је акцију прикупљања помоћи за српски народ на Косову и Метохији. Прикупљено је око 8 тона разноврсне робе. Како кажу у Хуманитарној организацији Мајка девет Југовића донација је од великог значаја за српски народ у јужној српској покрајини: - Додатно нас охрабрује чињеница да имамо подршку пријатеља из Русије. Наша организација се свесрдно захваљује руској браћи на труду, љубави и напору који су уложили да се неопходна помоћ прикупи и стигне до нас.

Руска организација Православни свет помогла је да се настави рад народних кухиња на Косову и Метохији, које да подсетимо и даље раде у веома отежаним условима. Број корисника народних кухиња се свакодневно повећава. Кухиње тренутно брину о преко 2000 корисника и стотинак ђака пешака.

Рачуни за помоћ најугроженијима на Косову и Метохији

Директним уплатама преко жиро рачуна Епархије рашко-призренске на број 360-0012622700003-39, манастир Грачаница, 38205 Грачаница (за Народне кухиње), можете олакшати живот корисника народних кухиња. Такође, помоћ се може послати и слањем смс порука на број 1033 у мрежама Мт:с, Теленор и Вип по цени од 50 динара.

Извор: СПЦ

Група је пролазећи поред манастира пришла манастирској стакленој башти у којој је радио монах Дионисије и један од манастирских радника и почела да им узвикује: „Ово је Република Косово“, „УЧК“ и да им добацује погрдне и увредљиве речи.

На молбу оца Дионисија да не галаме, један од њих се издвојио из групе и кренуо према њему узвикујући: „Шта тражите овде, ово је наше?!“, „Идите одавде! Ово је Република Косово!“.

Када је из стакленика изишао и манастирски радник, провокатор се повукао уназад. Да би их одвратио од даљих провокација монах Дионисије је рекао да ће се обрадити КПС-у, на шта су они одговорили да,,не разумеју шта им говори“. Онда се група повукла, уз гласне псовке и песму о УЧК-у.

О овом инциденту је одмах обавештен дежурни Косовски полицајац на полицијском пункту испред улаза у манастир, који је рекао да је видео групу албанских средњошколаца како се путем поред манастира враћају кући у село, али да није чуо њихове провокације.

Иначе, ово није прва оваква провокација упућена овој светињи, што показује да монаси и радници манастира Светих Врача у Зочишту, и даље нису безбедни, иако их чувају припадници Косовске полиције. Манастир се такође суочава са проблемима које прави локална општина Ораховац. Наиме општина је незаконито ушла у простор заштићене зоне око манастира и направила пут. Након што је председнику општине наложено да надокнади штету и направи потпорни зид како би се спречило слегање терена, оштина до данас одбија да регулише ово питање. Иначе општина Ораховац такође блокира спровођење Закона о Великој Хочи као специјалној заштићеној зони у којој се налази 11 православних храмова.

Извор: Епархија рашко-призренска

Линк ка теми

Безрезервна љубав према Косову и Метохији као колевци српства, довела је у првим данима марта двоје младих у Велику Хочу. Иван Раковић из Горњег Милановца и Катарина Ристичевић из Херцег Новог, одлучили су да у Метохији, у царском граду Призрену, своју вишегодишњу љубав крунишу браком. Годинама њих двоје учествују у организацији разних хуманитарних акција за помоћ српским манастирима и српском народу на Косову и Метохији, често боравећи у Дечанима, Призрену, Ораховцу, Великој Хочи... Иванова жеља је била да младу на венчање поведе из једне од најстаријих кућа у Великој Хочи, куће хаџи- Симе Спасића. Из те куће је 1865. године хаџи- Сима отишао у Свету Земљу, да се поклони гробу Господњем и донео бројне иконе, кандило, свеће и сасуде које се и данас чувају у посебно уређеном иконостасу у тзв. Јерусалимској соби. На радост породице Спасић, са свитањем другомартовског јутра , из њихове куће су сватови извели младу и кренули на венчање у Призрен. У Саборној цркви Светог Ђорђа у Призрену, у присуству око сто педесеторо пријатеља и рођака пристиглих са разних страна и преосталих Срба у Призрену, обављено је литургијско венчање Ивана и Катарине.

Литургијом је началствовао јеромонах Иларион Ђурица, духовник у београдској цркви Светог Трифуна, уз саслужење пароха призренског јереја Слободана Ђорића и још четворице свештенослужитеља из Рашко-призренске епархије. При окончању свечаног чина венчања, отац Иларион је упутио срдачне честитке младенцима, рекавши да их је ,,провиђење Божје довело од Свете Русије (где је Катарина рођена), до Херцеговине, питомога Приморја, Београда, Србије, до Светога Косова и Метохије, и Призрена града бијелога, у ову свету цркву да приме свету тајну брака“:

- Ево вам дивне прилике –рекао је отац Иларион, обративши се младенцима, - да се загледате увис и увек у сада, а тек помало и унапред. У овој светој тајни брака, желећи вам благословену женидбу и удадбу, срећно очинство и материнство, тврдим вам да је лепше и веће од вас двоје само она лепота Божја која вас је створила и из које сте створени. Одмах ћу вам рећи, вашој љубави прете искушења, јер је права супружничка љубав увек повод искушењима. Да бисте се заувек дружили у Богу, држите се заједничког идеала. Нека тај идеал буду ваша деца, плодови ваше љубави. Тај идеал нека буде поправљање и исцељење од животних патњи, нека тај највиши циљ буде права срећа. Права срећа, предрага моја духовна децо, остварила се у вашим појединачним животима и она се потпуно оваплотила у овој светој тајни. Како се остварује тај склад среће која вам је потребна? Неопходно је да се троструко побуните: Прва ваша побуна је против мањега крста - сада сте у двоје сазрели за већи крст. Но да убеђење ваше на крсту буде увек васкрсло и да из тога животнога крста увек васкресавате. Друга ваша побуна је против личне себичности, да видљиво духовно напредујете и да ову љуштуру егоизма у двоје размножите, најпре у троје, онда у четворо, петоро и наравно да потпуно ишчезне та љуска егоизма. И трећа ваша побуна је избор циља вашега живота, али тако да тај ваш циљ, та сврха буде ваш у небоход и успех саме Свете Цркве, самог светог Сабора. Права срећа се не може одвојити од бесмртности, она би без бесмртности била потпуно бесмислена. Да бисте се као деца Божја предали Богу и једно другом, ваља се молити и ваља волети. Тај полет брачне љубави вас не само окриљује, већ вас и чини бестелесним, односно чини вас вашом суштином, чини вас светлошћу. Нека вас тај духовни жар, који сте у овој светој цркви примили, прожме и учини вечнима, и сачува вечнима у богочовеку Христу и нека буде тако!

Венчању, је присуствовала и једина девојчица која у Призрену живи са својом мајком, Милица Ђорђевић. Честитала је младенцима и фотографисала се са њима за успомену, јер како је рекла ,,први пут види праву младу у венчаници“. На изласку из цркве младенце и госте дочекала је песма ,,Косовских божура“. Песме ,,Ој Косово, земљо моја вољена“ и ,, Стари граде на Бистрици“ су одјекивале портом овог призренског храма, где се од 1999. год. ретко окупи оволики број људи . И тако уз песму, кренуше у свој заједнички живот Иван и Катарина, у срцу средњовековне српске државе, где је некада царовао Цар Душан. Старом калдрмом су продефиловали сватови, додуше без музике, да не би, на било који начин, наљутили друговере комшије који су на вратима својих дућана стајали и посматрали овај несвакидашњи догађај.

У Великој Хочи, у сали Дома културе, приређено је свадбено весеље. Младенци, њихови родитељи, родбина, пријатељи, навијачи Црвене Звезде ,,Делије“ из свих страна Србије, пријатељи из Македоније, али и из далеке Холандије (Елшедеа и Амстердама), и Пољске, дошли су да присуством улепшају венчање, али и подрже српски народ на Космету. На тренутак је група Пољака, на челу са једним од представника Грађанског удружења ,, Пољаци за српско Косово“ из Варшаве, Мареком Скавинским, крај српске тробојке у сали, развила и транспарент са паролом свога удружења.

Убрзо се зачула хармоника, и песма мушке певачке групе из Велике Хоче. Од ,,Ораховца, рајске баште“ и песама о Косову, Грачаници, до песама из Херцеговине, Црне Горе и далеке Русије. Оно што је све те људе довело и повезало је присуство Косова у срцу, и Метохије у души. Певало се, наздрављало младенцима, играло. Своју радост што је венчање његове ћерке обављено у царском Призрену, а свадбено весеље започело у Великој Хочи, у својој здравици изразио је младин отац уз жеље ,,да дочекамо, ако не ми, а оно ови што долазе иза нас, да се српско Косово слави као центар савеза свих српских земаља, а овај пар нека буде вјесник неких нових и бољих времена!“

Окупила се и дечица из села да виде младенце и сватове, и на радост младенаца отпевала пар песама.

Весеље је трајало до смираја дана када се младенци и гости упутише пут Београда, где ће весеље наставити, уз жељу да убрзо опет дођу у слободну Метохију и ту затекну срећније људе.

Оливера Радић

Извор: Православие Ру

Учинио је то текстом који је сам насловио овако: „КОСОВО И МЕТОХИЈА – КРСТОПОЉЕ И СРЕТЕЊЕ, У НАДИ ВАСКРСЕЊА”.

Текстом који почиње стиховима:

Отаџбина жива завештава своје срце

у земаљској Србији Царству Небескоме

(Милоје Дончић, Бича у Метохији)

Хвала Богу да смрт не постоји

Но са земље Небу пресељење

Земаљско се у растанак броји

А на Небу заувјек Сретење.

(Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији)

Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских.

Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика.

Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од Пештера виш Пећ}ске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши.

То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18).

И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско.

И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој.

Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс.

Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу.

Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – откако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) -Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36).

То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности.

У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује:

Браћо моја, Срби Православни,

ак’ и јесмо изгубили царство

душе своје губити немојмо!

На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној.

А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије?

„Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови).

„Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013).

И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије.

(Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову „спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици,10.3.2013).

И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви „преговори” и фамозни му овакав „дијалог”, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође „табу тема”).

Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког „дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)?

Издаја Косова је на делу, као и „успостаљање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна/мо/ границе Србије”), а на то поодавно подсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титровом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник).

Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом?

Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак, 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић” у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну пиолитику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб”, по Многострадалном Јову.

И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника:

„Не може Агарен/ и одступник/ да брани твој род/ Нити ће паликућа/ од пожара/ да спасава/ Из ропства мисирског/ неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ/ пречицом води/ до новог ропства/ и Вавилона.

Ман.Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије

Извор: Факти

У цркви Светог Николе у Приштини владика рашко-призренски Теодосије служио је помен страдалим у мартовском насиљу пре девет година на Косову и Метохији. Служби у цркви у Приштини присуствовао је и директор Владине Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин.

Вулин је од међународне заједнице затражио да призна грешку што девет година касније није уложила довољно напора да открије оне који су наредили и извршили погром над Србима на КиМ. Подсетио је да је више од 50.000 људи учествовало у мартовском погрому, “последњем некажњеном погрому у Европи” за који нико кривично није одговарао девет година касније.

“Тражимо од међународне заједнице да се уздигне изнад предрасуда о Србији и српском народу и да нам да одговор ко је наредио и извршио мартовски погром, али и да нам каже ко је убио децу у Гораждевцу, ко је дигао у ваздух аутобус у Ливадицама, ко је бацио бомбу на нашу децу у Митровици и ко је побио жетеоце у Старом Грацку”, рекао је Вулин.

“Од нас се тражи да опростимо, али како да опростимо када не знамо коме, када не знамо те људе? Како да опростимо ако не знамо ко је одговоран за трговину људским органима, ако не знамо ко је вршио све то што је довело да у цркви Св. Николе у Приштини данас има много више Срба него што их живи у читавој Приштини”, упитао је Вулин.

Шеф Канцеларије за Космет од међународне заједнице такође је затражио да у сенци мартовског погрома и данашњег дана добро размисли да ли Срби не заслужују да одлучују о својој судбини.

Упитао је, такође, да ли су Срби једини народ у Европи који неће моћи да бира своју полицију, своје правосуђе и да ли су Срби једини народ у Европи над којим је извршен погром а да за тај злочин нема казне.

“Позивам међународну заједницу да пре него што одговори, добро размисли да ли је могуће да након успомене и на овај погром и сазнања да за њега нико не одговора, Срби не заслужују да самостално одлучују о сопственим животима, да немају своју безбедност, правосуђе, школство, здравство, власт коју би сами бирали”, рекао је Вулин.

Владика Теодосије: Рањено српско биће

Владика Теодосије је у беседи истакао да они који су пре девет година на данашњи дан убијали и протеривали, палили светиње божије, домове Срба који су били опредељени да живе овде, мислили да ће смрћу све бити завршено.

Оно што се Србима десило 1999. године па на даље, то је био велики погром када је стотине хиљада људи напустило своје домове и ове просторе, око 150 цркава је оскрнављено и порушено, наша гробља су оскрнављена и све се то дешавало пред очима целог света, рекао је Теодосије.

“Мислили смо да ће ти који чине зло престати једног дана и најмање смо се надали 17. и 18. марта 2004. да се може догодити тако нешто и да може овај свет, који је био присутан у лику међународне заједнице, допустити такав погром и злочин над недужним српским становништвом који је остао да живи овде”, рекао је владика.

“Мартовски погром нас је све изненадио укључујући и војнике који су чували наше светиње и били задужени да обезбеде мир на овом простору и цео свет”, владика рашко-призренски.

Према његовим речима, погром из 2004. био је већа рана од оне “која нам је нанета 99. године зато што је српско биће било рањено” а извршен је злочин над тим “рањеником који није могао да се брани и који је био немоћан”.

“Они који је требало да га бране, окренули су главу своју и допустили да се ти злочинци иживљавају над нашим народом и нашим светињама”, рекао је владика рашко-призренски, подсетивши да је тада била спаљена црква Светог Николе у Приштини и да још постоје трагови тог вандализма на зидовима и фрескама.

Теодосије је подсетио да су тада страдали и остали српски храмови на Косову међу којима и они који су светска културна баштина.

Изложба фотографија

Импровизована изложба фотографија под насловом “Злочин без казне. Погром 17-18. март 2004. година”, отворена је на уличном простору у близини главног ибарског моста у северном делу Косовске Митровице.

На фотографијама које приказују догађаје од пре девет година на Косову и Метохији, посетиоци могу да виде спаљене српске цркве и манастире, прогнане и претучене Србе и све страхоте које су се тада догодиле у етнички мотивисаном насиљу над Србима.

Отварању изложбе слика, поред великог броја грађана, присуствовали су представници локалних самоуправа четири општине са севера Косова, начелник косовскомитровчког Округа Раденко Недељковић и директор владине Канцеларије за Косово и Метохију.

Извор: Радио Светигора

Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.

Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.

„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“.

Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.

„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“

Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.

Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!

У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.

У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.

У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.

Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.

У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.

Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.

Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).

„А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!

Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.

Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.

Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.

После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити...

о. Генадиј Беловолов

Извор српска.ру

Покушај албанских демонстраната да блокирају манастир Високи Дечани - полиција и КФОР направили кордон и спречили пролаз

8. Фебруар 2013 - 12:34

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Манастир Дечани под опсадом - Руководиоци општине и екстремне

групе желе да се пробију пред манастир да би протествовали пред њим -

КФОР, Полиција блокирају кордонима приступ манастиру

Дечани 8.фебруар,

11.00 часова

Због претњи од стране руководства општине Дечани и група које већ данима

организују демонстрације у овом граду против манастира Високи Дечани, а

посебно њихове намере да данас протествују пред самим манастиром, игуман

манастира Високи Дечани архимандрит Сава одлучио је да затвори

капије манаситра за све посетиоце, први пут у току последњих 13 година.

Приступ манастиру је блокиран снажним снагама полиције и КФОР-а уз

учешће италијанских карабињера.

Већ данима манастир Високи Дечани изложен је медијским притисцима и

демонстрацијама које се одржавају у оближњем граду. Естремне групе и

општина који стоје иза ове кампање пласирају најувредљивије поруке са

отвореним претњама поводом одлулке Врховног суда Косова да потврди

имовинска права манастира. Овакво понашање које је директно у

супротности са владавином права, доживљавамо као непосредну безбедносну

претњу и не можемо дозволити да се претње преносе у непосредну близину

ове светиње која је и на листи Светске културне баштине УНЕСКО и која је

већ четири пута до сада оружано нападана од стране оних који данас

форсирају ову кампању. Намера демонстраната јесте да пред манастиром

поставе плакате са увредљивом садржином, пре свега натпис ОВО ЈЕ НАШ

МАНАСТИР - ДАЉЕ РУКЕ ОД НАШЕ ЗЕМЉЕ! и слично.

На досадашњим протестима појављивале су се пароле и слогани да: манастир дечани није српски већ албански манастир, да су монаси на силу окупирали манастир и

многе друге нечасне оптужбе које имају за циљ заузимање ове светиње,

њене имовине и протеривање монаштва СПЦ. Имајући све ово у виду реч је о

владавини терора у овој општини из које се сада покушавају протерати

последњи преостали Срби, монаси, јер су сви други српски становници

Дечана протерани одмах након рата. Ове акције праћене су бесомучном

медијском кампањом косовских медија које гледаоце свакодневно засипају

најневероватнијим неистинама које имају за циљ да подстакну етничку и

верску мржњу иако је познато да је манастир за време рата помагао и

албанским избеглицама и снажно позивао на поштовање права свих људи и

мир у региону, рекао је о. Сава.

Игуман манастира Високи Деачни архимандрит Сава Јањић обавестио је

данас и страна представништва у Приштини, ОЕБС и ЕУЛЕКС да је манастиру

онемогућен нормалан живот и да општина Дечани не само да не поштује

законе већ отворено ради прети етничким чишћењем ове територије. Иако је

за нормалне грађане манастир Дечани велика прилика за развој Косова, за

екстремисте српске светиње представљају препреку ка стварању

етничкичистог албанског друштва.

Изражавамо искрено жаљење због оваквог понашања општинских власти које

од првог дана воде медијску и политичку кампању да се притисцима и

претњама обори одлука Врховног суда Косова и манастиру Дечани одузме 50%

његове имовине. Општина је овладана похлепом да манастирску земљу

одузме и приватизује и за то да добије добије новчану зараду иако се

званично цео случај приказује као борба за ослобођење "албанског

манастира од монаха који су га окупирали". Да ли ће косовски суд

попустити под притисцима и претњама које су пре свега упућене манастиру и

Цркви остаје да се види, рекао је отац Сава.

Влада Косова званично се обавезала пред међународном заједницом да ће

пружити верске и правне слободе црквама и верским заједницама,

укључујући и СПЦ и да ће светиње Цркве бити посебно заштићене, што

регулише низ закона Косова. Међутим до сада се Влада Косова није

званично огласила. Једино је председник Скупштине поручио општини Дечани

да поштује законске процедуре.

Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

5. Фебруар 2013 - 10:23

"Овај најновији кукавички напад у коме је повређено двоје малишана представља снажан показатељ међународној заједници да на Косову и Метохији не постоји минимум безбедности и мира. Након варварског скрнављења гробаља, претњи хришћанским светињама, нападима на имовину српских повратничких породица, насиље се прелива и у оружане акције у којима су нападима екстремиста изложена деца и незаштићени људи. Снажно апелујем на све политичке факторе да учине све што је у њиховој моћи да се талас насиља и мржње заустави и да се обезбеди миран живот за све грађане на овом простору. Косовска полиција је дужна да пронађе починиоце ових напада, а међународна заједница да предузме све мере како би косовски политички лидери понели одговорност за ситуацију у којој се понашају индиферентно или пак подстичу мржњу и нетрпељивост својим неодмереним изјавама.

Квалитет живота свих грађана на Косову и Метохији не може се и не сме мерити слаткоречивим изјавама и формалним осудама насиља, већ конкретним мерама и привођењем одговорних лицу правде. У противном, институције које нису у стању да спроведу владавину закона директно сносе одговорност за хаос који је сваким даном све огигледнији.

Епископ Теодосије позвао је на уздржаност грађана како би се надлежним органима омогућило да пронађу одговорне за насиље. Владика Рашко-призренски је апеловао на међународну заједницу, посебно на КФОР и ЕУЛЕКС, да заштите грађане и њихову имовину од могућих нових напада.

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/episkop-rasko-prizrenski-teodosije-najostrije-osudio-napad-u-mitrovici-i-pozvao-na-prestanak-n