Једини осумњичени, а потом и оптужени за тај напад био је Фљорим Ејупи, који је у првостепеном поступку био осуђен на 40 година затвора. Врховни суд Косова га је ослободио због недостатка доказа у другостепеном поступку марта 2009. године. У нападу су погинули Сунчица Пејчић, Живана Токић, Слободан Стојановић, Мирјана Драговић, Небојша, Снежана и Данило Цокић, Вељко Стакић, Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић и Драган Вукотић.

Са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, парастос жртвама у храму Свете Петке у Лапљем Селу служио је в.д. архијерејски намесник приштински протојереј-ставрофор Милорад Цветковић уз саслужење јереја Стеве Митрића, јереја Бојана Крстића и јереја Ђорђа Стефановића.

Након парастоса одржан је поетски час у част страдалника, а јереј Бојан Крстић, парох лапљеселски, одражао је пригодну беседу којој је истакао да страдања наших вољених за нас нису препрека ни колебање него снага и одговорност да останемо на својој земљи. Отац Бојан је још једном напоменуо да светски моћници и даље затварају и очи и уши не желећи да одговорне за овај стравичан злочин приведу лицу правде.

Извор: Епархија рашко-призренска

• Косово и Метохија
  

Пљачкаши су однели из цркве 10.000 динара, а из свештеникове гараже возило Пасат 5 плус, крем боје рег. таблице NP-007-BG. Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује овај најновији случај пљачке и апелује на полицију да идентификује починиоце и приведе их лицу правде. Ова црква је на сличан начин проваљена пре две године, али починиоци, као и у бројним другим сличним примерима, никада нису пронађени.

Извор: Епархија рашко-призренска

• Косово и Метохија
  

Хапшење председника Грађанске иницијативе Србија, демократија, правда и кандидата за градоначелника Северне Митровице г. Оливера Ивановића дубоко је потресло све Србе на Косову и Метохији, а посебно оне који га познају као дугогодишњег борца за опстанак и будућност нашег народа на овом простору. Одлука ЕУЛЕКС-а да покрене питање кривичне одговорности г. Оливера Ивановића доживљава се у нашем народу као политички мотивисана и ствара збуњеност и нестабилност у једном веома осетљивом тренутку.

Изражавајући заједно са нашим свештенством, монаштвом и верним народом искрену солидарност са г. Оливером Ивановићем и његовом породицом, као Епископ Рашко-призернски упућујемо јавни апел ЕУЛЕКС-у да му се омогући да се брани са слободе од оптужби за које га терети јавни тужилац.

Епископ рашко-призренски Теодосије

Призрен-Грачаница, 30. јануар 2014.

Извор: Епархија рашко-призенска

Високе госте дочекали су Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије и игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић. Након обиласка цркве и поклоњења моштима Св. Краља Стефана Дечанског високи гости су се задржали око сат времена у разговору са Владиком, о. Савом и дечанским монасима.

Владика Теодосије је испред Епархије и братства манастира изразио велику радост што има прилику да укаже гостопримство началнику генералштаба Војске Србије и његовим официрима. Ова посета је уследила на иницијативу команданта КФОР-а који је искористио прилику да генералу Диковићу и његовим сарадницима омогући да заједно посете манастир Дечани након њиховог састанка у главној бази КФОР-а у Приштини.

Извор и фотогалерија

На Трумановом институту за унапређење мира на Јеврејском универзитету у Јерусалиму министар Вулин је 19. јануара 2014. године одржао предавање под насловом Косово и Европска Унија: Изазов преседана, којем су присуствовали стручњаци за Балкан из разних сфера живота Израела: академског, политичког и медијског. Труманов институт је један од најзначајнијих центара Израела за политичке студије и стратегију и има значајан утицај на доношење одлука Владе Израела.

Предавању су присуствовали и амбасадор Босне и Херцеговине у Израелу г. Зоран Кесић, као и г. Александар Николић из представништва Републике Српске у Јерусалиму.

На почетку посете министар Вулин је у Амбасади Србије у Тел Авиву дао интервју за утицајни веб-портал Аруц шева и потом положио венац на гроб бившег премијера Израела Ариела Шарона, који се налази недалеко од појаса Газе, на југу Израела.

У суботу на Крстовдан, посета је настављена учешћем на великом освећењу воде на Јордану, на месту Крштења Христовог, које је извршио Блажењејши Патријарх јерусалимски г. Теофило III. Након литургијског дела уследио је ручак у манастиру Светог Герасима Јорданског, којом приликом је г. Вулин имао дужи разговор с Његовим Блаженством. По повратку из Јудејске пустиње, министар Вулин се поклонио светињама Храма Васкрсења и упознао с мање знаним аспекта живота хришћана Јерусалима.

Ујутро у недељу 19. јануара, пре предавања на Трумановом институту, министар Вулин је посетио Јад Вашем, меморијалну институцију за хероје и жртве из периода Другог светског рата, где га је кроз комплекс провела Сара Пећанац, један од директора архива Јад Вашема. После предавања министар Вулин се у Министарству спољних послова срео са замеником министра спољних послова Зе’евом Елкином.

Министру Вулину је домаћин био амбасадор Републике у Израелу г. Милутин Станојевић са сарадницима, а с министром Вулином је у посети Светој Земљи боравио и Епископ липљански Јован, викар Патријарха српског, који је и сам децембра 2012. године на Трумановом институту одржао предавање о Косову и Метохији.

• Косово и Метохија
  

У Св. Литургији учествовао је већи број деце која су се причестила Св. Тајнама. И поред свих тешкоћа мала српска зајендица у Липљану и даље опстаје везана за ову древну светињу око које се верни народ вековима сабирао. Празник Ваведења свечано је прослављен и у манастирима Девич и Дубоки Поток где се овај Богородичин празник такође слави као храмовна слава.

Свету Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства оближњих манастира и митровичког архијерејског намесништва. Након Литургије владика Теодосије благословио је славски колач и преломио га са игуманом манастира протосинђелом Василијем, који је потом заједно са братијом приредио за све учеснике данашњег славља трпезу љубави.

СПЦ

На Српском православном гробљу у Ораховцу је у суботу 30. новембра сахрањен Ораховчанин Анђелко (Ђека) Станковић (рођен 1930). Од периода запамћеног по НАТО бомбардовању наше земље, тачније од 06. јуна 1999. године, када је на овом гробљу сахрањен последњи Србин ( Слободан Казић), због неслободе кретања, Срби своје упокојене сахрањују у порти цркве Успења Пресвете Богородице у српском делу Ораховца. Гробље је остало у делу града из којег су Срби, по доласку НАТО снага протерани јуна 1999. године, а 95% надгробних споменика је порушено, поломљено, а неки су гробови и више пута скрнављени.

Анђелко Станковић је и у годинама када су многи из његовог комшилука отишли у слободне крајеве, остао да живи у својој кући у горњем делу Ораховца, са сином, снајом и четворо унучади. Његова супруга Станојка се упокојила 1993. године и сахрањена је на Српском православном гробљу, где је Анђелко подигао заједнички споменик и припремио место, где ће, како хришћански обичај налаже ,, кад га Господ позове к себи“ и он бити сахрањен. До рата је одлазио редовно на Станојкин гроб, и палио свеће на гробовима својих родитеља и рођака сахрањених у близини њеног гроба. У једном периоду (од 1999-2004) на гробље се није смело одлазити, а потом је обилазак гробова био могућ једино на задушнице, уз пратњу КФОРа, а касније и КПС-а. Споменик са фотографијама Анђелка и његове супруге вандали су оборили, али места покоја се Анђелко није одрекао. Кад се пре пар месеци разболео, поновио је свој аманет синовима, и синови су одлучили, да га упркос ризику, испоштују. Парох ораховачки јереј Срђан Јеринић, је прихватио одлуку родбине и после опела у цркви Успења Пресвете Богородице, које је служио са парохом великохочким протојерејем ставрофором Миленком Драгићевићем, са родбином и пријатељима Анђелковим, пешке, пошао до гробља, где је обављен чин сахране.

Погребна поворка је, са крстом, ћирацима и свештеницима на челу, мирно прошла обесрбљеним ораховачким улицама до гробља, и осим изненађујућих погледа друговерих суграђана, других реакција није било. Испред улаза на гробље било је паркирано возило Косовске полицијске службе, и КПС полицајци су обезбеђивали гробље до окончања сахране. Анђелко је сахрањен крај своје супруге, где је желео и где су му раку истог дана ископали рођаци и синови, и подигли порушени и делимично поломљени споменик.

Сахрани је, упркос веома студеном дану, присуствовало стотинак људи, који су искористили прилику да запале свеће на гробовима својих рођака и пријатеља који су на том гробљу сахрањени.

Многи мештани српског Ораховца су са негодовањем примили вест о Анђелковој сахрани на старом гробљу, јер сматрају да нису још увек створени услови за слободан одлазак на ово гробље, поткрепљујући то чињеницом да се скрнављење гробова и рушење споменика наставља, и да гробови често бивају претворени у депоније разноразног смећа.

Но, било је и оних који су подржали Анђелкову породицу, говорећи да је то ипак Српско православно гробље на којем су Срби вековима сахрањивани, и да се треба на њему сахрањивати, осим, ако опет уследе провокације и ако нови гробови буду, на било који начин, оскрнављени.

02 / 12 / 2013

Православие.Ru.

Заједно са архијерејима Српске Православне Цркве, Преосвећеном господом Епископима шумадијским Јованом, врањским Пахомијем и рашко-призренским Теодосијем, Патријарх српски г. Иринеј је освештао новоподигнути Призренски конак, нови монашки конак у коме ће живети братија манастира.

Прослава празника Светог краља Стефана почела је у навечерје славе доласком Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Преосвећених Архијереја у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија. Након свечаног дочека и доксологије у дечанском храму Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј обишао је новоподигнути Призренски конак и срео се са г. Свере Јохан Квалеом, бившим новрешким амбасадором у Приштини, који је највећим делом допринео да норвешка влада буде главни донатор средства за изградњу Призренског конака.

У вечерњим часовима почело је и свечано празнично бдење којим је началствовао Патријарх српски и коме је присуствовало многобројно свештенство и монаштво епархија Рашко-призренске, Жичке, Будимљанско-никшићке, Бачке, Захумско-херцеговачке, Тимочке и Архиепископије Београдско-карловачке. Након бденија дечанско братство је уприличило вечеру у манастирској трпезарији. Вечерње дружење завршено је наступом призренских богослова и старим српским песмама етно-групе Извор.

У јутарњим часовима, свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Врањског, шумадијског Јоавна и рашко-призренског теодосија, као и четрдесетак свештеника, свештеномонаха и ђакона Српске Православне Цркве и Патријаршије московске, коју је представљао јеромонах Амвросије из Торина (Италија). Свету Литургију певали су дечански монаси и призренски богослови. Ове године окупио се посебно велики број верника, преко две хиљаде пристиглих из свих крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј благословио је славски колач и преломио га са игуманом манастира архимандритом Савом, а потом се вернима обратио надахнутом беседом у виду молитве Светом Краљу. Светој Литургији присуствовали су високи домаћи званичници, министри Владе Србије: Милан Мркић (министар спољних послова), Небојша Родић (министар одбране) и Александар Вулин (министар без портфеља и директор канцеларије за Косово и Метохију). Такође, богослужењу су присуствовали и високи страни званичници: шеф канцеларије ЕУ на Косову Самуел Жбогар, амбасадори Краљевине Норвешке у Приштини и у Београду (Јан Брату и Рагнар Камсвег), бивши норвешки амбасадор у Приштини Свере Јохан Квале, амбасадори САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије у Приштини, као и представници УН, ОЕБС-а и командант КФОР-а италијански генерал Салваторе Фарина.

Након свете Литургије, Патријарх српски г. Иринеј са Преосвећеним Архијерејима и свештенством осветио је новоподигнути Призренски конак. Свечаност је одржана у великој сали новог конака у којој су се окупили сви домаћи и страни званичници, бројно свештенство и монаштво, као и сви они који су допринели изградњи овог објекта. Након освећења, Патријарх српски је, у име Српске Православне Цркве, доделио највиша одликовања наше Цркве, орден Светог Саве првог реда, главним донаторима који су омогућили изградњу Призренског конака: Влади Краљевине Норвешке, Европској комисији и Канцеларији за Косово и Метохију. Ордене су у име ових организација примили: норвешки амбасадор у Приштини Јан Брату, шеф канцеларије ЕУ у Приштини Самуел Жбогар и директор канцеларије за Косово и Метохију министар Александар Вулин. Патријарх српски је доделио и лично орден Светог Саве другог реда бившем норвешком амбасадору г. Свере Јохан Квалеу за велики допринос изградњи конака у време свог мандата. Награђени су посебно похваљени за помоћ српским повратницима као и обнову цркава на Косову и Метохији.

После освећења конака и додела признања, игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава са братијом приредио је за све присутне трпезу љубави у манастирској трпезарији. У току славског ручка певали су и свирали чланови етно-групе Извор и богослови обновљене Призренске богословије. У току ручка присутнима су се кратко обратили епископ Теодосије, норвешки амбасадор г. Брату, шеф ЕУ канцеларије на Косову г. Жбогар, шеф канцеларије за Косово и Метохију министар Александар Вулин и бивши норвешки амбасадор и велики пријатељ манастира Високи дечани г. Свере Јохан Квале.

СПЦ

Смисао оглашавања Цркве поводом „Бриселског споразума“

Ова изјава патријарха је изазвала мноштво критика у једном делу јавности (првенствено интернет патриотске). Ако изузмемо оне који то, као и остале потезе у српском друштву са којима се не слажу, квалификују као издају, доћи ћемо до две најчешће примедбе које наизглед имају основа, а које су се могле чути у вези патријарховог иступа. Прва је да тај иступ представља дисконтинуитет у односу на негативан став Светог Синода према априлском „Бриселском споразуму“, док друга на неки начин призилази из прве. Наиме примедба је да је патријарх у овом случају преузео ингеренције Светог Синода, те да на тај начин игнорисао априлски став Синода поводом „Бриселског споразума“, али још битније и црквену саборност, као есенцијалну карактеристику православне цркве. Иако на први поглед ове примедбе чак делују логично треба да се запитамо да ли је то баш тако?

Свети Синод је у свом оглашавању после склапања Бриселског споразума овај окарактерисао као неприхватљив рекавши у завршном делу саопштења: „Апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима. Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел“.

Синод се, као што видимо, огласио по питању споразума у Бриселу, и то недвосмислено негативно. Но, овде се Црква огласила о политичким процесима што није примарна дужност и циљ њене мисије. Оглашавања је било мотивисано знањем да је Косово централни нерв српске духовности, да политички процеси који иду у правцу одвајања јужне покрајине имају последице на читаво народно биће – и материјалне и духовне, те да правац ка ЕУ интеграцијама као мотив попуштања по питању КиМ није у складу са светосавко-видовданском, дакле православном духовношћу и доживљају света. Дужност Цркве је била да се огласи и да упозори актуелну власт на ово и она је то учинила.

Међутим Црква и Свети Синод нису носиоци политичких процеса, Црква их не креира, а самим тим не може директно да утиче на њих. Уосталом то није ни њен смисао, али јесте свакако смисао да упозорава на последице које могу угрозити традиционалну духовну супстанцу народног духа. Но, исто тако њен смисао јесте и да си прилагођава политичким променама (које сама не креира, а на које што је власт више удаљена од правосалавља она мање може да утиче) и да у новонасталим околностима тежи ка најоптималнијим животним решењима која ће омогућити наставак њене духовне делатности, првенствено међу сопственим народом, али и осталим народима са којима се сусреће и дели исти животни простор.

Дакле смисао Цркве није да „ревносно инсистира“ на саветима које је дала властима у одређеном друштвеном-политичком тренутку, већ да у новонасталим околностима тражи начин прилагођавања датој реалности, ма како она била неповољна, и да у таквим скученим условима покуша да издејствује најоптималнија решења како би народ биолошки опстао на својим историјским огњиштима, те да би могла да настави вршење своје духовне мисије спасења, читавог народа као и сваког појединца.

Прилагодљивост као основна карактеристика Цркве

Прилагодљивост Цркве, што је суштински прихватање реалног стања као почетне позиције њеног деловања, је видљива кроз читаву историју. Овим Црква изражава став о овом свету као свету ниже битности, а истиче, пренствено кроз евхаристијску заједницу, своје опредељење за онај свет. Свет новог духовног Израиља, који реално има свој почетак и овде на земљи, али само за онога ко се добровољно определи за њега. Речено косовским речником, који је потпуно у складу са доживљајем универзалне Цркве: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“.

У складу са тим, као што сам рекао, Црква се понашала кроз сву историју. Истовремено тиме истичући на прво место битност духовног света и будућег века изнад овоземаљских тренутних вредности, али и тренутних власти, владајућих гарнитура и идеологија. И управо јој је тај став и тај ред формираних величина омогућавао да (често у крајњој нужди) сарађује са готово свим властима које су од Бога дате (по његовој вољи или допуштењу), некада у духовном јединству, а некада опет ради биолошког опстанка као и побољшања материјаног положаја свог народа, или своје пастве.

Начин сарадње је зависио од власти и њеног односа према црквеном доживљају света који она проповеда. Отпор према власти су црквени људи практиковали једино код потпуно антихришћанских политичких гарнитура и владајућих идеологија, које су покушавале насилно да укину Цркву или оспоре њене догме. И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима.

Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту. Али и од самог свог почетка Црква је, преко преласка из деловања у малој јудејској заједници на делатност у великој римској империји, показала своју прилагодљивост, односно заступање реда величина, по којима је духовна визија изнад тренутних политичких идеологија и актуелног светског поретка. То се такође видело и у каснијим историјским периодима кроз прихватање универзалистичке византијске империје, где је Црква имала централно место у креирању византијског човека, али потом и кроз прилагођавање потребама малих народа прихвативши етнички елемант као тачаку спајања и интеграција, који је црквеном делатношћу оплемењиван добијајући тако виши смисао.

Но, исто тако је, поготово СПЦ, морала да се прилагођава околностима које су произашле из ропства туђину и функционисања у туђим државама, турској и хабзбуршкој империји, покушавајући да олакша положај свог народа и пастве и обезбеди његов духовно-биолошки опстанак. То се некада дешавало и када су биле у питању срспке власти услед помрачености духовне визије, те су деловале противно интересима сопственог народа. Ово све напомињем са намером да истаканем да, када се оцењује делатност или став Цркве, потребно је ускладити логику и мисију политичких и свих други светских збивања са логиком и мисијом Цркве. Негде се те логике и мисија донекле подударају, док су негде по много чему разилазе. Због тога је лако упасти у замку те проглашавати делатност Цркве у два различита времена као дисконтинуитет, иако то логички може да наизглед делује као исправно.

СПЦ на Косову од бомбардовања

Управо прихватање новонастале ситуације, колико год она била неповољна, је била карактеристика Цркве и народа после бомбардовања 1999. и уласка међународних трупа на Косово и Метохију. Тада се покушало успостављањем контакта са КФОР-ом и свим међународним институцијама инсталираним у покрајини, доћи до макар минималних услова за преживљавања Цркве и српског народа, као и свих осталих православних верника. Но, недефинисан статус покрајине и сталан притисак најмоћнијих земаља света у правцу конституисања самосталне државе Косова, је упоредо са прилагођавањем, производио турбуленције у народу које су одређивале и став црквене јерархије, условљен нестабилним околностима у којима се нашло српско друштво на Косову.

Позиви блаженопочившег патријарха Павла да се не изађе на изборе, Тадићу и Коштуници, су у том тренутку, када се покушавало очување Косова у што тешњим везама са државом Србијом, били смислени јер су, сем јавног протеста против неподношљивог стања у којем се налази српска национална заједница, били и у функцији политичког притиска на међународну заједницу и Приштину, којима се желео поправити положај народа, као и помоћи државна политика праведног покушаја очувања покрајине у што тешњој вези са матицом.

Али после једностраног проглашења независности Косова, неуспелог одговора тадашње власти на тај изазов (не улазим у то да ли је Коштуница могао нешто боље да уради или не) и доласка ДС-а на власт осећају се трендови поновног попуштања међународним факторима кроз довођење ЕУЛЕКС-а, измештања поблема Косова из СБУН, пристанак на разговор само о техничким питањима без статусних итд. Тренд који је кулминирао доласком актуелне власти и склапањем Бриселског споразума, који уколико се не донесе Уставни закон, представља пристајање на готово потпуну легализацију нове државе.

Овим превирањима је био захваћен сав српски народ, а поготово онај на Косову и Метохији, чија је егзистенција била најугроженија. Самим тим ни Црква као народна институција није могла бити поштеђена од ових турбуленција. У ситуацији када је званична политика, условљена у многоме светским факторима, покушавала да одреди некаква решења за покрајину (колико су она била успешна, или већином неуспешна није основна тема овог текста) народ, али и Црква пре свега саветодавно, су по логици ствари учествовали у тим процесима покушавајући да их усмере ка најповољнијем решењу.

Из тих новонасталих, све неповољнијих решења за Србе на Косову и Метохији се и родио став о отпору, који је у црквеној јерархији предводио бивши епископ Артемије. Али тај отпор је (после попустљиве српске ДС-овске политике, којом је покрајина удаљавана од ингеренција државе Србије) све више одисао политичком конотацијом и политичком логиком пошто је све више акценат стављао на политички приступ косовском проблему. Тиме је временом почео да одудара од реалне ситуације на терену креиране домаћом и светском политиком, али још више од 2000-годишње црквене духовне логике, које се СПЦ као институција, али и као органски део народа, није одрекла. Штавише она је после свих тих турбуленција остала на курсу своје духовне мисије (али и рада на биолошком останку најпре сопственог народа) прихватајући реалност које су изазвале последице политичког деловања државног врха (ма каква та реалност била), а на чије последице је она благовремено упозоравала, као и износила вредносни став о ваљаности политичких одлука, пре свега са духовног - црквеног аспекта.

Континуитет и дисконтинуитет црквеног става

У том контексту треба гледати и на став о Бриселском споразуму. Он је изјашњавање Светог Синода о проблему који је централни нерв српског националног бића, који веже материјално и духовно у српској историји, а који може да има значајне последице по услове живота и остваривања хришћанске, светосавске мисије срспког народа. О томе се Црква морала изјаснити и рећи шта мисли, као што се и изјаснила.

Апелујући на Србе да, без обзира на став државе да Косово и Метохију сматрају, увек својом земљом, не спорећи да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе, уз истицање да ће Црква остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији, Свети Синод је, сем што се негативно изјаснио о политичким процесима, практично нагласио да ће чувати српску националну мисију и Косовски Завет, који је у овим условима једина шанса будућег повратка српске државе на просторе јужне покрајине.

Пошто је политика одрадила своје и одредила тренутну политичку реалност српске националне заједнице на КиМ, пошто је Црква јасно упозорила шта мисли о томе, пошто су се страсти стишале сагледавањем глобалне, али и косовске реалности, патријарх је, уважавајући став црквених званичника који живе на Косову и став Цркве да је духовно реалност увек изнад политичких прилика и политичких гарнитура на власти, позвао Србе да изађу на изборе и тако прихватајући новонастале услове наставе борбу за јачање националне заједнице, те духовни и биолошки опоравак народа.

Позив патријарха Србима на изборе може политичком (а још више политикантском) логиком да се гледа као дисконтинуитет у односу на априлски став Светог Синода. Али црквеном миленијумском логиком, али и и искуственом вековном народном логиком гледано, он представља континуитет заједничке борбе Цркве са својим народом за испуњења духовне мисије Цркве и националне српске заједнице, чији су интегрални део Срби са Косова и Метохије. Из те логике, као и из става формираним из непосредног искуства Цркве и њених пастира на КиМ (који су на челу са Владиком Рашко-Призренским Теодосијем такође позвали Србе на изборе), проистиче патријархов став, тако да се он тешко може подвести под његово некакво преузимања ингеренција у односу на Синод и читаву Цркву.

Патријарха није забрањено критиковати када имамо различито мишљење, али када су мотиви критике искључиво политичке (или политикантске) природе, када им није циљ побољшање црквено-духовне мисије и учвршћивање црквено-народног организма, већ корист сопствене политичке (или политикантске) опције, она постаје контрапродуктивна са опасношћу да један део, ионако духовно недовољно зрелог народа, стекне погрешну слику о самој Цркви и њеној улози у друштву. Таква, политички мотивисана размишљања, нас могу одвести у заблуду и ка погрешним закључцима о црквеном реаговању на актуелна политичка дешавања, што се видело и у критичким рекацијама последњих неколико дана на позив патријарха Србима да изађу на косовске изборе. Може се гурати политичка опција и без конфронтирања са Црквом и патријархом, које узгред буди речено, најчешће има негативне политичке конотације највише по оне који на овај начин, свесно или несвесно, на посредан начин дискредитују Цркву, урушавајући тиме последњи ослонац народу у овим по њега изузетно тешким временима.

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=48877:kontinuitet-ili-diskontinuitet-crkvenog-stava&catid=38:aktuelno&Itemid=59

Жељко Ињац: "Неприхватљиво је да се, осим државне издајничке врхушке, чују и гласови појединих људи из Цркве, тачније из Патријаршије, којима се “позивају сви Срби да изађу на изборе”. (У ту бедну пропаганду покушавају да увуку и свети Хиландар!) Како могу ти људи, најпре, да се мешају у судбинске одлуке Срба под окупацијом, а онда и још да препоручују напаћеним и још увек прогањаним Србима на распетом Косову да гласају “или сви или ниједан”, када је свим Србима на Косову и Метохији јасно да "косовски избори за циљ имају расформирање институција Републике Србије и одрицање државе од суверенитета на Косову и Метохији"

Патријарх је у Пећи рекао да он то говори „у име Цркве“! Међутим, нити је Црква консултована, нити саборски разговарано и договарано о томе - тако да то није став Цркве, макар га тако назвао патријарх. Ни он нема право да тако присваја само себи глас Цркве. Тако није радио блаженопочивши патријарх Павле, у овим тешким временима, нити српски пећки и београдски патријарси кроз векове."[1]

Каже умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије. Може ли коментар?

Архимандрит Сава Јањић: Уместо да коментаришем личне изјаве и ставове људи које дубоко лично поштујем и ценим, мислим да је много пристојније да говорим о томе како ја из песпективе живота на Косову и Метохији видим стварност у којој живим.

Ниједан разуман православни Србин не може да равнодушно посматра оно што се дешава на овим просторима. И ми смо сведоци једне огромне трагедије и неправде која је задесила многе невине људе и Србе и Албанце и Роме, било за време рата или после њега. Иако смо с временом овде развили неки унутрашњи механизам који нам помаже да живимо колико је год то могуће нормално у овим условима, у дубини срца и те како осећамо дубоки бол и забринутост за будућност која је пред нашим народом и нашим светињама на Косову и Метохији.

И Његова Светост Патријарх Иринеј и те како осећа бригу за Косово и Метохију. Након боравка у Пећкој Патријаршији, где смо имали предивну прославу манастирске славе Покрова Пресвете Богородице, Патријарх је заједно са Владиком Теодосијем обишао прво Будисавце, патријаршијски метох код Клине, а потом Велику Хочу и манастир Зочиште. У Великој Хочи га је народ дочекао са огромном радошћу јер је то била прва посета једног српског патријарха овом селу барем у последњих стотину година јер нема белешке да је иједан његов претходник долазио у Хочу. Патријарх није дошао у Пећ да би давао изјаве о изборима јер је говорио о многим другим стварима и у беседи, као и пред новинарима. Ипак, Патријарх је изразио мишљење и о предстојећим општинским изборима на КиМ говорећи као првопрестолник Српске Цркве и председавајући Св. Архијерејског Синода.

Када је пре неколико дана Епархија Рашко-призренска објавила саопштење о изборима http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-predstojecih-lokalnih-izbora-na-kosovu-i-met Владика Теодосије је то учинио тек након што је Св. Архијерејски Синод детаљно упознао са овим питањем и добио сагласност да саопштење објави Епархија. Зато ни ово саопштење Епархије тј. Владике Теодосија, ни потоња изјава Његове Светости нису њихова лична мишљења, него одговорни ставови двојице архијереја који имају своју канонску територију на просторима наше јужне покрајине и који и те како брину о свом народу, али који имају и право и дужност да сагледају постојеће проблеме у својим Епархијама и укажу како треба да се према њима поставимо.

Не желећи да понављам текст саопштења Епархије и изјаве Његове Светости, могу само да кажем да пред косовско-метохијским Србима није избор између добрих и лоших могућности већ треба наћи решења која су најмање лоша и која омогућавају да се Срби боље консолидују као релевантан фактор у нама нимало наклоњеним околностима. Пре пар дана сам разговарао са министром Вулином о овом питању и он ми је рекао да ће Србија много лакше моћи да помаже свом народу на КиМ уколико се конституише Заједница српских општина која ће бити призната и од локалних косовских институција и од стране међународне заједнице. То није никаква издаја Србије јер ће убрзо, како ми је рекао и он, а радније и г. Александар Вучић, бити донешен уставни закон који ће евидентирати постојање Заједнице српских општина на КиМ у српском Уставу и то тело биће спона између Београда и нашег народа и главни канал за слање помоћи нашем народу. Данас сам управо примио председнике више округа са простора уже Србије и људи показују искрено интересовање да помогну јер ће се преко братимљења општина и директне међуопштинске сарадње још више омогућити наставак бриге о нашем народу и светињама.

Наш народ није први пут на политичкој ветрометини где морамо да доносимо некада и болне одлуке које треба да омогуће нашу будућност и опстанак. Једна од таквих одлука била је одлука Кнегиње Милице, тј. преподобне Евгеније, која је прихватила вазалски статус у османском Царству ради опстанка народа и светиња. Ни њој није било лако што даје кћер султану Бајазиту, убици њеног мужа и Оливериног оца, као што ни Св. Стефану Високом није било лако када је ратовао против других хришћана за свог новог савезника. Међутим, ову благородну породицу и свештени сабор наше Цркве који је подржао ове тешке одлуке мотивисала је истинска брига о свом народу и дубока свест о историјским реалностима које се не могу игнорисати. Њиховом одлуком сачувана је српска држава за још педесетак година. Да је којим случајем након Косовског боја преовладала епска и суштински нехришћанска философија - боље рат него пакт - боље гроб него роб, питање је да ли би нас данас уопште било као народа.

Као што сам и до сада говорио, Косово и Меотхија за нас је пре свега духовни простор. Он може да буде под нашом територијалном и политичком контролом, а може и да не буде, зависно од историјских збивања у којима ми немамо пресудан утицај. Ипак Косово је за нас много више од територије, то је симбол нашег завета са Богом и икона Царства коме тежимо и које се стално пројављује у литургијском животу наше Цркве. Сетимо се само тешког времена пророка Јеремије који је пророковао у Јудеји с краја седмог и почетком шестог века пре Христа. Јеврејски народ је тада заборавио свог Бога и подавао се идолима. Јеремија је стално упозоравао на богооступништво. А када је Бог својим праведним судом допустио да Вавилон крене на Јудеју, Јеремија је по надахнућу Божијем упозоравао цара да не слуша лажне пророке који подстичу конфликт и нереалне амбиције него да се народ покаје и врати Богу. Наравно то се није догодило и Вавилонци су спалили Јерусалим и са њим Храм, а Јудеје повели у вавилонско ропство. Тек после тога полако сазрева свест да обећање Царства Израиљевог није само територија, већ да обећање има духовно значење што и сам Господ Христос објавио и испунио.

За српски народ Косово је заветна земља коју нам нико не може одузети из нашег срца и свести осим нас самих. Фиксирање искључиво на територију, а посебно идеја да ако не може сачувати цело Косово, да се оно, пак, подели па да се северни део сачува, а јужни ваљда препусти Албанцима, показује озбиљно одсуство хришћанске песрпсективе и карактеристично је за политичке кругове који су у име својих нереалних националних идеја дубоко унесрећили наш народ претходних 20так година. Зар већина Срба не живи јужно од Ибра, зар наше најважније светиње нису јужн од Ибра. Откуда онда толико бриге само о северу, док се Србима јужно од Ибра олако препушта да се сами брину о себи. Једино јединствени и организовани Срби и јужни и северни могу да се очувају као фактор на овом делу привремено окупиране територије Србије.

Косово и Метохију пре свега чувамо остајући на својим огњиштима као своји на своме, превазилазећи све партијске и политичке поделе црквеним јединством и сталним враћањем Христу и једним хришћанским оптимизмом да је заиста свако земаљско за малена царство и границе, а небеско царство увек и довека. Српска Православна Црква увек је била и остаће чувар овог хришћанског етоса и зато ни садашњим питањима на Косову и Метохији не може да приступа са политичког становишта, већ са пуном свешћу да у свако време и на сваком месту треба да сведочи и објављује тајну Царства Небеског које долази и већ је ту међу нама.

[1] http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/izbori-za-tacijevu-okupatorsku-drzavu-ili-izdaja-drzave-srbije-q.html

Извор: Форум Поуке.орг

Приликом посете једне групе Италијана примећено је да је однесена нова капија у порти и да су обијена врата храма. Провалници су покушали да украду и светиљке које осветљују порту. Од три комада једна је нестала, а две су оштећене и нађене недалеко од места на коме су стајале. У самој цркви поред оштећења на проваљеним вратима разбијени су и прозори у олтарском делу. Обијање храма пријављено је Косовској полицији која је покренула истрагу.

Извор: Епархија рашко-призренска

ОТИМАЊЕМ српске покрајине Косово и Метохија од државе Србије, албански националисти су отели и део руске земље на Космету. Руска православна црква данас у такозваном независном Косову има два храма и порте, црквена имања, али, према средњовековним тапијама, у њеном власништву су и неколико српских села, која су добили од Срба на дар. О томе сведочи Повеља кнеза Лазара, коју је написао 1380. године:

„Ја, у Христа Бога благоверни и самодржавни господин Стефан кнез Лазар, пошто дође к мени вазљубљени ми брат, челник Муса, са синовима својим Степаном и Лазаром, и молише ме како да приложе од својег поседа Цркви Светом великомученику Христову Пантелејмону, и ја испуних мољења њихова. И с мојим пристанком приложише великомученику Христову Пантелејмону у Светој Гори Атона, који се зове Руси, село Уљаре, то јест Горњи Закут и заселак му Трнава, и Цркву Светог Николе, са заселком, а заселак је с оне стране Лаба, Горњи Луковак, с међама и правима, и с воденицама, и с бродима, и с пољем што су имали од првих господара до сада. То потврдих, написах та села како би руски манастир имао од њих до века на спомен господства ми и на спомен брата ми челника Мусе и сестре ми Драгиње и њихових синова“ - написао је кнез Лазар.

Ова „осма повеља“ кнеза Лазара се данас чува у Архиву руског манастира Свети Пантелејмон на Светој Гори под бројем 55. Писана је брзописом на пергаменту величине 327 пута 235 милиметара. На њој је сачуван и воштани печат кнеза Лазара. Објављена је недавно у монографији о селу Милива у општини Деспотовац, јер је и писана у овдашњој цркви.

ПАНТЕЛЕЈМОНОВ МАНАСТИР ЗА храм Светог Пантелејмона у црквеним књигама пише да је најупечатљивије монашко станиште на западној обали Свете Горе. Између 1346. и 1500. године у манастиру је „највише било грчких, а одмах за њима и српских монаха“. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара. И владало је „опште уверење да Пантелејмон припада Србима“. Данашњи Пантелејмонов манастир је из темеља подигнут крајем 18. века.

- Повеља је писана од 1. септембра 1380. до 31. августа 1381. године. Када је цела повеља исписана и потписана, писар је у простор изнад потписа кнеза Лазара написао: „Господин кнез рече у Миливој!“ - сведочи прота Небојша Радисављевић, старешина храма Огњена Марија, у којем је боравио кнез Лазар.

О повељи кнеза Лазара писао је академик Александар Младеновић, који је утврдио да је „челник Муса“, зет кнеза Лазара, био „челник своје државе“ на простору око Подујева. Муса је тражио од кнеза Лазара да потврди његов прилог руском манастиру, што је кнез и учинио нагласивши да „све што је приложено овом повељом заувек припада светогорском манастиру Свети Пантелејмон“.

- Данас из ове повеље можемо идентификовати село Закут, које се налази северозападно од Подујева, у области Горњег Лаба, Село Трнава јужно од Подујева и село Транавица, које је северно од Закута - тврди академик Младеновић, који је објавио и анализирао текст повеље у оригиналној графици.

Кнез Лазар је манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори повељом од 1381. године приложио цркву Спасову у Хвосну, уз још нека села и потребне привилегије. Даривао је и манастиру Хиландар „село Јелашницу“. Својом повељом, кнез Лазар је потврдио и дарове војводе црничког Црепа, село Мутницу и Паракинов Брод, које је овај завештао лаври Светог Атанасија у Светој Гори.

Зашто је кнез Лазар са својим зетом Мусом и сестром Драганом даривао цркву и област у селу, цркву Светог Николе, село Угљаре (Горњи Закут и засеок Трнава) и село Горњи Луковик с оне стране реке Лаб, са воденицама, брдима и пољем? И зашто је приложио Русима и Цркву Спасову у Хвосну?

- У средњем веку владари су цркви чинили велике поклоне како би свештенство имало од чега да се издржава - каже Милутин Милорадовић, аутор монографије и хроничар села Милива. - Владари исте вероисповести и братских народа су у знак пажње и добрих братских односа чинили и поклоне у црквама и манастирима, што је учвршћивало њихово пријатељство. А у народу се неговао култ о припадности, како световној, тако и верској. Када је у питању однос велике Русије и мале Србије, истина је да су се увек међусобно помагале. Тај култ се негује, ево, већ осам векова.

Како нам је речено у селу Милива, Руси цене дарове кнеза Лазара, али не говоре о томе да ли посећују своју цркву и поседе на Космету. Из поштовања према селу Милива и сељанима, који преко Повеље кнеза Лазара имају директан контакт са Русима и манастиром Светог Пантелејмона на Светој Гори, Руси су преко компаније „Лукоил“ упутили прошле године 150.000 динара као помоћ за обнову храма посвећеног Светој Огњеној Марији. Истовремено, Руси помажу и у активностима Друштва српско-руског пријатељства, које је основано и ради у селу Милива, у коме је боравио кнез Лазар пре више о шест векова.

Извор: Новости